Свечана одора кнеза Лазара је један од ретких сачуваних одевних предмета српских владара или великаша из средњег века. То велико културно историјско благо чува се већ више од седам деценија у Музеју Српске православне цркве у Београду.

Историја одоре кнеза Лазара

Одора се испрва налазила у кивоту заједно са моштима Светог кнеза Лазара у Манастиру Раваници, у који су пренете из Приштине 1391. године.

У Манастиру Раваници је била све до 1690. године и Велике сеобе Срба, када су је монаси заједно са моштима пренели у Сентандреју. Године 1698. мошти и одора су однети у Манастир Врдник (Нова Раваница) на Фрушкој гори.

Први помен одоре кнеза Лазара налази се у Инвентару Манастрира Врдник из 1733. године. У њему је записано да је у питању „велика златоткана порфира кнеза Лазара, украшена бисером“.

Одора је скинута са моштију светитеља 4. децембра 1826. године, када је митрополит Стефан Стратимировић пресвукао и пренео мошти Светог кнеза Лазара из старог кивота у нови кивот. Свечана одора је од тада чувана у посебном кивоту, у припрати Цркве Вазнесења Господњег Манастира Врдник.

Током Другог светског рата одора је пренета у Београд, а од 1946. се налази у Музеју Српске православне цркве.

Одора кнеза Лазара део је сталне поставке Музеја Српске православне цркве у Београду.

Изглед одоре кнеза Лазара

Одора кнеза Лазара је израђена од шеснаест клинастих комада луксузне брокатне свиле највероватније из италијанског града Лука. До тог закључка стручњаци су дошли због начина ткања одоре. Брокат је био црвене боје, која се временом изгубила.

Направљена је пре 15. јуна 1389. године и погибије кнеза Лазара у Косовском боју.

Дуга је 142 центиметра, а копчана је уз помоћ 41 дугмета, са предње стране од грла до стопала. Сачувано је само једно дугме, на којем се налази сребрни амблем кнеза Лазара (шлем са волујским роговима), украшен плавим и зеленим емајлом и опшивен сребрним нитима.

На одори су извезени мотиви афронтираних пропетих лавова, птица и стилизованог цвећа.

Доњи делови одоре су шири, па је доњи сегмент звонаст, познат и као „готички крој“ хаљине. Одора је некада имала дуге рукаве, сужене до лаката.

3Д модел одоре кнеза Лазара

Поводом Видовдана 2023. године, Музеј Српске православне цркве је направио 3Д модел одоре кнеза Лазара, који ће посетици Музеја моћи од почетка јула 2023. године. 3Д модел одоре се већ сада може видети на новом сајту Музеја СПЦ.

Позивамо наше читаоце да обавезно посете Музеј Српске православне цркве и виде велики број експоната од непроцењиве вредности за историју Српске православне цркве и српског народа, међу којима је одора кнеза Лазара свакако један од највреднијих.

Извор: фејсбук страница Музеја српске православне цркве и сајт Музеја Српске православне цркве

Прочитајте још:

Кнегиња Милица – потомак великог жупана Стефана Немање

„Све о археологији“: Типар кнеза Лазара ипак није типар, већ калуп за израду пехара

„Типар“ кнеза Лазара откривен је 2015. године на Руднику. Нова анализа је потврдила да ипак није реч о типару, већ о калупу или матрици која је требало да послужи за израду пехара кнеза Лазара.

Изузетан налаз пронашли су археолози 2015. године на локалитету Дрење на Руднику. Артефакт је првобитно протумачен као печатњак или типар кнеза Лазара.

У новом раду објављеном у „Старинару“ 2021. године, аутори др Дејан Радичевић и мр Ана Цицовић продискутовали су поново о натпису на откривеном артефакту.

У првобитном читању, Радичевић и Цицовићева су мислили да натпис гласи:

(у преводу на савремени српски: + Ово је милост господина кнеза Лазара све српске земље), па су најпре претпоставили да је у питању печатњак или типар.

Међутим, нова интерпретација натписа заправо гласи:

(у преводу на савремени српски: + Ово је пехар господина кнеза Лазара све српске земље).

Аутори су у новом раду објаснили да је реч о једном детаљу који раније није био примећен.

„Ради се о лигатури у почетном делу натписа у којој је повезано друго и треће слово, која се сад читају као И и П.”

Типар кнеза Лазара је био калуп за израду дела пехара

Аутори даље у раду објашњавају да је, с обзиром да се у натпису спомиње пехар, а не милост,  реч о предмету који је служио за нешто сасвим друго. На основу облика и аналогија са истим и сличним предметима, они закључују да се ради о калупу или матрици која је требала да буде употребљена за израду дела пехара. Тај пехар је вероватно требало да буде намењен кнезу Лазару. На калупу нису примећени трагови коришћења, тако да он није био употребљен.

Што се тиче средњовековних пехара у археолошким записима њих готова да нема. О њима се највише зна из историјских списа и са ликовних представа. Пехари су посуде за пиће на високој стопи попут путира. Верује се да су били прављени од злата и сребра и украшени драгим камењем и емајлом. На њима су могли да стоје и хералдички знакови. Ту си и мањи пехари са две дршке за лакше испијање пића.

Сличне посуде из средњег века коју су очуване до данас су чаше. Тај назив је био и употребљаван у средњем веку. Чаша је луксузан предмет на којем се налазио натпис власника, а понекад и благослов ономе ко из ње пије.

Значајан налаз са Рудника

Овај изузетни налаз са Рудника је први материјални доказ о постојању пехара у средњовековној Србији.

Поред тога што је реч о једином налазу таквог типа, аутори даље у раду објашњавају зашто је још значајан.

„Руднички налаз је драгоцен и због тога што указује на још један заједнички елемент који повезује чаше и пехаре. Он је био намењен за израду само једног, али веома значајног дела пехара. Ради се о централном медаљону који се налазио на дну посуде. Такви медаљони се као самостални елемент на посудама јављају од 14. века, а сматрају се позајмицом из западне, готичке уметности. На њима се могу налазити натписи који откривају власника, али и представе, па и читаве композиције, хришћанске или лаичке садржине, зависно од тога да ли је посуда била намењена у профане сврхе или за култне потребе.“

Место израде матрице

Након што су научници решили мистерију предмета, они су се затим осврнули на то ко га је израдио и где. Јасно је да је матрица наручена за пехар кнезу Лазару. Њу је могао да наручи лично кнез Лазара или је то учинио неко у његово име, а можда је пехар требало да буде поклон.

„Не можемо рећи ко је био мајстор Лазаревог пехара, али прилично поуздано можемо рећи да је своју праксу развио на планини Руднику. Места израде драгоцених посуда најчешће се не могу прецизно утврдити. Научници обично наводе да су ти предмети произведени у домаћим радионицама (у којима су радили мајстори углавном из Котора и Дубровника) или да су то биле наруџбине реализоване у приморским градовима.“

Аутор мастер археолог Маја Миљевић Ђајић

Извор:

Све о археологији

Прочитајте још:

„Све о археологији“: Завршена овогодишња истраживања тврђаве Петрус

Нова значајна открића археолога на локалитету Орловине у Малом Зворнику

Непосредно време пред Маричку битку 1371. године време је унутрашњег раслојавања Српског царства и почетак његовог распада. Цар Стефан Урош не успева да обузда растућу моћ великаша, браћа Вукашин и Угљеша Мрњавчевић постају најмоћније личности у држави, истиче се низ обласних господара попут Балшића, кнеза Лазара Хребељановића, жупана Николе Алтомановића, свако са својим интересима, областима, својом управом, војском… Истовремено са војним, политичким и управним слабљењем Српског царства крајем седме деценије 14. века, одвија се лична трагедија деспотице Јелене Мрњавчевић, трагедија која ће бити преточена у песму-молитву „Туга за младенцем Угљешом“, трагедија која ће српској књижевности донети своју прву познату песникињу.

Рођење и смрт младог Угљеше Мрњавчевића

Јелена Мрњавчевић (у монаштву Јефимија) била је ћерка кесара Војихне, господара града Драме и намесника Серске области, и супруга деспота Угљеше Мрњавчевића. У браку са владаром Серске државе Јелена је добила сина Угљешу.

Младенац Угљеша је од серског митрополита Теодосија, највероватније на свом крштењу, добио на поклон мали диптих – иконицу са две стране, украшену представама Богородице са пророцима и Гостољубља Аврамовог међу апостолима, као и бисерима и драгим камењем.

Нажалост, млади Угљеша је врло брзо преминуо и сахрањен је у Цркви Ваведења Пресвете Богородице у Манастиру Хиландару, где је сахрањен и његов деда Војихна.

Настанак молитве „Туга за младенцем Угљешом“

Како је женама приступ Светој Гори забрањен, тако деспотица Јелена није присутвовала сахрани свог јединца, а није могла ни да обилази место његовог вечног почивалишта. Стога је на синовљев гроб послала његову иконицу, а на њеним спољашњим странама, украшеним сребрним плочицама, дала је да се уреже молитва коју је написала.

„Мале иконе, но велики дар,

које имају пресветли лик Владичин

и пречисте Богоматере,

што их велики и свети муж

дарова младом младенцу Угљеши Деспотовићу

којега неоскрвњено млађахног преставише

у вечне обитељи,

а тело се предаде гробу,

који изделаше праоци због преступљења.

Удостоји, Владико Христе,

и ти, пречиста Богомати,

мене јадну да свагда бригујем

о одласку душе моје,

што угледах на родитељима ми

и на рођеном од мене младенцу,

за ким жалост непрестано гори у срцу моме,

природом матерњом побеђивана.“

Молитва „Туга за младенцем Угљешом“ настала је између 1368. и 1371. године. Она је кратка и сажета, а опет пуна бола, мудрости и нежног осећања. Јеленина молитва је лична и конкретна, описује земаљску везу детета и родитеља и жалост мајке за преминулим сином.

Диптих Угљеше Мрњавчевића са молитвом депостице Јелене Мрњавчевић чува се у Ризници Манастира Хиландара и једно је од највећих драгоцености те светиње.

Прва српска песникиња

Поред те молитве, Јелена је написала и дела „Мољење Господу Исусу Христу“ и „Похвала кнезу Лазару“.

Историчари књижевности сматрају је за прву српску књижевницу.

Прочитајте још:

Круне српских средњовековних владара

Милица кнегиња немирног доба, аутор Марко Шуица