„Типар“ кнеза Лазара откривен је 2015. године на Руднику. Нова анализа је потврдила да ипак није реч о типару, већ о калупу или матрици која је требало да послужи за израду пехара кнеза Лазара.

Изузетан налаз пронашли су археолози 2015. године на локалитету Дрење на Руднику. Артефакт је првобитно протумачен као печатњак или типар кнеза Лазара.

У новом раду објављеном у „Старинару“ 2021. године, аутори др Дејан Радичевић и мр Ана Цицовић продискутовали су поново о натпису на откривеном артефакту.

У првобитном читању, Радичевић и Цицовићева су мислили да натпис гласи:

(у преводу на савремени српски: + Ово је милост господина кнеза Лазара све српске земље), па су најпре претпоставили да је у питању печатњак или типар.

Међутим, нова интерпретација натписа заправо гласи:

(у преводу на савремени српски: + Ово је пехар господина кнеза Лазара све српске земље).

Аутори су у новом раду објаснили да је реч о једном детаљу који раније није био примећен.

„Ради се о лигатури у почетном делу натписа у којој је повезано друго и треће слово, која се сад читају као И и П.”

Типар кнеза Лазара је био калуп за израду дела пехара

Аутори даље у раду објашњавају да је, с обзиром да се у натпису спомиње пехар, а не милост,  реч о предмету који је служио за нешто сасвим друго. На основу облика и аналогија са истим и сличним предметима, они закључују да се ради о калупу или матрици која је требала да буде употребљена за израду дела пехара. Тај пехар је вероватно требало да буде намењен кнезу Лазару. На калупу нису примећени трагови коришћења, тако да он није био употребљен.

Што се тиче средњовековних пехара у археолошким записима њих готова да нема. О њима се највише зна из историјских списа и са ликовних представа. Пехари су посуде за пиће на високој стопи попут путира. Верује се да су били прављени од злата и сребра и украшени драгим камењем и емајлом. На њима су могли да стоје и хералдички знакови. Ту си и мањи пехари са две дршке за лакше испијање пића.

Сличне посуде из средњег века коју су очуване до данас су чаше. Тај назив је био и употребљаван у средњем веку. Чаша је луксузан предмет на којем се налазио натпис власника, а понекад и благослов ономе ко из ње пије.

Значајан налаз са Рудника

Овај изузетни налаз са Рудника је први материјални доказ о постојању пехара у средњовековној Србији.

Поред тога што је реч о једином налазу таквог типа, аутори даље у раду објашњавају зашто је још значајан.

„Руднички налаз је драгоцен и због тога што указује на још један заједнички елемент који повезује чаше и пехаре. Он је био намењен за израду само једног, али веома значајног дела пехара. Ради се о централном медаљону који се налазио на дну посуде. Такви медаљони се као самостални елемент на посудама јављају од 14. века, а сматрају се позајмицом из западне, готичке уметности. На њима се могу налазити натписи који откривају власника, али и представе, па и читаве композиције, хришћанске или лаичке садржине, зависно од тога да ли је посуда била намењена у профане сврхе или за култне потребе.“

Место израде матрице

Након што су научници решили мистерију предмета, они су се затим осврнули на то ко га је израдио и где. Јасно је да је матрица наручена за пехар кнезу Лазару. Њу је могао да наручи лично кнез Лазара или је то учинио неко у његово име, а можда је пехар требало да буде поклон.

„Не можемо рећи ко је био мајстор Лазаревог пехара, али прилично поуздано можемо рећи да је своју праксу развио на планини Руднику. Места израде драгоцених посуда најчешће се не могу прецизно утврдити. Научници обично наводе да су ти предмети произведени у домаћим радионицама (у којима су радили мајстори углавном из Котора и Дубровника) или да су то биле наруџбине реализоване у приморским градовима.“

Аутор мастер археолог Маја Миљевић Ђајић

Извор:

Све о археологији

Прочитајте још:

„Све о археологији“: Завршена овогодишња истраживања тврђаве Петрус

Нова значајна открића археолога на локалитету Орловине у Малом Зворнику

Непосредно време пред Маричку битку 1371. године време је унутрашњег раслојавања Српског царства и почетак његовог распада. Цар Стефан Урош не успева да обузда растућу моћ великаша, браћа Вукашин и Угљеша Мрњавчевић постају најмоћније личности у држави, истиче се низ обласних господара попут Балшића, кнеза Лазара Хребељановића, жупана Николе Алтомановића, свако са својим интересима, областима, својом управом, војском… Истовремено са војним, политичким и управним слабљењем Српског царства крајем седме деценије 14. века, одвија се лична трагедија деспотице Јелене Мрњавчевић, трагедија која ће бити преточена у песму-молитву „Туга за младенцем Угљешом“, трагедија која ће српској књижевности донети своју прву познату песникињу.

Рођење и смрт младог Угљеше Мрњавчевића

Јелена Мрњавчевић (у монаштву Јефимија) била је ћерка кесара Војихне, господара града Драме и намесника Серске области, и супруга деспота Угљеше Мрњавчевића. У браку са владаром Серске државе Јелена је добила сина Угљешу.

Младенац Угљеша је од серског митрополита Теодосија, највероватније на свом крштењу, добио на поклон мали диптих – иконицу са две стране, украшену представама Богородице са пророцима и Гостољубља Аврамовог међу апостолима, као и бисерима и драгим камењем.

Нажалост, млади Угљеша је врло брзо преминуо и сахрањен је у Цркви Ваведења Пресвете Богородице у Манастиру Хиландару, где је сахрањен и његов деда Војихна.

Настанак молитве „Туга за младенцем Угљешом“

Како је женама приступ Светој Гори забрањен, тако деспотица Јелена није присутвовала сахрани свог јединца, а није могла ни да обилази место његовог вечног почивалишта. Стога је на синовљев гроб послала његову иконицу, а на њеним спољашњим странама, украшеним сребрним плочицама, дала је да се уреже молитва коју је написала.

„Мале иконе, но велики дар,

које имају пресветли лик Владичин

и пречисте Богоматере,

што их велики и свети муж

дарова младом младенцу Угљеши Деспотовићу

којега неоскрвњено млађахног преставише

у вечне обитељи,

а тело се предаде гробу,

који изделаше праоци због преступљења.

Удостоји, Владико Христе,

и ти, пречиста Богомати,

мене јадну да свагда бригујем

о одласку душе моје,

што угледах на родитељима ми

и на рођеном од мене младенцу,

за ким жалост непрестано гори у срцу моме,

природом матерњом побеђивана.“

Молитва „Туга за младенцем Угљешом“ настала је између 1368. и 1371. године. Она је кратка и сажета, а опет пуна бола, мудрости и нежног осећања. Јеленина молитва је лична и конкретна, описује земаљску везу детета и родитеља и жалост мајке за преминулим сином.

Диптих Угљеше Мрњавчевића са молитвом депостице Јелене Мрњавчевић чува се у Ризници Манастира Хиландара и једно је од највећих драгоцености те светиње.

Прва српска песникиња

Поред те молитве, Јелена је написала и дела „Мољење Господу Исусу Христу“ и „Похвала кнезу Лазару“.

Историчари књижевности сматрају је за прву српску књижевницу.

Прочитајте још:

Круне српских средњовековних владара

Милица кнегиња немирног доба, аутор Марко Шуица

Круна је главно обележје владара и његове власти. Она симболизује дар са неба, божанско порекло власти и владавину по милости Божјој. Круне српских средњовековних владара имале су исту симболику. У средњовековним српским земљама владарска обележја, њихова симболика и њихов значај били су засновани на византијској и западноевропској традицији.

Као симбол владарског достојанства круна се први пут јавља у Персији. Владари династије Ахеменида носили су дијадеме – свилене траке везане око главе. Из Персије дијадема прелази у хеленски свет преко Александра Македонског. Тек у време Константина Великог дијадема постаје обележје римског цара, која је додавањем крста трансформисана у хришћанску круну.

У изворима за српску средњовековну историју круна се најчешће назива венцем. Био је коришћен и грчки термин стема, док је термин круна, који потиче од латинске речи corona, ређе коришћен.

Прве круне српских владара

Изгледи круна српских средњовековних владара познати су нам захваљујући њиховим представама на фрескама, новцу и печатима. Први пример круне српског владара може се видети на портрету једног од дукљанских краљева, највероватније краља Михаила, из Цркве Светог Михаила у Стону, насталом око 1080. године. Његова круна је правоугаони обруч украшен драгуљима и бисерима са три крста на врху. Обележја краља на том портрету су типична за владаре западне Европе 11. века.

Круне српских великих жупана биле су скромнијег изгледа од краљевских или царских круна. Венац великог жупана Стефана Немањића на фресци на северној капији Манастира Студенице је у облику златне траке са које висе црвене нити са по два црвена драгуља.

За разлику од те великожупанске круне, на представама краља Стефана Првовенчаног и његовог сина Радослава у Милешеви круне имају златне венце чије врхове красе лучне плоче, такозване камаре.

У јужном параклису Радослављеве припрате у Студеници приказана је поворка Немањића. Поворку чине велики жупан Стефан Немања, краљ Стефан Провенчани и краљ Радослав са својом женом краљицом Аном. Венци Стефана Првовенчаног и Радослава се разликују од Немањиног венца по перпендулијама које падају са бочних страна венаца.

Од портрета краља Владислава, сачувана су два у Цркви Вазнесења Христовог у Манастиру Милешеви. Историчари уметности су утврдили да су на оба портрета круне касније досликане и да је питање да ли те представе одговарају изледу круне коју је Владислав као краљ заиста носио.

Куполасте круне међу српским владарима – утицај из Византије

Краљ Урош је први међу српским владарима који у потпуности преузима обележја византијских царева. На основу фресака у његовој задужбини Цркви Свете Тројице у Манастиру Сопоћани научници су утврдили да српски владари од времена краља Уроша носе куполасте круне које су прављене по узору на византијске.

Круна куполастог типа састоји се од златног венца, са ког падају ниске бисера и драгуља, и горњег дела круне у облику полулопте. Горњи део је обмотавао усправни чеони обруч, који се са златним венцем укрштао на средини чела.

Примери куполасте круне могу се видети и на портрету краља Драгутина у Цркви Светог Ахилија у Ариљу и на различитим портретима краља Милутина (Црква Светог Ахилија у Ариљу, Црква Богородице Љевишке у Призрену, Црква Светог Ђорђа у Старом Нагоричану, Краљева црква у Манастиру Студеници, Црква Успења Пресвете Богородице у Манастиру Грачаници).

У сликарству из времена Стефана Дечанског и Стефана Душана тај тип круне постаје још сложенији. Реч је о крунама које имају попречни и чеони обруч, који се укрштају на врху.

Куполасти тип круне налази се и на портретима цара Уроша и његовог савладара краља Вукашина Мрњавчевића у Цркви Светог Николе у Псачи.

Последњи владар представљен са куполастом круном у сликарству је краљ Марко Мрњавчевић 1376/7. године у Марковом манастиру у селу Маркова Сушица, недалеко од Скопља.

Владари Моравске Србије су били представљани са куполастим типом круне на новчићима, али не и на фрескама.

Круне отвореног типа

Српски владари су носили и круне отвореног типа, најчешће у периоду након распада Српског царства. Она се шири нагоре и има кружни или полигонални пресек са конкавним, кружним или „тестерастим“ завршетком. Назива се још и женском круном, пошто су је носиле и жене српских владара.

Занимљиво је да је краљ Марко Мрњавчевић у Варошком манастиру у Прилепу насликан управо са круном отвореног типа, за разлику од његове већ поменуте представе у Марковом манастиру.

Круне кнеза Лазара на његовим портретима у Љубостињи и Раваници су различити примери круне отвореног типа.

Деспотске круне су такође биле варијанте круне отвореног типа, што најбоље показују портрети деспота Стефана Лазаревића, али и повеља светогорском Манастиру Есфигмену, на којој је деспот Ђурађ Бранковић представљен са зупчастом отвореном круном.

Аутор историчар уметности Душан Николић

Фотографија фреске преузета са сајтова:

Фонд Благо и Википедија

Прочитајте још:

Самострел – убојито стрељачко оружје средњовековних ратника

Буздован (топуз) – једно од оружја Краљевића Марка