Творац српске пропаганде

Култ Светог краља – ангажовано и лепо

Коришћење пропаганде, као средства за ширење политичких порука, управљање јавним мњењем и манипулација истим, старо је колико и писана историја. У средњем веку краљ је симбол нације, одговоран је за мир, сигурност и правду. Било је потребно да буде моћан, или да се верује да је моћан и да је легитимност његове власти потврђена од Бога.

Време активног учествовања архиепископа Данила II у политичком и културном животу Србије поклапа се са владавинама краљева Милутина (1282-1321), Стефана Дечанског (1322-1331) и првих шест година владавине Стефана Душана (1331-1337). Његово присуство је изразито снажно и у непрекидном успону, будући да је био један од најзначајних јерарха српске Цркве.

Архиепископ Данило II имао је истакнуто место на двору Немањића и стекао водећу улогу у грађењу нове идеје светородне династије. Пожртвовано је учествовао у политичким догађајима и пословима од општег интереса за Српску православну цркву, као и у разним породичним догађајима Немањића. Краљ Милутин ангажује га у корист својих политичких идеја које су тежиле преображају друштва и унутрашње политике. Данило је изградио нов, другачији идеал власти – створио је Светог краља. Био је образован, даровит, смео, нарочит писац, који је упоредо мислио филозофски, религијски и политички, који својим делом показује јасно идеолошко-политичко опредељење. Данило је био монах, уметник, филозоф, политичар, дипломата, витез. Једнако добро је баратао и пером и мачем.

У Житију краљева говори о моћи краља Милутина, сугерише његову снагу, побожност и величанственост, описује његове победе, његову универзалну историјску вредност, везаност за национално опредељење. Како је Милутинов животопис, с јасном функцијом и намером писан, главни текст Зборника, све „пикантерије“ из приватног живота владара, вести о женама, браковима и деци која нису предодређена за наследнике, прећуткују се и заташкавају. Такви гласови би штетили угледу краља, који молитвама, милосрдним делима, правдом, богоугодним мислима тежи небеском царству. Данило је био необично близак Милутину, толико близак да је њихов однос идентичан братском односу Стефана Првовенчаног и Светог Саве, те је из такве повезаности читаоцима нудио снажан лик краља, касније свеца, гордо подигнуте главе.

Tаквим ангажовањем, да би осигурао престо Стефану Дечанском, односно Стефану Душану, садржајем Житија, он гради духовну, јасну слику око које друштво треба да уједини ставове око престолонаследника.

Свети краљ био је син славних родитеља, а његов долазак на власт, односно Драгутинову абдикацију, Данило објашњава као кајање што је Драгутин подигао руку на оца. Од краља Драгутина створио је лик у коме је осликан монашки идеал, али не и владара чији би синови ваљало да наследе српски престо. Када је умро, његово тело није подизано из гроба, није дошло до излагања у кивоту, што је завршни чин и потврда светитељства неке личности. Израз „свете мошти“ припао је Милутиновим моштима. Драгутиново тело било је лишено врхунског статуса и благодатног дејства. Та привилегија припала је краљу Милутину, чије су објављене мошти „целе и нетељене“ биле изложене у кивоту у Манастиру Бањска и почивале на посебно светом месту у храму – поред олтара. Према начелима владарске сахране код Срба у средњем веку, такво решење имало је вредност програмске поруке: њиме је краљ Милутин стекао највиши, истовремено двоструки статус – светитељски и предстојнички.

Женидбом са византијском принцезом Симонидом уништена је и најмања шанса да Драгутинов син наследи престо. Отпочела је жива веза са Византијом, а свој брак и улогу царског зета Милутин је искористио у својој државној пропаганди врло вешто, како је то само умео тај проницљиви Немањић. Да би ојачао свој владарски статус, Милутин започиње са градитељским подухватима у црквеној архитектури у Србији, Грчкој, Цариграду и Јерусалиму, истичући свуда своја наследна права и права својих потомака.

У фрескосликарству владари су приказивани са својим родитељима и другим славним прецима који су били њихови посредници с Богом. Такве композиције настале су из тежње за стварањем светородне владарске породице и неговањем култа њених најистакнутијих чланова. У сликарству Милутинова заступничка улога се ограничава на Светог Симеона и Светог Саву. У жаришту њиховог култа Хиландару Милутин је нови ктитор који је наставио дело првих ктитора – што представља важну тачку његове владарске пропаганде.

Своје право на српски престо краљ Милутин је показао на Лози Немањића, композицији која је први пут насликана у Грачаници. Подређена је величању краља, истицању законитости његове власти и показивању на права његовог сина да наследи очев престо. Стефан Немања је овде једини пут насликан у владарском костиму и с круном на глави, а краљ Милутин је показан као изабраник Божији и наследник својих прародитеља. Идеолошка порука коју је грачаничка композиција лозе носила у себи и такав облик ктиторског сликарства нису раније били виђени у српској уметности, а поновиће их Милутинов унук цар Душан.

По узору на Константина Великог, који је поред Христа био задужен за сва верска питања на земљи, Свети краљ је приволео многе људе правој вери. Одломцима у којима се краљ упоређује са Александром Великим, Давидом и славним Константином, Данило ствара алузије на царску титулу којој је краљ тежио, као вођа изабраног народа, што је потпуно нова идеолошка тема у књижевности и сликарству средњег века.

После Милутинове смрти Данило је образовао култ Светог краља, који касније више пута потврђује и цар Душан, јер су на Лози Немањића у Дечанима као Свети означени само Симеон Немања и краљ Милутин, док је у Пећкој патријаршији само царев деда понео тај узвишени придев. То су били Душанови преци које је највише ценио и на којима је темељио своју владарску мисао. У Дечанској повељи, говорећи о прецима, цар наглашава да је унук Светог краља Милутина.

Борбу за наслеђе после Милутинове смрти решио је из сенке архиепископ Данило, што одаје изузетну личност која једнако добро барата књижевним жанровима и политиком времена у коме дејствује. Уз помоћ топике (општих места државне идеологије) смена унутар династије представљена је као легитимна, што потврђује и чињеница да преврат заокружују два чуда: почетак борбе за Милутинову превласт обележен је Божијом казном – Драгутиновим падом с коња, а њен успешан исход потврђен је Божијим благословом – чудесним враћањем вида Стефану Дечанском.

Феномен Светог краља јесте творевина средњовековне владарске идеологије, изражене у хагиографској књижевности. Његов култ је дело интелектуалне и политичке елите и јасан политички програм који је уткан у саме структуре друштва. Епитет Светог краља припада једино Стефану Урошу II Милутину, док је његов син Стефан Дечански – Свети мученик, који се са страхом обраћа Христу молећи за милост, а милост Цркве и властеле је добио захваљујући ангажовању и ауторитету Данила II, када је на Богојављање 1322. године крунисан за српског краља, а његов син Душан за младог краља.

Чврсто везан за наслеђе и традицију, Данило је уносио теме из Светог писма везане за политички програм, како би што снажније утицале посредством политичке сугестије. Ангажованост је суштински била појава коју је карактерисала политичка и друштвена идеја. Лепо се исказало кроз обраду појава у краљевској психи и једноставности, чему је додавана светост, односно монументалност, да би се лако могла саопштити општа порука.

         Владар мора настојати да сваким својим делом створи о себи глас као о човеку великом и изванредном, Николо Макијавели, Владар.

Ауторка историчарка Марија Николић

Прочитајте још:

Ктиторска композиција у Цркви Светог Ахилија

Након формирања Српске архиепископије 1219. године за њеног архиепископа је изабран Сава Немањић. Наредних 14 година он је управљао Српском православном црквом, а на месту поглавара СПЦ наследио га је његов ученик Арсеније Сремац.

Арсеније је рођен у месту Дабар у Срему, а година његовог рођења нам није позната.

У Манастир Жичу дошао је као монах, а у своју келију га је примио Сава Немањић како би руководио Арсенијевим духовним животом. Због велике побожности и посвећености архиепископ Сава поставља Арсенија за еклисијарха велике и саборне цркве архиепископије Жичке и игумана Манастира Жиче.

Након одлуке да поново отпутује у Свету земљу и да се повуче са положаја поглавара Српске православне цркве, Сава је за свог наследника одредио управо Арсенија и 1233. године га је поставио за архиепископа. До пролећа 1234. године Сава је помагао Арсенију у обављању његових дужности. Нажалост, о Арсенијевом деловању на положају архиепископа нема много историјских података.

Након три деценије службовања, архиепископ Арсеније је 1263. године оболео, па је за свог наследника изабрао хумског епископа Саву (бившег принца Предислава), сина Стефана Првовенчаног.

Арсеније је умро 26. октобра 1266. године у Чрнчи у Полимљу, а сахрањен је у својој задужбини Цркви Светих Апостола у Пећи (потоња Пећка патријаршија). Као свети се први пут помиње у Русији 1388, а канонизован је на Сабору у Москви 1549. године. Његове мошти данас се налазе у Манастиру Ждребаонику.

Прочитајте још:

Први игуман Манастира Високи Дечани – Арсеније

Творац српске пропаганде – архиепископ Данило II