Манастир Грачаница једна је од најзначајнијих задужбина краља Милутина (1282-1321). Централно место у Манастиру заузима Црква Успења Пресвете Богородице.

Зидање Цркве Успења Пресвете Богородице почело је у другој деценији 14. века, а завршено је 1321. године, исте године када се упокојио њен ктитор.

Грађена у српско-византијском стилу, Црква Успења Богородице је једино сачувано средњовековно здање Манастира Грачанице. Подигнута је на месту две раније цркве. Старија од те две светиње је рановизантијска тробродна базилика. Млађа је једнобродна цркве из 13. века и она је била седиште липљанских епископа. Након изградње Манастира Грачанице Липљанска епископија по том манастиру називана је и Грачаничком.

Спољна припрата Цркве Успења Богородице подигнута је средином 14. века, у време владавине цара Стефана Душана. Оштећена је у једном од првих османлијских напада на Косово, између 1379. и 1383, а обновљена најкасније 1383. године. У истом нападу Османлија страдали су и пирг, друге зграде и библиотека Манастира Грачанице.

Грачаница је више пута падала под власт Османлија и враћала се у српске руке, а коначни пад под њихову власт десио се 1455. године, након што су Турци освојили Ново Брдо.

Место Грачаница и Манастир Грачаница ослобођени су од османлијске власти у Првом балканском рату 1912. године.

Ктиторска представа краља Милутина и „Лоза Немањића“

Ктиторска представа краља Милутина са црквом у рукама налази се на јужној страни лучног пролаза између унутрашње припрате и наоса, а прекопута ње је фреска краљице Симониде.

Фреска „Лоза Немањића“ налази се на источном зиду припрате и на њој је насликано 16 портрета припадника династије Немањић. У првом реду су српски архиепископ Сава I (Свети Сава), велики жупан Стефан Немања и велики кнез Вукан. У другом реду су кнез Стефан (Вуканов син), српски архиепископ Сава II, краљ Стефан Првовенчани, краљ Радослав и краљ Владислав.

У трећем реду су принц Урошиц, принц Владислав, краљ Урош, краљ Драгутин и принцеза Брнча. У четвртом реду су принц Константин, краљ Милутин и принцеза Царица.

Прочитајте још:

Отворена изложба „Манастир Грачаница на старим разгледницама и фотографијама“ у Дому културе Грачаница

Ктиторска композиција у Цркви Светог Ахилија

Стефан Немања, оснивач светородне династије Немањић, своју државничку, духовну и ктиторску делатност започео је у области Топлици. Владајући подручјем Топлице, Ибра, Расине и Реке, он је у данашњој Куршумлији, као удеони кнез, подигао своје прве две задужбине: Манастир Светог Николе и Манастир Пресвете Богородице.

Оснивање и зидање Манастира Пресвете Богородице

Градњу тих светиња у својим житијима Светог Симеона, помињу Стефан Првовенчани, Свети Сава и Доментијан.

Иако су наведена житија историјски извори првог реда, и даље остаје нерешено питање која је црква прва саграђена. Стефан Првовенчани и Доментијан бележе да је прво сазидан Манастир Пресвете Богородице, док Свети Сава наводи је његов отац прво саградио Манастир Светог Николе. Који год од та два података био тачан, остаје чињеница да су та два храма прве немањићке цркве, сазидане у кратком раздобљу. Време њихове градње датира се оптимално у период од 1158. до 1168. године.

За разлику од Манастира Светог Николе, који је саграђен на доминантном вису, изнад ушћа Бањске у Топлицу, Манастир Пресвете Богородице подигнут је на благој заравни, око један километар источније, у близини ушћа Косанице у Топлицу.

Прве Немањине задужбине у данашњој Куршумлији дале су име средњовековном насељу које се око њих формирало – Беле Цркве. Према предању, пошто су куполе цркава биле покривене оловним плочама, са којих су се сунчеви зраци одбијали и давали бљештав одсјај, место је названо Беле Цркве.

Архитектура Манастира Пресвете Богородице

Богородичина црква подигнута је на темељима старије, рановизантијске цркве из 5. или 6. века. У основи је триконхална црква, зидана у комбинацији камена и опеке. На самом улазу налазе се два цилиндрична стуба, која стоје на рановизантијским капителима. Олтарска зидана преграда са три сачувана лука је најбоље сачувани део те светиње.

Због наведених одлика, манастирска Црква Пресвете Богородице у архитектонском смислу представља усамљен пример у српској средњевековној историји.

Историја Манастира Пресвете Богородице

О историји Манастира Пресвете Богородице има веома мало података. Претпоставља се да је основан као женски манастир, о којем се старала Немањина жена Ана, у монаштву названа Анастасија.

Градња Немањиних манастира у данашњој Куршумлији, према житијима Светог Симеона, изазвала је незадовољство његове старије браће Тихомира, Мирослава и Страцимира, која су му замерала да гради светиње на своју руку и без њихове дозволе. Стефан Немања је заробљен и затворен у једну пећину у Расу.

Међутим, његово заточеништво није дуго трајало. Након што се ослободио заточеништва и након што је окупио своје присталице започео је сукоб против најстаријег брата, рашког великог жупана Тихомира. До одлучујуће битке је дошло код Пантина на Космету 1168. године, у којој је Тихомирова војска поражена, сам Тихомир је страдао у реци Ситници, а Стефан Немања је изашао као апсолутни победник из сукоба и постао велики жупан.

Касније, половином 15. века, о њему се бринула и Мара Бранковић, ћерка деспота Ђурађа Бранковића и удовица османлијског султана Мурата II, која је у близини, претпоставља се, имала и своје дворе, на брду Марина кула.

Као и оближњи манастир Светог Николе, Богородичина црква била је у функцији до 1690. године, након чега је уследило време урушавања и запустелости. Нажалост, Манастир Пресвете Богородице до данас није обновљен и поред велике жеље Српске православне цркве, локалног становништва и дела стручне јавности.

Археолошка истраживања

Археолошко-конзерваторски радови који су спровођени 1921, 1948. и од 1969. до 1980. године дали су веома занимљиве резултате.

Непосредно уз цркву, са њене јужне стране, пронађени су један правоугаони објекат (можда трпезарија или конак) и некропола на којој се сахрањивало још у 10. веку. На том гробљу су нађени вредни примерци средњевековног накита (прстење, наруквице, наушнице), гробнице, стеатитна иконица из 12. века и други предмети који сведоче о личној побожности сахрањених особа.

Споменик културе од изузетног значаја, светиња веома поштована од стране народа у Куршумлији

Под заштиту државе Манастир Пресвете Богородице је стављен 1947. године, а за споменик културе од изузетног значаја је проглашен 1979. године.

Локално становништво које веома поштује ту светињу, назива је Петковачом. На Велики петак око те светиње окупља се велики број мештана Куршумлије и околних села, када пале свеће и моле се Богу. Око храма тог дана се организује велики сабор, на којем народ обедује посну храну.

Аутор археолог Милан Савић

Прочитајте још:

Иван кула – средњовековна тврђава код Куршумлије

Рановизантијска базилика код Куршумлије

Завршени радови на осветљавању остатака Манастира Пресвете Богородице у Куршумлији

Област Расине пуна је средњовековних манастира подигнутих у време владавина кнеза Лазара и његовог сина кнеза и деспота Стефана Лазаревића. Један од тих манастира, онај који спада у групу мање познатих широј јавности, јесте и Манастир Дренча.

Дренча се налази око пет километара од Александровца и припада Епархији крушевачкој. Манастирска црква је посвећена Ваведењу Пресвете Богородице.

Ктитор Дренче – монах Доротеј

Манастир Дренчу основао је монах Доротеј. О његовом животу највише података сазнајемо из оснивачке повеље коју је подарио Манастиру, а која је издата 2. марта 1382. године у Манастиру Жичи пред патријархом Спиридоном и збором „Велике цркве“.

Покушаји да се одгонетну световно име и идентитет монаха Доротеја остали су без конкретних резултата. У такозваном Берлинском четворојеванђељу наводи се да је јануара непознате године преминуо српски деспот који се замонашио под именом Доротеј и који је касније постао великосхимник Јован Калавит. У науци је владало мишљење да су ктитор Дренче Доротеј и монах Доротеј из Берлинског четворојеванђеља иста личност, иако у историјским изворима нема потврде за тако нешто. На основу тог мишљења, различити историчари су монаха Доротеја идентификовали као деспота Иваниша, деспота Јована Оливера или деспота Дејана, истакнутих великаша из времена владавине цара Стефана Душана, за шта такође нема потврде у изворима.

Средњовековна историја Дренче

Први игуман Дренче био је био Доротејев син Данило, потоњи Данило III, пети патријарх Српске православне цркве (1392-1396). У оснивачкој повељи Манастира Дренче, Данило је заједно са оцем Доротејем наведен као ктитор. У том документу је одређено да се игуман Дренча морао бирати из редова братства и да није смео бити постављен са стране.

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

Објава коју дели Душманица (@manastirdrenca)

Доротеј је богато даровао Дренчу поседима у Расини и Браничеву и годишњим приходима у износу од 50 литара сребра из Новог Брда. С обзиром на те дарове, претпоставља се да је Доротеј био значајан властелин кнеза Лазара, уз чију дозволу је и зидао Дренчу, своју гробну цркву.

У једној другој повељи из 1382. године, коју је кнез Лазар издао монаху Доротеју, наводи се да је Наупаре са двором и придворицом део властелинства Манастира Дренче.

У османлијским походима на Србију крајем 14. и у првој половини 15. века Дренча је била изложена нападима, а порушена је 1454. године.

Архитектура

Манастир Дренча је грађен у моравском стилу. Црква Ваведења Пресвете Богородице је по плану триконхос са развијеном варијантом уписаног крста. Куполу су држала четири ступца, а припрата никад није сазидана. Храм је према западном делу ужи, да би се постепено ширио према развијеном троделном олтарском простору. Фасада је изведена украсним комбиновањем опеке и сиге.

Археолошка истраживања и проглашење за споменик културе

Археолошка истраживања и конзервација остатака цркве вршене су 1952, 1967, 1971, 1983. и 2002. године. Потпуну обнову Манастира извршио је Завод за заштиту споменика културе Краљево од 2003. до 2006. године.

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

Објава коју дели Душманица (@manastirdrenca)

У Цркви Ваведења Пресвете Богородице археолози су пронашли три гроба, укључујући и ктиторов. На основу пронађених остатака, научници су дошли до закључка да су у Дренчи, поред Доротеја, сахрањени чланови његове породице или монаси из Манастира.

Манастир Дренча је проглашен за споменик културе 1948, а статус споменика културе од великог значаја има од 1979. године.

Аутор историчарка Даринка Трбојевић

Прочитајте још:

Срби и Рилски манастир, назначајнија православна светиња у Бугарској

Рановизантијска базилика код Куршумлије

Владарски портрет у Цркви Светог архангела Михаила у Стону – прва уметничка представа једног српског владара