Током месеца марта 2024. године на Другом каналу Радио-телевизије Србије емитована је нова епизода документарно-игране емисије „Временска капсула“, посвећена животу, делу и времену архиепископа српског Данила II.

Као саговорници у емисији учествовали су истакнути и признати научници – историчарка проф. др Смиља Марјановић Душанић, историчар уметности др Бојан Поповић и историчар књижевности проф. др Томислав Јовановић, који су говорили о најзначајнијим подацима из биографије једанаестог по реду поглавара Српске православне цркве, о његовим књижевним делима и времену у којем је живео.

У сценама у којима је приказан живот монаха, игумана Хиландара, епископа бањског, епископа хумског и на крају архиепископа српског Данила II, није било дијалога између глумаца, већ је сцене покривало приповедање наратора. Он је или износио податке из Даниловог живота или је изговарао измишљени Данилов монолог. Претпостављамо да је тај монолог написала сценаристкиња епизоде Светлана Илић. Напоменимо и то да према одјавној шпици није било стручног сарадника приликом писања сценарија емисије.

У једном делу Даниловог измишљеног монолога, поново је, као много пута до сада у медијима, као историјска чињеница испричана прича о томе да је краљ Урош краљици Јелени за љубав у долини Ибра посадио јорговане.

Прича о јогрованима краља Уроша и краљице Јелене не постоји у историјским изворима

Кратко и јасно морамо да напишемо да нам ни један једини историјски извор не доноси причу у којој краљ Урош сади јорговане за своју супругу краљицу Јелену. Те приче нема у ни у „Житију краља Уроша“ ни у „Житију краљице Јелене“, делима која је написао управо Данило II, нема је ни у једном другом историјском извору.

Приповест о јоргованима које је краљ Урош засадио за краљицу Јелену потиче из збирке бајки „Долина јоргована“ српског писца Тиодора Росића, која је први пут објављена 1991. године. Дакле, у питању је измишљена прича, легенда, уметничка слобода, која није заснована на подацима из историјских извора.

Непажњом или неразумевањем појединаца легенда се представља као историјска истина

Тиодор Росић је сам у поговору своје књиге написао да је у питању легенда. Међутим, непажњом или неразумевањем појединаца та прича је много пута током више од три деценије у јавности представљана као стваран догађај.

Свако ко је гледао епизоду емисије „Временска капсула“, посвећену архиепископу Данилу II, видео је да је она опет представљена као стваран догађај, а не као оно што она јесте – легенда. Нигде та легенда не треба тако да буде представљана, а поготово не у научној емисији Радио-телевизије Србије.

Да је ова емисија имала стручног сарадника приликом писања сценарија или да су аутори епизоде поразговарали са својим стручним саговорницима, са др Смиљом Марјановић Душанић, др Бојаном Поповићем и са др Томиславом Јовановићем, убеђени смо да до ове грешке не би дошло.

Добронамерно апелујемо на све медије који се на било који начин баве српском историјом да темељно проверавају оно о чему пишу, или у разговору са научницима или уз консултацију стручне, релевантне литературе.

Овај наш текст је скроман допринос дугогодишњим напорима историчара да се прави јасна разлика између историјске истине и легенде, како у случају легенде о јоргованима које је краљ Урош засадио за краљицу Јелену у долини Ибра, тако и у низу других случајева где је место историјске истине, нажалост, заузела легенда. То је непрекидни задатак нас историчара и наш усуд. До неке друге приче о замени историјске истине легендом, срдачан поздрав и свако добро…

Прочитајте још:

Битка код Гацка 1276. године између краља Уроша и младог краља Драгутина

Фреска „Смрт Ане Дандоло“

Бракови и потомство Стефана Немањића

Буздован припада групи хладних оружја које се користи у борби на близину, а састоји се од дрвене или металне дршке и од дрвене или металне главе. Према епској народној традицији, буздован је био једно од оружја које је носио јунак Марко Краљевић.

У средњем веку буздован и топуз су били синоними, али је у наше време направљена подела према облику ударне главе. Топузом се назива оружје са пуном ударном главом, а код буздована глава је подељена на пера, чији број варира – од четири до двадесет.

Буздован и топуз су речи турског порекла. На прве помене термина буздован наилазимо у дубровачким документима из треће деценије XV века.

Пре доласка Турака на Балкан, у српским средњовековним изворима наилазимо на термине бат, палица или жезло.

Марко пије уз рамазан вино

Цар Сулејман јасак учинио:
Да с’ не пије уз рамазан вино,
Да с’ не носе зелене доламе,
Да с’ не пашу сабље оковане,
Да с’ не игра колом уз кадуне.
Марко игра колом уз кадуне,
Марко паше сабљу оковану,
Марко носи зелену доламу,
Марко пије уз рамазан вино,
Још нагони оџе и аџије,
Да и они с њиме пију вино.
Иду Турци цару на парницу:
„Цар Сулејман, и отац и мајко!
Нијеси ли јасак учинио,
Да с’ не пије уз рамазан вино,
Да с’ не носе зелене доламе,
Да с’ не пашу сабље оковане,
Да с’ не игра колом уз кадуне.
Марко игра колом уз кадуне,
Марко паше сабљу оковану,
Марко носи зелену доламу,
Марко пије уз рамазан вино.
Па му просто, да сам пије вино,
Већ нагони оџе и аџије,
Да и они с њиме пију вино.“
Кад је царе разумео речи,
Он пошиље два своја чауша:
„Отидите, два чауша млада,
Пак кажите Краљевићу Марку
Да га царе на диван зазива.“
Отидоше два чауша млада.
Кад дођоше Краљевићу Марку,
Али Марко под шатором пије,
Пред њим купа од дванаест ока.
Беседе му два чауша млада:
„Да чујеш ли, Краљевићу Марко!
Тебе царе на диван зазива,
Да ти идеш цару на дивана.“
Расрди се Краљевићу Марко,
Пак довати ону купу с вином,
Па удара царева чауша,
Прште купа а прште и глава,
И проли се и крвца и вино.
Оде Марко цару на дивана,
Седе цару до десна колена,
Самур-калпак на очи намиче,
А буздован уза се привлачи,
Бритку сабљу на крило намиче.
Беседи му царе Сулејмане:
„Мој посинко, Краљевићу Марко!
Та ја јесам јасак учинио,
Да с’ не пије уз рамазан вино,
Да с’ не носе зелене доламе,
Да с’ не пашу сабље оковане,
Да с’ не игра колом уз кадуне.
Добри људи о злу говорише,
На једнога Марка потворише,
Да ти играш колом уз кадуне,
Да ти пашеш сабљу оковану,
Да ти носиш зелену доламу,
Да ти пијеш уз рамазан вино,
Још нагониш оџе и аџије,
Да и они с тобом пију вино.
За што калпак на очи намичеш?
Што л’ буздован уза се привлачиш?
Што ли сабљу на крило намичеш?“
Ал’ беседи Краљевићу Марко:
„Поочиме, султан Сулејмане!
Ако пијем уз рамазан вино,
Ако пијем, вера ми доноси.
Ак’ нагоним оџе и аџије,
Не може ми та образ поднети,
Да ја пијем, они да гледају,
Нек не иду мени у меану.
Ако л’ носим зелену доламу,
Млад сам јунак и доликује ми.
Ако л’ пашем сабљу оковану,
Ја сам сабљу за благо купио.
Ако играм колом уз кадуне,
Ја се, царе, нисам оженио,
И ти с’, царе, био неожењен.
Ако калпак на очи намичем,
Чело гори с’ царем се говори,
Што буздован уза се привлачим,
И што сабљу на крило намичем,
Ја се бојим, да не буде кавге,
Ако би се заметнула кавга,
Тешко оном, тко ј’ најближе Марка!“
Гледи царе на четири стране,
Не има ли тко ближе до Марка.
Ал’ код Марка нигди никог нема,
Већ најближе царе Сулејмане.
Цар с’ одмиче, Марко се примиче,
Док дотера цара до дувара.
Цар се маша руком у џепове,
Он извади стотину дуката,
Па их даје Краљевићу Марку:
„Иди, Марко, те се напиј вина.“

Прочитајте још:

Самострел – убојито стрељачко оружје средњовековних ратника

Када се у истој реченици помену оружје и средњи век, прва асоцијација код већине људи је мач. Наравно, арсенал средњовековног оружја био је много, много већи, а истакнуто место у њему је заузимао самострел, главно стрељачко оружје у средњем веку.

Самострел се у Европи први пут појављује у италијанским градовима крајем Х и почетком XI века. Због огромне разорне моћи самострела, на Латеранском сабору 1139. године одлучено је да се то оружје не сме користити против хришћана.

Код самострела је лук учвршћен на постољу, на којем је механизам за задржавање и окидање тетиве. На постољу се налази жљеб (вођица) за стрелу. Лукови су прављени од дрвета, рога и метала. Постоље је било дрвено, а код мањих самострела је могло бити и од гвожђа. Окидач је од гвожђа у облику зупца или благо повијене куке, да се тетива може лако запети и окинути. Обарач је од гвожђа различитог облика. На врху темена лука налази се кружна или полукружна узенгија, која служи за стављање стопала приликом запињања лука.

Термин самострел који се употребљавао у српским земљама је из старословенског језика. У Дубровнику је самострел називан балистра или балиста. Употреба самострела у Србији је нарочито била раширена у 15. веку.

Прочитајте још:

Буздован (топуз) – једно од оружја Краљевића Марка