Connect with us

Црквени великодостојници

Творац српске пропаганде – архиепископ Данило II

Објављено пре

Фреска пророка Данила и архиепископа Данила II у његовој задужбини Цркви Богородице Одигитрије у Манастиру Пећка Патријаршија. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.
Фреска пророка Данила и архиепископа Данила II у његовој задужбини Цркви Богородице Одигитрије у Манастиру Пећка Патријаршија. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.

Творац српске пропаганде

Култ Светог краља – ангажовано и лепо

Коришћење пропаганде, као средства за ширење политичких порука, управљање јавним мњењем и манипулација истим, старо је колико и писана историја. У средњем веку краљ је симбол нације, одговоран је за мир, сигурност и правду. Било је потребно да буде моћан, или да се верује да је моћан и да је легитимност његове власти потврђена од Бога.

Време активног учествовања архиепископа Данила II у политичком и културном животу Србије поклапа се са владавинама краљева Милутина (1282-1321), Стефана Дечанског (1322-1331) и првих шест година владавине Стефана Душана (1331-1337). Његово присуство је изразито снажно и у непрекидном успону, будући да је био један од најзначајних јерарха српске Цркве.

Архиепископ Данило II имао је истакнуто место на двору Немањића и стекао водећу улогу у грађењу нове идеје светородне династије. Пожртвовано је учествовао у политичким догађајима и пословима од општег интереса за Српску православну цркву, као и у разним породичним догађајима Немањића. Краљ Милутин ангажује га у корист својих политичких идеја које су тежиле преображају друштва и унутрашње политике. Данило је изградио нов, другачији идеал власти – створио је Светог краља. Био је образован, даровит, смео, нарочит писац, који је упоредо мислио филозофски, религијски и политички, који својим делом показује јасно идеолошко-политичко опредељење. Данило је био монах, уметник, филозоф, политичар, дипломата, витез. Једнако добро је баратао и пером и мачем.

Фреска архиепископа Данила II у његовој задужбини Цркви Богородице Одигитрије у Манастиру Пећка Патријаршија. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.
Фреска архиепископа Данила II у његовој задужбини Цркви Богородице Одигитрије у Манастиру Пећка Патријаршија. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.

У Житију краљева говори о моћи краља Милутина, сугерише његову снагу, побожност и величанственост, описује његове победе, његову универзалну историјску вредност, везаност за национално опредељење. Како је Милутинов животопис, с јасном функцијом и намером писан, главни текст Зборника, све „пикантерије“ из приватног живота владара, вести о женама, браковима и деци која нису предодређена за наследнике, прећуткују се и заташкавају. Такви гласови би штетили угледу краља, који молитвама, милосрдним делима, правдом, богоугодним мислима тежи небеском царству. Данило је био необично близак Милутину, толико близак да је њихов однос идентичан братском односу Стефана Првовенчаног и Светог Саве, те је из такве повезаности читаоцима нудио снажан лик краља, касније свеца, гордо подигнуте главе.

Tаквим ангажовањем, да би осигурао престо Стефану Дечанском, односно Стефану Душану, садржајем Житија, он гради духовну, јасну слику око које друштво треба да уједини ставове око престолонаследника.

Фреска краља Уроша у Цркви Свете Тројице у Манастиру Сопоћани. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.
Фреска краља Уроша у Цркви Свете Тројице у Манастиру Сопоћани. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.

Свети краљ био је син славних родитеља, а његов долазак на власт, односно Драгутинову абдикацију, Данило објашњава као кајање што је Драгутин подигао руку на оца. Од краља Драгутина створио је лик у коме је осликан монашки идеал, али не и владара чији би синови ваљало да наследе српски престо. Када је умро, његово тело није подизано из гроба, није дошло до излагања у кивоту, што је завршни чин и потврда светитељства неке личности. Израз „свете мошти“ припао је Милутиновим моштима. Драгутиново тело било је лишено врхунског статуса и благодатног дејства. Та привилегија припала је краљу Милутину, чије су објављене мошти „целе и нетељене“ биле изложене у кивоту у Манастиру Бањска и почивале на посебно светом месту у храму – поред олтара. Према начелима владарске сахране код Срба у средњем веку, такво решење имало је вредност програмске поруке: њиме је краљ Милутин стекао највиши, истовремено двоструки статус – светитељски и предстојнички.

Фреска краљице Јелене у Цркви Свете Тројице у Манастиру Сопоћани. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.
Фреска краљице Јелене у Цркви Свете Тројице у Манастиру Сопоћани. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.

Женидбом са византијском принцезом Симонидом уништена је и најмања шанса да Драгутинов син наследи престо. Отпочела је жива веза са Византијом, а свој брак и улогу царског зета Милутин је искористио у својој државној пропаганди врло вешто, како је то само умео тај проницљиви Немањић. Да би ојачао свој владарски статус, Милутин започиње са градитељским подухватима у црквеној архитектури у Србији, Грчкој, Цариграду и Јерусалиму, истичући свуда своја наследна права и права својих потомака.

Богородица са малим Исусом, краљ Милутин и краљица Симонида на ктиторској композицији у Краљевој цркви (Цркви Светих Јоакима и Ане) у Манастиру Студеници. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.
Богородица са малим Исусом, краљ Милутин и краљица Симонида на ктиторској композицији у Краљевој цркви (Цркви Светих Јоакима и Ане) у Манастиру Студеници. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.

У фрескосликарству владари су приказивани са својим родитељима и другим славним прецима који су били њихови посредници с Богом. Такве композиције настале су из тежње за стварањем светородне владарске породице и неговањем култа њених најистакнутијих чланова. У сликарству Милутинова заступничка улога се ограничава на Светог Симеона и Светог Саву. У жаришту њиховог култа Хиландару Милутин је нови ктитор који је наставио дело првих ктитора – што представља важну тачку његове владарске пропаганде.

Своје право на српски престо краљ Милутин је показао на Лози Немањића, композицији која је први пут насликана у Грачаници. Подређена је величању краља, истицању законитости његове власти и показивању на права његовог сина да наследи очев престо. Стефан Немања је овде једини пут насликан у владарском костиму и с круном на глави, а краљ Милутин је показан као изабраник Божији и наследник својих прародитеља. Идеолошка порука коју је грачаничка композиција лозе носила у себи и такав облик ктиторског сликарства нису раније били виђени у српској уметности, а поновиће их Милутинов унук цар Душан.

По узору на Константина Великог, који је поред Христа био задужен за сва верска питања на земљи, Свети краљ је приволео многе људе правој вери. Одломцима у којима се краљ упоређује са Александром Великим, Давидом и славним Константином, Данило ствара алузије на царску титулу којој је краљ тежио, као вођа изабраног народа, што је потпуно нова идеолошка тема у књижевности и сликарству средњег века.

Фреска архиепископа Данила II у припрати комплекса цркава Манастира Пећка патријаршија. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.
Фреска архиепископа Данила II у припрати комплекса цркава Манастира Пећка патријаршија. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.

После Милутинове смрти Данило је образовао култ Светог краља, који касније више пута потврђује и цар Душан, јер су на Лози Немањића у Дечанима као Свети означени само Симеон Немања и краљ Милутин, док је у Пећкој патријаршији само царев деда понео тај узвишени придев. То су били Душанови преци које је највише ценио и на којима је темељио своју владарску мисао. У Дечанској повељи, говорећи о прецима, цар наглашава да је унук Светог краља Милутина.

Лоза Немањића у Цркви Христа Пантократора у Манастиру Високи Дечани. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.
Лоза Немањића у Цркви Христа Пантократора у Манастиру Високи Дечани. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.

Борбу за наслеђе после Милутинове смрти решио је из сенке архиепископ Данило, што одаје изузетну личност која једнако добро барата књижевним жанровима и политиком времена у коме дејствује. Уз помоћ топике (општих места државне идеологије) смена унутар династије представљена је као легитимна, што потврђује и чињеница да преврат заокружују два чуда: почетак борбе за Милутинову превласт обележен је Божијом казном – Драгутиновим падом с коња, а њен успешан исход потврђен је Божијим благословом – чудесним враћањем вида Стефану Дечанском.

Краљ Милутин на Лози Немањића у Цркви Христа Пантократора у Манастиру Високи Дечани. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.
Краљ Милутин на Лози Немањића у Цркви Христа Пантократора у Манастиру Високи Дечани. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.

Феномен Светог краља јесте творевина средњовековне владарске идеологије, изражене у хагиографској књижевности. Његов култ је дело интелектуалне и политичке елите и јасан политички програм који је уткан у саме структуре друштва. Епитет Светог краља припада једино Стефану Урошу II Милутину, док је његов син Стефан Дечански – Свети мученик, који се са страхом обраћа Христу молећи за милост, а милост Цркве и властеле је добио захваљујући ангажовању и ауторитету Данила II, када је на Богојављање 1322. године крунисан за српског краља, а његов син Душан за младог краља.

Чврсто везан за наслеђе и традицију, Данило је уносио теме из Светог писма везане за политички програм, како би што снажније утицале посредством политичке сугестије. Ангажованост је суштински била појава коју је карактерисала политичка и друштвена идеја. Лепо се исказало кроз обраду појава у краљевској психи и једноставности, чему је додавана светост, односно монументалност, да би се лако могла саопштити општа порука.

Саркофаг архиепископа Данила II у Цркви Богородице Одигитрије у Манастиру Пећка Патријаршија. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.
Саркофаг архиепископа Данила II у Цркви Богородице Одигитрије у Манастиру Пећка Патријаршија. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.

         Владар мора настојати да сваким својим делом створи о себи глас као о човеку великом и изванредном, Николо Макијавели, Владар.

Ауторка историчарка Марија Николић

Прочитајте још:

Ктиторска композиција у Цркви Светог Ахилија

12

Црквени великодостојници

Први игуман Манастира Високи Дечани – Арсеније

Објављено пре

Од стране:

Фреска Арсенија, првог игумана Манастира Високи Дечани, у олтару манастирске Цркве Христа Пантократора. Власништво над фотографијом Манастир Високи Дечани
Фреска Арсенија, првог игумана Манастира Високи Дечани, у олтару манастирске Цркве Христа Пантократора. Власништво над фотографијом Манастир Високи Дечани

О Арсенију, првом игуману Манастира Високи Дечани, остало је сачувано мало података у историјским изворима. Не знамо ни годину ни место његовог рођења, као ни годину његове смрти. Сва је прилика да је умро и сахрањен у Дечанима.

Сви забележени подаци о игуману Арсенију односе се на његову значајну улогу у подизању Дечана.

Његово име први пут се јавља у оснивачкој Дечанској хрисовуљи издатој 1330. године.

Писани траг о Арсенију налази се и уТипику, који је игуман поручио око 1335. године, за потребе литургијске службе у Дечанима. Две године касније он је наручио да се препишу и Поуке Јефрема Сирина.

Арсенија спомиње и архиепископ Данило у Душановом додатку Друге дечанске хрисовуље.

Манастир Високи Дечани, задужбина краљева Стефана Дечанског и Стефана Душана. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.
Манастир Високи Дечани, задужбина краљева Стефана Дечанског и Стефана Душана. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.

Арсенијеве фреске у Дечанима

Да је Арсеније имао велику улогу у изградњи Дечана закључује се на основу саме чињенице да је био први игуман те светиње, у време када је она подизана, као и на основу његова два портрета насликана у Цркви Христа Пантократора.

Први портрет настао је око 1340. године и налази се у пролазу ка олтару параклиса Светог Димитрија. Изнад игумана Арсенија насликан је Свети Арсеније, његов имењак и патрон, којем је дечански игуман посветио молитвени натпис на српскословенском језику који у преводу на српски језик гласи:

„Пустиножитељу Христов, Свети Арсеније, припадам теби, грешни раб твој Арсеније с твојим светим именом, и молим се твом светом лику, прими ме у твоје стадо пустиње, не би ли ме грешног, твојим светим молитвама, помиловао Христос у судњи дан“.

Тај портрет сведочи о блиској вези Стефана Дечанског и Арсенија јер се налази у непосредној близини краљевог портрета на којем он приноси своју задужбину Христу.

Други портрет са натписом на српскословенском језику налази се западном зиду припрате, а по свој прилици изведен је у неком времену између 1343. и 1345. године. На њему је игуман Арсеније приказан како се погнуто молбено обраћа Светом Сави. Поред првог поглавара Српске православне цркве насликан је архиепископ Јоаникије.

Први игуман Манастира Високи Дечани Арсеније, први српски архиепископ Сава и архиепископ Јоаникије на фресци у припрати манастирске Цркве Христа Пантократора. Власништво над фотографијом Манастир Високи Дечани
Први игуман Манастира Високи Дечани Арсеније, први српски архиепископ Сава и архиепископ Јоаникије на фресци у припрати манастирске Цркве Христа Пантократора. Власништво над фотографијом Манастир Високи Дечани

Још два натписа у којима се помиње Арсеније

Поред поменутих портрета, о делатности игумана Арсенија сведоче и два друга натписа на зидовима Цркве Христа Пантократора.

Први, написан на грчком језику, налази се на греди и суседном ступцу у претпоследњем травеју према истоку, наспрам поткуполног простор, у северној певници, а настао је 1339/1340. године.

Други, написан на српскословенском језику, налази се у наосу над западним улазом. У питању је ктиторски натпис цара Душана, који је настао 1347/48. године и који гласи:

„По вољи Божјој и уз помоћ Светог Духа у Тројици живописа се овај храм господа Бога Сведржитеља за спомен и успомену господина Богом просвећенога и светороднога и светога и самодржавнога све српске и поморске земље Стефана краља Уроша Трећега, коме нека је вечни помен, у дане сина његова благовернога и светога и славнога и превисокога господина првога цара Стефана све српске и грчке и поморске земље, и сина његова Стефана краља Уроша, године 6856 (1347/1348), индикта 11. Бог да прости првога игумана Арсенија, који се трудио о месту овом светом“.

Успење Пресвете Богородице и ктиторски натпис из 1347-1348. године у наосу над западним улазом у Цркви Христа Пантократора. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.
Успење Пресвете Богородице и ктиторски натпис из 1347-1348. године у наосу над западним улазом у Цркви Христа Пантократора. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.

Последње помињање у изворима и учешће у канонизацији Стефана Дечанског

Последњу вест о Арсенију доноси још један дечански игуман Григорије Цамблак у свом делу „Житије Светог краља Стефана Дечанског“, насталом почетком 15. века. Он наводи да је краљ дозвао… Арсенија, мужа остарела у врлинама и довољно изнуреног испосништвом и уручио му оснивачку повељу Дечана. Касније је Стефан Дечански поверио Арсенију и много злата након што је Свети Никола краљу најавио смрт. Такав избор речи несумњиво указује на то да је Арсеније био значајна личност блиска краљу.

За крај, треба додати да се претпоставља да је игуман Арсеније, поред велике улоге у подизању Дечана, имао и примарну улогу у учвршћивању култа Светог Стефана Дечанског, који је канонизован 1343. године.

Ауторка историчарка Даринка Трбојевић

Прочитајте још:

Манастир Високи Дечани: Манастира нема у туристичкој понуди Дечана

Епархија рашко-призренска реаговала на правно насиље званичника из Приштине

Наставите са читањем

Црквени великодостојници

Архиепископ Арсеније Сремац – наследник Светог Саве

Објављено пре

Од стране:

Свети Асреније I Сремац
Свети Асреније I Сремац. Аутор фотографије непознат, скенирали Atanas Boschkov и Julian Tomanov.

Након формирања Српске архиепископије 1219. године за њеног архиепископа је изабран Сава Немањић. Наредних 14 година он је управљао Српском православном црквом, а на месту поглавара СПЦ наследио га је његов ученик Арсеније Сремац.

Арсеније је рођен у месту Дабар у Срему, а година његовог рођења нам није позната.

У Манастир Жичу дошао је као монах, а у своју келију га је примио Сава Немањић како би руководио Арсенијевим духовним животом. Због велике побожности и посвећености архиепископ Сава поставља Арсенија за еклисијарха велике и саборне цркве архиепископије Жичке и игумана Манастира Жиче.

Црква Светих Апостола, Пећка патријаршија
Црква Светих Апостола у Пећкој патријаршији. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.

Након одлуке да поново отпутује у Свету земљу и да се повуче са положаја поглавара Српске православне цркве, Сава је за свог наследника одредио управо Арсенија и 1233. године га је поставио за архиепископа. До пролећа 1234. године Сава је помагао Арсенију у обављању његових дужности. Нажалост, о Арсенијевом деловању на положају архиепископа нема много историјских података.

Након три деценије службовања, архиепископ Арсеније је 1263. године оболео, па је за свог наследника изабрао хумског епископа Саву (бившег принца Предислава), сина Стефана Првовенчаног.

Арсеније је умро 26. октобра 1266. године у Чрнчи у Полимљу, а сахрањен је у својој задужбини Цркви Светих Апостола у Пећи (потоња Пећка патријаршија). Као свети се први пут помиње у Русији 1388, а канонизован је на Сабору у Москви 1549. године. Његове мошти данас се налазе у Манастиру Ждребаонику.

Прочитајте још:

Први игуман Манастира Високи Дечани – Арсеније

Творац српске пропаганде – архиепископ Данило II

6
1
Наставите са читањем

Најчитаније