Манастир Грачаница једна је од најзначајнијих задужбина краља Милутина (1282-1321). Централно место у Манастиру заузима Црква Успења Пресвете Богородице.

Зидање Цркве Успења Пресвете Богородице почело је у другој деценији 14. века, а завршено је 1321. године, исте године када се упокојио њен ктитор.

Грађена у српско-византијском стилу, Црква Успења Богородице је једино сачувано средњовековно здање Манастира Грачанице. Подигнута је на месту две раније цркве. Старија од те две светиње је рановизантијска тробродна базилика. Млађа је једнобродна цркве из 13. века и она је била седиште липљанских епископа. Након изградње Манастира Грачанице Липљанска епископија по том манастиру називана је и Грачаничком.

Спољна припрата Цркве Успења Богородице подигнута је средином 14. века, у време владавине цара Стефана Душана. Оштећена је у једном од првих османлијских напада на Косово, између 1379. и 1383, а обновљена најкасније 1383. године. У истом нападу Османлија страдали су и пирг, друге зграде и библиотека Манастира Грачанице.

Грачаница је више пута падала под власт Османлија и враћала се у српске руке, а коначни пад под њихову власт десио се 1455. године, након што су Турци освојили Ново Брдо.

Место Грачаница и Манастир Грачаница ослобођени су од османлијске власти у Првом балканском рату 1912. године.

Ктиторска представа краља Милутина и „Лоза Немањића“

Ктиторска представа краља Милутина са црквом у рукама налази се на јужној страни лучног пролаза између унутрашње припрате и наоса, а прекопута ње је фреска краљице Симониде.

Фреска „Лоза Немањића“ налази се на источном зиду припрате и на њој је насликано 16 портрета припадника династије Немањић. У првом реду су српски архиепископ Сава I (Свети Сава), велики жупан Стефан Немања и велики кнез Вукан. У другом реду су кнез Стефан (Вуканов син), српски архиепископ Сава II, краљ Стефан Првовенчани, краљ Радослав и краљ Владислав.

У трећем реду су принц Урошиц, принц Владислав, краљ Урош, краљ Драгутин и принцеза Брнча. У четвртом реду су принц Константин, краљ Милутин и принцеза Царица.

Прочитајте још:

Отворена изложба „Манастир Грачаница на старим разгледницама и фотографијама“ у Дому културе Грачаница

Ктиторска композиција у Цркви Светог Ахилија

Стефан Немања, оснивач светородне династије Немањић, своју државничку, духовну и ктиторску делатност започео је у области Топлици. Владајући подручјем Топлице, Ибра, Расине и Реке, он је у данашњој Куршумлији, као удеони кнез, подигао своје прве две задужбине: Манастир Светог Николе и Манастир Пресвете Богородице.

Оснивање и зидање Манастира Пресвете Богородице

Градњу тих светиња у својим житијима Светог Симеона, помињу Стефан Првовенчани, Свети Сава и Доментијан.

Иако су наведена житија историјски извори првог реда, и даље остаје нерешено питање која је црква прва саграђена. Стефан Првовенчани и Доментијан бележе да је прво сазидан Манастир Пресвете Богородице, док Свети Сава наводи је његов отац прво саградио Манастир Светог Николе. Који год од та два података био тачан, остаје чињеница да су та два храма прве немањићке цркве, сазидане у кратком раздобљу. Време њихове градње датира се оптимално у период од 1158. до 1168. године.

За разлику од Манастира Светог Николе, који је саграђен на доминантном вису, изнад ушћа Бањске у Топлицу, Манастир Пресвете Богородице подигнут је на благој заравни, око један километар источније, у близини ушћа Косанице у Топлицу.

Прве Немањине задужбине у данашњој Куршумлији дале су име средњовековном насељу које се око њих формирало – Беле Цркве. Према предању, пошто су куполе цркава биле покривене оловним плочама, са којих су се сунчеви зраци одбијали и давали бљештав одсјај, место је названо Беле Цркве.

Архитектура Манастира Пресвете Богородице

Богородичина црква подигнута је на темељима старије, рановизантијске цркве из 5. или 6. века. У основи је триконхална црква, зидана у комбинацији камена и опеке. На самом улазу налазе се два цилиндрична стуба, која стоје на рановизантијским капителима. Олтарска зидана преграда са три сачувана лука је најбоље сачувани део те светиње.

Због наведених одлика, манастирска Црква Пресвете Богородице у архитектонском смислу представља усамљен пример у српској средњевековној историји.

Историја Манастира Пресвете Богородице

О историји Манастира Пресвете Богородице има веома мало података. Претпоставља се да је основан као женски манастир, о којем се старала Немањина жена Ана, у монаштву названа Анастасија.

Градња Немањиних манастира у данашњој Куршумлији, према житијима Светог Симеона, изазвала је незадовољство његове старије браће Тихомира, Мирослава и Страцимира, која су му замерала да гради светиње на своју руку и без њихове дозволе. Стефан Немања је заробљен и затворен у једну пећину у Расу.

Међутим, његово заточеништво није дуго трајало. Након што се ослободио заточеништва и након што је окупио своје присталице започео је сукоб против најстаријег брата, рашког великог жупана Тихомира. До одлучујуће битке је дошло код Пантина на Космету 1168. године, у којој је Тихомирова војска поражена, сам Тихомир је страдао у реци Ситници, а Стефан Немања је изашао као апсолутни победник из сукоба и постао велики жупан.

Касније, половином 15. века, о њему се бринула и Мара Бранковић, ћерка деспота Ђурађа Бранковића и удовица османлијског султана Мурата II, која је у близини, претпоставља се, имала и своје дворе, на брду Марина кула.

Као и оближњи манастир Светог Николе, Богородичина црква била је у функцији до 1690. године, након чега је уследило време урушавања и запустелости. Нажалост, Манастир Пресвете Богородице до данас није обновљен и поред велике жеље Српске православне цркве, локалног становништва и дела стручне јавности.

Археолошка истраживања

Археолошко-конзерваторски радови који су спровођени 1921, 1948. и од 1969. до 1980. године дали су веома занимљиве резултате.

Непосредно уз цркву, са њене јужне стране, пронађени су један правоугаони објекат (можда трпезарија или конак) и некропола на којој се сахрањивало још у 10. веку. На том гробљу су нађени вредни примерци средњевековног накита (прстење, наруквице, наушнице), гробнице, стеатитна иконица из 12. века и други предмети који сведоче о личној побожности сахрањених особа.

Споменик културе од изузетног значаја, светиња веома поштована од стране народа у Куршумлији

Под заштиту државе Манастир Пресвете Богородице је стављен 1947. године, а за споменик културе од изузетног значаја је проглашен 1979. године.

Локално становништво које веома поштује ту светињу, назива је Петковачом. На Велики петак око те светиње окупља се велики број мештана Куршумлије и околних села, када пале свеће и моле се Богу. Око храма тог дана се организује велики сабор, на којем народ обедује посну храну.

Аутор археолог Милан Савић

Прочитајте још:

Иван кула – средњовековна тврђава код Куршумлије

Рановизантијска базилика код Куршумлије

Завршени радови на осветљавању остатака Манастира Пресвете Богородице у Куршумлији

У подножју планине Риле, на надморској висини од 1147 метара, налази се најзначајнија православна светиња у Бугарској – Рилски манастир, посвећен Светом Ивану (Јовану) Рилском.

Оснивање Рилског манастира

Манастир је основао монах отшелник Иван Рилски, у време владавине бугарског цара Петра I (927-968). У почетку је Манастир био скромна заједница, да би током владавине представника последње бугарске царске династије Шишман (XIV век) био богато дариван. Такође, у то време сам култ Светог Ивана је чврсто укорењен, а сви чланови поменуте династије носили име Иван.

Обнова Рилског манастира под протосеватсом Хрељом

Према средњовековној традицији, улога оснивача и обновитеља духовних места била је резервисана за владаре, али од средине XIV века та улога се преноси и на властелу, која почиње да подиже нове и обнавља старе задужбине других ктитора, себи и члановима своје породице у помен.

Тако је Рилски манастир изнова подигнут, на месту где се и данас налази, захваљујући протосевасту Хрељи, српском властелину из прве половине XIV века. У историјским изворима Хреља се спомиње током 1327-1328. године као човек краља Стефана Уроша III Дечанског. У неком тренутку током владавине новог краља Стефана Душана, Хреља се одметнуо од свог сизерена и прешао на страну Византије. Његова нестална политика према суседима навела га је да се поново врати под окриље српског владара током лета 1342. године, а за узврат је краљу Душану обећао да ће му уступити тврђаву Мелник, која се налази у данашњој југозападној Бугарској. Међутим, Хреља није дуго остао у служби српског краља, јер се повукао у своју задужбину Рилски манастир, где је и умро крајем 1342. године као монах Харитон.

Као нови ктитор Рилског манастира Хреља је подигао велику камену кулу (1334-1335) са капелом посвећеном Христовом Преображењу, која и данас доминира у централном делу манастирског комплекса. Такозвана Хрељина кула има четвороугаони облик, висока је 23 метра, са зидовима дебљине око 2 метра. Служила је првенствено као одбрамбена кула током немирних и опасних времена за манастир и сав православни свет. Мала капела на петом спрату куле данас је музеј у коме се између осталог чува и Хрељина надгробна плоча.

Такође, на јужном зиду куле стоји натпис који гласи: „Током владавине превисоког господина краља Стефана Душана, господин протосеваст Хреља великим трудом и трошковима сагради ову кулу и посвети је Светом оцу Ивану Рилском и Божјој мајци Осиновици (Одигитрији) године 6843. индикта петог”.

 Уз саму кулу, Хреља је обновио манастирске конаке и подигао цркву. Бугарски цар Шишман је повељом издатом 1379. године богато даривао Рилски манастир и потврдио му све привилегије.

Пренос моштију Светог Ивана Рилског из Трнова у Рилски манастир

Историја Рилског манастира се средином XV века још једном преплиће са српском историјом. Наиме, када су монаси сазнали да се мошти Светог Ивана Рилског налазе у једној срушеној цркви у Трнову, обратили су се за помоћ Мари Бранковић, ћерки деспота Ђурђа Бранковића, односно удовици султана Мурата II. Захваљујући њој, монаси су добили дозволу султана Мехмеда II да преместе кивот са моштима светитеља у Рилски манастир, што су и учинили 1469. године. Поворка са моштима која је пролазила кроз насељена места, прерасла је у свечане литије, праћене литургијама и вишедневним празницима, а у спомен тој свечаности, поред пута којим је поворка пролазила, подигнути су параклиси са именом Светог Ивана Рилског.

Рилски манастир од 19. века до данас

Хрељин манастир постојао је све до XIX века, када је изгорео у пожару, а на темељима старог подигнут је нов и већи манастир. У Рилском манастиру данас се чувају иконе, богато изрезбарена дрвена врата и епископски трон из Хрељиног периода.

Рилски манастир је највећи манастирски комплекс у Бугарској, који и данас радо посећују православни ходочасници како из региона, тако и из целог света. Та православна светиња се од 1983. године налази на Унесковој листи Светске баштине.

Аутор историчар Стефан Повреновић

Прочитајте још:

Рановизантијска базилика код Куршумлије

Манастир Убожац – светиња која чека на обнову

Црква Јелене Лазаревић у Церници код Гацка