Манастири

Манастир Дренча, задужбина монаха Доротеја

Објављено пре

Црква Ваведења Пресвете Богородице у Манастиру Дренчи. Фотографија је преузета са сајта Републичког завода за заштиту споменика културе.
Црква Ваведења Пресвете Богородице у Манастиру Дренчи. Фотографија је преузета са сајта Републичког завода за заштиту споменика културе.

Област Расине пуна је средњовековних манастира подигнутих у време владавина кнеза Лазара и његовог сина кнеза и деспота Стефана Лазаревића. Један од тих манастира, онај који спада у групу мање познатих широј јавности, јесте и Манастир Дренча.

Дренча се налази око пет километара од Александровца и припада Епархији крушевачкој. Манастирска црква је посвећена Ваведењу Пресвете Богородице.

Ктитор Дренче – монах Доротеј

Манастир Дренчу основао је монах Доротеј. О његовом животу највише података сазнајемо из оснивачке повеље коју је подарио Манастиру, а која је издата 2. марта 1382. године у Манастиру Жичи пред патријархом Спиридоном и збором „Велике цркве“.

Црква Ваведења Пресвете Богородице у Манастиру Дренчи. Фотографија је преузета са сајта Епархије крушевачке Српске православне цркве.
Црква Ваведења Пресвете Богородице у Манастиру Дренчи. Фотографија је преузета са сајта Епархије крушевачке Српске православне цркве.

Покушаји да се одгонетну световно име и идентитет монаха Доротеја остали су без конкретних резултата. У такозваном Берлинском четворојеванђељу наводи се да је јануара непознате године преминуо српски деспот који се замонашио под именом Доротеј и који је касније постао великосхимник Јован Калавит. У науци је владало мишљење да су ктитор Дренче Доротеј и монах Доротеј из Берлинског четворојеванђеља иста личност, иако у историјским изворима нема потврде за тако нешто. На основу тог мишљења, различити историчари су монаха Доротеја идентификовали као деспота Иваниша, деспота Јована Оливера или деспота Дејана, истакнутих великаша из времена владавине цара Стефана Душана, за шта такође нема потврде у изворима.

Средњовековна историја Дренче

Први игуман Дренче био је био Доротејев син Данило, потоњи Данило III, пети патријарх Српске православне цркве (1392-1396). У оснивачкој повељи Манастира Дренче, Данило је заједно са оцем Доротејем наведен као ктитор. У том документу је одређено да се игуман Дренча морао бирати из редова братства и да није смео бити постављен са стране.

Доротеј је богато даровао Дренчу поседима у Расини и Браничеву и годишњим приходима у износу од 50 литара сребра из Новог Брда. С обзиром на те дарове, претпоставља се да је Доротеј био значајан властелин кнеза Лазара, уз чију дозволу је и зидао Дренчу, своју гробну цркву.

У једној другој повељи из 1382. године, коју је кнез Лазар издао монаху Доротеју, наводи се да је Наупаре са двором и придворицом део властелинства Манастира Дренче.

У османлијским походима на Србију крајем 14. и у првој половини 15. века Дренча је била изложена нападима, а порушена је 1454. године.

Архитектура

Манастир Дренча је грађен у моравском стилу. Црква Ваведења Пресвете Богородице је по плану триконхос са развијеном варијантом уписаног крста. Куполу су држала четири ступца, а припрата никад није сазидана. Храм је према западном делу ужи, да би се постепено ширио према развијеном троделном олтарском простору. Фасада је изведена украсним комбиновањем опеке и сиге.

Црква Ваведења Пресвете Богородице у Манастиру Дренчи. Фотографија је преузета са сајта Републичког завода за заштиту споменика културе.
Црква Ваведења Пресвете Богородице у Манастиру Дренчи. Фотографија је преузета са сајта Републичког завода за заштиту споменика културе.

Археолошка истраживања и проглашење за споменик културе

Археолошка истраживања и конзервација остатака цркве вршене су 1952, 1967, 1971, 1983. и 2002. године. Потпуну обнову Манастира извршио је Завод за заштиту споменика културе Краљево од 2003. до 2006. године.

У Цркви Ваведења Пресвете Богородице археолози су пронашли три гроба, укључујући и ктиторов. На основу пронађених остатака, научници су дошли до закључка да су у Дренчи, поред Доротеја, сахрањени чланови његове породице или монаси из Манастира.

Манастир Дренча је проглашен за споменик културе 1948, а статус споменика културе од великог значаја има од 1979. године.

Аутор историчарка Даринка Трбојевић

Прочитајте још:

Срби и Рилски манастир, назначајнија православна светиња у Бугарској

Рановизантијска базилика код Куршумлије

Владарски портрет у Цркви Светог архангела Михаила у Стону – прва уметничка представа једног српског владара

Манастири

Манастир Пресвете Богородице код Куршумлије –– једна од првих задужбина Стефана Немање

Објављено пре

Од стране:

Манастир Пресвете Богородице у Куршумлији, задужбина Стефана Немање. Аутор фотографије Милан Савић.
Манастир Пресвете Богородице у Куршумлији, задужбина Стефана Немање. Аутор фотографије Милан Савић.

Стефан Немања, оснивач светородне династије Немањић, своју државничку, духовну и ктиторску делатност започео је у области Топлици. Владајући подручјем Топлице, Ибра, Расине и Реке, он је у данашњој Куршумлији, као удеони кнез, подигао своје прве две задужбине: Манастир Светог Николе и Манастир Пресвете Богородице.

Оснивање и зидање Манастира Пресвете Богородице

Градњу тих светиња у својим житијима Светог Симеона, помињу Стефан Првовенчани, Свети Сава и Доментијан.

Стефан Првовенчани, Радослављеа припрата Богородичине цркве у Манастиру Студеници. Фотографија је власништво Фонда Благо.
Стефан Првовенчани, Радослављева припрата Богородичине цркве у Манастиру Студеници. Фотографија је власништво Фонда Благо.

Иако су наведена житија историјски извори првог реда, и даље остаје нерешено питање која је црква прва саграђена. Стефан Првовенчани и Доментијан бележе да је прво сазидан Манастир Пресвете Богородице, док Свети Сава наводи је његов отац прво саградио Манастир Светог Николе. Који год од та два података био тачан, остаје чињеница да су та два храма прве немањићке цркве, сазидане у кратком раздобљу. Време њихове градње датира се оптимално у период од 1158. до 1168. године.

Манастир Светог Николе у Куршумлији. Аутор фотографије је Слободан Ботошки. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Манастир Светог Николе у Куршумлији. Аутор фотографије је Слободан Ботошки. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.

За разлику од Манастира Светог Николе, који је саграђен на доминантном вису, изнад ушћа Бањске у Топлицу, Манастир Пресвете Богородице подигнут је на благој заравни, око један километар источније, у близини ушћа Косанице у Топлицу.

Манастир Пресвете Богородице у Куршумлији. Аутор фотографије Слободан Боба Ботошки. Фотографија је власништво портала Српска средњовековна историја.
Манастир Пресвете Богородице код Куршумлије. Аутор фотографије Слободан Боба Ботошки. Фотографија је власништво портала Српска средњовековна историја.

Прве Немањине задужбине у данашњој Куршумлији дале су име средњовековном насељу које се око њих формирало – Беле Цркве. Према предању, пошто су куполе цркава биле покривене оловним плочама, са којих су се сунчеви зраци одбијали и давали бљештав одсјај, место је названо Беле Цркве.

Архитектура Манастира Пресвете Богородице

Богородичина црква подигнута је на темељима старије, рановизантијске цркве из 5. или 6. века. У основи је триконхална црква, зидана у комбинацији камена и опеке. На самом улазу налазе се два цилиндрична стуба, која стоје на рановизантијским капителима. Олтарска зидана преграда са три сачувана лука је најбоље сачувани део те светиње.

Стубови Манастира Пресвете Богородице код Куршумлије. Аутор фотографије је Милан Савић.
Стубови Манастира Пресвете Богородице код Куршумлије. Аутор фотографије је Милан Савић.

Због наведених одлика, манастирска Црква Пресвете Богородице у архитектонском смислу представља усамљен пример у српској средњевековној историји.

Историја Манастира Пресвете Богородице

О историји Манастира Пресвете Богородице има веома мало података. Претпоставља се да је основан као женски манастир, о којем се старала Немањина жена Ана, у монаштву названа Анастасија.

Монахиња Анастасија (Ана Немањић) у проскинези пред Богородицом са младим Христом, припрата Богородичине цркве у Манастиру Студеници. Фотографија је власништво Фонда Благо.
Монахиња Анастасија (Ана Немањић) у проскинези пред Богородицом са младим Христом, припрата Богородичине цркве у Манастиру Студеници. Фотографија је власништво Фонда Благо.

Градња Немањиних манастира у данашњој Куршумлији, према житијима Светог Симеона, изазвала је незадовољство његове старије браће Тихомира, Мирослава и Страцимира, која су му замерала да гради светиње на своју руку и без њихове дозволе. Стефан Немања је заробљен и затворен у једну пећину у Расу.

Међутим, његово заточеништво није дуго трајало. Након што се ослободио заточеништва и након што је окупио своје присталице започео је сукоб против најстаријег брата, рашког великог жупана Тихомира. До одлучујуће битке је дошло код Пантина на Космету 1168. године, у којој је Тихомирова војска поражена, сам Тихомир је страдао у реци Ситници, а Стефан Немања је изашао као апсолутни победник из сукоба и постао велики жупан.

Стефан Немања, Радослављеа припрата Богородичине цркве у Манастиру Студеници. Фотографија је власништво Фонда Благо.
Стефан Немања, Радослављева припрата Богородичине цркве у Манастиру Студеници. Фотографија је власништво Фонда Благо.

Касније, половином 15. века, о њему се бринула и Мара Бранковић, ћерка деспота Ђурађа Бранковића и удовица османлијског султана Мурата II, која је у близини, претпоставља се, имала и своје дворе, на брду Марина кула.

Као и оближњи манастир Светог Николе, Богородичина црква била је у функцији до 1690. године, након чега је уследило време урушавања и запустелости. Нажалост, Манастир Пресвете Богородице до данас није обновљен и поред велике жеље Српске православне цркве, локалног становништва и дела стручне јавности.

Археолошка истраживања

Археолошко-конзерваторски радови који су спровођени 1921, 1948. и од 1969. до 1980. године дали су веома занимљиве резултате.

Остаци Манастира Пресвете Богородице у Куршумлији. Аутор фотографије Милан Савић.
Манастир Пресвете Богородице код Куршумлије. Аутор фотографије Милан Савић.

Непосредно уз цркву, са њене јужне стране, пронађени су један правоугаони објекат (можда трпезарија или конак) и некропола на којој се сахрањивало још у 10. веку. На том гробљу су нађени вредни примерци средњевековног накита (прстење, наруквице, наушнице), гробнице, стеатитна иконица из 12. века и други предмети који сведоче о личној побожности сахрањених особа.

Споменик културе од изузетног значаја, светиња веома поштована од стране народа у Куршумлији

Под заштиту државе Манастир Пресвете Богородице је стављен 1947. године, а за споменик културе од изузетног значаја је проглашен 1979. године.

Сабор на Велики петак код Манастира Пресвете Богородице код Куршумлије. Аутор фотографије је Милан Савић.
Сабор на Велики петак код Манастира Пресвете Богородице код Куршумлије. Аутор фотографије је Милан Савић.

Локално становништво које веома поштује ту светињу, назива је Петковачом. На Велики петак око те светиње окупља се велики број мештана Куршумлије и околних села, када пале свеће и моле се Богу. Око храма тог дана се организује велики сабор, на којем народ обедује посну храну.

Аутор археолог Милан Савић

Прочитајте још:

Иван кула – средњовековна тврђава код Куршумлије

Рановизантијска базилика код Куршумлије

Завршени радови на осветљавању остатака Манастира Пресвете Богородице у Куршумлији

Наставите са читањем

Манастири

Срби и Рилски манастир, назначајнија православна светиња у Бугарској

Објављено пре

Од стране:

Рилски манастир. Фотографија је власништво сајта https://www.rilskimanastir.org/.
Рилски манастир. Фотографија је власништво сајта https://www.rilskimanastir.org/.

У подножју планине Риле, на надморској висини од 1147 метара, налази се најзначајнија православна светиња у Бугарској – Рилски манастир, посвећен Светом Ивану (Јовану) Рилском.

Оснивање Рилског манастира

Манастир је основао монах отшелник Иван Рилски, у време владавине бугарског цара Петра I (927-968). У почетку је Манастир био скромна заједница, да би током владавине представника последње бугарске царске династије Шишман (XIV век) био богато дариван. Такође, у то време сам култ Светог Ивана је чврсто укорењен, а сви чланови поменуте династије носили име Иван.

Рилски манастир. Фотографија је власништво сајта https://www.rilskimanastir.org/.
Рилски манастир. Фотографија је власништво сајта https://www.rilskimanastir.org/.

Обнова Рилског манастира под протосеватсом Хрељом

Према средњовековној традицији, улога оснивача и обновитеља духовних места била је резервисана за владаре, али од средине XIV века та улога се преноси и на властелу, која почиње да подиже нове и обнавља старе задужбине других ктитора, себи и члановима своје породице у помен.

Тако је Рилски манастир изнова подигнут, на месту где се и данас налази, захваљујући протосевасту Хрељи, српском властелину из прве половине XIV века. У историјским изворима Хреља се спомиње током 1327-1328. године као човек краља Стефана Уроша III Дечанског. У неком тренутку током владавине новог краља Стефана Душана, Хреља се одметнуо од свог сизерена и прешао на страну Византије. Његова нестална политика према суседима навела га је да се поново врати под окриље српског владара током лета 1342. године, а за узврат је краљу Душану обећао да ће му уступити тврђаву Мелник, која се налази у данашњој југозападној Бугарској. Међутим, Хреља није дуго остао у служби српског краља, јер се повукао у своју задужбину Рилски манастир, где је и умро крајем 1342. године као монах Харитон.

Као нови ктитор Рилског манастира Хреља је подигао велику камену кулу (1334-1335) са капелом посвећеном Христовом Преображењу, која и данас доминира у централном делу манастирског комплекса. Такозвана Хрељина кула има четвороугаони облик, висока је 23 метра, са зидовима дебљине око 2 метра. Служила је првенствено као одбрамбена кула током немирних и опасних времена за манастир и сав православни свет. Мала капела на петом спрату куле данас је музеј у коме се између осталог чува и Хрељина надгробна плоча.

Хрељина кула и Црква Светог Ивана Рилског. Фотографија је власништво сајта https://www.rilskimanastir.org/.
Хрељина кула и Црква Светог Ивана Рилског. Фотографија је власништво сајта https://www.rilskimanastir.org/.

Такође, на јужном зиду куле стоји натпис који гласи: „Током владавине превисоког господина краља Стефана Душана, господин протосеваст Хреља великим трудом и трошковима сагради ову кулу и посвети је Светом оцу Ивану Рилском и Божјој мајци Осиновици (Одигитрији) године 6843. индикта петог”.

 Уз саму кулу, Хреља је обновио манастирске конаке и подигао цркву. Бугарски цар Шишман је повељом издатом 1379. године богато даривао Рилски манастир и потврдио му све привилегије.

Пренос моштију Светог Ивана Рилског из Трнова у Рилски манастир

Историја Рилског манастира се средином XV века још једном преплиће са српском историјом. Наиме, када су монаси сазнали да се мошти Светог Ивана Рилског налазе у једној срушеној цркви у Трнову, обратили су се за помоћ Мари Бранковић, ћерки деспота Ђурђа Бранковића, односно удовици султана Мурата II. Захваљујући њој, монаси су добили дозволу султана Мехмеда II да преместе кивот са моштима светитеља у Рилски манастир, што су и учинили 1469. године. Поворка са моштима која је пролазила кроз насељена места, прерасла је у свечане литије, праћене литургијама и вишедневним празницима, а у спомен тој свечаности, поред пута којим је поворка пролазила, подигнути су параклиси са именом Светог Ивана Рилског.

Мошти Светог Ивана Рилског у Рилском манастиру. Фотографија је власништво сајта https://www.rilskimanastir.org/.
Мошти Светог Ивана Рилског у Рилском манастиру. Фотографија је власништво сајта https://www.rilskimanastir.org/.

Рилски манастир од 19. века до данас

Хрељин манастир постојао је све до XIX века, када је изгорео у пожару, а на темељима старог подигнут је нов и већи манастир. У Рилском манастиру данас се чувају иконе, богато изрезбарена дрвена врата и епископски трон из Хрељиног периода.

Рилски манастир. Фотографија је власништво сајта https://www.rilskimanastir.org/.
Рилски манастир. Фотографија је власништво сајта https://www.rilskimanastir.org/.

Рилски манастир је највећи манастирски комплекс у Бугарској, који и данас радо посећују православни ходочасници како из региона, тако и из целог света. Та православна светиња се од 1983. године налази на Унесковој листи Светске баштине.

Аутор историчар Стефан Повреновић

Прочитајте још:

Рановизантијска базилика код Куршумлије

Манастир Убожац – светиња која чека на обнову

Црква Јелене Лазаревић у Церници код Гацка

12
Наставите са читањем

Манастири

Манастир Убожац – светиња која чека на обнову

Објављено пре

Од стране:

Манастир Убожац, Косово и Метохија
Манастир Убожац. Фотографија је преузета са Википедије, аутор фотографије је Shainderek.

Манастир Убожац једна је од многобројних православних светиња на Косову и Метохији. Манастир је тренутно пуст, а жеља православних верника је да та светиња, попут многих других, буде обновљена.

Убожац се налази у атару села Мочаре, у близини Новог Брда. Данас је познат под именом Рђавац.

Раније се сматрало да је манастир саграђен средином 14. века и да представља претечу моравског стила, док је према предању његов ктитор била Ана Неда, сестра краља Стефана Дечанског.

Најновијим истраживањима је утврђено да је манастир саграђен средином 16. века, најкасније 1548. године, а да је његов ктитор био охридски архиепископ Прохор.

Манастир Убожац, Косово и Метохија. Фотографија је преузета са Википедије, аутор фотографије је Ardianlumi.
Манастир Убожац, Косово и Метохија. Фотографија је преузета са Википедије, аутор фотографије је Ardianlumi.

Манастирски комплекс је сачуван у рушевинама и представља један од најрепрезентативнијих примера градње у 16. веку. Његова црква је посвећена Богородичином Ваведењу и грађена је од камена, бигра и опеке. Црква је била осликана, али данас не постоје остаци живописа.

Поред монументалне манастирске цркве, у комплексу се налазила и спратна грађевинa, чије је приземље служило економској намени, док се на спрату највероватније налазила трпезарија. У осталим деловима комплекса су се највероватније налазиле монашке келије.

Манастир Убожац, Косово и Метохија. Фотографија је преузета са Википедије, аутор фотографије је MeritaKoqi.
Манастир Убожац, Косово и Метохија. Фотографија је преузета са Википедије, аутор фотографије је MeritaKoqi.

Забележено је да је 1586. године у Убошцу преминуо и сахрањен пећки патријарх Саватије. Након тога је за Убожац највише био везан патријарх Пајсије, који је неколико пута посећивао манастир.

Манастир Убожац је највероватније напуштен крајем 17. века и након тога није обнављан.

Археолошки и конзерваторски радови су извршени у периоду између 1963. и 1967. године.

У последњих неколико година порасло је интересовање шире јавности, православних верника и заљубљеника у историју за ову светињу, а жеља посетилаца је да ова светиња у наредном периоду буде обновљена.

10
Наставите са читањем

Најчитаније