Connect with us

Истакнуте личности

Прича о Владиславу, сину краља Драгутина (део први, детињство)

Објављено пре

Принц Владислав у Цркви Светог Ахилија у Ариљу. Фотографија је власништво Фонда Благо.
Краљ Драгутин и краљица Кателина, део ктиторске композиције у Цркви Светог Ахилија у Ариљу. Фотографија је власништво Фонда Благо.

Краљ Драгутин, син краља Уроша и краљице Јелене, више од 40 година био је у браку са краљицом Кателином. Они су се венчали после 1266. године, а најкасније 1271. године, још док је Драгутин био српски принц, а Кателина угарска принцеза. Они су имали бројно потомство, а извори сведоче о четири ћерке: Јелисавети, Катарини, Маргарити и Урси, и двојици синова: Владиславу и Урошицу. Ово је прича о њиховом сину Владиславу.

Старији или млађи син краља Драгутина?

У српској историографији преовладава исправно мишљење да је Владислав старији син Драгутина и Кателине, али има и погрешних тумачења да је Урошиц био старији.

Краљ Драгутин и краљица Кателина, део ктиторске композиције у Цркви Светог Ахилија у Ариљу. Фотографија је власништво Фонда Благо.
Краљ Драгутин и краљица Кателина, део ктиторске композиције у Цркви Светог Ахилија у Ариљу. Фотографија је власништво Фонда Благо.

Стари српски родослови и летописи увек прво наводе Владислава, па Урошица када говоре о синовима краља Драгутина.

У прилог мишљењу да је Владислав био старији иде и фреска двојице браће у задужбини њиховог оца – Цркви Светог Ахилија у Ариљу. Према натпису на фресци, на њој је прво насликан Владислав, па Урошиц. Такође, Владислав је нешто виши и својим ликом одаје утисак старијег брата.

Црква Светог Ахилија у Ариљу, задужбина краља Драгутина
Црква Светог Ахилија у Ариљу, задужбина краља Драгутина. Аутор фотографије Марко Милетић.

Коначна потврда да је Владислав био старији је повеља Карла II Анжујског Владиславу од 19. августа 1292. године којом српском принцу дарује већи део херцештва Славоније. У њој напуљски краљ ословљава српског принца са „vir magnificus Ladyslaus, filius primogenitus illustris principis Stephani, regis Servie“, што у преводу са латинског на српски језик гласи „величанствени човек Владислав, прворођени син славног кнеза Стефана, краља Србије“.

Могуће године рођења

Могуће године рођења принца Владислава утврђене су на основу поменуте фреске у Цркви Светог Ахилија у Ариљу, фреске у Параклису Манастира Ђурђеви ступови у Старом Расу, на којој је заједно са оцем Драгутином највероватније представљен и Владислав, и поменуте повеље Карла II Анжујског.

Принчеви Владислав и Урошиц у Цркви Светог Ахилија у Ариљу. Фотографија је власништво Фонда Благо.
Принчеви Владислав и Урошиц у Цркви Светог Ахилија у Ариљу. Фотографија је власништво Фонда Благо.

Владислав је на фресци у Цркви Светог Ахилија представљен као дечак од 15 или 16 година. Према натпису на прстену кубета те светиње она је фрескописана 6804. године, односно у периоду од 1. септембра 1295. до 30. августа 1296. године. Највероватније је да је фрескописање Цркве трајало неколико година, а да је то последња година тих радова. Из наведеног се извлачи да најкаснија година рођења принца Владислава може бити 1280. година. Један други индиректни податак, о којем ће бити речи у даљем делу текста, показаће да је најкаснија година рођења принца Владислава 1278. година.

Манастир Ђурђеви Ступови у Старом Расу. Аутор и власник фотографије је Слободан Боба Ботошки.
Манастир Ђурђеви Ступови у Старом Расу. Аутор и власник фотографије је Слободан Боба Ботошки.

Фреска у Параклису Манастира Ђурђеви ступови у Старом Расу на којој су представљени краљ Драгутин и највероватније Владислав осликана је 1282. или 1283. године. Владислав је на њој представљен као дечак између 6 и 8 година старости. То значи да најранија могућа година рођења принца Владислава може бити 1274. година.

Како је већ наведено, повељу којом је Владиславу даровао већи део херцештва Славоније Карло II Анжујски је издао 19. августа 1292. године. То значи да је у том тренутку српски принц био довољно стар да управља неком облашћу, односно да је био пунолетан. У средњем веку дечаци су постајали пунолетни са 14 година. На основу тога се као најкаснија година рођења принца Владислава помера са 1280. на 1278. годину.

Карло II Анжујски. Фотографија је преузета са Википедије.
Карло II Анжујски. Фотографија је преузета са Википедије.

Узимајући у обзир све ове посредно извучене податке долази се до могућег периода када је Владислав рођен. То се догодило негде у периоду од 1274. до 1278. године.

Место рођења

Место рођења принца Владислава до данас нам остаје непознато и о њему се могу износити само претпоставке.

Како знамо могуће године рођења принца Владислава, њих морамо ставити у историјска дешавања тих година како бисмо могли да изнесемо предлоге где је Владислав могао бити рођен. Ту долазимо до односа између Владислављевих деде и оца краља Уроша и младог краља Драгутина.

Према писању архиепископа Данила II у „Житију краља Уроша“ и „Житију краља Драгутина“, несугласицe између оца и сина, односно краља и младог краља, почеле су одмах након венчања Драгутина и Кателине. Урош је Драгутину био обећао да ће га учинити краљем или да ће му дати део државе на управу. Млади краљ је два пута молио Уроша да испуни своје обећање, али овај то није учинио. Драгутин је са неколико својих људи отишао у Угарску, где је свом тасту краљу Стефану V Арпаду јавио за ситуацију у којој се налази. Мађарски владар је пак свом зету понудио војску састављену од Кумана и Угара.

Стефан V Арпад. Фотографија је преузета са Википедије.
Стефан V Арпад. Фотографија је преузета са Википедије.

Како знамо да је Стефан V умро 6. августа 1272. године, то значи да је Драгутин пре смрти свог таста дошао у Угарску.

Према Данилу II, Драгутин је из Угарске упутио трећу молбу свом оцу, тражећи део државе на управу. Урош ни на ту молбу није одговорио потврдно. Драгутин се потом одлучио да са војском нападне Уроша.

Данило II нам не открива да ли је Драгутин у Угарску отишао са породицом или без ње. Чврста је претпоставка да је Драгутин целу породицу склонио код свог таста, јер би тако предупредио могућност да Урош зароби његову жену и децу, држи их као таоце и на тај начин контролише Драгутинове потезе када је борба за престо у питању.

Будим у средњем веку. Илустрација из Нирнбершке хронике (1493). Фотографија је преузета са Википедије.
Будим у средњем веку. Илустрација из Нирнбершке хронике (1493). Фотографија је преузета са Википедије.

Прво могуће место рођења принца Владислава треба тражити у Угарској, можда и у самом Будиму, на двору Драгутиновог шурака и Кателининог рођеног брата Ладислава IV Арпада. Уколико је Владислав рођен у Угарској, то се десило 1274, 1275. или 1276. године.

Ладислав IV Арпад. Фотографија је преузета са Википедије.
Ладислав IV Арпад. Фотографија је преузета са Википедије.

Највероватније уз подршку снага из Угарске, Драгутин је поразио свога оца Уроша у Бици код Гацка 1276, највероватније у јесен те године, и преузео власт над Србијом. Након тога, уследио је и долазак Драгутинове породице у Србију. Уколико се Владислав није родио у Угарској, то се десило у Србији. Друго могуће место рођења принца Владислава је Стари Рас, на двору свога оца краља Драгутина, крајем 1276. или током 1277. и 1278. године.

Драгутинова владавина и силазак са престола

Не постоје писани извори о животу принца Владислава за време шестогодишње владавине његовог оца краља Драгутина.

Архиепископ Данило II у припрати Пећке патријаршије. Фотографија је власништво Фондације „Благо“.
Архиепископ Данило II у припрати Пећке патријаршије. Фотографија је власништво Фондације „Благо“.

Године 1282. на српском престолу дошло је до смене, о којој пише архиепископ Данило II у „Житију краља Драгутина“, али не доноси све њене детаље. Драгутин се са својом властелом бавио неким послом под градом Јелечем. Ту је пао са коња и сломио ногу.

Остаци средњовековног града Јелеч. Фотографија је преузета са сајта Републичког завода за заштиту споменика културе.
Остаци средњовековног града Јелеч. Фотографија је преузета са сајта Републичког завода за заштиту споменика културе.

Након тога је настала „велика узбуна“ и страх да ће нека од околних држава напасти и покорити Србију. Драгутин је након тога позвао свог млађег брата Милутина на дође код њега на „тајно саветовање“. Милутин је брзо дошао код брата у место звано Дежево, у рашкој жупи. Драгутин је тада, између осталог, рекао Милутину да преузме престо.

Након разговора двојице браће, Драгутин је, такође у Дежеву, симболично препустио престо Милутину тако што му је дао „драгоцене дарове и злато и хаљине скупоцене царске, коња свога и оружје своје“. Претпоставља се да се то одиграло на државном сабору.

Остаци средњовековне цркве у Дежеву. Фотографија је преузета са сајта Републичког завода за заштиту споменика културе.
Остаци средњовековне цркве у Дежеву. Фотографија је преузета са сајта Републичког завода за заштиту споменика културе.

Данило II нам у опису смене на српском престолу не открива којим се то послом Драгутин бавио под Јелечем, зашто је пао са коња, колики је био степен повреде његове ноге (може се рећи да је био веома озбиљан, с обзиром да је Драгутинова повреда захтевала предају престола). Једанаести по реду српски архиепископ нам не открива ни ко се то узбунио због краљеве повреде и ко је стајао иза тебе узбуне – Милутин, Драгутинова и Милутинова мајка Јелена, властела, црква… Та питања највероватније остају заувек отворена у српској историографији.

Што се самог Владислава тиче, он није долазио у обзир као потенцијални наследник престола. Ситуација је захтевала здравог, одраслог и способног владара на српском трону, што српски принц стар највише 8 година свакако није био. Тако је Драгутина наследио брат Милутин, а не син Владислав.

Према мишљењу српских историчара, у Дежеву није само договрена предаја престола измећу браће, већ су договорени и услови те предаје. Верује се да су се браћа током „тајног саветовања“, о којем пише Данило II, договорила да Милутин буде врховни господар земље и да му Драгутин буде подређен, као и да Драгутин добије на управу области на северу државе (области око Ариља и Рудника). Потврду да су браћа постигла услове о смени на престолу налазимо и у делу „Историја“ византијског писца Георгија Пахимера. Он наводи да је власт након Милутина требало да припадне Драгутиновој деци. Била је то још једна тачка такозваног Дежевског споразума.

Остаци средњовековног града Островица на Руднику. Фотографија је преузета са сајта Републичког завода за заштиту споменика културе.
Остаци средњовековног града Островица на Руднику. Фотографија је преузета са сајта Републичког завода за заштиту споменика културе.

Након што је завршена предаја престола Драгутин се са породицом повукао у своје области. Са својом породицом је кренуо и Владислав.

Крај првог дела.

Прочитајте још:

Битка код Гацка 1276. године између краља Уроша и младог краља Драгутина

Творац српске пропаганде – архиепископ Данило II

Ктиторска композиција у Цркви Светог Ахилија

Кликните за коментар

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Владари

Бракови и потомство Стефана Немањића

Објављено пре

Од стране:

Фреска Стефана Немањића из Манастира Студенице. Аутор фотографије је Петар Нешић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Фреска Стефана Немањића из Манастира Студенице. Аутор фотографије је Петар Нешић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.

Историјски извори сведоче да се Стефан Немањић, средњи син великог жупана Стефана Немање, женио три пута и да је имао шесторо деце – четири сина и две ћерке.

Брак и деца са Евдокијом Анђео

Стефан Немањић се први пут оженио као принц, и то са византијском принцезом Евдокијом, братаницом византијског цара Исака II Анђела, односно ћерком Алексија Анђела. Брак је склопљен у неком тренутку након Битке на Морави, која се одиграла 1191. године и у којој су Ромеји Исака II Анђела поразили Србе великог рашког жупана Стефана Немање. Стефан и Евдокија су се венчали свакако пре 1193. године.

Византијски цар Исака II Анђео. Фотографија је преузета са Википедије.
Византијски цар Исак II Анђео. Фотографија је преузета са Википедије.

Године 1195. након преврата и збацивања са власти свог брата Исака II Анђела, на византијски престо ступа Алексије III Анђео. Стефан је од њега највероватније добио високу византијску титулу севастократора. Већ следеће, 1196. године Стефан Немања се на државном сабору код Петрове Цркве у Старом Расу одрекао престола у корист Стефана, који постаје велики жупан. Немањин старији син Вукан добија титулу великог кнеза и на управу добија Дукљу, Далмацију, Требиње, Топлицу и Хвосно.

Византијски цар Алексије III Анђео. Фотографија је преузета са Википедије.
Византијски цар Алексије III Анђео. Фотографија је преузета са Википедије.

Стефан и Евдокија су у браку добили синове Радослава и Владислава и највероватније Предислава (потоњи архиепископ српски Сава II), као и ћерку непознатог имена коју српски историчари називају Комнина, за шта нема основа у историјским изворима.

Фреска краља Радослава у Цркви Успења Пресвете Богородице у Манастиру Студеници. Аутор фотографије је Петар Нешић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Фреска краља Радослава у Цркви Успења Пресвете Богородице у Манастиру Студеници. Аутор фотографије је Петар Нешић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.

Стефан и Евдокија су били у браку највише једну деценију. Према писању византијског историчара Никите Хонијата у свом делу „Историја“, између супружника је дошло до неслоге и међусобно су се оптуживали за неверство. Стефан је нечасно отпустио Евдокију, она се најпре склонила код Стефановог брата Вукана у Дукљу, затим је отишла у Драч, а одатле у Цариград. Стефан и Евдокија су се разишли током 1200. или до средине 1201. године.

Краљ Владислав, Црква Вазнесења Христовог у Манастиру Милешеви. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.
Краљ Владислав, Црква Вазнесења Христовог у Манастиру Милешеви. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.

Други Стефанов брак

Крајем 1201. године избио је грађански рат између Стефана и Вукана због борбе за великожупански престо и за власт над Србијом. Вероватно се, по његовом завршетку крајем 1204. или током 1205. године, Стефан оженио други пут, овај пут као велики жупан. Не зна се како се звала друга Стефанова супруга, нити се зна њено порекло. Претпоставља се да је долазила из редова бугарске или византијске аристократије.

Кнез Вукан, Манастир Студеница. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Фреска кнеза Вукана из Манастира Студенице. Аутор фотографије је Петар Нешић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.

Из свог другог брака Стефан највероватније није имао децу, мада се оставља могућност да је сина Предислава добио са својом другом женом. Тај брак је окончан пре 1216. године, када је рашки велики жупан безуспешно покушао да се ожени епирском принцезом Маријом, ћерком тада већ почившег епирског владара Михаила I Анђела.

Јеромонах Сава (Предислав Немањић), јужни паркалис посвећен Светом Симеону у Радослављевој припрати у Цркви Пресвете Богородице у Манастиру Студеници. Фотографија је власништво Фонда Благо.
Јеромонах Сава (Предислав Немањић), јужни паркалис посвећен Светом Симеону у Радослављевој припрати у Цркви Пресвете Богородице у Манастиру Студеници. Фотографија је власништво Фонда Благо.

Брак и деца са Аном Дандоло

Већ у првој половини 1217. године Стефан је успео да се ожени по трећи пут, опет као велики жупан. Његова трећа и последња супруга била је Ана Дандоло, ћерка млетачког вицедужда Рајнеријеа Дандола, унука Енрика Дандола, чувеног млетачког дужда и предводника Четвртог крсташког похода (1202-1204), и рођака дубровачког кнеза Јована Дандола. Убрзо по венчању Стефан и Ана су крунисани за српског краља и српску краљицу.

Фреска краља Уроша у Цркви Свете Тројице у Манастиру Сопоћани. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.
Фреска краља Уроша у Цркви Свете Тројице у Манастиру Сопоћани. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.

Стефан и Ана добили су сина Уроша и једну ћерку, такође непознатог имена. Према новијим истраживањима, та ћерка је представљена на фресци „Смрт Ане Дандоло“ у Цркви Свете Тројице Манастира Сопоћани као принцеза која клечи поред одра своје мајке Ане Дандоло и целива јој руку.

Део фреске „Смрт Ане Дандоло“ у Цркви Свете Тројице Манастира Сопоћани. Краљица Ана и њена ћерка. Фотографија је власништво Фонда Благо.
Део фреске „Смрт Ане Дандоло“ у Цркви Свете Тројице Манастира Сопоћани. Краљица Ана и њена ћерка. Фотографија је власништво Фонда Благо.

Стефан је у био у браку са Аном све до свог замонашења, које се десило непосредно пред његову смрт, коју различити историјски извори смештају у 1223, односно 1227. или 1228. годину.

Стефанови синови Радослав, Владислав и Урош постаће српски краљеви, а син Предислав ће 1263. године бити изабран за архиепископа српског Саву II, трећег по реду поглавара Српске православне цркве, али о томе у неким наредним причама…

Прочитајте још:

Фреска „Смрт Ане Дандоло“

Архиепископ Арсеније Сремац – наследник Светог Саве

Наставите са читањем

Истакнуте личности

Константин Филозоф – биограф деспота Стефана Лазаревића

Објављено пре

Од стране:

Деспот Стефан Лазаревић, Црква Свете Тројице у Манастиру Манасији. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.
Деспот Стефан Лазаревић, Црква Свете Тројице у Манастиру Манасији. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.

Постојање дела „Живот и дела увек помињанога, славнога и благочастивога господина деспота Стефана“ прави је благослов за историчаре који се баве проучавањем позног српског средњег века. У питању је најпотпунија биографија једног средњовековног српског владара. Прича која следи је прича о аутору тог великог дела Константину Филозофу, о особи којој дугујемо највећи део нашег знања о сину и наследнику кнеза Лазара.

Рођење и живот у Бугарској

Није позната тачна година Константиновог рођења, а претпоставља се да је рођен око 1380. године.

Он се највероватније родио у Костенецу у Бугарској или у његовој околини. У питању је место у близини Једрена (Пловдива) и Бачковског манастира. По том месту је и добио надимак Костенечки. Са надимком Филозоф, под којим је познат у српској историографији, наведен је у једном српском летопису.

Први податак о његовом образовању односи се на школовање у Бачковском манастиру, где је отишао око 1401. године. Учитељ му је био монах Андроник, који је пак сам био ученик бугарског патријарха Јефтимија.

Споменик бугарском патријарху Јефтимију у Великом Трнову у Бугарској. Аутор фотографије је MrPanyGoff. Фотографија је преузета са Википедије.
Споменик бугарском патријарху Јефтимију у Великом Трнову у Бугарској. Аутор фотографије је MrPanyGoff. Фотографија је преузета са Википедије.

Константин је у Бачковском манастиру усвојио правописно-језичке норме патријарха Јефтимија, који се борио за враћање на старе норме словенске писмености које су установили Ћирило и Методије још у 9. веку.

Долазак у Српску деспотовину

Негде у периоду од 1410. до 1413. године, у време грађанског рата између Сулејмана, Мусе и Мехмеда, синова и наследника османлијског султана Бајазита, када је велики део Балкана био изложен страдањима и разарањима, Константин бежи у државу српског деспота Стефана Лазаревића.

Османлијски султан Бајазит I. Фотографија је преузета са Википедије.
Османлијски султан Бајазит I. Фотографија је преузета са Википедије.

У новој средини Константин се успешно снашао. Српски владар постао је његов покровитељ. Након што је 1419/1420. године на чело Српске православне цркве дошао патријарх Никон, Константин улази у узак круг његових сарадника.

Живот и делатност у Српској деспотовини

За живота Стефана Лазаревића Константин је највише времена проводио у Београду, на деспотовом двору. Бавио се различитим делатностима везаним за језик – књижевношћу, превођењем, граматиком. Био је и дипломата који је путовао на Блиски Исток, посетио је Јерусалим, а приликом повратка у Србију могуће је да је боравио и на Светој Гори.

Остаци двора деспота Стефана Лазаревића у Београдској тврђави. Фотографија је власништво Јавног предузећа Београдска тврђава.
Остаци двора деспота Стефана Лазаревића у Београдској тврђави. Фотографија је власништво Јавног предузећа Београдска тврђава.

Након смрти деспота Стефана Лазаревића 1427. године Константин напушта Београд и Српску деспотовину. Последњи пут се у изворима помиње 1439. године. Не знају се ни место ни тачно време смрти Константина Филозофа.

Књижевни рад

Константин Филозоф је иза себе оставио два написана дела.

Прво од њих је „Сказаније о писменех“ („Повест о словима“ или „Казивање о писменима“). Оно је настало по налогу деспота Стефана Лазаревића, у Београду. У њему је Константин образложио потребу да се правопис српскословенског језика уреди у складу са Јефтимијевом реформом.

Деспотова капија и Диздарева кула Београдске тврђаве. Фотографија је власништво Јавног предузећа „Београдска тврђава“.
Деспотова капија и Диздарева кула Београдске тврђаве. Фотографија је власништво Јавног предузећа „Београдска тврђава“.

Друго дело, једно од најзначајнијих дела српске средњовековне књижевности, јесте „Живот и дела увек помињанога, славнога и благочастивога господина деспота Стефана“.

Занимљиво је како је, према речима самог аутора, настало то дело. Тај део Стефанове биографије нам открива када је отприлике почело њено писање и где је она настала.

Наиме, како пише Константин Филозоф, након смрти деспота Стефана, када је његов народ био расејан и пошто је отишао „на запад и исток, север и југ“ због напада османлијских трупа султана Мурата II на Српску деспотовину, њега је посетио патријарх Никон и том приликом му је заповедио да напише деспотову биографију. Исто су од њега тражили и неименовани војсковођа српске војске и неименована властела са двора. Међутим, због ситуације у којој су се нашли нападнута држава и расејани народ, чију је судбину највероватније већ тада поделио и сам Константин Филозоф, он није одмах приступио писању и тај посао је оставио за неко друго време.

Османлијски султан Мурат II. Слика је дело сликара Константина Капидаглија. Фотографија је преузета са Википедије.
Османлијски султан Мурат II. Слика је дело сликара Константина Капидаглија. Фотографија је преузета са Википедије.

Константин даље пише да му се деспот Стефан сам јавио четврте године од своје смрти (1431. године) и да му је запретио казном не напише његову биографију. Након тога је патријарх Никон поново посетио Константина Филозофа, који је са својима (претпоставка је да се радило о члановима његове породице) био у страној земљи, односно није био у Српској деспотовини. Тада му је патријарх заповедио да изврши своје обећање да ће написати биографију деспота Стефана.

Константин нигде у своме делу не наводи да је оно настало по заповести деспота Ђурађа Бранковића или за време његове владавине.

Деспот Ђурађ Бранковић на Есфигменској повељи. Фотографија је преузета са Википедије.
Деспот Ђурађ Бранковић на Есфигменској повељи. Фотографија је преузета са Википедије.

Из свих тих наведених чињеница и података научници извлаче закључак да је Константин Филозоф рад на деспотовој биографији започео најраније 1431. године и да ју је написао ван граница државе Ђурађа Бранковића, односно ван граница државе која му је у једном тешком тренутку пружила уточиште и која му је велики део живота била дом. „Живот и дела деспота Стефана“ завршио је 1439. године.

За крај, треба навести и дела за која се поуздано зна да их је Константин Филозоф превео за свог живота. Са грчког је на српскословенски језик превео „Тумачење `Песме над песмама`“ аутора Теодорита Кирског. Такође, превео је и прерадио путописно-географски спис „Смотреније васељене“.

Прочитајте још:

Представљена идеална реконструкција круне деспота Стефана Лазаревића (фото, видео)

Кнегиња Милица – потомак великог жупана Стефана Немање

Никола Скобаљић – први Србин набијен на колац

Наставите са читањем

Властела

Кнез Вратко Немањић – историјски Југ Богдан, отац кнегиње Милице

Објављено пре

Од стране:

Слика „Југ Богдан и његови синови“, аутор Адам Стефановић. Фотографија је преузета са сајта Народног музеја Србије.
Слика „Југ Богдан и његови синови“, аутор Адам Стефановић. Фотографија је преузета са сајта Народног музеја Србије.

Према епској народној традицији отац кнегиње Милице звао се Југ Богдан. Поред Милице, он је имао и деветорицу синова – девет Југовића. Традиција нам не доноси име Миличине мајке, већ је једноставно назива Мајка Девет Југовића, мајка девет јунака који су заједно са оцем погинули у Косовском боју 1389. године. Историјски извори нам пак откривају да је Милица имала једног брата – Николу, а уопште нам не говоре ко је била њена мајка и како се она звала. Миличин отац био је истакнути великаш у држави свог рођака краља и цара Душана – жупан и кнез Вратко. Ово је прича о његовом животу.

По свој прилици Вратко је рођен крајем 13, а најкасније почетком 14. века.

Он је водио порекло од Стефана Немање и био је припадник бочне гране династије Немањић.

Кнез Вукан, Манастир Студеница. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Кнез Вукан, Манастир Студеница. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.

Према већини српских родослова, син Стефана Немање, велики кнез Вукан имао је сина, жупана Димитрија. Димитрије је имао сина – кнеза Вратислава, а Вратислав сина – кнеза Вратка.

У неким српским родословима се тврди да је Вратков отац био Димитрије, а не Вратислав, али други историјски извори оповргавају тај податак.

Извори нам пак не доносе ниједан податак о Вратковој мајци.

Вратко и Дубровник

Вратко се први пут у историјским изворима помиње 2. јула 1332. године.

Већ следеће године историјски извори сведоче о Вратковом значају и утицају на двору свог рођака српског краља Стефана Душана.

Краљ Стефан Душан, Црква Христа Пантократора, Манастир Високи Дечани. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.
Краљ Стефан Душан, Црква Христа Пантократора, Манастир Високи Дечани. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.

Почетком 1333. године склапање договора између Душана и Дубровника о уступању Стонског рата (данашњег Пељешца) Републици Светог Влаха било је при крају.

У оквиру дипломатских припрема за коначни договор са српским краљем, 7. јануара 1333. године дубровачка већа донела су одлуку о даровима за српског краља и најближе људе из његовог окружења, за које се веровало да ће свој утицај ставити на располагање Дубровнику по питању Стонског рата. Међу тим владаревим људима био је и Вратко, који је према одлуци већа требало да добије чак 600 дуката (1200 перпера). Тај дар је био вреднији од свих других дарова које су добили краљеви људи и једино је владарев дар био вреднији.

Петнаест дана касније, 22. јануара 1333. године краљ Стефан Душан издао је Прву стонску повељу, којом је Дубровнику у баштину дат Стонски рат. Један од сведока који су присуствовали правном чину и његовом записивању био је и жупан Вратко.

Управник у Дукљи

Неколико година касније, Дубровчани и Вратко су се нашли на различитим странама, додуше у много мање значајним пословима. Крајем зиме 1336. године дубровачки трговци код Светог Срђа жалили су се да им је Вратко у име српског краља одузео извесну количину воска.

Крајем пролећа 1336. године извесни Грдоје Ратковић оптужио је барона Вратка, господина краља Рашке, да му је током месеца маја код Скадра отео скупоцене тканине и гвожђе у вредности од 190 крстастих грошева.

Те две вести о одузимању робе од трговаца сведоче да је Вратко у име српског краља вршио власт на подручју Светог Срђа и Скадра, чиме је настављена традиција да потомци кнеза Вукана управљају одређеним областима у Дукљи (Зети).

Вратко, Јован Кантакузин и поход на Сер

У лето 1342. године на двору српског краља у Паунима код Приштине склопљен је савез између краља Стефана Душана и византијског великаша Јована Кантакузина, који се 1341. године прогласио за цара.

Јован Кантакузин представљен као византијски цар и као монах Јоасаф. Фотографија је преузета са Википедије.
Јован Кантакузин представљен као византијски цар и као монах Јоасаф. Фотографија је преузета са Википедије.

Ромејском војсковођи стављени су на располагање српски одреди и двадесет племића војних заповедника. Према речима самог Кантакузина, најистакнутији међу српским војводама био је управо Вратко.

Српска војска се заједно са Кантакузином упутила ка Серу. Три дана су трајали безуспешни преговори о предаји града. Војска је затим кренула да пустоши околну земљу и тада су се разболели српски војни заповедници, међу њима и Вратко и Јован Оливер.

Деспот Јован Оливер на ктиторској композицији у својој задужбини Манастиру Леснову. Фотографија је преузета са Википедије.
Деспот Јован Оливер на ктиторској композицији у својој задужбини Манастиру Леснову. Фотографија је преузета са Википедије.

Болест је захватила и војску, па је она 11 дана морала да проведе у логору. Од епидемије непознате болести преминуло је више од 1.500 људи, међу њима и немали број српских старешина, али не и Вратко и Јован Оливер.

Повратак у Приморје и откуп заложеног појаса

Почетком 1345. године Вратко је поново у Скадру, где је вршио власт у име краља Стефана Душана. Тада је забележено да је краљу предао једног затвореника.

У марту 1352. године кнез Вратко је успео да поврати свој вредни појас који је у неком тренутку заложио код Дубровчанина Марина Бунића за 118 млетачких перпера. У самом враћању сребрног појаса са позлатом учествовао је и сам цар Стефан Душан.

Тада је Вратко први пут забележен са титулом кнеза, која је са собом повлачила и управу над одређеном земљом. Највероватније се радило о Дукљи.

Чињеница да је у кнежевом посланству које је преузело појас од Марина Бунића био и дијак Дабац, јасно упућује на закључак да је Вратко имао своју канцеларију.

Последње године живота

Вратко се у неком тренутку замонашио под именом Димитрије. Извори нам не доносе тачно време, као ни разлог његовог замонашења, нити да ли је то било из личних или политичких разлога. Последње дане свога живота Вратко је провео у Манастиру Давидовици, задужбини његовог деде Димитрија (монаха Давида).

У тој светињи је пронађена надгробна плоча на којој је у кругу око штита уклесан натпис. Он нам сведочи да је 10. маја преминуо раб Божији Димитрије, звани Вратко. На натпису није наведена година Враткове смрти, а научници су надгробну плочу датирали око 1360. године.

Вратково потомство

Историјски извори нам не доносе податак како се звала Враткова жена. Према Карловачком родослову, Вратко је имао сина жупана Николу и ћерку Милицу, која је за време владавине цара Душана удата за Лазара Хребељановића, потоњег српског кнеза и владара. Тако ће кнегиња Милица постати спона између светородне династије Немањић и династија Лазаревић и Бранковић.

Кнез Лазар и кнегиња Милица, Црква Христовог Вазнесења у Манастиру Раваници. Фотографија је преузета са Википедије.
Ретуширана фотографија фреске кнеза Лазара и кнегиње Милице из Цркве Христовог Вазнесења у Манастиру Раваници. Фотографија је преузета са Википедије.

Прочитајте још:

Кнегиња Милица – потомак великог жупана Стефана Немање

Владарски портрет у Цркви Светог архангела Михаила у Стону – прва уметничка представа једног српског владара

Препорука уредника сајта:

„Милица кнегиња немирног доба“, аутор др Марко Шуица

28
Наставите са читањем

Најчитаније