Историјски извори сведоче да се Стефан Немањић, средњи син великог жупана Стефана Немање, женио три пута и да је имао шесторо деце – четири сина и две ћерке.

Брак и деца са Евдокијом Анђео

Стефан Немањић се први пут оженио као принц, и то са византијском принцезом Евдокијом, братаницом византијског цара Исака II Анђела, односно ћерком Алексија Анђела. Брак је склопљен у неком тренутку након Битке на Морави, која се одиграла 1191. године и у којој су Ромеји Исака II Анђела поразили Србе великог рашког жупана Стефана Немање. Стефан и Евдокија су се венчали свакако пре 1193. године.

Године 1195. након преврата и збацивања са власти свог брата Исака II Анђела, на византијски престо ступа Алексије III Анђео. Стефан је од њега највероватније добио високу византијску титулу севастократора. Већ следеће, 1196. године Стефан Немања се на државном сабору код Петрове Цркве у Старом Расу одрекао престола у корист Стефана, који постаје велики жупан. Немањин старији син Вукан добија титулу великог кнеза и на управу добија Дукљу, Далмацију, Требиње, Топлицу и Хвосно.

Стефан и Евдокија су у браку добили синове Радослава и Владислава и највероватније Предислава (потоњи архиепископ српски Сава II), као и ћерку непознатог имена коју српски историчари називају Комнина, за шта нема основа у историјским изворима.

Стефан и Евдокија су били у браку највише једну деценију. Према писању византијског историчара Никите Хонијата у свом делу „Историја“, између супружника је дошло до неслоге и међусобно су се оптуживали за неверство. Стефан је нечасно отпустио Евдокију, она се најпре склонила код Стефановог брата Вукана у Дукљу, затим је отишла у Драч, а одатле у Цариград. Стефан и Евдокија су се разишли током 1200. или до средине 1201. године.

Други Стефанов брак

Крајем 1201. године избио је грађански рат између Стефана и Вукана због борбе за великожупански престо и за власт над Србијом. Вероватно се, по његовом завршетку крајем 1204. или током 1205. године, Стефан оженио други пут, овај пут као велики жупан. Не зна се како се звала друга Стефанова супруга, нити се зна њено порекло. Претпоставља се да је долазила из редова бугарске или византијске аристократије.

Из свог другог брака Стефан највероватније није имао децу, мада се оставља могућност да је сина Предислава добио са својом другом женом. Тај брак је окончан пре 1216. године, када је рашки велики жупан безуспешно покушао да се ожени епирском принцезом Маријом, ћерком тада већ почившег епирског владара Михаила I Анђела.

Брак и деца са Аном Дандоло

Већ у првој половини 1217. године Стефан је успео да се ожени по трећи пут, опет као велики жупан. Његова трећа и последња супруга била је Ана Дандоло, ћерка млетачког вицедужда Рајнеријеа Дандола, унука Енрика Дандола, чувеног млетачког дужда и предводника Четвртог крсташког похода (1202-1204), и рођака дубровачког кнеза Јована Дандола. Убрзо по венчању Стефан и Ана су крунисани за српског краља и српску краљицу.

Стефан и Ана добили су сина Уроша и једну ћерку, такође непознатог имена. Према новијим истраживањима, та ћерка је представљена на фресци „Смрт Ане Дандоло“ у Цркви Свете Тројице Манастира Сопоћани као принцеза која клечи поред одра своје мајке Ане Дандоло и целива јој руку.

Стефан је у био у браку са Аном све до свог замонашења, које се десило непосредно пред његову смрт, коју различити историјски извори смештају у 1223, односно 1227. или 1228. годину.

Стефанови синови Радослав, Владислав и Урош постаће српски краљеви, а син Предислав ће 1263. године бити изабран за архиепископа српског Саву II, трећег по реду поглавара Српске православне цркве, али о томе у неким наредним причама…

Прочитајте још:

Фреска „Смрт Ане Дандоло“

Архиепископ Арсеније Сремац – наследник Светог Саве

Постојање дела „Живот и дела увек помињанога, славнога и благочастивога господина деспота Стефана“ прави је благослов за историчаре који се баве проучавањем позног српског средњег века. У питању је најпотпунија биографија једног средњовековног српског владара. Прича која следи је прича о аутору тог великог дела Константину Филозофу, о особи којој дугујемо највећи део нашег знања о сину и наследнику кнеза Лазара.

Рођење и живот у Бугарској

Није позната тачна година Константиновог рођења, а претпоставља се да је рођен око 1380. године.

Он се највероватније родио у Костенецу у Бугарској или у његовој околини. У питању је место у близини Једрена (Пловдива) и Бачковског манастира. По том месту је и добио надимак Костенечки. Са надимком Филозоф, под којим је познат у српској историографији, наведен је у једном српском летопису.

Први податак о његовом образовању односи се на школовање у Бачковском манастиру, где је отишао око 1401. године. Учитељ му је био монах Андроник, који је пак сам био ученик бугарског патријарха Јефтимија.

Константин је у Бачковском манастиру усвојио правописно-језичке норме патријарха Јефтимија, који се борио за враћање на старе норме словенске писмености које су установили Ћирило и Методије још у 9. веку.

Долазак у Српску деспотовину

Негде у периоду од 1410. до 1413. године, у време грађанског рата између Сулејмана, Мусе и Мехмеда, синова и наследника османлијског султана Бајазита, када је велики део Балкана био изложен страдањима и разарањима, Константин бежи у државу српског деспота Стефана Лазаревића.

У новој средини Константин се успешно снашао. Српски владар постао је његов покровитељ. Након што је 1419/1420. године на чело Српске православне цркве дошао патријарх Никон, Константин улази у узак круг његових сарадника.

Живот и делатност у Српској деспотовини

За живота Стефана Лазаревића Константин је највише времена проводио у Београду, на деспотовом двору. Бавио се различитим делатностима везаним за језик – књижевношћу, превођењем, граматиком. Био је и дипломата који је путовао на Блиски Исток, посетио је Јерусалим, а приликом повратка у Србију могуће је да је боравио и на Светој Гори.

Након смрти деспота Стефана Лазаревића 1427. године Константин напушта Београд и Српску деспотовину. Последњи пут се у изворима помиње 1439. године. Не знају се ни место ни тачно време смрти Константина Филозофа.

Књижевни рад

Константин Филозоф је иза себе оставио два написана дела.

Прво од њих је „Сказаније о писменех“ („Повест о словима“ или „Казивање о писменима“). Оно је настало по налогу деспота Стефана Лазаревића, у Београду. У њему је Константин образложио потребу да се правопис српскословенског језика уреди у складу са Јефтимијевом реформом.

Друго дело, једно од најзначајнијих дела српске средњовековне књижевности, јесте „Живот и дела увек помињанога, славнога и благочастивога господина деспота Стефана“.

Занимљиво је како је, према речима самог аутора, настало то дело. Тај део Стефанове биографије нам открива када је отприлике почело њено писање и где је она настала.

Наиме, како пише Константин Филозоф, након смрти деспота Стефана, када је његов народ био расејан и пошто је отишао „на запад и исток, север и југ“ због напада османлијских трупа султана Мурата II на Српску деспотовину, њега је посетио патријарх Никон и том приликом му је заповедио да напише деспотову биографију. Исто су од њега тражили и неименовани војсковођа српске војске и неименована властела са двора. Међутим, због ситуације у којој су се нашли нападнута држава и расејани народ, чију је судбину највероватније већ тада поделио и сам Константин Филозоф, он није одмах приступио писању и тај посао је оставио за неко друго време.

Константин даље пише да му се деспот Стефан сам јавио четврте године од своје смрти (1431. године) и да му је запретио казном не напише његову биографију. Након тога је патријарх Никон поново посетио Константина Филозофа, који је са својима (претпоставка је да се радило о члановима његове породице) био у страној земљи, односно није био у Српској деспотовини. Тада му је патријарх заповедио да изврши своје обећање да ће написати биографију деспота Стефана.

Константин нигде у своме делу не наводи да је оно настало по заповести деспота Ђурађа Бранковића или за време његове владавине.

Из свих тих наведених чињеница и података научници извлаче закључак да је Константин Филозоф рад на деспотовој биографији започео најраније 1431. године и да ју је написао ван граница државе Ђурађа Бранковића, односно ван граница државе која му је у једном тешком тренутку пружила уточиште и која му је велики део живота била дом. „Живот и дела деспота Стефана“ завршио је 1439. године.

За крај, треба навести и дела за која се поуздано зна да их је Константин Филозоф превео за свог живота. Са грчког је на српскословенски језик превео „Тумачење `Песме над песмама`“ аутора Теодорита Кирског. Такође, превео је и прерадио путописно-географски спис „Смотреније васељене“.

Прочитајте још:

Представљена идеална реконструкција круне деспота Стефана Лазаревића (фото, видео)

Кнегиња Милица – потомак великог жупана Стефана Немање

Никола Скобаљић – први Србин набијен на колац

Према епској народној традицији отац кнегиње Милице звао се Југ Богдан. Поред Милице, он је имао и деветорицу синова – девет Југовића. Традиција нам не доноси име Миличине мајке, већ је једноставно назива Мајка Девет Југовића, мајка девет јунака који су заједно са оцем погинули у Косовском боју 1389. године. Историјски извори нам пак откривају да је Милица имала једног брата – Николу, а уопште нам не говоре ко је била њена мајка и како се она звала. Миличин отац био је истакнути великаш у држави свог рођака краља и цара Душана – жупан и кнез Вратко. Ово је прича о његовом животу.

По свој прилици Вратко је рођен крајем 13, а најкасније почетком 14. века.

Он је водио порекло од Стефана Немање и био је припадник бочне гране династије Немањић.

Према већини српских родослова, син Стефана Немање, велики кнез Вукан имао је сина, жупана Димитрија. Димитрије је имао сина – кнеза Вратислава, а Вратислав сина – кнеза Вратка.

У неким српским родословима се тврди да је Вратков отац био Димитрије, а не Вратислав, али други историјски извори оповргавају тај податак.

Извори нам пак не доносе ниједан податак о Вратковој мајци.

Вратко и Дубровник

Вратко се први пут у историјским изворима помиње 2. јула 1332. године.

Већ следеће године историјски извори сведоче о Вратковом значају и утицају на двору свог рођака српског краља Стефана Душана.

Почетком 1333. године склапање договора између Душана и Дубровника о уступању Стонског рата (данашњег Пељешца) Републици Светог Влаха било је при крају.

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

Објава коју дели NEWS12 ONLINE (@news12online)

У оквиру дипломатских припрема за коначни договор са српским краљем, 7. јануара 1333. године дубровачка већа донела су одлуку о даровима за српског краља и најближе људе из његовог окружења, за које се веровало да ће свој утицај ставити на располагање Дубровнику по питању Стонског рата. Међу тим владаревим људима био је и Вратко, који је према одлуци већа требало да добије чак 600 дуката (1200 перпера). Тај дар је био вреднији од свих других дарова које су добили краљеви људи и једино је владарев дар био вреднији.

Петнаест дана касније, 22. јануара 1333. године краљ Стефан Душан издао је Прву стонску повељу, којом је Дубровнику у баштину дат Стонски рат. Један од сведока који су присуствовали правном чину и његовом записивању био је и жупан Вратко.

Управник у Дукљи

Неколико година касније, Дубровчани и Вратко су се нашли на различитим странама, додуше у много мање значајним пословима. Крајем зиме 1336. године дубровачки трговци код Светог Срђа жалили су се да им је Вратко у име српског краља одузео извесну количину воска.

Крајем пролећа 1336. године извесни Грдоје Ратковић оптужио је барона Вратка, господина краља Рашке, да му је током месеца маја код Скадра отео скупоцене тканине и гвожђе у вредности од 190 крстастих грошева.

Те две вести о одузимању робе од трговаца сведоче да је Вратко у име српског краља вршио власт на подручју Светог Срђа и Скадра, чиме је настављена традиција да потомци кнеза Вукана управљају одређеним областима у Дукљи (Зети).

Вратко, Јован Кантакузин и поход на Сер

У лето 1342. године на двору српског краља у Паунима код Приштине склопљен је савез између краља Стефана Душана и византијског великаша Јована Кантакузина, који се 1341. године прогласио за цара.

Ромејском војсковођи стављени су на располагање српски одреди и двадесет племића војних заповедника. Према речима самог Кантакузина, најистакнутији међу српским војводама био је управо Вратко.

Српска војска се заједно са Кантакузином упутила ка Серу. Три дана су трајали безуспешни преговори о предаји града. Војска је затим кренула да пустоши околну земљу и тада су се разболели српски војни заповедници, међу њима и Вратко и Јован Оливер.

Болест је захватила и војску, па је она 11 дана морала да проведе у логору. Од епидемије непознате болести преминуло је више од 1.500 људи, међу њима и немали број српских старешина, али не и Вратко и Јован Оливер.

Повратак у Приморје и откуп заложеног појаса

Почетком 1345. године Вратко је поново у Скадру, где је вршио власт у име краља Стефана Душана. Тада је забележено да је краљу предао једног затвореника.

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

Објава коју дели Marko Smodlaka (@_marko_smodlaka_)

У марту 1352. године кнез Вратко је успео да поврати свој вредни појас који је у неком тренутку заложио код Дубровчанина Марина Бунића за 118 млетачких перпера. У самом враћању сребрног појаса са позлатом учествовао је и сам цар Стефан Душан.

Тада је Вратко први пут забележен са титулом кнеза, која је са собом повлачила и управу над одређеном земљом. Највероватније се радило о Дукљи.

Чињеница да је у кнежевом посланству које је преузело појас од Марина Бунића био и дијак Дабац, јасно упућује на закључак да је Вратко имао своју канцеларију.

Последње године живота

Вратко се у неком тренутку замонашио под именом Димитрије. Извори нам не доносе тачно време, као ни разлог његовог замонашења, нити да ли је то било из личних или политичких разлога. Последње дане свога живота Вратко је провео у Манастиру Давидовици, задужбини његовог деде Димитрија (монаха Давида).

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

Објава коју дели Prijepolje (@prijepolje_pp)

У тој светињи је пронађена надгробна плоча на којој је у кругу око штита уклесан натпис. Он нам сведочи да је 10. маја преминуо раб Божији Димитрије, звани Вратко. На натпису није наведена година Враткове смрти, а научници су надгробну плочу датирали око 1360. године.

Вратково потомство

Историјски извори нам не доносе податак како се звала Враткова жена. Према Карловачком родослову, Вратко је имао сина жупана Николу и ћерку Милицу, која је за време владавине цара Душана удата за Лазара Хребељановића, потоњег српског кнеза и владара. Тако ће кнегиња Милица постати спона између светородне династије Немањић и династија Лазаревић и Бранковић.

Прочитајте још:

Кнегиња Милица – потомак великог жупана Стефана Немање

Владарски портрет у Цркви Светог архангела Михаила у Стону – прва уметничка представа једног српског владара

Препорука уредника сајта:

„Милица кнегиња немирног доба“, аутор др Марко Шуица