Connect with us

Тврђаве

Средњовековни Звечан – град бурне прошлости

Објављено пре

Средњовековни град Звечан. Аутор фотографије је Сониоа. Фотографија је преузета са Википедије.
Средњовековни град Звечан. Аутор фотографије је Сониоа. Фотографија је преузета са Википедије.

На стрмој стени у близини ушћа реке Ситнице у Ибар на Косову и Метохији налазе се остаци средњовековног Звечана – града бурне прошлости, града Цркве Светог Ђорђа, града у којем је преминуо краљ Стефан Урош III (Стефан Дечански).

Географско-стратешке одлике

Звечан је подигнут на једној стрмој стени близу ушћа реке Ситнице у Ибар.

Градитељи Звечана морали су да прилагоде његове зидине и куле терену на којем су подигнуте. Као и низ других српских средњовековних утврђења подигнутих на узвишењима, град је имао неправилну основу.

Град Звечан је био центар истоимене жупе. Она се на западу и југозападу граничила са жупама Јелашницом и Јелцима, на југоистоку са Ситницом, а на истоку са оба Лаба.

Звечан је имао изузетан стратешки положај и контролисао је путеве према Косову, Метохији, Горњем Ибру и Рашкој.

Панорама Косовске Митровице, средњовековног града Звечана, Рударско-металуршко-хемијског комбината „Трепча“... Аутор фотографије Милан Добрић.
Панорама Косовске Митровице, средњовековног града Звечана, Рударско-металуршко-хемијског комбината „Трепча“. Аутор фотографије Милан Добрић.

Утврђење

Град Звечан се састојао из три дела: цитаделе на врху, нижег појаса зидина са кулама и трга у подграђу опасног зидом. Улаз у град се налазио на западној страни.

Остаци зидина средњовековног града Звечана. Фотографија је преузета са сајта Републичког завода за заштиту споменика културе.
Остаци зидина средњовековног града Звечана. Фотографија је преузета са сајта Републичког завода за заштиту споменика културе.

Данас су у цитадели видљиви остаци бранич куле, више других кула, зидина и Цркве Светог Ђорђа.

Цитадела је са извором у подножју брега била повезана лагумом (подземним пролазом).

Остаци зидина и једне од кула средњовековног града Звечана. Фотографија је преузета са сајта Републичког завода за заштиту споменика културе.
Остаци зидина и једне од кула средњовековног града Звечана. Фотографија је преузета са сајта Републичког завода за заштиту споменика културе.

Звечан у средњем веку од великог жупана Вукана до краља Милутина

Звечан се први пут у историјским изворима помиње у „Алексијади“ Ане Комнин, делу које је завршено 1148. године. У том делу Ана Комнин, између осталог, описује и сукоб великог рашког жупана Вукана са Византијом на чијем челу је био цар Алексије I Комнин, Анин отац. Тај сукоб се одвијао током 1093. и 1094. године. Звечан је био град у Вукановим рукама, а налазио се у пограничној области Зигон. Претпоставља се да је Звечан у то време чинила само цитадела.

Представа византијског цара Алексија I Комнина. Фотографија је преузета са Википедије.
Представа византијског цара Алексија I Комнина. Фотографија је преузета са Википедије.

Следећи помен Звечана налазимо у делу „Живот и подвизи Светог Симеона“ које је написао краљ Стефан Првовенчани. У том делу је описан сукоб великог рашког жупана Стефана Немање са његовом браћом Тихомиром, Страцимиром и Мирославом. Одлазећи у бој који се десио код места Пантино на Косову, Стефан Немања је прошао поред Звечана. Немања је тада у град послао једног јереја да се моли у Цркви Светог Ђорђа.

Стефан Немања, Радослављеа припрата Богородичине цркве у Манастиру Студеници. Фотографија је власништво Фонда Благо.
Стефан Немања, Радослављеа припрата Богородичине цркве у Манастиру Студеници. Фотографија је власништво Фонда Благо.

У повељи Манастиру Светог Стефана у Бањској (Светостефанској повељи), краљ Милутин помиње и трг у Звечану.

Звечан у време краља Стефана Уроша III (Стефана Дечанског)

Када се говори о српским средњовековним владарима и Звечану, прва асоцијација је краљ Стефан Дечански, и то због чињенице да је он преминуо управо у Звечану 11. новембра 1331. године.

Фреска краља Стефана Уроша III (Стефана Дечанског) у Цркви Христа Пантократора Манастира Високи Дечани. Фотографија је власништво Фонда Благо.
Фреска краља Стефана Уроша III (Стефана Дечанског) у Цркви Христа Пантократора Манастира Високи Дечани. Фотографија је власништво Фонда Благо.

Међутим, Стефана Дечанског и Звечан везују још два догађаја.

Након смрти краља Милутина 29. октобра 1321. године, између његових синова принчева Стефана и Константина избио је рат. Према такозваном Пејатовићевом родослову, у боју између браће под градом Звечаном на Дмитровачком пољу 1322, највероватније у пролеће те године, Стефан побеђује Константина, а несуђени српски краљ у бици налази смрт.

Принц Константин на Лози Немањића у Пећкој патријаршији. Фотографија је власништво Фондације „Благо“.
Принц Константин на Лози Немањића у Пећкој патријаршији. Фотографија је власништво Фонда Благо.

Године 1326, сада већ краљ, Стефан Урош III планирао је да у Звечану утамничи свог побуњеног властелина из Хума Браноја Бранивојевића.

Коначно, 1331. године млади краљ Стефан Душан се побунио против свог оца краља Стефана Уроша III. Душан је крајем августа или почетком септембра те године успео да зароби Стефана и да га свргне са престола. Затим га је затворио у Звечану, где је Стефан, као што је већ написано, умро 11. новембра 1331. године.

Звечан под Душаном и Урошем

Године 1337. Звечан се налази под управом властелина непознатог имена. Тај великаш је био син властелинке Данице, ктиторке Цркве Светог Николе у Љуботену.

Црква Светог Николе у Љуботену. Ауторка и власница фотографије Јасмина С. Ћирић.
Црква Светог Николе у Љуботену. Ауторка и власница фотографије Јасмина С. Ћирић.

У повељи коју је издао јула 1363. године цар Урош је потврдио размену поседа по принципу град за град и жупа за жупу између челника Мусе и кнеза Војислава Војиновића. Муса је Војиславу дао свој посед Звечан, а Војислав је Муси дао Брвеник. Због стратешког значаја Звечана у тој размени је боље прошао Војислав, у том тренутку један од најмоћнијих великаша цара Уроша.

Средњовековни град Звечан. Фотографија је преузета са сајта Републичког завода за заштиту споменика културе.
Средњовековни град Звечан. Фотографија је преузета са сајта Републичког завода за заштиту споменика културе.

Међутим, исте године умире кнез Војислав, а његова жена Гојислава и њихови синови Добривој и Стефан не успевају да сачувају Звечан у својим рукама.

Године 1370. управу над градом добија челник Милош Повика (Повић), верни властелин цара Уроша.

Звечан у време обласних господара

Године 1371. умире цар Урош, а 1372. године Милоша Повику заробљава Степош Степановић, човек жупана Николе Алтомановића. Тако је Звечан дошао у руке жупана Николе, једног од најмоћнијих обласних господара, иначе братанца кнеза Војислава Војиновића.

Средњовековни град Звечан и Рударско-металуршко-хемијски комбинат „Трепча“. Аутор фотографије Милан Добрић.

Већ следеће године Звечан ће поново променити свог господара. Против жупана Николе савез формирају угарски краљ Лајош I, босански бан Твртко Котроманић и кнез Лазар Хребељновић. Кнез Лазар је у Ужицу након опсаде заробио Алтомановића, након чега се догодио Николин „расап“ – подела његових области између бана Твртка и кнеза Лазара. У тој деоби Звечан су највероватније добили челник Муса и његова породица. Тако се након десет година Звечан поново нашао у рукама зета кнеза Лазара.

Браћа Стефан и Лазар Мусић у Цркви Ваведења Пресвете Богородице Манастира Нове Павлице. Аутор фотографије је Николија Ђорђевић.
Браћа Стефан и Лазар Мусић у Цркви Ваведења Пресвете Богородице Манастира Нове Павлице. Ауторка фотографије је Николија Ђорђевић.

Након Косовског боја 15. јуна 1389. године Звечаном је загосподарио господин Вук Бранковић. Он је наставио да пружа отпор Османлијама, али је 1392. године и сам постао њихов вазал. Године 1395. Вук није отишао у поход Османлија и њихових вазала на Влашку, а већ следеће године снаге султана Бајазита I напале су и заробиле Вука и освојиле његове области, укључујући Звечан. У Звечану је од тада била смештена османлијска посада. Тако је град на ушћу Ситнице у Ибар дошао под османлијску власт, а Срби током средњег века неће успети да поново успоставе власт над Звечаном.

Звечан ће ослободити тек војска Краљевине Србије у Првом балканском рату, 1912. године.

За споменик културе Звечан је проглашен 1947. године. Спомеником културе од изузетног значаја проглашен је 1990. године.

Српска застава на највишој тачки у средњовековном граду Звечану. Аутор фотографије је Јован Алексић.
Српска застава на највишој тачки у средњовековном граду Звечану. Аутор фотографије је Јован Алексић.

Прочитајте још:

Козник – величанствена тврђава кнеза Лазара и челника Радича

Вршачка кула – тврђава деспота Стефана Лазаревића и деспота Ђурађа Бранковића

Бранич куле српских средњовековних тврђава – последње упориште одбране

Кликните за коментар

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Тврђаве

Козник – величанствена тврђава кнеза Лазара и челника Радича

Објављено пре

Од стране:

Тврђава Козник. Аутор и власник фотографије је Слободан Боба Ботошки.
Тврђава Козник. Аутор и власник фотографије је Слободан Боба Ботошки.

Расински крај познат је по бројним светињама и тврђавама које су подигнуте или обновљене у време владавине кнеза Лазара и његових наследника. Једна од поменутих тврђава је и Козник, понос бројних Александровчана и Брусјана.

Архитектура тврђаве Козник

Као и већина српских средњовековних утврђења подигнутих на узвишењима, Козник има неправилну основу која прати терен. На Кознику је данас видљиво осам кула, а боље очуване су бранич-кула, улазна кула и кула окренута ка селу Град. Остатке девете куле, саграђене у време владавине Ромеја, археолози су нашли на простору североисточне капије. Све куле биле су повезане зидинама дебљине око метар и по. Јужно од утврђења налазило се подграђе.

Североисточна капија тврђаве Козник. Аутор фотографије је Бојана Шћепановић Пантић. Фотографија је власништво портала Српска средњовековна историја.
Североисточна капија тврђаве Козник. Аутор фотографије је Бојана Шћепановић Пантић. Фотографија је власништво портала Српска средњовековна историја.

Чврста претпоставка је да је на тврђави рађено у време кнеза Лазара или његових наследника, јер су на круништу једне куле пронађени остаци малтера румене боје, који је једна од одлика моравског стила градње (стил карактеристичан за време постојања Моравске Србије и Српске деспотовине). У прилог тој претпоставци иде и налаз из подграђа који се састоји од неколико комада камене пластике са цркве моравског стила. Тачна локација те светиње још није откривена.

Бранич кула тврђаве Козник. Аутор фотографије је Бојана Шћепановић Пантић. Фотографија је власништво портала Српска средњовековна историја.
Бранич кула тврђаве Козник. Аутор фотографије је Бојана Шћепановић Пантић. Фотографија је власништво портала Српска средњовековна историја.

Историја Козника у 14. и 15. веку

Први пут у изворима тврђава се помиње 8. августа 1381. године у повељи кнеза Лазара Лаври Светог Атанасија на Светој Гори.

Верује се да је Козником господарио челник Радич, великаш и војсковођа из времена кнеза и деспота Стефана Лазаревића и господина и деспота Ђурађа Бранковића.

Османлије први пут заузимају Козник 1427. године. На основну српско-османлисјког мира склопљеног јула 1444. године Османлије су пристале да деспоту Ђурађу Бранковићу врате 24 града, а међу њима и Козник. Међутим, према једном османском попису насталом између августа 1444. године и јула 1445. године Козник је у османлијским рукама.

Тврђава Козник. Аутор и власник фотографије је Слободан Боба Ботошки.
Тврђава Козник. Аутор и власник фотографије је Слободан Боба Ботошки.

Након смрти султана Мурата II 1451. године, његов наследник Мехмед II је деспоту Ђурађу вратио султанију Мару, области Топлицу и Дубочицу и територије око Крушевца и Козника. Све те области Османлије ће поново заузети у септембру или октобру 1453. године. Мировним уговором који је склопљен између султана Мехмеда II и деспота Ђурађа 1455. године све територије јужно од Западне Мораве припале су Османлијама.

У доба кнеза Лазара и кнеза и деспота Стефана Лазаревића Козник је служио као место из којег се управљало околном облашћу, али и као сигурно уточиште од упада Османлија и као део система одбране од њихових напада и освајања. Тај систем чинили су и Пирот, Ново Брдо, Ниш, Прокупље, Копријан, Крушевац, Сталаћ

Споменик културе од великог значаја

За споменик културе Козник је проглашен 29. јуна 1948. године.

Спомеником културе од великог значаја проглашен је 7. априла 1979. године.

Тврђава Козник. Аутор и власник фотографије је Слободан Боба Ботошки.
Тврђава Козник. Аутор и власник фотографије је Слободан Боба Ботошки.

Како до Козника

Тврђава Козник се налази око девет километара западно од Александровца и десетак километара северозападно од Бруса.

До њега је могуће доћи колима неасфалтираним путевима из александровачких села Грчак и Козница, али је много веће уживање уколико се до Козника попнете пешке.

Тврђава Козник. Аутор фотографије је Бојана Шћепановић Пантић. Фотографија је власништво портала Српска средњовековна историја.
Тврђава Козник. Аутор фотографије је Бојана Шћепановић Пантић. Фотографија је власништво портала Српска средњовековна историја.

Прочитајте још:

Вршачка кула – тврђава деспота Стефана Лазаревића и деспота Ђурађа Бранковића

Бранич куле српских средњовековних тврђава – последње упориште одбране

Наставите са читањем

Тврђаве

Бранич куле српских средњовековних тврђава – последње упориште одбране

Објављено пре

Од стране:

Манастир Манасија (Ресава). Аутор фотографије је Слободан Ботошки.
Манастир Манасија (Ресава). Аутор фотографије је Слободан Ботошки.

У време након распада Српског царства, због претње од Османлија у српским земљама зидају се јака утврђења, способна да се одупру дуготрајним опсадама и честим нападима. У оквиру тих тврђава подижу се посебна здања – бранич куле, у којима се у случају опасности могу сместити владар или истакнути властелин са породицом, двором, канцеларијом, најзначајнијим драгоценостима.

Бранич куле у српским средњовековним утврђењима

Бранич куле су постојале и пре тог периода, о чему сведоче бранич кула у Магличу, подигнута током треће или четврте деценије 14. века, у време када је њен господар био архиепископ српски Данило II, и бранич кула Ужичке тврђаве, коју је саградио или кнез Војислав Војиновић или његов братанац жупан Никола Алтомановић, у шестој или седмој деценији 14. века.

Бранич кула Магличког замка. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Бранич кула Магличког замка. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.

Бранич кула је посебна одбрамбена грађевина, која у фортификацији српских средњовековних утврђења представља најзначајнији део њихове одбране. Она је последње упориште одбране, у које се господар тврђаве, чланови његове породице и посада тврђаве повлаче када делови других линија одбране или све линије одбране падну у руке освајача.

Бранич кула је масивна и монументална грађевина која надвисује остале куле, а неретко има и другачији облик. Њена одбрамбена моћ увећана је додатним архитектонским конструкцијама као што су машикуле изграђене при самом врху куле. Најчешће су квадратне основе, са улазом на спрату. Неке од бранич кула у Србији биле су високе и до 30 метара.

Бранич кула служила је за одбрану, али и за становање у случају опсаде, односно директне опасности. Због тога се бранич кула од осталих кула у утврђењу разликовала по величини, изгледу и организацији унутрашњег простора. Морале су бити задовољене потребе живљења у ванредним ситуацијама, па се тако у оквиру бранич кула налазе и житнице, цистерне, нужници, ложишта

Шешир кула Голубачке тврђаве. Фотографија је власништво „Тврђаве Голубачки град“.
Шешир кула Голубачке тврђаве. Фотографија је власништво „Тврђаве Голубачки град“.

Позицији бранич куле посвећивала се посебна пажња. Избор њеног места зависио је од одлика терена, правца прилаза и концепције одбране. Углавном се бирало место на узвишици које доминира читавим простором тврђаве и природно је погодно за одбрану, а требало је да пружа и добру прегледност. На таквој локацији грађена је снажна и масивна кула, од које су се спуштали бедеми града. Зидине су пратиле рељеф тла и заокруживале простор одговарајуће величине. Дуж бедема, на стратешким местима, грађене су и друге куле, које су са бранич кулом чиниле затворену фортификациону целину.

Бранич кула тврђаве Сталаћ. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Бранич кула тврђаве Сталаћ. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.

Бранич кула српских средњовековних утврђења у науци се назива још и донжон кула, кула последње одбране, главна кула утврђења, главна кулом одбране.

Иако постоје јасне разлике између донжон куле, која доминира у утврђењима Западне Европе, и бранич куле српских средњовековних тврђава, због чињенице да су оба типа тих кула доминантни у својим утврђењима и због чињенице да се у њима живело, додуше у донжону стално, а у бранич кули само привремено, у српској науци термин донжон кула постао је синоним за бранич кулу, што свакако није најтачније.

Вршачка кула. Аутор фотографије је Стефан Брајковић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Бранич кула Вршачког замка. Аутор фотографије је Стефан Брајковић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.

Деспотова кула у Манасији – врхунац српске средњовековне војне архитектуре

Бројна су српска утврђења која имају бранич куле – практично је свако утврђење имало главну кулу. Бранич куле и данас се истичу у Магличу, Ужицу, Сталаћу, Крушевцу, Голупцу, Новом Брду, Манастиру Раваници, Манастиру Манасији (Ресави), Вршцу, Смедереву, Иван кули код Куршумлије. Бранич кулу имао је и замак деспота Стефана Лазаревића у Београду.

Деспотова кула и Црква Свете Тројице у Манастиру Манасији (Ресави) Аутор фотографије је Драган Ружић (@drmr_foto).
Деспотова кула и Црква Свете Тројице у Манастиру Манасији (Ресави). Аутор фотографије је Драган Ружић (@drmr_foto).

Поједини научници сматрају да бранич кула у Манастиру Манасији, такозвана Деспотова кула, представља најразвијенији тип бранич куле српске средњовековне војне архитектуре и њено најбоље остварење.

Прочитајте још:

Врдничка тврђава – чувар Фрушке горе

Тврђава Милешевац – чувар Милешеве и Пријепоља

Тврђава Борач – место у којем су краљ Жигмунд и деспот Стефан издавали повеље

Наставите са читањем

Тврђаве

Врдничка тврђава – чувар Фрушке горе

Објављено пре

Од стране:

Остаци Врдничке тврђаве. Аутор фотографије Слободан Ботошки.
Остаци Врдничке тврђаве. Аутор фотографије Слободан Ботошки.

Од многобројних споменика културе у Срему заљубљеницима у средњовековну историју посебно је занимљива Врдничка тврђава, чувар Фрушке горе.

Настанак тврђаве и развој града

Врдничка тврђава је подигнута на јужним обронцима Фрушке горе, на око 400 метара надморске висине.

Донжон кула Врдничке тврђаве и обронци Фрушке горе. Аутор фотографије Слободан Ботошки.
Донжон кула Врдничке тврђаве и обронци Фрушке горе. Аутор фотографије Слободан Ботошки.

Због малог број сачуваних извора нема много података о историји овог утврђења.

Она је саграђена највероватније у 13. веку на темељима некадашњег римског утврђења. Тврђава је била издужене полукружне основе са улазном капијом на источном бедему. Њен задатак је био да штити пут који је ишао преко Фрушке горе и избијао на Дунав.

У подножју тврђаве развио се средњовековни град, који се први пут помиње у повељи калочког надбискупа Димитрија из 1315. године под именом Реднук. У том документу наводи се да су и град и тврђава били у власништву калочког надбискупа.

Остаци Врдничке тврђаве. Аутор фотографије Слободан Ботошки.
Остаци Врдничке тврђаве. Аутор фотографије Слободан Ботошки.

У насељу се одржавао сајам, и то недељом. У Врднику је постојао и фрањевачки манастир, чији први спомен датира из 1380. године.

Жупанијска скупштина 1497. године у Врднику и пад под османлијску власт

Краљевина Угарска, којој је Врдник припадао, у средњем веку била је територијално организована кроз жупаније, које су имале своја средишта и које су одржавале жупанијске скупштине. Те скупштине су углавном биле одржаване у средишту жупаније.

У Врднику је 1497. године одржана скупштина Сремске жупаније.

Услед недостатка историјских извора није могуће утврдити да ли је тај град био седиште Сремске жупаније, и ако јесте, да ли је био стално или привремено жупанијско седиште.

Донжон кула Врдничке тврђаве. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Донжон кула Врдничке тврђаве. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.

Треба напоменути да је на поменутој скупштини донет документ жупанијских власти о тужби Петра Гереба од Вингарта, судије угарског краљевског суда, против српских деспота Ђорђа и Јована Бранковића и њихових фамилијара. Тим актом је потврђено да су фамилијари српских деспота Димитрије Позоп, надзорник двора српских деспота у Купинику, и кастелан Јарка Дамјан Белмужевић, заједно са другим фамилијарима деспота и кметовима, у Силбашу (данашњи Сибач у општини Пећинци), поседу Гереба, убили сина војводе Елезке (Марка Елеза), као и да је кастелан Ирига Вук Колаковић по налогу деспота и са њиховим људима опустошио посед Арпатарло (Руму). Историјски извори, нажалост, не откривају нам како је на крају решен овај спор између Петра Гереба и српских деспота.

Град и тврђава Врдник били су посед калочких бискупа све до 1521. године, када га освајају Османлије.

Остаци улазне куле Врдничке тврђаве. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Остаци улазне куле Врдничке тврђаве са унутрашње стране. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.

Од некадашње Врдничке тврђаве данас се могу видети делови зидина и улазне куле, као и добро очувана донжон кула полукружне основе по којој је читав локалитет назван Врдничка кула.

Донжон кула Врдничке тврђаве. Аутор фотографије Слободан Ботошки.
Донжон кула Врдничке тврђаве. Аутор фотографије Слободан Ботошки.

Врдничка кула је стављена под заштиту државе 1949. године, а за непокретан споменик културе од великог значаја проглашена је 1991. године.

Прочитајте још:

Вршачка кула – тврђава деспота Стефана Лазаревића и деспота Ђурађа Бранковића

Иван кула – средњовековна тврђава код Куршумлије

Наставите са читањем

Најчитаније