Connect with us

Владари

Бракови и потомство Стефана Немањића

Објављено пре

Фреска Стефана Немањића из Манастира Студенице. Аутор фотографије је Петар Нешић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Фреска Стефана Немањића из Манастира Студенице. Аутор фотографије је Петар Нешић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.

Историјски извори сведоче да се Стефан Немањић, средњи син великог жупана Стефана Немање, женио три пута и да је имао шесторо деце – четири сина и две ћерке.

Брак и деца са Евдокијом Анђео

Стефан Немањић се први пут оженио као принц, и то са византијском принцезом Евдокијом, братаницом византијског цара Исака II Анђела, односно ћерком Алексија Анђела. Брак је склопљен у неком тренутку након Битке на Морави, која се одиграла 1191. године и у којој су Ромеји Исака II Анђела поразили Србе великог рашког жупана Стефана Немање. Стефан и Евдокија су се венчали свакако пре 1193. године.

Византијски цар Исака II Анђео. Фотографија је преузета са Википедије.
Византијски цар Исак II Анђео. Фотографија је преузета са Википедије.

Године 1195. након преврата и збацивања са власти свог брата Исака II Анђела, на византијски престо ступа Алексије III Анђео. Стефан је од њега највероватније добио високу византијску титулу севастократора. Већ следеће, 1196. године Стефан Немања се на државном сабору код Петрове Цркве у Старом Расу одрекао престола у корист Стефана, који постаје велики жупан. Немањин старији син Вукан добија титулу великог кнеза и на управу добија Дукљу, Далмацију, Требиње, Топлицу и Хвосно.

Византијски цар Алексије III Анђео. Фотографија је преузета са Википедије.
Византијски цар Алексије III Анђео. Фотографија је преузета са Википедије.

Стефан и Евдокија су у браку добили синове Радослава и Владислава и највероватније Предислава (потоњи архиепископ српски Сава II), као и ћерку непознатог имена коју српски историчари називају Комнина, за шта нема основа у историјским изворима.

Фреска краља Радослава у Цркви Успења Пресвете Богородице у Манастиру Студеници. Аутор фотографије је Петар Нешић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Фреска краља Радослава у Цркви Успења Пресвете Богородице у Манастиру Студеници. Аутор фотографије је Петар Нешић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.

Стефан и Евдокија су били у браку највише једну деценију. Према писању византијског историчара Никите Хонијата у свом делу „Историја“, између супружника је дошло до неслоге и међусобно су се оптуживали за неверство. Стефан је нечасно отпустио Евдокију, она се најпре склонила код Стефановог брата Вукана у Дукљу, затим је отишла у Драч, а одатле у Цариград. Стефан и Евдокија су се разишли током 1200. или до средине 1201. године.

Краљ Владислав, Црква Вазнесења Христовог у Манастиру Милешеви. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.
Краљ Владислав, Црква Вазнесења Христовог у Манастиру Милешеви. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.

Други Стефанов брак

Крајем 1201. године избио је грађански рат између Стефана и Вукана због борбе за великожупански престо и за власт над Србијом. Вероватно се, по његовом завршетку крајем 1204. или током 1205. године, Стефан оженио други пут, овај пут као велики жупан. Не зна се како се звала друга Стефанова супруга, нити се зна њено порекло. Претпоставља се да је долазила из редова бугарске или византијске аристократије.

Кнез Вукан, Манастир Студеница. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Фреска кнеза Вукана из Манастира Студенице. Аутор фотографије је Петар Нешић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.

Из свог другог брака Стефан највероватније није имао децу, мада се оставља могућност да је сина Предислава добио са својом другом женом. Тај брак је окончан пре 1216. године, када је рашки велики жупан безуспешно покушао да се ожени епирском принцезом Маријом, ћерком тада већ почившег епирског владара Михаила I Анђела.

Јеромонах Сава (Предислав Немањић), јужни паркалис посвећен Светом Симеону у Радослављевој припрати у Цркви Пресвете Богородице у Манастиру Студеници. Фотографија је власништво Фонда Благо.
Јеромонах Сава (Предислав Немањић), јужни паркалис посвећен Светом Симеону у Радослављевој припрати у Цркви Пресвете Богородице у Манастиру Студеници. Фотографија је власништво Фонда Благо.

Брак и деца са Аном Дандоло

Већ у првој половини 1217. године Стефан је успео да се ожени по трећи пут, опет као велики жупан. Његова трећа и последња супруга била је Ана Дандоло, ћерка млетачког вицедужда Рајнеријеа Дандола, унука Енрика Дандола, чувеног млетачког дужда и предводника Четвртог крсташког похода (1202-1204), и рођака дубровачког кнеза Јована Дандола. Убрзо по венчању Стефан и Ана су крунисани за српског краља и српску краљицу.

Фреска краља Уроша у Цркви Свете Тројице у Манастиру Сопоћани. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.
Фреска краља Уроша у Цркви Свете Тројице у Манастиру Сопоћани. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.

Стефан и Ана добили су сина Уроша и једну ћерку, такође непознатог имена. Према новијим истраживањима, та ћерка је представљена на фресци „Смрт Ане Дандоло“ у Цркви Свете Тројице Манастира Сопоћани као принцеза која клечи поред одра своје мајке Ане Дандоло и целива јој руку.

Део фреске „Смрт Ане Дандоло“ у Цркви Свете Тројице Манастира Сопоћани. Краљица Ана и њена ћерка. Фотографија је власништво Фонда Благо.
Део фреске „Смрт Ане Дандоло“ у Цркви Свете Тројице Манастира Сопоћани. Краљица Ана и њена ћерка. Фотографија је власништво Фонда Благо.

Стефан је у био у браку са Аном све до свог замонашења, које се десило непосредно пред његову смрт, коју различити историјски извори смештају у 1223, односно 1227. или 1228. годину.

Стефанови синови Радослав, Владислав и Урош постаће српски краљеви, а син Предислав ће 1263. године бити изабран за архиепископа српског Саву II, трећег по реду поглавара Српске православне цркве, али о томе у неким наредним причама…

Прочитајте још:

Фреска „Смрт Ане Дандоло“

Архиепископ Арсеније Сремац – наследник Светог Саве

Истакнуте личности

Прича о Владиславу, сину краља Драгутина (део први, детињство)

Објављено пре

Од стране:

Принц Владислав у Цркви Светог Ахилија у Ариљу. Фотографија је власништво Фонда Благо.
Краљ Драгутин и краљица Кателина, део ктиторске композиције у Цркви Светог Ахилија у Ариљу. Фотографија је власништво Фонда Благо.

Краљ Драгутин, син краља Уроша и краљице Јелене, више од 40 година био је у браку са краљицом Кателином. Они су се венчали после 1266. године, а најкасније 1271. године, још док је Драгутин био српски принц, а Кателина угарска принцеза. Они су имали бројно потомство, а извори сведоче о четири ћерке: Јелисавети, Катарини, Маргарити и Урси, и двојици синова: Владиславу и Урошицу. Ово је прича о њиховом сину Владиславу.

Старији или млађи син краља Драгутина?

У српској историографији преовладава исправно мишљење да је Владислав старији син Драгутина и Кателине, али има и погрешних тумачења да је Урошиц био старији.

Краљ Драгутин и краљица Кателина, део ктиторске композиције у Цркви Светог Ахилија у Ариљу. Фотографија је власништво Фонда Благо.
Краљ Драгутин и краљица Кателина, део ктиторске композиције у Цркви Светог Ахилија у Ариљу. Фотографија је власништво Фонда Благо.

Стари српски родослови и летописи увек прво наводе Владислава, па Урошица када говоре о синовима краља Драгутина.

У прилог мишљењу да је Владислав био старији иде и фреска двојице браће у задужбини њиховог оца – Цркви Светог Ахилија у Ариљу. Према натпису на фресци, на њој је прво насликан Владислав, па Урошиц. Такође, Владислав је нешто виши и својим ликом одаје утисак старијег брата.

Црква Светог Ахилија у Ариљу, задужбина краља Драгутина
Црква Светог Ахилија у Ариљу, задужбина краља Драгутина. Аутор фотографије Марко Милетић.

Коначна потврда да је Владислав био старији је повеља Карла II Анжујског Владиславу од 19. августа 1292. године којом српском принцу дарује већи део херцештва Славоније. У њој напуљски краљ ословљава српског принца са „vir magnificus Ladyslaus, filius primogenitus illustris principis Stephani, regis Servie“, што у преводу са латинског на српски језик гласи „величанствени човек Владислав, прворођени син славног кнеза Стефана, краља Србије“.

Могуће године рођења

Могуће године рођења принца Владислава утврђене су на основу поменуте фреске у Цркви Светог Ахилија у Ариљу, фреске у Параклису Манастира Ђурђеви ступови у Старом Расу, на којој је заједно са оцем Драгутином највероватније представљен и Владислав, и поменуте повеље Карла II Анжујског.

Принчеви Владислав и Урошиц у Цркви Светог Ахилија у Ариљу. Фотографија је власништво Фонда Благо.
Принчеви Владислав и Урошиц у Цркви Светог Ахилија у Ариљу. Фотографија је власништво Фонда Благо.

Владислав је на фресци у Цркви Светог Ахилија представљен као дечак од 15 или 16 година. Према натпису на прстену кубета те светиње она је фрескописана 6804. године, односно у периоду од 1. септембра 1295. до 30. августа 1296. године. Највероватније је да је фрескописање Цркве трајало неколико година, а да је то последња година тих радова. Из наведеног се извлачи да најкаснија година рођења принца Владислава може бити 1280. година. Један други индиректни податак, о којем ће бити речи у даљем делу текста, показаће да је најкаснија година рођења принца Владислава 1278. година.

Манастир Ђурђеви Ступови у Старом Расу. Аутор и власник фотографије је Слободан Боба Ботошки.
Манастир Ђурђеви Ступови у Старом Расу. Аутор и власник фотографије је Слободан Боба Ботошки.

Фреска у Параклису Манастира Ђурђеви ступови у Старом Расу на којој су представљени краљ Драгутин и највероватније Владислав осликана је 1282. или 1283. године. Владислав је на њој представљен као дечак између 6 и 8 година старости. То значи да најранија могућа година рођења принца Владислава може бити 1274. година.

Како је већ наведено, повељу којом је Владиславу даровао већи део херцештва Славоније Карло II Анжујски је издао 19. августа 1292. године. То значи да је у том тренутку српски принц био довољно стар да управља неком облашћу, односно да је био пунолетан. У средњем веку дечаци су постајали пунолетни са 14 година. На основу тога се као најкаснија година рођења принца Владислава помера са 1280. на 1278. годину.

Карло II Анжујски. Фотографија је преузета са Википедије.
Карло II Анжујски. Фотографија је преузета са Википедије.

Узимајући у обзир све ове посредно извучене податке долази се до могућег периода када је Владислав рођен. То се догодило негде у периоду од 1274. до 1278. године.

Место рођења

Место рођења принца Владислава до данас нам остаје непознато и о њему се могу износити само претпоставке.

Како знамо могуће године рођења принца Владислава, њих морамо ставити у историјска дешавања тих година како бисмо могли да изнесемо предлоге где је Владислав могао бити рођен. Ту долазимо до односа између Владислављевих деде и оца краља Уроша и младог краља Драгутина.

Према писању архиепископа Данила II у „Житију краља Уроша“ и „Житију краља Драгутина“, несугласицe између оца и сина, односно краља и младог краља, почеле су одмах након венчања Драгутина и Кателине. Урош је Драгутину био обећао да ће га учинити краљем или да ће му дати део државе на управу. Млади краљ је два пута молио Уроша да испуни своје обећање, али овај то није учинио. Драгутин је са неколико својих људи отишао у Угарску, где је свом тасту краљу Стефану V Арпаду јавио за ситуацију у којој се налази. Мађарски владар је пак свом зету понудио војску састављену од Кумана и Угара.

Стефан V Арпад. Фотографија је преузета са Википедије.
Стефан V Арпад. Фотографија је преузета са Википедије.

Како знамо да је Стефан V умро 6. августа 1272. године, то значи да је Драгутин пре смрти свог таста дошао у Угарску.

Према Данилу II, Драгутин је из Угарске упутио трећу молбу свом оцу, тражећи део државе на управу. Урош ни на ту молбу није одговорио потврдно. Драгутин се потом одлучио да са војском нападне Уроша.

Данило II нам не открива да ли је Драгутин у Угарску отишао са породицом или без ње. Чврста је претпоставка да је Драгутин целу породицу склонио код свог таста, јер би тако предупредио могућност да Урош зароби његову жену и децу, држи их као таоце и на тај начин контролише Драгутинове потезе када је борба за престо у питању.

Будим у средњем веку. Илустрација из Нирнбершке хронике (1493). Фотографија је преузета са Википедије.
Будим у средњем веку. Илустрација из Нирнбершке хронике (1493). Фотографија је преузета са Википедије.

Прво могуће место рођења принца Владислава треба тражити у Угарској, можда и у самом Будиму, на двору Драгутиновог шурака и Кателининог рођеног брата Ладислава IV Арпада. Уколико је Владислав рођен у Угарској, то се десило 1274, 1275. или 1276. године.

Ладислав IV Арпад. Фотографија је преузета са Википедије.
Ладислав IV Арпад. Фотографија је преузета са Википедије.

Највероватније уз подршку снага из Угарске, Драгутин је поразио свога оца Уроша у Бици код Гацка 1276, највероватније у јесен те године, и преузео власт над Србијом. Након тога, уследио је и долазак Драгутинове породице у Србију. Уколико се Владислав није родио у Угарској, то се десило у Србији. Друго могуће место рођења принца Владислава је Стари Рас, на двору свога оца краља Драгутина, крајем 1276. или током 1277. и 1278. године.

Драгутинова владавина и силазак са престола

Не постоје писани извори о животу принца Владислава за време шестогодишње владавине његовог оца краља Драгутина.

Архиепископ Данило II у припрати Пећке патријаршије. Фотографија је власништво Фондације „Благо“.
Архиепископ Данило II у припрати Пећке патријаршије. Фотографија је власништво Фондације „Благо“.

Године 1282. на српском престолу дошло је до смене, о којој пише архиепископ Данило II у „Житију краља Драгутина“, али не доноси све њене детаље. Драгутин се са својом властелом бавио неким послом под градом Јелечем. Ту је пао са коња и сломио ногу.

Остаци средњовековног града Јелеч. Фотографија је преузета са сајта Републичког завода за заштиту споменика културе.
Остаци средњовековног града Јелеч. Фотографија је преузета са сајта Републичког завода за заштиту споменика културе.

Након тога је настала „велика узбуна“ и страх да ће нека од околних држава напасти и покорити Србију. Драгутин је након тога позвао свог млађег брата Милутина на дође код њега на „тајно саветовање“. Милутин је брзо дошао код брата у место звано Дежево, у рашкој жупи. Драгутин је тада, између осталог, рекао Милутину да преузме престо.

Након разговора двојице браће, Драгутин је, такође у Дежеву, симболично препустио престо Милутину тако што му је дао „драгоцене дарове и злато и хаљине скупоцене царске, коња свога и оружје своје“. Претпоставља се да се то одиграло на државном сабору.

Остаци средњовековне цркве у Дежеву. Фотографија је преузета са сајта Републичког завода за заштиту споменика културе.
Остаци средњовековне цркве у Дежеву. Фотографија је преузета са сајта Републичког завода за заштиту споменика културе.

Данило II нам у опису смене на српском престолу не открива којим се то послом Драгутин бавио под Јелечем, зашто је пао са коња, колики је био степен повреде његове ноге (може се рећи да је био веома озбиљан, с обзиром да је Драгутинова повреда захтевала предају престола). Једанаести по реду српски архиепископ нам не открива ни ко се то узбунио због краљеве повреде и ко је стајао иза тебе узбуне – Милутин, Драгутинова и Милутинова мајка Јелена, властела, црква… Та питања највероватније остају заувек отворена у српској историографији.

Што се самог Владислава тиче, он није долазио у обзир као потенцијални наследник престола. Ситуација је захтевала здравог, одраслог и способног владара на српском трону, што српски принц стар највише 8 година свакако није био. Тако је Драгутина наследио брат Милутин, а не син Владислав.

Према мишљењу српских историчара, у Дежеву није само договрена предаја престола измећу браће, већ су договорени и услови те предаје. Верује се да су се браћа током „тајног саветовања“, о којем пише Данило II, договорила да Милутин буде врховни господар земље и да му Драгутин буде подређен, као и да Драгутин добије на управу области на северу државе (области око Ариља и Рудника). Потврду да су браћа постигла услове о смени на престолу налазимо и у делу „Историја“ византијског писца Георгија Пахимера. Он наводи да је власт након Милутина требало да припадне Драгутиновој деци. Била је то још једна тачка такозваног Дежевског споразума.

Остаци средњовековног града Островица на Руднику. Фотографија је преузета са сајта Републичког завода за заштиту споменика културе.
Остаци средњовековног града Островица на Руднику. Фотографија је преузета са сајта Републичког завода за заштиту споменика културе.

Након што је завршена предаја престола Драгутин се са породицом повукао у своје области. Са својом породицом је кренуо и Владислав.

Крај првог дела.

Прочитајте још:

Битка код Гацка 1276. године између краља Уроша и младог краља Драгутина

Творац српске пропаганде – архиепископ Данило II

Ктиторска композиција у Цркви Светог Ахилија

Наставите са читањем

Владари

Брнча – принцеза необичног имена о којој се мало тога зна

Објављено пре

Од стране:

Принцеза Брнча, Лоза Немањића, Манастир Високи Дечани
Фреска принцезе Брнче у Манастиру Високи Дечани. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.

О владарима из светородне династије Немањић, као и делу мушких припадника из бочних грана тог рода који се нису нашли на трону средњовековне српске државе, у изворима има довољно података који историчарима помажу да у својим научним радовима дају заокружену слику о њиховим животима. За разлику од њих, о највећем броју немањићких принцеза није остало много података. Једна од таквих била је и принцеза Брнча.

Принцеза Брнча је ћерка краља Уроша и краљице Јелене, а рођена је највероватније у 6. деценији 13. века.

Њена браћа су принц Стефан (преминуо је као беба, сахрањен је у Богородичиној цркви у Манастиру Студеници) и принчеви Драгутин и Милутин, потоњи српски краљеви.

Она је насликана на лозама Немањића у Грачаници (стоји с леве стране краља Драгутина, држи жезло у десној руци и има круну на глави; на натпису поред њене фреске пише: „Прнчее“), у Пећкој патријаршији (стоји с леве стране краља Драгутина, држи жезло у десној руци и има круну на глави; натпис поред њене фреске је уништен) и у Дечанима (између краља Милутина и краља Уроша се налази попрсје женске фигуре, која има круну на глави; на натпису изнад попрсја пише: „Брнча“).

Теорије о пореклу Брнчиног имена

Име принцезе Брнче подсећа на име места Брњаци, где је владарска породица имала двор. Због очигледне сличности између та два имена постоје претпоставке:

  • да је Брнча рођена у Брњацима и по том месту добила име;
  • да је место Брњаци добило име по принцези Брнчи;
  • да име принцезе није сачувано, а да је она остала запамћена по месту у којем су њени родитељи имали двор.

Према Троношком родослову, неименована ћерка краља Уроша је након његове смрти заједно са својом мајком Јеленом отишла у Зету, коју је Урошева удовица добила на управу. Поменута ћерка се није удавала и касније се, као и краљица Јелена, замонашила. Јелена је након смрти сахрањена у својој задужбини Манастиру Градац, а ту почива и њена и Урошева ћерка. Претпоставља да је управо Брнча та ћерка која се помиње у Троношком родослову.

Насловна фотографија је преузета са сајта:

Фонд Благо

Наставите са читањем

Најчитаније