Недавно смо обишли Манастир Сисојевац, мање познату средњовековну светињу, која и даље крије тајну ко је био њен ктитор…

Средњовековна историја Манастир Сисојевац

Манастир Сисојевац налази се у селу Сисевац, општина Параћин, у подножју Кучајских планина и у близини извора реке Црнице. Та светиња је посвећена Преображењу Господњем, а грађена је у моравском стилу.

Манастир је добио име по свом првом игуману Сисоју.

Првог августа 1398. године у Манастиру у месту Жупањевац у области Левач монахиња Евгенија (кнегиња Милица) издала је повељу Манастиру Великој Лаври на Атосу. Том повељом она је светогорској светињи вратила земљу у Паракиновом Броду (данашњи Параћин), коју је пак претходно поклонила духовнику Сисоју.

Сматра се да су Сисоје, први игуман Манастира Сисојевац, и духовник Сисоје који се помиње у повељи монахиње Евгеније Манастиру Великој Лаври – иста особа.

Других података о Сисоју нема у историјским изворима. Тако нам није познато ни када је игуман Сисоје преминуо.

У југозападном делу Цркве Преображења Господњег се налази гроб који локално становништво поштује као гроб Светог Сисоја.

Претпоставља се да је Манастир Сисојевац основан у време када је издата повеља монахиње Евгеније Великој Лаври, или нешто раније или нешто касније.

Не зна се ко је био ктитор Манастира Сисојевац. У науци су изнете различите претпоставке, од тога да га је подигао локални властелин Цреп Вукославић, до тога да су га заједно подигли деспот Стефан Лазаревић и неки високи српски црквени великодостојник (или локални епископ или српски патријарх, могуће патријарх Кирил).

Најстарији писани извор у којем се помиње Манастир Сисојевац потиче из 1509. године. Тада је игуман Сисојевца био Теофан, а старац Јоаникије је отишао у Русију, на московски двор великог кнеза Василија Јовановича. Руски кнез је тада одредио да се пошаље помоћ српској светињи.

Историја Манастира Сисојевац од 17. века до данас

Следећи пут Манастир Сисојевац се у изворима помиње 25. маја 1689. године у потврди патријарха Арсенија III Манастиру Раваници, удаљеном десет километара западно од Сисојевца. Између осталог, ту је забележен метох Сисојевца на реци Црници.

Сисојевац је забележен на аустријској војној карти израђеној у Бечу 1717-1718. године, па се претпоставља да су почетком 18. века у њему и даље живели монаси.

Није познато када је светиња опустела и када је Црква Преображења Господњег остала без крова. Шестог јула 1878. године напуштени манастир посетили су јеромонаси Јован и Исаија по заповести раваничког архимандрита. Они су 7. јула обавестили свог старешину о ономе што су затекли, а он се 8. јула званично обратио митрополиту Србије Михаилу.

У преписци два црквена великодостојника која је уследила раванички архимандрит је истакао да су фреске у Цркви Преображења Господњег веома пострадале, да Манастир треба обновити и за то је нудио помоћ раваничког братства. Међутим, митрополит Михаило 10. септембра је саопштио да Сисојевац није могуће обновити због недостатка средстава.

Тако је Сисојевац остао пуст и наставио је да пропада. Године 1931. дочекао је прва стручна истраживања која је предводио Владимир Р. Петковић. Црква је очишћена од шута, а у њеном југозападном делу је откопана гробница у којој је, према локалном предању, почивао преподобни Сисоје.

Године 1952. извршени су конзерваторски радови на архитектури и живопису храма, под руководством Бранислава Вуловића, али ни тада, баш као ни 1931. године, Црква Преображења Господњег није стављена под кров, те су фреске наставиле да пропадају услед временских непогода.

У периоду од 1972. до 1980. године Цркву Преображења Господњег је рестаурисала служба Завода за заштиту споменика културе из Крагујевца, по замисли Бранислава Вуловића. Тада је Црква коначно стављена под кров.

Од 1985. до 1989. године започети су нови истраживачки радови у Манастиру Сисојевац и тада су откривени остаци конака и великог зида са улазном кулом. На темељима старог конака саграђен је нови конак према пројекту архитекте Радослава Прокића.

У периоду од 1991. до 1993. године на остацима старе припрате подигнута је нова припрата, према нацрту архитекте Миладина Лукића.

Током истраживања 1993. године у порти Манастира откривени су остаци трију грађевина, од којих је за једну утврђено да је у питању манастирска трпезарија. За друга два објекта није утврђено која им је била намена.

Прочитајте још:

Манастир Пресвете Богородице код Куршумлије – једна од првих задужбина Стефана Немање

Велико благо Трговишта: Црква Пресвете Богородице на Вражјем камену

Један од бисера царског града Призрена – Црква Светог Спаса (видео)

Фрескосликарство Цркве Свете Тројице у Манастиру Сопоћани спада у ред најлепшег српског средњовековног сликарства. Једна од најзначајнијих фресака у тој светињи је фреска „Смрт Ане Дандоло“, која не престаје да заокупља пажњу научне и шире јавности.

Кратка историја Манастира Сопоћани

Манастир Сопоћани је задужбина краља Стефана Уроша I (1243-1276), изграђен у близини извора реке Рашке, недалеко од Старог Раса (данашњег Новог Пазара). Манастирска црква посвећена је Светој Тројици и грађена је у рашком стилу.

Сопоћани су зидани током 6. и 7. деценије 13. века. Највећи део Цркве Свете Тројице осликан је у периоду од 1263. до 1268. године. Фреске у Сопоћанима спадају у ред највиших достигнућа европског фрескосликасрства 13. века.

У Манастиру Сопоћанима су сахрањени Ана Дандоло, трећа жена краља Стефана Првовенчаног и мајка краља Стефана Уроша I, Урошев брат од стрица, велики кнез Ђорђе и напослетку сам Урош. У Сопоћанима је сахрањен и српски архиепископ Јоаникије I.

Прва страдања Манастира уследила су након Косовске битке 1389. године. Обнова је уследила у време Српске деспотовине.

У 16. веку монаси су напустили Манастир пред османлијском опасношћу. Нови процват Сопоћани доживљавају крајем 16. и почетком 17. века. Године 1689. уследило је ново рушење и пљачкање Манастира од стране Османлија. Од тада, па све до 20. века, Сопоћани нису обнављани.

У првим деценијама 20. века Сопоћани су обновљени, али су претрпели и разарања за време Балканских ратова и Првог светског рата. Током Другог светског рата Манастир је поново опустео. Седамдесетих година 20. века почињу истраживање и обнова Сопоћана.

Манастир Сопоћани је 1979. године уписан на Унескову листу светске културне баштине, заједно са Петровом црквом, Ђурђевим ступовима и тврђавом Рас, под називом „Стари Рас са Сопоћанима“.

Ана Дандоло, прва српска краљица из династије Немањић

Ана Дандоло била је ћерка Ранијера Дандола, вицедужда Млетачке републике, и унука Енрика Дандола, дужда Млетачке републике у време 4. Крсташког рата, у којем су крсташи 1204. године освојили Цариград.

 За великог жупана Стефана Немањића се удала у првој половини 1217. године.  Њих двоје су заједно крунисани за краља и краљицу у Цркви Светих Петра и Павла у Расу после августа 1217. године, највероватније у септембру. Стефану је то био трећи брак (први је био са византијском принцезом Евдокијом, други са женом непознатог имена).

У браку са Стефаном Првовенчаним добила је двоје деце: сина Уроша, потоњег српског краља Стефана Уроша I, и ћерку непознатог имена.

Претпоставља се да је преминула крајем 6. или почетком 7. деценије 13. века. Сахрањена је у Цркви Свете Тројице Манастира Сопоћани.

Фреска „Смрт Ане Дандоло“

У првој зони северног зида унутрашње припрате Цркве Свете Тројице Манастира Сопоћани, изнад саркофага прве српске краљице из династије Немањић, налази се фреска „Смрт Ане Дандоло“.

На њој је приказан део краљичиног погреба, који се одвија у цркви, о чему сведоче три полукружне апсиде, насликане иза особа окупљених на сахрани. Погребу присуствује највећи део српског двора, предвођен Аниним сином краљем Стефаном Урошем I и његовим синовима принчевима Драгутином и Милутином.

Краљица Ана лежи на одру, са дијадемом на глави.

Поред одра клечи женска особа, која држи и љуби, односно целива Анину руку. Она је одевена исто као краљица, само без дијадеме на глави. Дакле, у питању је српска принцеза. Највероватније је у питању Анина именом непозната ћерка, коју је добила у браку са краљем Стефаном Првовенчаним.

На узглављу се налазе Пресвета Богородица и Исус Христос, а краљичину душу прима анђео.

Краљ Урош је представљен са затвореном куполастом круном, одевен у одежду беле боје у знак жалости за својом преминулом мајком. Он оплакује мајку са подигнутим рукама. Његови синови Драгутин и Милутин стоје немо поред њега и одра, такође са подигнутим рукама.

Иза Драгутина и Милутина стоји њихова мајка краљица Јелена. Поред Милутина је рашки епископ који држи опело краљици Ани. Он у десној руци држи кадионицу. Поред краљевске породице и епископа стоје уплакани властелини и дворјани.

Узор за фреску „Смрт Ане Дандоло“ – Успење Пресвете Богородице

Треба рећи да фреска „Смрт Ане Дандоло“ умногоме подсећа на приказе Успења Пресвете Богородице, а један од најпознатијих се налази управо у Цркви Свете Тројице Манастира Сопоћани, на западном зиду наоса.

Такође, мора се нагласити да је фреска „Смрт Ане Дандоло“ прва у низу представа опела, односно сахрана истакнутих савременика у српском средњовековном фрескосликарству. Она је јединствена по томе што је то једини приказ опела световној особи, све потоње представе посвећене су опелима архијереја и угледних монаха.

Несумњиво утврђене личности на фресци „Смрт Ане Дандоло“

Од почетка научних проучавања фреске „Смрт Ане Дандоло“, па до данашњих дана историчари и историчари уметности су износили различита мишљења о томе које све историјске личности су насликане на тој фресци.

Несумњиво је утврђено да се на одру налази краљица, односно краљица мајка Ана Дандоло и да поред њеног одра стоје краљ Стефан Урош I и његови синови, принчеви Драгутин и Милутин.

Краљица Јелена Анжујска Анђео

На фресци „Смрт Ане Дандоло“ представљена је и краљица Јелена, супруга краља Уроша. Она се на фресци налази одмах иза својих синова Драгутина и Милутина.

Део научника је сматрао да је између Драгутина и Милутина насликана њихова сестра, принцеза Брнча (Брњача). Међутим, упоређивањем тог женског лика са фреска са представом краљице Јелене у југоисточном делу унутрашње припрате дошло се до коначног закључка да се иза српских принчева налази њихова мајка, а не њихова сестра. Умногоме је тој идентификацији допринела чињеница да краљица Јелена на обе представе носи истоветну, отворену круну.

Архијереј поред Милутина

Ништа мање занимљиво је и питање ко је црквени великодостојник који на фресци „Смрт Ане Дандоло“ држи опело преминулој краљици.

У науци је дуго преовладавао мишљење да је у питању архиепископ српски Сава II (1263-1271), брат никог другог до самог краља Стефана Уроша I (Сава II, световно име Предислав, био је син краља Стефана Првовенчаног и највероватније његове прве жене Евдокије).

Међутим, новија истраживања побила су старе тврдње. Архиепископи су од времена Саве I до краја века представљани у полиставриону. Архијереј представљен на фресци „Смрт Ане Дандоло“ носи фелон, одећу епископа. Такође, како он није представљен са нимбом, што је такође једна од одлика представа архиепископа тог времена, јасно је да је у питању епископ, а не архиепископ.

Пре него што ће постати српски архиепископ, Сава је био епископ хумски. Како се не зна тачан датум смрти краљице Ане Дандоло, већ се износе само претпоставке када је она умрла, постављало се питање да ли је Сава могао да јој служи опело као епископ хумски? Мало је вероватно да је он напуштао Хум и служио опело Ани Дандоло, и то без присуства надлежног, рашког епископа. Тако се дошло до закључка да је на фресци представљен рашки епископ, чије нам име, нажалост, није познато.

Принцеза која клечи поред одра

Пажњу научника заокупљала је и заокупља представа женске особе која клечи поред одра краљице Ане Дандоло.

Неки научници су сматрали да је у питању краљица Јелена, али као што је већ написано, доказано је да је краљица Јелена на фресци представљена иза својих синова Драгутина и Милутина.

Такође, у науци је изношено мишљење да је у питању принцеза Брнча (Брњача).

Новији радови доносе тврдњу да поред одра краљице Ане клечи њена именом непозната ћерка.

Прочитајте још:

Ктиторска композиција у Цркви Светог Ахилија

Владарски портрет у Цркви Светог архангела Михаила у Стону – прва уметничка представа једног српског владара

Стефан Немања, оснивач светородне династије Немањић, своју државничку, духовну и ктиторску делатност започео је у области Топлици. Владајући подручјем Топлице, Ибра, Расине и Реке, он је у данашњој Куршумлији, као удеони кнез, подигао своје прве две задужбине: Манастир Светог Николе и Манастир Пресвете Богородице.

Оснивање и зидање Манастира Пресвете Богородице

Градњу тих светиња у својим житијима Светог Симеона, помињу Стефан Првовенчани, Свети Сава и Доментијан.

Иако су наведена житија историјски извори првог реда, и даље остаје нерешено питање која је црква прва саграђена. Стефан Првовенчани и Доментијан бележе да је прво сазидан Манастир Пресвете Богородице, док Свети Сава наводи је његов отац прво саградио Манастир Светог Николе. Који год од та два података био тачан, остаје чињеница да су та два храма прве немањићке цркве, сазидане у кратком раздобљу. Време њихове градње датира се оптимално у период од 1158. до 1168. године.

За разлику од Манастира Светог Николе, који је саграђен на доминантном вису, изнад ушћа Бањске у Топлицу, Манастир Пресвете Богородице подигнут је на благој заравни, око један километар источније, у близини ушћа Косанице у Топлицу.

Прве Немањине задужбине у данашњој Куршумлији дале су име средњовековном насељу које се око њих формирало – Беле Цркве. Према предању, пошто су куполе цркава биле покривене оловним плочама, са којих су се сунчеви зраци одбијали и давали бљештав одсјај, место је названо Беле Цркве.

Архитектура Манастира Пресвете Богородице

Богородичина црква подигнута је на темељима старије, рановизантијске цркве из 5. или 6. века. У основи је триконхална црква, зидана у комбинацији камена и опеке. На самом улазу налазе се два цилиндрична стуба, која стоје на рановизантијским капителима. Олтарска зидана преграда са три сачувана лука је најбоље сачувани део те светиње.

Због наведених одлика, манастирска Црква Пресвете Богородице у архитектонском смислу представља усамљен пример у српској средњевековној историји.

Историја Манастира Пресвете Богородице

О историји Манастира Пресвете Богородице има веома мало података. Претпоставља се да је основан као женски манастир, о којем се старала Немањина жена Ана, у монаштву названа Анастасија.

Градња Немањиних манастира у данашњој Куршумлији, према житијима Светог Симеона, изазвала је незадовољство његове старије браће Тихомира, Мирослава и Страцимира, која су му замерала да гради светиње на своју руку и без њихове дозволе. Стефан Немања је заробљен и затворен у једну пећину у Расу.

Међутим, његово заточеништво није дуго трајало. Након што се ослободио заточеништва и након што је окупио своје присталице започео је сукоб против најстаријег брата, рашког великог жупана Тихомира. До одлучујуће битке је дошло код Пантина на Космету 1168. године, у којој је Тихомирова војска поражена, сам Тихомир је страдао у реци Ситници, а Стефан Немања је изашао као апсолутни победник из сукоба и постао велики жупан.

Касније, половином 15. века, о њему се бринула и Мара Бранковић, ћерка деспота Ђурађа Бранковића и удовица османлијског султана Мурата II, која је у близини, претпоставља се, имала и своје дворе, на брду Марина кула.

Као и оближњи манастир Светог Николе, Богородичина црква била је у функцији до 1690. године, након чега је уследило време урушавања и запустелости. Нажалост, Манастир Пресвете Богородице до данас није обновљен и поред велике жеље Српске православне цркве, локалног становништва и дела стручне јавности.

Археолошка истраживања

Археолошко-конзерваторски радови који су спровођени 1921, 1948. и од 1969. до 1980. године дали су веома занимљиве резултате.

Непосредно уз цркву, са њене јужне стране, пронађени су један правоугаони објекат (можда трпезарија или конак) и некропола на којој се сахрањивало још у 10. веку. На том гробљу су нађени вредни примерци средњевековног накита (прстење, наруквице, наушнице), гробнице, стеатитна иконица из 12. века и други предмети који сведоче о личној побожности сахрањених особа.

Споменик културе од изузетног значаја, светиња веома поштована од стране народа у Куршумлији

Под заштиту државе Манастир Пресвете Богородице је стављен 1947. године, а за споменик културе од изузетног значаја је проглашен 1979. године.

Локално становништво које веома поштује ту светињу, назива је Петковачом. На Велики петак око те светиње окупља се велики број мештана Куршумлије и околних села, када пале свеће и моле се Богу. Око храма тог дана се организује велики сабор, на којем народ обедује посну храну.

Аутор археолог Милан Савић

Прочитајте још:

Иван кула – средњовековна тврђава код Куршумлије

Рановизантијска базилика код Куршумлије

Завршени радови на осветљавању остатака Манастира Пресвете Богородице у Куршумлији