Властела

Никола Скобаљић – први Србин набијен на колац

Објављено пре

Фотографија витеза из Народног музеја у Лесковцу
Експонат из Народног музеја у Лесковцу. Фотографија је преузета са инстаграм странице @muzejleksovac.

Након сукоба српске и османлијске војске на Косову 15. јуна 1389. године уследило је 70 година тешке и неравноправне борбе за очување српске средњовековне државе. У тој великој борби, која је завршена поразом 1459. године и предајом српске престонице Смедерева Османлијама, поред владара деспота Стефана Лазаревића и деспота Ђурђа Бранковића, истакли су се и бројни српски великаши. Један од њих био је војвода Никола Скобаљић, први Србин за кога знамо да је набијен на колац.

Војвода Никола Скобаљић један је од оних јунака српске средњовековне прошлости тако чврсто обавијених велом легенди и народног предања да је кроз тај вео јако тешко видети стварну, историјску личност. Народне приче и легенде о Скобаљићу релативно су бројне, нарочито на југу Србије, али нам је историјски Скобаљић познат тек из малобројних извора. Једина поуздана обавештења о њему налазимо у неколико летописа из XV века у виду кратких забелешки, као и у неколико пасуса „Турске хронике“ („Јањичаревих успомена“), делу Константина Михаиловића из Островице написаном на самом крају XV столећа.

Наши извори нису сагласни у погледу титуле Николе Скобаљића – док га летописац назива „војводом“, Константин Михаиловић користи титулу „господин“, што није нимало безначајна титула као што можда на први поглед делује (сетимо се да ју је носио и Вук Бранковић).

У сваком случају, извесно је да је Скобаљић припадао крупној властели и да је, као талентовани војни заповедник, уживао највеће поверење деспота Ђурђа Бранковића. Војводи Николи Скобаљићу била је поверена одбрана јужне границе Деспотовине, те је оправдано претпоставити да се ту налазила и његова област, свакако у подручју данашњег Лесковца, у чијој близини су, под именом Скобаљић град, вероватно сачувани и остаци његове тврђаве.

Свети ратници, Манастир Манасија.
Фреска Светих ратника у Цркви Свете Тројице у Манастиру Манасији. Фотографија је власништво Манастира Манасије.

Две битке са Османлијама 1454. године

Нажалост, војвода Никола Скобаљић ступа под светлост историјских извора тек последњих месеци свог живота. Током великог похода султана Мехмеда II на Србију у лето/јесен 1454. године војвода је заповедао једном од две војске које су браниле југ земље. У првом великом сукобу са османлијском војском, који се одиграо код места Бања 24. септембра, Скобаљић је Турцима нанео тежак пораз. „В лето 1454 и септемврија 24 Скобаљић уби Турке у Бање“, бележи наш летопис.

Сазнавши за тај пораз, султан је послао већу војску да сломи отпор у Јужној Србији. Нова битка Скобаљићеве војске са Турцима одиграла се 16. новембра код планине Трепање. Овога пута вишеструко бројно надјачане војводине трупе су поражене, а сам Скобаљић је заробљен и заједно са својим стрицем (чије нам име није сачувано) набијен на колац. Тако је Никола Скобаљић први Србин за ког знамо да је погубљен на тај језиви начин.

Војводин трагични крај, а и његова лична храброст у борби против Турака трајно су га учинили делом колективног памћења српског народа.

Аутор историчар Звонко Николић

Властела

Кнез Вратко Немањић – историјски Југ Богдан, отац кнегиње Милице

Објављено пре

Од стране:

Слика „Југ Богдан и његови синови“, аутор Адам Стефановић. Фотографија је преузета са сајта Народног музеја Србије.
Слика „Југ Богдан и његови синови“, аутор Адам Стефановић. Фотографија је преузета са сајта Народног музеја Србије.

Према епској народној традицији отац кнегиње Милице звао се Југ Богдан. Поред Милице, он је имао и деветорицу синова – девет Југовића. Традиција нам не доноси име Миличине мајке, већ је једноставно назива Мајка Девет Југовића, мајка девет јунака који су заједно са оцем погинули у Косовском боју 1389. године. Историјски извори нам пак откривају да је Милица имала једног брата – Николу, а уопште нам не говоре ко је била њена мајка и како се она звала. Миличин отац био је истакнути великаш у држави свог рођака краља и цара Душана – жупан и кнез Вратко. Ово је прича о његовом животу.

По свој прилици Вратко је рођен крајем 13, а најкасније почетком 14. века.

Он је водио порекло од Стефана Немање и био је припадник бочне гране династије Немањић.

Кнез Вукан, Манастир Студеница. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Кнез Вукан, Манастир Студеница. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.

Према већини српских родослова, син Стефана Немање, велики кнез Вукан имао је сина, жупана Димитрија. Димитрије је имао сина – кнеза Вратислава, а Вратислав сина – кнеза Вратка.

У неким српским родословима се тврди да је Вратков отац био Димитрије, а не Вратислав, али други историјски извори оповргавају тај податак.

Извори нам пак не доносе ниједан податак о Вратковој мајци.

Вратко и Дубровник

Вратко се први пут у историјским изворима помиње 2. јула 1332. године.

Већ следеће године историјски извори сведоче о Вратковом значају и утицају на двору свог рођака српског краља Стефана Душана.

Краљ Стефан Душан, Црква Христа Пантократора, Манастир Високи Дечани. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.
Краљ Стефан Душан, Црква Христа Пантократора, Манастир Високи Дечани. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.

Почетком 1333. године склапање договора између Душана и Дубровника о уступању Стонског рата (данашњег Пељешца) Републици Светог Влаха било је при крају.

У оквиру дипломатских припрема за коначни договор са српским краљем, 7. јануара 1333. године дубровачка већа донела су одлуку о даровима за српског краља и најближе људе из његовог окружења, за које се веровало да ће свој утицај ставити на располагање Дубровнику по питању Стонског рата. Међу тим владаревим људима био је и Вратко, који је према одлуци већа требало да добије чак 600 дуката (1200 перпера). Тај дар је био вреднији од свих других дарова које су добили краљеви људи и једино је владарев дар био вреднији.

Петнаест дана касније, 22. јануара 1333. године краљ Стефан Душан издао је Прву стонску повељу, којом је Дубровнику у баштину дат Стонски рат. Један од сведока који су присуствовали правном чину и његовом записивању био је и жупан Вратко.

Управник у Дукљи

Неколико година касније, Дубровчани и Вратко су се нашли на различитим странама, додуше у много мање значајним пословима. Крајем зиме 1336. године дубровачки трговци код Светог Срђа жалили су се да им је Вратко у име српског краља одузео извесну количину воска.

Крајем пролећа 1336. године извесни Грдоје Ратковић оптужио је барона Вратка, господина краља Рашке, да му је током месеца маја код Скадра отео скупоцене тканине и гвожђе у вредности од 190 крстастих грошева.

Те две вести о одузимању робе од трговаца сведоче да је Вратко у име српског краља вршио власт на подручју Светог Срђа и Скадра, чиме је настављена традиција да потомци кнеза Вукана управљају одређеним областима у Дукљи (Зети).

Вратко, Јован Кантакузин и поход на Сер

У лето 1342. године на двору српског краља у Паунима код Приштине склопљен је савез између краља Стефана Душана и византијског великаша Јована Кантакузина, који се 1341. године прогласио за цара.

Јован Кантакузин представљен као византијски цар и као монах Јоасаф. Фотографија је преузета са Википедије.
Јован Кантакузин представљен као византијски цар и као монах Јоасаф. Фотографија је преузета са Википедије.

Ромејском војсковођи стављени су на располагање српски одреди и двадесет племића војних заповедника. Према речима самог Кантакузина, најистакнутији међу српским војводама био је управо Вратко.

Српска војска се заједно са Кантакузином упутила ка Серу. Три дана су трајали безуспешни преговори о предаји града. Војска је затим кренула да пустоши околну земљу и тада су се разболели српски војни заповедници, међу њима и Вратко и Јован Оливер.

Деспот Јован Оливер на ктиторској композицији у својој задужбини Манастиру Леснову. Фотографија је преузета са Википедије.
Деспот Јован Оливер на ктиторској композицији у својој задужбини Манастиру Леснову. Фотографија је преузета са Википедије.

Болест је захватила и војску, па је она 11 дана морала да проведе у логору. Од епидемије непознате болести преминуло је више од 1.500 људи, међу њима и немали број српских старешина, али не и Вратко и Јован Оливер.

Повратак у Приморје и откуп заложеног појаса

Почетком 1345. године Вратко је поново у Скадру, где је вршио власт у име краља Стефана Душана. Тада је забележено да је краљу предао једног затвореника.

У марту 1352. године кнез Вратко је успео да поврати свој вредни појас који је у неком тренутку заложио код Дубровчанина Марина Бунића за 118 млетачких перпера. У самом враћању сребрног појаса са позлатом учествовао је и сам цар Стефан Душан.

Тада је Вратко први пут забележен са титулом кнеза, која је са собом повлачила и управу над одређеном земљом. Највероватније се радило о Дукљи.

Чињеница да је у кнежевом посланству које је преузело појас од Марина Бунића био и дијак Дабац, јасно упућује на закључак да је Вратко имао своју канцеларију.

Последње године живота

Вратко се у неком тренутку замонашио под именом Димитрије. Извори нам не доносе тачно време, као ни разлог његовог замонашења, нити да ли је то било из личних или политичких разлога. Последње дане свога живота Вратко је провео у Манастиру Давидовици, задужбини његовог деде Димитрија (монаха Давида).

У тој светињи је пронађена надгробна плоча на којој је у кругу око штита уклесан натпис. Он нам сведочи да је 10. маја преминуо раб Божији Димитрије, звани Вратко. На натпису није наведена година Враткове смрти, а научници су надгробну плочу датирали око 1360. године.

Вратково потомство

Историјски извори нам не доносе податак како се звала Враткова жена. Према Карловачком родослову, Вратко је имао сина жупана Николу и ћерку Милицу, која је за време владавине цара Душана удата за Лазара Хребељановића, потоњег српског кнеза и владара. Тако ће кнегиња Милица постати спона између светородне династије Немањић и династија Лазаревић и Бранковић.

Кнез Лазар и кнегиња Милица, Црква Христовог Вазнесења у Манастиру Раваници. Фотографија је преузета са Википедије.
Ретуширана фотографија фреске кнеза Лазара и кнегиње Милице из Цркве Христовог Вазнесења у Манастиру Раваници. Фотографија је преузета са Википедије.

Прочитајте још:

Кнегиња Милица – потомак великог жупана Стефана Немање

Владарски портрет у Цркви Светог архангела Михаила у Стону – прва уметничка представа једног српског владара

Препорука уредника сајта:

„Милица кнегиња немирног доба“, аутор др Марко Шуица

27
Наставите са читањем

Најчитаније