Српско село у средњем веку, др Синиша Мишић

Године 2020. пред читаоцима у Србији нашла се монографија „Српско село у средњем веку”, аутора др Синише Мишића, дугогодишњег редовног професора на Одељењу за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду, у издању издавачке куће „Еволута”.

Аутор је у монографији на студиозан и научно утемељен начин, користећи бројне изворе и позивајући се на обимну литературу, уз своје велико знање о српском средњовековном селу, обрадио теме као што су појам села, сеоске међе, селишта, засеоци, судске надлежности на селу, врсте села у средњем веку (дворско, жупско, властелинско, црквено), категорије сеоског становништва (земљорадници и сточари; меропси, сокалници, отроци, власи; коњуси, мађери, мађупци, уљари, псари, соколари, златари), дажбине које је плаћало сеоско становништво, узгајање винограда, брак и породица на селу…

Читаоци ове књиге имају прилику да на једном месту прочитају све о српском средњовековном селу, да открију какав је био живот најбројнијег дела становништва у средњовековној Србији, да сазнају зашто је живот у селу које је било у поседу цркве био бољи од живота у селу које је било у поседу властеле, којим пословима су се бавили људи који су радили за владарски двор, какве су казне сносиле жене за прељубу, а какве мушкарци, као и још много, много тога занимљивог!

Одломак из књиге:

„Село је просторно дефинисано према спољном свету, али и унутар сопствених граница. У свету граница и међа оно је ограђено у простору, времену и средњовековном друштву. Спољно окружење једног сеоског насеља представља његова жупа. То је свет у коме оно живи, ради и функционише. После XII века, са процесом формирања великих властелинстава са широким имунитетима, село се издваја из жупе и постаје део властелинства у коме остварује своја права и обавезе. Свако сеоско насеље има свој атар у коме се налазе обрадиве површине сељака (њиве, виногради, вртови) и њиховог земаљског господара (ступови, царине). У атару села се налазе и ливаде, сенокоси, обични пашњаци који могу бити и сеоски. Пејсаж атара употпуњују површине које сеоска заједница заједнички искоришћава (реке, шуме, пашњаци). Поједина села су имала и своју заједничку планину.”