У Бијелом Пољу, граду на северу Црне Горе, налази се средњовековна светиња Црква Светог Петра, чија историја траје више од осам векова.

Историја Цркве Светог Петра у Бијелом Пољу

Цркву Светог Петра подигао је око 1190. године хумски кнез Мирослав, брат великог рашког жупана Стефана Немање.

Претпоставља се да је управо у овој светињи и за њене потребе написано чувено Мирослављево јеванђеље.

Након 1252. године у Цркву Светог Петра пребачено је седиште Хумске епископије, из Богородичиног манастира у Стону.

Године 1253. или 1254. храм су похарали Бугари, у време владавине бугарског цара Михаила II Асена и српског краља Стефана Уроша I. Крајем 17. века Османлије су претвориле Цркву Светог Петра у џамију. Поново је постала хришћанска богомоља 1923. године.

Архитектура Цркве Светог Петра у Бијелом Пољу

Током векова Мирослављева задужбина је више пута дограђивана и преправљана.

Сама Мирослављева црква била је једнобродна грађевина, димензија десет пута пет метара, са четвртастом куполицом и апсидом. Грађена је од тврђег плавичастог камена у водоравном слогу.

У линети високог портала између припрате и наоса сачуван је ктиторски натпис који гласи:

„У име Оца и Сина и Светога Духа, ја син Завидин, а именом раб Божији Стефан Мирослав, кнез хумски, сазидах ову Цркву Светог апостола Петра.“

Поменута припрата и две монументалне куле (звоници) подигнуте су након 1252. године.

У време владавине српског краља Стефана Уроша II Милутина, прецизније између 1317. и 1321. године, уз северну и јужну страну Цркве Светог Петра подигнута су два параклиса, који су током историје уништени.

Јужна кула Цркве Светог Петра је била уништена, а њена обнова је завршена 2015. године. Параклиси подигнути у време краља Милутина нису обновљени.

Фрескосликарство Цркве Светог Петра у Бијелом Пољу

Првобитно сликарство Цркве Светог Петра је уништено у поменутој бугарској похари 1254. године.

У време краља Милутина храм је поново осликан и те фреске су фрагментарно сачуване.

Без путоказа до Цркве Светог Петра у Бијелом Пољу

Почетком месеца маја уредници портала Српска средњовековна историја су посетили Црну Гору и тамо обишли низ културно-историјских споменика важних за српску средњовековну историју.

Били смо до Ђурђевих ступова у Беранама, Старог града у Будви, Светог Стефана, а обишли смо и Цркву Светог Петра у Бијелом Пољу.

Такође, бројне су и знаменитости поред којих смо прошли, али до којих нисмо отишли због недостатка времена.

Морамо да истакнемо да је стање са путоказима за споменике културе у свим местима у Црној Гори у којима смо били или поред којих смо прошли скоро па савршено, да су они постављени на видљивим местима и да вас практично позивају да посетите те споменике, што и јесте њихова сврха.

Једино на путу до Бијелог Поља из правца Мојковца, као и у самом Бијелом Пољу, нисмо приметили ни један једини путоказ до Цркве Светог Петра! Не знамо шта је разлог за то и нећемо га тражити у политици, али ћемо искористити ову прилику да позовемо надлежне власти – локалне у Бијелом Пољу и републичке у Црној Гори да исправе тај пропуст и да у што скоријем року поставе путоказе за ту средњовековну светињу.

Прочитаје још:

Рановизантијска базилика код Куршумлије

Манастир Пресвете Богородице код Куршумлије – једна од првих задужбина Стефана Немање

Фреска „Смрт Ане Дандоло“

У подножју тврђаве Каљаје, на заравни с које се пружа поглед на Призрен, налази се Црква Светог Спаса, задужбина властеоске породице Владојевић. 

Та светиња се први пут у историјским изворима помиње у оснивачкој повељи цара Душана издатој Манастиру Светих Арханђела крај Призрена (око 1348). У њој се, између осталог, наводи да се Свети Спас и сви његови поседи, уз пристанак властелина Младена Владојевића и његове мајке, прилажу властелинству Душанове задужбине, односно замењују за цркву и имања у Охриду.

Помињање Младенове породице у повељи и истицање његовог ктиторства, које је морао наследити од оца, упућују на то је да је Црква Светог Спаса могла бити подигнута током друге или треће деценије XIV века.

Црква је малих димензија, основе сажетог уписаног крста са осмостраном куполом и споља тространом апсидом. Зидана је на византијски начин, правилним смењивањем редова сиге и опеке и керамопластичним украсом. Сликарство је настајало у три маха: око 1335, до 1348. и после 1348. године. Живопис је током векова доста пострадао.

Модерна и савремена историја Цркве Светог Спаса

Цинцарска заједница у Призрену је од друге половине 18. века имала право коришћења те цркве, а 1836. године подигла је високе зидове будуће богомоље која никада није завршена. Према том плану, Црква Светог Спаса требало је да буде део северног брода те веће, никада до краја саграђене светиње.

Црква Светог Спаса стављене ја под заштиту државе 1948. године. Од 1953. до 1963. године обављани су конзерваторски радови на архитектури, а фреске су конзервиране. За споменик културе од изузетног значаја проглашена је 1990. године.

У пожару подметнутом током албанских организованих рушилачких демонстрација марта 2004. године спаљен је живопис у цркви, који је потом, средствима страних донација, 2010. године конзервиран и рестауриран колико је то допуштало његово стање.

Извори за текст:

Републички завод за заштиту споменика културе

Фондација Благо

Прочитајте још:

Разваљена капија порте Цркве Светог Спаса у Призрену

У селу Доња Трница, у клисури реке Пчиње, на платоу код једне од три велике камене стене, у народу назване Вражји камен, налази се средњовековна светиња, велико културно благо Републике Србије и општине Трговиште – Црква Пресвете Богородице.

Време изградње Цркве Пресвете Богородице

У самој цркви не постоји запис о томе ко је и када подигао Богородичину цркву. Такође, ни у писаним историјским изворима није забележен податак о ктитору Цркве и времену њене градње.

На основу архитектонских и сликарских одлика те светиње претпоставља се да је она подигнута средином или у трећој четвртини 14. века, у време владавине цара Стефана Душана или владавине његовог сина цара Стефана Уроша, у области Жеглигово, чији су господари били севастократор, касније деспот Дејан и његови синови Јован и Константин Драгаш.

Архитектура и фрескосликарство

Богородичина црква на Вражјем камену саграђена је у српско-византијском стилу и у питању је једнобродна грађевина са полуобличастим сводом на истоку. Највероватније у 19. веку на западној страни светиње направљена је њена припрата, која данас не постоји.

У Цркву се може уђи на два улаза – са западне и јужне стране. Изнад улаза на јужној страни налазе се три нише. У централној ниши се назире лик Пресвете Богородице, док се на преостале две нише не може разазнати који светитељи су ту били насликани. У ниши изнад западног улаза у Цркву Пресвете Богородице нема трагова фрескосликарства.

Што се фрескосликарства у унутрашњости Цркве тиче, композиције су углавном посвећене Пресветој Богородици, што је и логично с обзиром на то да је светиња подигнута у њену част. Од фресака су сачувани архијереји из Поклоњења Христу Агнецу y олтарском простору, три фрагментована попрсја мученика на јужном зиду и делимично Свети Константин и Јелена на западном зиду наоса, као и фреске Благовести, Рођење Христово, Сретење, Крштење Христово, Лазарево васкрсење, Ваведење Богородичино, Успење Богородичино, Пренос тела Богородичиног, Вазнесење Богородичино, Распеће Христово, Мироносице и Силазак y Ад.

Занимљиво је да Црква Пресвете Богородице на Вражјем камену има камени иконостас, што је ретка појава у српској средњовековној црквеној архитектури.

Једини непокретни споменик културе у Трговишту

Црква Пресвете Богородице на Вражјем камену је стављена под заштиту државе 1958, а за споменик културе од великог значаја проглашена је 1983. године.

Треба истаћи да је то једини непокретни споменик културе на територији Трговишта и да као такав представља велико културно благо за ту општину.

Прочитајте још:

Рановизантијска базилика код Куршумлије

Манастир Дренча, задужбина монаха Доротеја