У подножју тврђаве Каљаје, на заравни с које се пружа поглед на Призрен, налази се Црква Светог Спаса, задужбина властеоске породице Владојевић. 

Та светиња се први пут у историјским изворима помиње у оснивачкој повељи цара Душана издатој Манастиру Светих Арханђела крај Призрена (око 1348). У њој се, између осталог, наводи да се Свети Спас и сви његови поседи, уз пристанак властелина Младена Владојевића и његове мајке, прилажу властелинству Душанове задужбине, односно замењују за цркву и имања у Охриду.

Помињање Младенове породице у повељи и истицање његовог ктиторства, које је морао наследити од оца, упућују на то је да је Црква Светог Спаса могла бити подигнута током друге или треће деценије XIV века.

Црква је малих димензија, основе сажетог уписаног крста са осмостраном куполом и споља тространом апсидом. Зидана је на византијски начин, правилним смењивањем редова сиге и опеке и керамопластичним украсом. Сликарство је настајало у три маха: око 1335, до 1348. и после 1348. године. Живопис је током векова доста пострадао.

Модерна и савремена историја Цркве Светог Спаса

Цинцарска заједница у Призрену је од друге половине 18. века имала право коришћења те цркве, а 1836. године подигла је високе зидове будуће богомоље која никада није завршена. Према том плану, Црква Светог Спаса требало је да буде део северног брода те веће, никада до краја саграђене светиње.

Црква Светог Спаса стављене ја под заштиту државе 1948. године. Од 1953. до 1963. године обављани су конзерваторски радови на архитектури, а фреске су конзервиране. За споменик културе од изузетног значаја проглашена је 1990. године.

У пожару подметнутом током албанских организованих рушилачких демонстрација марта 2004. године спаљен је живопис у цркви, који је потом, средствима страних донација, 2010. године конзервиран и рестауриран колико је то допуштало његово стање.

Извори за текст:

Републички завод за заштиту споменика културе

Фондација Благо

Прочитајте још:

Разваљена капија порте Цркве Светог Спаса у Призрену

У селу Доња Трница, у клисури реке Пчиње, на платоу код једне од три велике камене стене, у народу назване Вражји камен, налази се средњовековна светиња, велико културно благо Републике Србије и општине Трговиште – Црква Пресвете Богородице.

Време изградње Цркве Пресвете Богородице

У самој цркви не постоји запис о томе ко је и када подигао Богородичину цркву. Такође, ни у писаним историјским изворима није забележен податак о ктитору Цркве и времену њене градње.

На основу архитектонских и сликарских одлика те светиње претпоставља се да је она подигнута средином или у трећој четвртини 14. века, у време владавине цара Стефана Душана или владавине његовог сина цара Стефана Уроша, у области Жеглигово, чији су господари били севастократор, касније деспот Дејан и његови синови Јован и Константин Драгаш.

Архитектура и фрескосликарство

Богородичина црква на Вражјем камену саграђена је у српско-византијском стилу и у питању је једнобродна грађевина са полуобличастим сводом на истоку. Највероватније у 19. веку на западној страни светиње направљена је њена припрата, која данас не постоји.

У Цркву се може уђи на два улаза – са западне и јужне стране. Изнад улаза на јужној страни налазе се три нише. У централној ниши се назире лик Пресвете Богородице, док се на преостале две нише не може разазнати који светитељи су ту били насликани. У ниши изнад западног улаза у Цркву Пресвете Богородице нема трагова фрескосликарства.

Што се фрескосликарства у унутрашњости Цркве тиче, композиције су углавном посвећене Пресветој Богородици, што је и логично с обзиром на то да је светиња подигнута у њену част. Од фресака су сачувани архијереји из Поклоњења Христу Агнецу y олтарском простору, три фрагментована попрсја мученика на јужном зиду и делимично Свети Константин и Јелена на западном зиду наоса, као и фреске Благовести, Рођење Христово, Сретење, Крштење Христово, Лазарево васкрсење, Ваведење Богородичино, Успење Богородичино, Пренос тела Богородичиног, Вазнесење Богородичино, Распеће Христово, Мироносице и Силазак y Ад.

Занимљиво је да Црква Пресвете Богородице на Вражјем камену има камени иконостас, што је ретка појава у српској средњовековној црквеној архитектури.

Једини непокретни споменик културе у Трговишту

Црква Пресвете Богородице на Вражјем камену је стављена под заштиту државе 1958, а за споменик културе од великог значаја проглашена је 1983. године.

Треба истаћи да је то једини непокретни споменик културе на територији Трговишта и да као такав представља велико културно благо за ту општину.

Прочитајте још:

Рановизантијска базилика код Куршумлије

Манастир Дренча, задужбина монаха Доротеја

На стеновитом заравњеном платоу, на ушћу Косанице у Топлицу код Куршумлије, испод утврђења Марина кула, налазе се рушевине једног комплекса грађевина са црквом као највећим објектом у средишту. То црквено здање, са темељима из рановизантијског периода, омеђено је са источне стране магистралним путем Е-80 (Прокупље-Подујево), са западне стране обалом Косанице, а на северној обалом Топлице.

Историја базилике

Занимљиво је да у историјским изворима нема помена ове светиње, па се не зна коме је била посвећена и ко је био њен ктитор. У досадашњој научној литератури та светиња је различито именована као Грчка базилика, Византијска базилика, Латинска црква, Маркова црква.

Њене прве описе дао је класични филолог и византолог Драгутин Анастасијевић, помињући је као „црквицу под Мариним брегом”. Истраживања и конзервацију пронађених остатака спровео је архитекта Бранислав Вуловић 1948. године. Исте године базилика је проглашена за споменик културе. Испитивања заштитног карактера уследила су 1972. године, под руководством археолога Душана Максимовића, и том приликом је пронађено неколико гробова.

Базилика је заједно са утврђењем на Мариној кули и триконхосом на супротној страни ушћа (Манастир Пресвете Богородице) чинила јединствену градитељску целину, која припада рановизантијском периоду.

Архитектура базилике

На терену се данас могу видети остаци велике цркве са ширим наосом, који се завршава апсидом на истоку, и пространом припратом на западу. Уз северну и јужну страну наоса и припрате прислоњене су две уске просторије, тако да је црква у основи тробродна базилика. У бочне просторије улазило се кроз симетрично постављене отворе на зидовима припрате и наоса. Црква садржи и укопану гробницу испод нивоа пода, димензија 2,75 пута 1,4 метра, која се налази у југозападном углу јужног брода.

На западном зиду припрате нема улаза, а с обзиром на то да са те стране стена стрмо пада ка Косаници, улаз је био смештен са бока из правца севера. Источно од цркве налазе се и два објекта квадратне основе, који су вероватно касније дозидани. Посебну грађевинску фазу представљају три коса зида, која формирају обзиђе светиње.

Читав грађевински комплекс фундиран је на стени. Зидови су саграђени од притесаног камена који је везиван кречним малтером. Под јужног дворишта цркве био је поплочан каменим плочама на подлози од малтера. Комплекс је по свој прилици имао више грађевинских фаза, које су подразумевале бројна дозиђивања, преградње и обнову саме цркве.

Аутор археолог Милан Савић

Прочитајте још:

Нови културоцид у Србији: Уништен велики део археолошког локалитета Марина кула у Куршумлији

Емитована прва епизода РТС-овог серијала „Топлица у средњем веку”