Двадесетог јуна 1459. године српска престоница Смедерево предата је без борбе османлијском султану Мехмеду II. Био је то други пад Смедерева под османлијску власт и, испоставиће се, коначни пад Српске деспотовине.

Босански принц Стефан Томашевић – нови српски деспот

Децембра 1458. године угарски краљ Матија Корвин и босански краљ Стефан Томаш су се договорили да српски престо преузме Томашев син Стефан Томашевић. Циљ тог плана био је да се Српска деспотовина и Краљевина Босна заједно супротставе Османлијама предвођеним султаном Мехмедом II, односно, да се ојача одбрана Угарске и Босне.

План да Стефан Томашевић постане српски деспот остварен је склапањем брака између њега и Јелене Бранковић, ћерке деспота Лазара Бранковића (умро 1458. године) и деспотице Јелене Палеолог.

Стефан Томашевић и Јелена Бранковић су се венчали 1. априла 1458. године у Смедереву. Дотадашњи деспот Стефан Бранковић, син Ђурђа Бранковића, изгубио је власт и 8. априла 1459. године напустио је српску престоницу.

Предаја Смедерева Мехмеду II

Промена на српском престолу није донела спас Српској деспотовини. Мехмед II је у марту 1459. године био у Софији. Ту је сачекао расплет који се у априлу догодио у Смедереву.

Са великом војском османлијски султан је, крајем пролећа, ушао у Србију, која је цела, изузев Смедерева, већ била под његовом влашћу. Његов циљ била је српска престоница.

Мехмед II није морао да користи своју војску. Становници Смедерева су пошли султану и 20. јуна 1459. године без борбе му предали град.

Удовици деспота Лазара Бранковића деспотици Јелени и њеним ћеркама дозвољено је да слободно оду из града. Деспот Стефан Томашевић је побегао из Смедерева. Био је то други пад Српске деспотовине под османлијску власт, испоставиће се и коначни.

Прочитајте још:

Изложба „Смедеревска тврђава – од престонице до споменика културе“ – највреднији експонати

У Смедеревској тврђави пронађени људски скелети и остаци топовске куле

29. маја 1453. године Турци Османлије предвођени султаном Мехмедом II освојили су престоницу Ромејског царства Константинопољ, након опсаде која је трајала 58 дана.

У рану зору 29. маја, храбри браниоци Цариграда, међу којима су поред Ромеја били и Ђеновљани и Млечани, након 58 дана опсаде поклекли су пред далеко бројнијим непријатељем.

Према више историјских извора, последњи византијски цар Константин XI Палеолог Драгаш погинуо је код капије Светог Романа, јуначки се боривши да спречи продор Османлија у град.

Највећа хришћанска светиња на свету Аја Софија истог дана претворена је у џамију, а након више од једног миленијума Царство Ромеја је престало да постоји.

Српске трупе у османлијској војсци приликом опсаде Цариграда

Историчар др Милош Ивановић поводом 570. годишњице од пада Цариграда пише да је Константин Михаиловић из Островице код Новог Брда, аутор „Турске хронике“, био очевидац османског освајања Цариграда 29. маја 1453. године као део одреда који је деспот Ђурађ Бранковић морао да упути султану Мехмеду II.

„Одред је по њему бројао 1500 коњаника, а предводио га је војвода Јакша Брежичић, родоначелник добро познатих Јакшића. У вези са учешћем српских снага у опсади Константинопоља оставио је следеће сведочанство: `Они људи који су били послати од деспота, чувши на путу да је цар опсео Стамбол, хтедоше се назад вратити. Али опоменути од некаквих људи да се никако не враћају, говорећи им да је наређено да би их свакако морали уништити по царској наредби ако би се вратили, морали су ићи ка Стамболу и помагати Турцима у освајању. А свакојако по нашој помоћи никад не би био освојен. Кад смо стигли пред Константинопољ дали су нам да се утаборимо пред Једренском капијом`. (Константин Михаиловић, `Турска хроника`).“

Додајмо да су у опсади Цариграда, поред српских коњаника, учестовали су и српски рудари из Новог Брда, чији је задатак био да копају ровове и минирају цариградске зидине. Занимљиво је да обнову дела тих зидина само годину дана раније финансирао управо деспот Ђурађ Бранковић.

Прочитајте још:

Предавање „Пад Цариграда 1453. године“ у понедељак 29. маја на Филозофском факултету у Београду

Царска врата на Аја Софији оштећена, па рестаурирана неколико дана касније

На данашњи дан пре 13 година умро је академик Сима Ћирковић, један од најзначајнијих српских медиевиста.

Сима Ћирковић је рођен 29. јануара 1929. у Осијеку, у породици Мирка Ћирковића, службеника речног бродарства. Основну школу учио је у Сомбору, а гимназију у Београду, у годинама окупације од 1941. до 1944. године, и потом у Сомбору, од 1945. до 1948. године. Историјску групу наука студирао је на Филозофском факултету у Београду од 1948. до 1952. године.

По завршеним студијама краће време је службовао у Државној архиви у Зрењанину и Народној библиотеци у Београду, да би 1955. године добио прилику за рад у Историјском институту у Београду, где је припремио своју докторску дисертацију „Херцег Стефан Вукчић Косача и његово доба”. Одмах по њеној успешној одбрани, 1957. године, изабран је у звање асистента и недуго затим доцента за историју народа Југославије у средњем веку на Филозофском факултету у Београду.

Завидна припремљеност за научни и изражен смисао за наставни рад омогућили су му да већ 1963. буде изабран за ванредног, а 1968. редовног професора на истој катедри. Резултати постигнути у науци препоручили су га за дописног (1972) и редовног (1981) члана и генералног секретара (1981-1985) Српске академије наука и уметности. Био је дописни члан АНУБиХ у Сарајеву од 1978, ЈАЗУ у Загребу од 1988. и ЦАНУ на Цетињу од 1988. године. Европска академија за историју (Academié européenne d’ historie) са седиштем у Бриселу изабрала га је за свог члана 1981. године.

Основна област научног истраживања Симе Ћирковића била је средњовековна историја јужнословенских народа. Истраживања су му се одликовала тематском разноврсношћу, методолошком иновацијом, критичношћу и тежњом ка синтези. Комплексно схваћене студије заснивао је пре свега на дугогодишњим истраживањима у архивима Дубровника, Венеције, Хиландара и Будимпеште.

Написао је и објавио више од три стотине радова. Окосницу његовог научног дела чине књиге: „Херцег Стефан Вукчић Косача и његово доба“ (1964), „Историја средњовековне босанске државе“ (1964), „Историја Црне Горе, књ. II, том 1-2“, са групом аутора (1970), „Историја Југославије“, са групом аутора (Београд 1973), огроман допринос у колективном делу „Историја српског народа, књ. I и II“ (1981-1982), „Срби у средњем веку“ (1992), „Работници, војници, духовници“ (1997), „Срби међу европским народима“ (2004), „О историографији и методологији“ (2007)…

Од раних дана свога деловања у науци Сима Ћирковић део својих напора био је посветио универзитетској настави, методологији историјских истраживања, јавним предавањима из области методике наставе историје, писању уџбеника за средње школе и сценарија и текстове за образовне телевизијске емисије. Низом предавања и написа за широку јавност, често посвећених темама које снажно заокупљају јавно мњење, драгоцено је доприносио развијању осетљивости за историјске феномене друштва.

Својим саопштењима Сима Ћирковић је учествовао у низу међународних научних скупова – конгреса, симпозија, колоквија. Издвајамо, због значаја поднетих саопштења, XIV Међународни конгрес историчара у Сан Франциску (1975), XVI у Штутгарту (1985), IV Међународни конгрес балканолога у Анкари (1979) и V у Београду (1984), као и вишегодишње учешће у заседањима Међународног института за економску историју у Прагу (саопштења је имао 1978, 1980, 1984, 1986).

Добитник је више друштвених признања, између осталог Октобарске награде Београда (1965), Седмојулске награде за животно дело (1982) и Ордена рада са црвеном заставом.

Сима Ћирковић је преминуо 14. новембра 2009. године у Београду. Активно је објављивао научне радове и током последњих месеци живота.

Текст преузет са фејсбук странице Радивој Радић (у питању је скраћена верзија поглавља „О писцу књиге“ из монографије „Работници, војници, духовници, друштва средњовековног Балкана“.

Прочитајте још:

Српски средњи век за почетнике – основна литература