У месецу октобру 2021. године почиње нови циклус научних трибина Историјског института Београд. Трибине ће се одржавати у Кнез Михаиловој 36, на првом спрату, у сали 102, са почетком у 12 часова.
Прва трибина „Σερβοκρατία на Светој Гори Атонској: пример прота Доротеја“ биће одржана 7. октобра. На трибини ће говорити Драгић Живојиновић.
За српску владавину над Светом Гором која је потрајала нешто више од четврт столећа, од јесени до јесени 1371. године, у савременим грчким изворима употребљава се неологизам σερβοκρατία („србовлада“). У том периоду не само да је атонска монашка заједница прихватала врховну политичку власт српских владара (цара Душана, цара Уроша, царице Јелене, деспота Јована Угљеше), већ су најмање тројица братственика Хиландара (Антоније током 1348. године, Доротеј између 1356. и 1366. године, Сава до 1371. године), први пут у светогорској историји, обављала одговорну дужност прота, тј. старешине анахоретске републике. Документи на грчком језику називају Србе на челу атонског протата „србопротима“ (σερβοπρώτοι). Другопоменути међу њима, Доротеј, био је неко време и хиландарски игуман (око 1355–1360), а својим делањем оставио је траг, како у српској, тако и у широј заједници монаха Свете Горе. Међу истраживачима светогорске прошлости вођена је столетна расправа око тога да ли су старешина српске монашке обитељи и први човек савеза атонских општежића иста особа. Недавно су понуђени, чини се, убедљиви одговори у прилог тези о њиховој идентичности, те је омогућено да се, на темељу релативно бројног документарног материјала из светогорских архива (акти из манастира Ватопеда, Дионисијата, Дохијара, Зографа, Кастамонита, Пантократора, Светог Пантелејмона, Светог Павла, Хиландара), целовито прикаже активност личности која је у осетљивом историјском раздобљу симултано водила две институције, које су, иако делови исте органске целине, могле бити и антагонистички настројене једна наспрам друге. Добра илустрација неспоразума и неслагања између Срба и Грка, јесте и епизода када је Доротеј свом претходнику Теодосију из Алипијског манастира, који је у два наврата био на функцији прота, одузео келију у близини Кареје. Изворник из јануара 1375. године, из времена када је српски монах већ био покојник, а и сама „србовлада“ ствар прошлости, бележи да се, ипак, читава ситуација релативно срећно разрешила, будући да је Доротеј, увидевши какву неправду чини, понудио надокнаду старцу Теодосију.
Друга трибина „Куле у фортификационом систему одбране средњовековног утврђеног Града Смедерева“ биће одржана 21. октобра. На трибини ће говорити Дејан Црнчевић.
Утврђени град Смедерево чини последње и, након Београда, најмонументалније остварење фортификационе архитектуре српске средњовековне државе, те међу најрепрезентативнијим југоисточне Европе. Грађен на равном и ниском приобаљу, на ушћу реке Језаве у Дунав, у функцији престоног града српске средњовековне државе у последњим деценијама њене самосталности, он представља остварење јасно дефинисане урбане структуре, конципиране у две функционално и значењски одвојене целине (утврђено владарско боравиште и утврђено градско насеље), те предграђе изван ње. Наведена урбана целина, настала на топографијом терена условљеном простору троуганог облика, завидне површине од око 11 ha, брањена је сложеним одбрамбеним системом сачињеним од спољних и унутрашњих бедема, у чијем контексту посебно место заузима и низ од чак 25 кула, монументалних димензија и градитељског поступка.
Како је поменути систем одбране обликован кроз више етапа грађења, остварених у последњим деценијама самосталности, те првим османске власти (1428–1479), намера рада је да презентује вишеструкост облика, структуре и начина грађења кула средњовековног града Смедерева. Поменутим сагледавањем техничких решења у обликовању ових елемената фортификацијског система ствара се нужна основа и за целовитије разумевање њихових функција и значења, од којих су нека, поред примарно војно одбрамбених, извесно симболичка, као год и естетска. Коначно, компаративном анализом остварених поступака и промена у концепцији у односу на сличне у региону и ширем византијском културном кругу, све напред наведено омогућава и њихово контекстуално сагледавање у склопу шире слике конкретног позносредњо вековног историјског тренутка.
Трећа трибина „Физичке активности становника средњовековне Гомолаве (антрополошки приступ)“ биће одржана 4. новембра. На трибини ће говорити Игор Стојић.
Реконструкција физичких активности древних популација представља један од примарних циљева биоархеолошких истраживања. У ту сврху се анализира читав низ промена на скелетном материјалу узрокованих окупационим болестима и повредама.
Антрополошки материјал скупљен са археолошких ископавања средњовековних слојева Гомолаве (данас Хртковци у Срему), обухвата налазе са истраживања започетих шездесетих закључно са осамдесетим годинама прошлог века. Некропола на Гомолави датована је у период од XII–XV века. Анализе су обухватале како визуелну, квалитативну компоненту тако и квантитативну статистички значајну компоненту, па је сходно томе искоришћен целокупан скелетни материјал од 159 индивидуа.
Истраживање настоји да коришћењем маркера стреса као индикатора нивоа физичке активности, пружи одређене закључке о радним и родним променама у свакодневним активностима једне популације. Термин маркери стреса се односи на етнезопијске промене на костима, места на скелету где се мишићи или лигаменти инсертују у периостеум и кост.
Историјски извори о Гомолави (Гомол) пружају мало података. Археолошка ископавања гомолавске некрополе одредила су њено трајање од двеста година. Антрополошком реконструкцијом свакодневних физичких активности ове популације циљ је да се боље осветле услови живота, социјалне и родне диференцијације унутар једног средњовековног насеља.
Такође, биће одржане и трибина „Демографски развој Војводства Србије и Тамишког Баната“, 18. новембра, а на трибини ће говорити Нино Делић, и трибина „Британски романтичари и путописци као инструмент британске политике“, 2. децембра, а на трибини ће говорити Милан Кутлешић.