Када сам свом пријатељу Ђорђу предложио да у пролеће 2021. године обиђемо крајњи југ Србије, све до царског града Призрена, он је то прихватио без оклевања. Обилазак Косова и Метохије, како смо и очекивали, оставио је неизбрисив печат на Ђорђа и мене. Главни утисак је био да ћемо тамо отићи поново чим се укаже прилика.

Ипак, скоро годину дана након посете важним културно-историјским споменицима и местима где наш народ и данас, упркос свим свакодневним мукама, живи, бори се и опстаје, тиштила су ме нека додатна унутрашња питања. Да ли су само Косово и Метохија „света српска земља“ на коју се позивамо, готово тривијално, свако мало? Где су то стварали средњовековну државу и културу наши преци у доба Немањића, а где нововековну у доба Петровића, Карађорђевића и Обреновића? Које је то тло натопљено крвљу наших прадедова када су нас ослобађали од два велика царства, која су се потпуно урушила након тих страшних година борбе и националне голготе?

Мисли, душа, али и рацио су ми дали јасан знак да би мој пут требало да се настави даље на југ. Ђорђе је наравно пристао, а овога пута придружују нам се и Предраг и Душан, који су, слушајући наше утиске о претходном путовању, решили да се заједно са нама упусте у ново ходочашће споменицима српске историје.

Био је последњи дан лета 2022. године, када смо тог раног септембарског јутра кренули пут Републике Северне Македоније, Маћедоније, Старе и Јужне Србије, Вардарске Македоније… назовите је како вам душа иште, ја ћу је у овом тексту звати Македонија.

Манастир Прохор Пчињски

Јутарња измаглица у буђењу новог дана дочекала нас је док смо пролазили Врање и полако се возили ка Манастиру Прохор Пчињски, који се налази на обронцима планине Козјак, уз саму границу са Македонијом. Стижемо пред Манастир, где нас дочекују свежина јутарњег ваздуха, мир и тишина коју прекидају само хук реке Пчиње, цвркут птица и црквена звона.

Дошли смо тачно на време да присуствујемо јутарњој служби. Током литургије гледао сам фреске ове древне и за српски народ, али и хришћанство уопште, веома важне светиње.

Према историјским изворима, Манастир је подигао византијски цар Роман IV Диоген у 11. веку, у част и славу Светом Прохору Пчињском Мироточивом, који му је предвидео да ће постати ромејски цар. Једно столеће касније ови крајеви доспели су под власт рашког великог жупана Стефана Немање. Манастир је деловао у оквиру српских средњовековних земаља до 15. века, када су га Османлије освојиле и разориле.

Под Немањићима, Манастир је свој највећи процват и раскош доживео у време владавине краља Милутина, једног од најзначајнијих представника светородне династије, који је војничким и дипломатским вештинама проширио и учврстио своју државу до у историографији чувене линије познате под називом Охрид-Прилеп-Штип. Манастир је током средњег и новог века много пута страдао и бивао обнављан, а коначно је у састав модерне српске државе поново ушао након завршетка Првог балканског рата, 1913. године.

Чињеница да смо се нашли на месту старом читав један миленијум, где су толики велики и битни људи стајали, живели и радили, у нама је пробудила посебно осећање поноса и страхопоштовања. У том духу и напуштамо ову велику светињу, које се сетимо углавном када лети, на путу до Грчке, желимо да избегнемо гужве на граничном прелазу Прешево. То је тужно, али говори пуно о нама.

Манастир Светог Ђорђа у Старом Нагоричану

Настављамо пут ка Куманову, прелазимо границу и улазимо у село Старо Нагоричане у којем се налази Манастир Светог Ђорђа, који је подигао краљ Милутин почетком 14. века на темељима старије византијске светиње. Манастирска црква је празна и закључана. Свештеник долази једном недељно, а љубазни сеоски домаћин који води рачуна о црквеној порти и самој светињи нам откључава врата и пушта нас унутра. Закорачујемо у цркву, на чијим зидовима видимо веома оштећене фреске. И поред тога, оне и после 700 година блистају својом византијском плавом бојом која доминира тим светим зидовима.

Домаћин нам прича о цркви, немушто, народским језиком, види се да понешто зна, али нажалост недовољно. Ипак, говори нам из срца и са усхићењем зато што је неко из Београда дошао само да би ушао у ову светињу. Највећи утисак од свега на мене, а након што им је показујем, и на моје сапутнике оставља ктиторска фреска на зиду, са које нас гледа Симонида са прекрасном круном и, на наше усхићење, очуваним дивним очима. То је иста она српска краљица Симонида чија фреска краси Цркву Успења Пресвете Богородице у Манастиру Грачаници, а које је описао велики Милан Ракић у својој песми „Симонида“.

Нажалост, лик краља Милутина на фресци је скоро у потпуности уништен, али се јасно види како цркву предаје Светом Ђорђу. Тим истим фрескама пре стотинак година дивили су се светски познати византолози који су долазили у тадашњу Краљевину СХС и, између осталих, обилазили ову светињу. Неки од њих су се враћали више пута, одушевљени оним што су видели.

Са помешаним осећањима поноса и туге, у тишини и тек уз понеки коментар настављамо наш пут ка Куманову. Поносни јер и даље постоје обични мали људи, који настоје да својим личним залагањем и могућностима очувају што је боље могуће овакав један значајан споменик културе српског народа. Тужни јер је очигледно да о тој светињи не воде довољно рачуна ни Македонска православна црква, ни Српска православна црква, као ни надлежне институције Србије и Македоније.

Спомен-костурница на Зебрњаку

Сунце је већ обасјало поља и побрђа око Куманова када стижемо на Зебрњак. То је брдо изнад града на којем је на Лучиндан 1937. године, поводом 25. годишњице Кумановске битке, подигнута спомен-костурница за око 400 српских војника погинулих у том славном боју 1912. године. Њихови земни остаци до тада су чувани у већ поменутом Манастиру Светог Ђорђа у Старом Нагоричану.

Идеја да се подигне спомен-костурница родила се 1922. године и било је потребно 15 година да она буде спроведена у дело. Споменик са кулом високом скоро 50 метара имао је троугаону основу. Тиме је архитекта Момир Коруновић желео да персонификује Свето тројство, као и Дринску, Дунавску и Коњичку дивизију српске војске које су изнеле победу над Турцима у самој бици. У тренутку градње, био је то највиши споменик на читавом Балкану. Бугари су га порушили на самом почетку Другог светског рата.

Остатке костурнице, тек средином осамдесетих година 20. века, конзервирају стручњаци Завода за заштиту споменика културе Србије. Одређени радови су урађени и приликом припреме за прославу једног века од битке код Куманова 2012. године, у сарадњи Србије и Македоније. Комплекс је ограђен и под надзором камера, а на улазу се налази кућица за обезбеђење. Нажалост, уместо обезбеђења, на капији нас је дочекао натпис на којем је писало да посетиоци позову наведени број телефона уколико им је нешто потребно. Како смо касније сазнали у граду, наводно је потребно да се посете унапред најаве.

Наша воља да посетимо Зебрњак била је јача од затворене капије. Пронашли смо најнижи део ограде и прескочили је, а затим се поклонили сенима својих предака. Тако смо одали почаст јунацима који су те, сада већ давне 1912. године отворили пут ка слободи Косова управо ту подно брда на којем смо ми гордо и поносно стајали док је снажан ветар хучао око нас.

Куманово

Спуштамо се у Куманово, трећи град по величини у Македонији, веома стратешки важан. Град је удаљен непун сат вожње од Скопља, са којим је повезан ауто-путем. Према последњем попису из 2021. године на територији Куманова живи 75.051 човек, од чега је 4.300 Срба, што чини 5,73 одсто укупног броја становника тог града. У њему се налази и почасни конзулат Републике Србије.

Радни је дан, људи журе својим послом. Неки од њих примећују да смо гости у њиховом граду и веома су срдачни, посебно када им кажемо да долазимо из Београда. Појашњавају нам како да платимо паркинг, упућују нас на мењачницу и локални курс денара, саветују где можемо да пронађемо добар ресторан. Све време нас прати осећај да нас људи овде доживљавају као своје и блиске, како локални Срби, тако и Македонци.

Након што смо јели фантастичан роштиљ у Кафани код Баба Цане, било је време да наставимо наш пут ка Скопљу, главном граду Македоније и царском граду Стефана Душана. На путу до тамо планирали смо да обиђемо један важан духовни и културно-историјски локалитет на обронцима Скопске Црне Горе, која са југа доминира над Прешевском долином.

Док смо напуштали Куманово, приметили смо да се на уличној расвети виоре македонске и српске заставе. Иста ситуација и у првим селима након изласка из града. Неколико километара даље излазимо из последњег кумановског села и улазимо у општину Липково, где нас уз пут дочекују другачије заставе. Стижемо у село Никуштак, у чијем центру пролазимо поред спомен-парка палим борцима ОВК из овог краја. Одатле нас пут води на наше следеће, већ поменуто одредиште – средњовековни српски манастир Матеич.

Аутор Марко Матић

Прочитајте још:

СПОНА: Најављена заштита Манастира Матеич – угрожене немањићке светиње у Северној Македонији

Фрескама у Студеници враћа се стари сјај