Сваки човек на овом свету има одреднице свог личног идентитета. Националност, верско опредељење, пол, родни крај и родно место, породица, пријатељи, улица у којој живи, фудбалски клуб за који навија, професионално опредељење, хоби… Пре седам година део мог идентитета постао је и Маглич, најлепши српски средњовековни замак.

Први део текста прочитајте ОВДЕ!

У Ушћу се укључујемо на Ибарску магистралу и идемо ка Магличу, нашој главној дестинацији за тај дан. Поново пролазимо поред Споменика ибарским јунацима, поново уживам у планинама, брдима, зеленилу, Ибру. Мозак је на отави, нема размишљања о свакодневним бригама и обавезама.

Након извесног времена пред нама се указују југоисточне зидине и куле Маглича, за коју сам у првом делу текста написао да је то најимпресивнија страна тог замка када се он посматра са Ибарске магистрале. Петар успорава како бисмо што више уживали у најлепшем српском замку и како би Бојана направила видео-снимак и фотографије за наш сајт и наше налоге на друштвеним мрежема.

Стижемо до једног од три места код Маглича где људи могу да паркирају своја возила. Прво место је паркинг ресторана „Јеринин град“, а друго место је паркинг на самој Ибарској магистрали прекопута замка. Та два паркинга су јако близу један другом. Треће место где може да се паркира је на самој обали Ибра, након искључења са магистрале. Морам да напоменем да приликом паркирања и самог преласка Ибарске магистрале треба бити веома опрезан због саобраћаја и великих брзина које постижу аутомобили, камиони и друга возила.

Ми стајемо на паркингу за посетиоце замка и пажљиво прелазимо магистралу. Одмах одлазимо до скеле где нас чека један од волонтера Удружења „Културни центар Магличград“.

За оне који нису упућени, набујали Ибар је јула 2020. године однео стари, дотрајали и небезбедни висећи мост преко реке, којим су посетиоци прелазили са једне на другу обалу реке. Од тада па до данас, прелазак Ибра код самог Маглича могућ је једино преко скеле. Најпре је скелу од 2020. до 2022. возила мештанка Милева Луковић, са којом смо прешли Ибар 2020. године када смо правили видео-снимке и фотографије за нашу изложбу „Обновимо Маглич“. Затим је у мају 2022. године група ентузијаста на челу са археологом Милошем Сретеновићем формирала Удружење „Културни центар Магличград“ (о њиховој делатности ускоро опширније у посебном тексту) и преузела управљање и вожњу скелом преко Ибра код Маглича.

Са једним старијим брачним паром и волонтером који је управљао скелом, Петар, Бојана и ја прелазимо Ибар. Средњим кораком идемо до Домаћинства Културног центра Магличград. Успут држимо кратко предавање поменутом брачном пару о историји Маглича. Иако дуго нисмо неком говорили о Магличу Петар и ја се брзо пребацујемо у улогу професора и нашим слушаоцима дајемо све најзначајније и најзанимљивије информације о замку.

У Домаћинству нас дочекују Милош и волонтери Магличграда. Пре успона до самог Маглича треба прозборити коју са Милошем, мало се одморити и попити једно пиво. Иза нас је Ибар, испред нас је Маглич, а ми седимо у пријатном хладу трема једне од кућа Домаћинства. Милош нас упознаје са радом Културног центра, говори нам који све објекти раде у оквиру центра, открива одакле су све дошли волонтери који раде у центру. Он одлази даље својим послом након краћег разговора, а ми са старијим брачним паром крећемо пут Маглича.

До Маглича се стиже каменом стазом која је урађена од подножја брда до самог улаза у замак. Како се Домаћинство налази на крају прве трећине стазе, тако ми наш успон почињемо од те тачке. Због година наших сапутника успон траје нешто дуже него уобичајено. На свакој кривини вијугаве стазе стајемо да се одморимо и прозборимо коју о Магличу, али и генерално о српској средњовековној историји и српској историографији.

После двадесетак минута успона стижемо до северног улаза у Маглич.

Старијем брачном пару ово је прва посета Магличу. Похваљујем их што су са својих седамдесетак година решили да обиђу ту знаменитост и говорим им да никад није касно за упознавање са Магличом.

За тренутак мислим о томе како све више људи открива и обилази Маглич, баш као наши ненадани сапутници. Радујем се што смо промоцији Маглича међу свим генерацијама допринели и Петар и ја са нашом фејсбук-страницом „Обновимо Маглич“. Старији брачни пар није сазнао за Маглич преко наше странице, али многи други јесу и захваљујући нашем раду су решили да га посете.

Врло брзо ми следи повратак у реалност. Прво што сви примећујемо у самом замку су зидине и куле на којима су санирана оштећена и замењена дотрајала дрвенарија, као и непокошена трава и несређено растиње и дрвеће. Дакле, први утисак је истовремено и добар и лош. Са једне стране, санација оштећења на делу кула и зидина Магличког замка иде добрим темпом и то ме радује. Надам се да је то увод у саму обнову Маглича. Са друге стране, не разумем зашто системски није решено једно тако једноставно питање као што су кошење траве и уклањање растиња из једног споменика културе од изузетног значаја.

Незадовољство због непокошене траве и великог растиња и дрвећа у замку ме пролази док се степеницама пењем на зидине Маглича. Као и увек, поглед на све стране је прелеп – на Столове, на Ибар, на село Маглич, на реку Маглешницу.

Долазимо до кула 4, 5 и 6, које се налазе на јужној страни замка. Презадовољан сам како је урађена санација у том делу замка, али не могу да се не запитам зашто током санације није искоришћена прилика да барем кула број 6 буде у потпуности обновљена. Још током делимичне обнове замка осамдесетих година 20. века један део њених круништа је у потпуности сређен, али други део није. Њихов изглед је сада освежен, али сматрам да кула ем не изгледа лепо тако полуобновљена, ем представља опасност за посетиоце због тих необновљених и „ниских“ круништа. Расположење ми поправља чињеница да је на месту „рупе“ у зиду на тој истој тој кули поново постављена дрвенарија. Тако је вишегодишња опасност да неко од посетилаца падне са велике висине коначно неутралисана.

Старији брачни пар након обиласка замка се поздравља са нама и одлази. У замку смо Петар, Бојана и ја. Цело здање је само за нас. Седамо на под зидина. Мир, тишина, замак и природа око нас. Сви заједно ћутимо неко време, а онда Петар и ја износимо Бојани своје идеје о обнови замка. Петар сматра да треба у потпуности обновити бранич кулу и куле на југоисточној и јужној страни замка, а да северну и северозападну страну не треба дирати. Ја пак мислим да све зидине, круништа и куле треба обновити. Што се објеката у самом замку тиче, ту смо сагласни – морају се обновити Црква Светог Ђорђа и Палата архиепископа Данила II, у којој би била смештена одговарајућа изложба о историји Магличког замка и животу тог великог српског црквеног великодостојника.

Обнова Маглича је нешто што ће са догодити, у то нема сумње, само је питање кад и у којем обиму. Говорим Петру и Бојани да ћемо некад у будућности доћи у обновљени Маглич. Том дану се радујем и надам се да ће доћи што пре.

Петар и Бојана и овај пут праве фотографије, а ја остајем сам са својим мислима. Седам година се Маглич и ја дружимо, што уживо, што преко бројних фотографија и видео-снимака бројних заљубљеника у тај замак. Он је постао део мог идентитета, део без којег нисам потпун. И желим да постане део идентитета и бројним другим људима, да постане место којем ће стално, цео живот долазити и уживати у његовим лепотама.

И ја се фотографишем неколико пута са Петром и Бојаном, а онда одлазимо из нашег Маглича. Њему не обећавамо да ћемо поново доћи, знају његове зидине то и саме.

Каменом стазом крећемо до реке Маглешнице где желим да се окупам у хладној планинској води. На путу до тамо, свуда уз стазу, берем хајдучку траву, од које се прави одличан чај.

Успут срећемо Милоша, волонтере и друге посетиоце Маглича и заједно са њима одлазимо до водопада Маглешнице. У природном базену који је направила река, правом малу рају, млади људи се освежавају од велике врућине. Упознајем се са неким од волонтера. Џони је под Маглич дошао из Колумбије, ту је већ десет месеци и не планира да иде ускоро. Џејмс је стигао из Лондона, а Софија из Калифорније. Свако од њих доприноси својим радом да Културни центар Магличград одлично функционише, на задовољство свих посетилаца замка.

Након освежавања, са Милошем одлазимо до самог Културног центра у којем се одвијају различити догађаји током године (музички наступи, ликовне колоније, изложбе) и кампа у који може да дође свако ко пожели. Одлазимо и до самог Ибра, до мале плаже која је уређена за све оне који желе да се освеже у тој реци.

Враћамо се у Домаћинство, на по још неко пиво и на сјајан оброк који су направили волонтери, а који се састоји од меса, печурака, краставаца и парадајза. Са нама седе и посетиоци Маглича из Швајцарске, што нам је још један показатељ колики туристички потенцијал се крије у том замку.

Петар и Милош договарају гостовање наше изложбе „Обновимо Маглич“ у Културном центру. Милош нам открива да се са Туристичком организацијом Краљева договорио да са волонтерима покоси траву и уклони дрвеће и растиње у Магличком замку. Није системско решење, али јесте решење. Разговарамо о Косовској бици, историјским чињеницама и миту насталом у вези са тим бојем, о лепоти којом смо окружени, о нашим плановима и плановима Културног центра Магличград за будућност…

Време полако пролази и Сунце почиње да залази – знак да је време да кренемо пут Београда. Здравимо се са људима, а Милош и један од волонтера одлазе са нама до скеле, пребацују нас преко Ибра и поздрављају се са нама, уз позив да што пре поново дођемо.

Опрезно прелазимо магистралу, иако је интензитет саобраћаја веома слаб. Наш аутомобил је једини на паркингу. Сви су отишли, ми смо се последњи држали. Седамо у кола, још једанпут гледамо ка Магличу и његовим монументалним кулама. До следећег виђења уживо, добри мој пријатељу…

Аутор Богдан Пантић

Прочитајте још:

Трећи Маглич фест – посетиоци уживали у средњовековном замку

Фотографија Маглича од које застаје дах!

Сваки човек на овом свету има одреднице свог личног идентитета. Националност, верско опредељење, пол, родни крај и родно место, породица, пријатељи, улица у којој живи, фудбалски клуб за који навија, професионално опредељење, хоби… Пре седам година део мог идентитета постао је и Маглич, најлепши српски средњовековни замак.

Током целе године, Петар и ја, као уредници портала Српска средњовековна историја, али и мастер историчари и заљубљеници у тај период српске историје, обилазимо манастире, цркве, тврђаве, музеје, са жељом да још више тога научимо, али и да своје утиске са тих путовања и своја знања о местима која смо обишли пренесемо нашим читаоцима. Лети смо, логично, најактивнији. Свако мало негде одемо.

Месецима смо се спремали да поново, након три године, за нас веома дуге, обиђемо Маглички замак и тај викенд је коначно био дошао. У суботу, 9. јула 2023. године, у вечерњим сатима, сели смо у кола, појачани са Петровом девојком Бојаном, и из Београда се запутили у Чукојевац, прелепо краљевачко село, нашу прву станицу.

Након два и по сата стижемо у Чукојевац, где нас срдачно дочекује наш домаћин и колега историчар Стефан Брајковић Брајко. Као и сваки пут до сада када са пријатељима идем у обилазак Маглича, Брајко, његови родитељи Тања и Мошо и њихов дом су нам веома значајна логистичка подршка.

Седимо испред куће, на трему, под лозом. Уз пиво, домаћу ракију и богато мезе разговарамо о бројним темама, укључујући и Маглич. Вече се отегло до дубоко у ноћ и тек негде око 4 сата одлазимо на спавање.

Недеља, 9. јул 2023. године, 8 сати ујутру. Будим се, а желим још да спавам. Мирис свежег јутарњег сеоског ваздуха лако опије нас Новобеограђане, рођене у радијатору, навикле на спратове сивих зграда блокова, сиви ваздух, сиви бетон, сиви асфалт…

Моји пријатељи и сапутници Петар и Бојана такође спавају. Са друге стране, Брајко је на ногама. Он недељу неће провести са нама, план му је да иде на другу страну, ка Каблару и његовим светињама.

Некако устајемо Петар, Бојана и ја, спремамо се на брзину, седамо све четворо у кола и одлазимо за Краљево, где се поздрављамо са Брајком.

Свако ко обилази Маглич мора да искористи прилику да обиђе барем једну велику средњовековну светињу у његовој близини. Ту су Жича, Градац, Студеница. Ми се овај пут одлучујемо за Студеницу, задужбину великог жупана Стефана Немање (Светог Симеона) и његових синова Вукана, Стефана и Растка (Светог Саве).

До Студенице се из правца Краљева иде Ибарском магистралом, а између њих је сам Маглич. Лагано се возимо магистралом, уживамо у Ибру, обронцима Столова, природи. Не зурим у мобилни телефон и друштвене мреже, не проверавам поруке и имејлове, само ћутим и кроз прозор кола у миру гледам у зеленило око себе. Са друге стране, Петар је невероватно еуфоричан јер се приближавамо Магличу. Његова љубав према Магличу је такође велика, можда и већа од моје.

Најпре нам се указује велика бранич кула Магличког замка. После кривине видимо и три куле на јужној страни замка. На крају гледамо у југоисточне зидине и куле замка, односно најимпресивнију страну Маглича када се он посматра са Ибарске магистрале. Настављамо вожњу ка Студеници, знајући да ћемо за неколико сати вратити и попети до замка.

У селу Церје са Ибарске магистрале видимо прелепи Споменик ибарским јунацима посвећен погинулим ратницима у Балканским ратовима и Првом светском рату. Сваки пут када угледам тај споменик осетим понос због жртве и јунаштва наших предака који су се борили за слободу српског народа и српских земаља.

Магистралом настављамо даље и стижемо до места Ушће, где скрећемо за Студеницу. Крећу успон и честе кривине на брдском терену, које Петар лако савладава. Брзо стижемо до Студенице, коју је Стефан Немања, према речима Светог Саве у „Житију Светог Симеона“, подигао на пустом месту, где „беше ловиште зверова“.

Четврти пут сам у Студеници и питам се какав ће она овај пут оставити утисак на мене. Први пут нисам стиснут временом, што значи да на миру могу да се посветим обиласку целог Манастира.

Сва у сиво-белом мермеру Црква Успења Пресвете Богородице већ више од осам векова изазива дивљење код оних који је посећују. Тако је и са мном.

Најпре гледам нажалост делимично оштећени Студенички сат, најстарији сачувани сунчани сат код Срба и Јужних Словена, за који се претпоставља да га је направио лично монах Сава (Растко Немањић) или да је настао под његовим надзором.

Улазимо у Богородичину цркву, у њен први део – спољну припрату коју је подигао краљ Радослав. Њу чине централни део и два параклиса – Параклис Светог Симеона и Параклис Светог Николе. У Параклису Светог Симеона гледамо фреску „Поворка Немањића“ на којој су насликани велики жупан Стефан Немања, краљ Стефан Првовенчани, краљ Радослав и краљица Ана.

У припрати нам пажњу заокупља фреска на којој је насликана монахиња Анастасија (световно Ана Немањић, жена Стефана Немање) у проскинези пред Богородицом са малим Христом. У наосу се дивимо фрескама „Плаво распеће“ и „Успење Пресвете Богодице“, као и фрескама Стефана Немање и Јоване Претече, на чијој су веома успешној конзервацији и рестаурацији 15 година радили стручњаци Републичког завода за заштиту споменика културе.

Након Богородичине цркве, обилазимо Цркву Светих Јоакима и Ане. Она је по свом ктитору краљу Милутину назване Краљева црква. Због проблема са влагом прошле године је сређена фасада те цркве, а сада су на ред дошле конзервација и рестаурација фресака, дело солунских фрескописаца из 14. века Михаила и Евтихија Астрапе. Кроз постављене скеле уживамо у представама Исуса Христа, Богородице, Светог Саве, Светог Симеона и краља Милутина, и жалимо што је лице краљице Симониде скоро у потпуности уништено.

Сликамо се код Цркве Светог Николе, у народу названа Никољача, једне од неколико цркава у самом Манастиру, гледамо остатке Цркве Светог Јована Крститеља и старих конака, уживамо у хладовини велике липе. Нажалост, Ризница Манастира још није отворена за посетиоце, јер и у њој постоји проблем са влагом, па вредни предмети из богате и бурне прошлости манастира не смеју да буду изложени у том простору.

Док Петар и Бојана фотографишу Студеницу, ја седим испод једног зимзеленог дрвета, уживам у погледу на Богородичину цркву, манастирску порту и околна брда. Поново један тренутак мира, који је сваком човеку прекопотребан.

Петар и Бојана долазе до мене, устајем и крећемо ка колима. Поздрављамо се са Студеницом, уз неизговорено обећање да ћемо поново доћи. Петар покреће ауто и истим путем којим смо дошли, преко Ушћа, крећемо ка Магличу…

Крај првог дела

Аутор Богдан Пантић

Прочитајте још:

Фрескама у Студеници враћа се стари сјај

Забелеле се Студеница и њена околина!

Пролазимо кроз уске улице албанског села Никуштак, које се налази скоро уз сам ауто-пут између Куманова и Скопља. Оно више личи на утврду него на село у подножју обронака планине Скопске Црне Горе, коју краси дивна и питома природа. Добро расположење и даље влада и код мојих сапутника и код мене, али чињеница да пролазимо кроз села која су била језгро побуне албанских терориста у овим крајевима Македоније 2001. године и у којима видимо албанске заставе и споменике на којима пише УЧК, буди благи осећај непријатности.

Пут до Манастира Матеич

Нисмо знали тачан пут до Манастира Матеич, нити је успут било прилике да некога питамо како да дођемо до те светиње, што појачава осећај нелагодности. Возимо се ка селу Матејич и нешто пре улаза у то место навигација нам показује да скренемо лево. Наилазимо на релативно широк, али потпуно разрован земљани пут који кроз шуму води у планину. За тренутак стајемо и размишљамо да ли да наставимо даље или да ипак одустанемо од нашег плана да посетимо Матеич. После пола минута непријатне тишине у аутомобилу, Ђорђе и ја смо се само погледали и потврдно климнули главом. Наставили смо куда смо и наумили.

Таквим путем се возимо неколико километара кроз шуму. Успут наилазимо на аутомобиле и чујемо звуке моторних тестера. Сече се шума. Осим мимоилажења са једним аутомобилом, нисмо наишли на људе. Већ навикнути на катастрофалан пут и забринути да ћемо доћи до тачке одакле наш аутомобил неће моћи даље, изненада наилазимо на пут савршено поплочан углачаном калдрмом. Тај пут је ужи, али возећи се њиме схватамо да је управо такав некада био цео разровани пут којим смо ишли од скретања лево код улаза у само село Матејич. Зашто је пут уништен, да ли је то урадило локално албанско становништво и да ли је ту било зле намере, питања су на која немамо одговоре, али их слутимо. Након свега неколико километара, калдрмисани пут нас доводи до Манастира.

Стижемо до Матеича, паркирамо се готово уз саму цркву и излазимо из кола мирни као да управо нисмо прошли кроз села са споменицима терористима албанске Ослободилачке народне армије (скраћеница на српском ОНА, скраћеница на албанском УЧК, баш као и такозване Ослободилачке војске Косова; ОНА је започела оружани сукоб у Македонији 2001. године) и кроз тешко приступачне шумарке Скопске Црне Горе. Све то смо истог трена заборавили када смо се нашли пред веома лепим средњовековним здањем. Травњаци у Манастиру су били уредно покошени, а на самој цркви су били постављене надзорне камере за које нисмо могли да утврдимо да ли раде.

Историја Манастира Матеич

Манастир Успења Пресвете Богородице или Манастир Матеич у атару села Матејич, у општини Липково, недалеко од града Куманова у Македонији, за највећи део шире јавности у Републици Србији је потпуно непозната византијска и српска средњовековна хришћанска богомоља. Историчари, нарочито они који се баве средњовековном националном историјом, могли би да открију доста тога занимљивог о том значајном духовном споменику српског народа свакој заинтересованој особи. Од мене овом приликом само најосновнији подаци.

Манастир Матеич је настао током краткотрајне владавине византијског цара Исака I Комнина (1057-1059) на шта указују натписи на грчком језику који су пронађени у тој светињи. Матеич се помиње у једној хрисовуљи краља Милутина из 1300. године. Више података о Манастиру имамо од средине 14. века када су га цар Душан, царица Јелена и њихов син краљ и потоњи цар Урош обновили. Током наредног века је био важан културни центар, познат по преписивачкој делатности. Једна од занимљивости јесте да је у 18. веку кров са Цркве Успења Пресвете Богородице скинут и искоришћен при градњи џамије у Куманову, након чега је Црква све до периода Краљевине Југославије пропадала. Крајем двадесетих и почетком тридесетих година 20. века је обновљен, мада не сасвим у складу са правилима рестаурације средњовековних хришћанских светиња.

Улазак у Цркву Успења Пресвете Богородице

Манастирска црква има два улаза, централни и бочни, и на оба се налазе релативно нова врата. Прилазимо централним вратима у која је симболично забодена једна црвена ружа. То је симбол којим Албанци исказују жалост за својим страдалима током сукоба на Косову и Метохији и у Македонији.

Покушавамо да уђемо у Цркву, али на нашу жалост врата су закључана. Одједном чујемо Пеђу који нас дозива да дођемо са стране – бочна врата су откључана! Узбуђење у том тренутку достиже врхунац. Један за другим пажљиво улазимо у цркву. Мртву тишину прекида одјек наших корака. Унутрашњост богомоље је у коректном стању, црква је релативно чиста. Види се да ту неко долази и одржава светињу уредном. У тишини разгледамо остатке фресака, неке од њих су оскрнављене, али већина њих није у тако лошем стању, с обзиром на зуб времена и све недаће које су задесиле ове крајеве кроз векове, све до данашњих дана.

Моји сапутници ни не слуте да цело моје биће изнутра игра. Показујем им оно по чему је Матеич, између осталог, познат стручној јавности, а то су фреска на којој је приказана лоза светородне династије Немањића и фреска око које се научници споре да ли је у питању приказ лозе византијских царева или пак лозе старозаветног Јесеја.

Док им говорим о те две фреске погледом тражим ктиторску композицију и врло брзо је проналазим. Покретом руке и без речи их позивам да приђу и показујем им представу царице Јелене и краља Уроша, који као ктитори заједно рукама држе Цркву Успења Пресвете Богородице. Са њихове леве стране је цар Душан. Сви смо под великим утисцима, гледамо фреске, дивимо им се у тишини.

Док сам се једва суздржавао да врховима прстију додирнем ктиторску фреску, у жељи да се и тако макар на тренутак повежем са тим давно прошлим временом и за српски народ тако значајним историјским личностима, наше ћутање прекида Ђорђе који нас позива у сам олтар и показује нам под. Пред нама је лежао део неке плоче са свеже урезаним словима УЧК. Емоције се мешају и мењају у делићима секунди – узбуђење, туга, бол, понос, бес…

Обилазак манастирске порте

Излазимо из Цркве и разгледамо манастирску порту. Конаци су потпуно девастирани и порушени током терористичке побуне македонских Албанаца 2001. године. У време Титове Југославије у једном периоду су служили као дечије одмаралиште. Одраније смо знали да су на том простору биле најжешће борбе током поменуте побуне, али тек накнадно сазнајемо да је управо на том месту где смо стајали, у тим истим конацима, па чак и у самој манастирској цркви, био главни штаб албанских терориста, као и да је околина манастира тада била минирана.

Утисци и емоције полако долазе у баланс, посматрамо околину и природу и тек тада заправо увиђамо на каквом предивном месту је подигнут Матеич. Са једне стране планинске шуме, а са друге поглед који пуца на долину Куманова и Зебрњак на којем смо били пре само неколико сати. Опуштамо се и уживамо у овом дивном месту, прелепој природи и сунчаном дану. Поново се у нама, упркос не тако пријемчивом окружењу у којем се ово свето место налази, јавио исти онај осећај који смо имали и у Старом Нагоричану, на Зебрњаку и у Куманову, да смо своји на своме.

Како у селу Матејич Срба и Македонаца скоро и да више нема, тако је Манастир Матеич, бисер византијске и српске средњовековне културе и историје, са свих страна окружен непријатељима и остављен практично на милост онима који га деценијама и вековима скрнаве и имају жељу да га затру. Међутим, из прве руке пуног срца могу да констатујем да упркос свему томе Матеич одолева, и даље поносно сјајећи са предивних побрђа изнад славног Куманова.

Требало би да наставимо наш пут, али не иде нам се. Желимо да останемо још, срећни и поносни што газимо по истој земљи и стопама где су пре седам векова корачали Душан, Јелена и Урош. Корачали, градили једну државу, културу и духовност, које су нам оставили у наслеђе.

Помислио сам у тренутку како у нашем народу данас има много оних који кажу да то више ништа није важно, нити да има икакву вредност. Чак и да нам ништа у наслеђе нису оставили, а јесу много тога, има ли већег значаја, лепоте и вредности од тога што се толики међу нама и дан данас зову Душаном, Јеленом или Урошем?

Одлазак за царски град Скопље

Наш пут се наставља, али за разлику од доласка, повратак из Матеича обележили су жива прича, осмеси и невероватни утисци које смо са собом понели са овог светог места. Прелазимо исту километражу до главне саобраћајнице у селу Никуштак, али сада нам се чини као да је то прошло за трен ока, док је пут ка Матеичу деловао као читава вечност.

Чека нас Скопље, један од најзначајнијих градова за српску историју. Царско Скопље у којем је том титулом крунисан Душан, на Васкрс 16. априла давне 1346. године. У град улазимо са североистока, кроз већински албанску општину Арачиново, где пролазимо поред неколико дословно маузолеја терористима УЧК . Прелазимо Вардар, улазимо у део града у којем су Македонци већина и поново смо као своји на своме, жељни да се што пре сместимо и кренемо у обилазак града.

Без обзира на велику срећу коју осећам што сам коначно у посети Скопљу, не могу да престанем да мислим о Матеичу. Оно што сам понео са тог места нису утисци, већ вечни печати, који су гарант да ћу се поново тамо вратити и надам се да ћу тада, уз ангажовање Српске православне цркве и Македонске православне цркве, као и македонских власти, а што да не, и власти Републике Србије, затећи макар пут до Манастира у бољем стању него што је то данас. Како би до тога и дошло, како бисмо надлежне подстакли на деловање, на нама је, за почетак, да говоримо, пишемо и ширимо причу о Матеичу и да га походимо у што већем броју, када год за то постоји могућност.

Аутор Марко Матић

Прочитајте још:

Стазама српске историје у Македонији – Куманово

СПОНА: Најављена заштита Манастира Матеич – угрожене немањићке светиње у Северној Македонији