Према епској народној традицији отац кнегиње Милице звао се Југ Богдан. Поред Милице, он је имао и деветорицу синова – девет Југовића. Традиција нам не доноси име Миличине мајке, већ је једноставно назива Мајка Девет Југовића, мајка девет јунака који су заједно са оцем погинули у Косовском боју 1389. године. Историјски извори нам пак откривају да је Милица имала једног брата – Николу, а уопште нам не говоре ко је била њена мајка и како се она звала. Миличин отац био је истакнути великаш у држави свог рођака краља и цара Душана – жупан и кнез Вратко. Ово је прича о његовом животу.

По свој прилици Вратко је рођен крајем 13, а најкасније почетком 14. века.

Он је водио порекло од Стефана Немање и био је припадник бочне гране династије Немањић.

Према већини српских родослова, син Стефана Немање, велики кнез Вукан имао је сина, жупана Димитрија. Димитрије је имао сина – кнеза Вратислава, а Вратислав сина – кнеза Вратка.

У неким српским родословима се тврди да је Вратков отац био Димитрије, а не Вратислав, али други историјски извори оповргавају тај податак.

Извори нам пак не доносе ниједан податак о Вратковој мајци.

Вратко и Дубровник

Вратко се први пут у историјским изворима помиње 2. јула 1332. године.

Већ следеће године историјски извори сведоче о Вратковом значају и утицају на двору свог рођака српског краља Стефана Душана.

Почетком 1333. године склапање договора између Душана и Дубровника о уступању Стонског рата (данашњег Пељешца) Републици Светог Влаха било је при крају.

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

Објава коју дели NEWS12 ONLINE (@news12online)

У оквиру дипломатских припрема за коначни договор са српским краљем, 7. јануара 1333. године дубровачка већа донела су одлуку о даровима за српског краља и најближе људе из његовог окружења, за које се веровало да ће свој утицај ставити на располагање Дубровнику по питању Стонског рата. Међу тим владаревим људима био је и Вратко, који је према одлуци већа требало да добије чак 600 дуката (1200 перпера). Тај дар је био вреднији од свих других дарова које су добили краљеви људи и једино је владарев дар био вреднији.

Петнаест дана касније, 22. јануара 1333. године краљ Стефан Душан издао је Прву стонску повељу, којом је Дубровнику у баштину дат Стонски рат. Један од сведока који су присуствовали правном чину и његовом записивању био је и жупан Вратко.

Управник у Дукљи

Неколико година касније, Дубровчани и Вратко су се нашли на различитим странама, додуше у много мање значајним пословима. Крајем зиме 1336. године дубровачки трговци код Светог Срђа жалили су се да им је Вратко у име српског краља одузео извесну количину воска.

Крајем пролећа 1336. године извесни Грдоје Ратковић оптужио је барона Вратка, господина краља Рашке, да му је током месеца маја код Скадра отео скупоцене тканине и гвожђе у вредности од 190 крстастих грошева.

Те две вести о одузимању робе од трговаца сведоче да је Вратко у име српског краља вршио власт на подручју Светог Срђа и Скадра, чиме је настављена традиција да потомци кнеза Вукана управљају одређеним областима у Дукљи (Зети).

Вратко, Јован Кантакузин и поход на Сер

У лето 1342. године на двору српског краља у Паунима код Приштине склопљен је савез између краља Стефана Душана и византијског великаша Јована Кантакузина, који се 1341. године прогласио за цара.

Ромејском војсковођи стављени су на располагање српски одреди и двадесет племића војних заповедника. Према речима самог Кантакузина, најистакнутији међу српским војводама био је управо Вратко.

Српска војска се заједно са Кантакузином упутила ка Серу. Три дана су трајали безуспешни преговори о предаји града. Војска је затим кренула да пустоши околну земљу и тада су се разболели српски војни заповедници, међу њима и Вратко и Јован Оливер.

Болест је захватила и војску, па је она 11 дана морала да проведе у логору. Од епидемије непознате болести преминуло је више од 1.500 људи, међу њима и немали број српских старешина, али не и Вратко и Јован Оливер.

Повратак у Приморје и откуп заложеног појаса

Почетком 1345. године Вратко је поново у Скадру, где је вршио власт у име краља Стефана Душана. Тада је забележено да је краљу предао једног затвореника.

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

Објава коју дели Marko Smodlaka (@_marko_smodlaka_)

У марту 1352. године кнез Вратко је успео да поврати свој вредни појас који је у неком тренутку заложио код Дубровчанина Марина Бунића за 118 млетачких перпера. У самом враћању сребрног појаса са позлатом учествовао је и сам цар Стефан Душан.

Тада је Вратко први пут забележен са титулом кнеза, која је са собом повлачила и управу над одређеном земљом. Највероватније се радило о Дукљи.

Чињеница да је у кнежевом посланству које је преузело појас од Марина Бунића био и дијак Дабац, јасно упућује на закључак да је Вратко имао своју канцеларију.

Последње године живота

Вратко се у неком тренутку замонашио под именом Димитрије. Извори нам не доносе тачно време, као ни разлог његовог замонашења, нити да ли је то било из личних или политичких разлога. Последње дане свога живота Вратко је провео у Манастиру Давидовици, задужбини његовог деде Димитрија (монаха Давида).

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

Објава коју дели Prijepolje (@prijepolje_pp)

У тој светињи је пронађена надгробна плоча на којој је у кругу око штита уклесан натпис. Он нам сведочи да је 10. маја преминуо раб Божији Димитрије, звани Вратко. На натпису није наведена година Враткове смрти, а научници су надгробну плочу датирали око 1360. године.

Вратково потомство

Историјски извори нам не доносе податак како се звала Враткова жена. Према Карловачком родослову, Вратко је имао сина жупана Николу и ћерку Милицу, која је за време владавине цара Душана удата за Лазара Хребељановића, потоњег српског кнеза и владара. Тако ће кнегиња Милица постати спона између светородне династије Немањић и династија Лазаревић и Бранковић.

Прочитајте још:

Кнегиња Милица – потомак великог жупана Стефана Немање

Владарски портрет у Цркви Светог архангела Михаила у Стону – прва уметничка представа једног српског владара

Препорука уредника сајта:

„Милица кнегиња немирног доба“, аутор др Марко Шуица

Творац српске пропаганде

Култ Светог краља – ангажовано и лепо

Коришћење пропаганде, као средства за ширење политичких порука, управљање јавним мњењем и манипулација истим, старо је колико и писана историја. У средњем веку краљ је симбол нације, одговоран је за мир, сигурност и правду. Било је потребно да буде моћан, или да се верује да је моћан и да је легитимност његове власти потврђена од Бога.

Време активног учествовања архиепископа Данила II у политичком и културном животу Србије поклапа се са владавинама краљева Милутина (1282-1321), Стефана Дечанског (1322-1331) и првих шест година владавине Стефана Душана (1331-1337). Његово присуство је изразито снажно и у непрекидном успону, будући да је био један од најзначајних јерарха српске Цркве.

Архиепископ Данило II имао је истакнуто место на двору Немањића и стекао водећу улогу у грађењу нове идеје светородне династије. Пожртвовано је учествовао у политичким догађајима и пословима од општег интереса за Српску православну цркву, као и у разним породичним догађајима Немањића. Краљ Милутин ангажује га у корист својих политичких идеја које су тежиле преображају друштва и унутрашње политике. Данило је изградио нов, другачији идеал власти – створио је Светог краља. Био је образован, даровит, смео, нарочит писац, који је упоредо мислио филозофски, религијски и политички, који својим делом показује јасно идеолошко-политичко опредељење. Данило је био монах, уметник, филозоф, политичар, дипломата, витез. Једнако добро је баратао и пером и мачем.

У Житију краљева говори о моћи краља Милутина, сугерише његову снагу, побожност и величанственост, описује његове победе, његову универзалну историјску вредност, везаност за национално опредељење. Како је Милутинов животопис, с јасном функцијом и намером писан, главни текст Зборника, све „пикантерије“ из приватног живота владара, вести о женама, браковима и деци која нису предодређена за наследнике, прећуткују се и заташкавају. Такви гласови би штетили угледу краља, који молитвама, милосрдним делима, правдом, богоугодним мислима тежи небеском царству. Данило је био необично близак Милутину, толико близак да је њихов однос идентичан братском односу Стефана Првовенчаног и Светог Саве, те је из такве повезаности читаоцима нудио снажан лик краља, касније свеца, гордо подигнуте главе.

Tаквим ангажовањем, да би осигурао престо Стефану Дечанском, односно Стефану Душану, садржајем Житија, он гради духовну, јасну слику око које друштво треба да уједини ставове око престолонаследника.

Свети краљ био је син славних родитеља, а његов долазак на власт, односно Драгутинову абдикацију, Данило објашњава као кајање што је Драгутин подигао руку на оца. Од краља Драгутина створио је лик у коме је осликан монашки идеал, али не и владара чији би синови ваљало да наследе српски престо. Када је умро, његово тело није подизано из гроба, није дошло до излагања у кивоту, што је завршни чин и потврда светитељства неке личности. Израз „свете мошти“ припао је Милутиновим моштима. Драгутиново тело било је лишено врхунског статуса и благодатног дејства. Та привилегија припала је краљу Милутину, чије су објављене мошти „целе и нетељене“ биле изложене у кивоту у Манастиру Бањска и почивале на посебно светом месту у храму – поред олтара. Према начелима владарске сахране код Срба у средњем веку, такво решење имало је вредност програмске поруке: њиме је краљ Милутин стекао највиши, истовремено двоструки статус – светитељски и предстојнички.

Женидбом са византијском принцезом Симонидом уништена је и најмања шанса да Драгутинов син наследи престо. Отпочела је жива веза са Византијом, а свој брак и улогу царског зета Милутин је искористио у својој државној пропаганди врло вешто, како је то само умео тај проницљиви Немањић. Да би ојачао свој владарски статус, Милутин започиње са градитељским подухватима у црквеној архитектури у Србији, Грчкој, Цариграду и Јерусалиму, истичући свуда своја наследна права и права својих потомака.

У фрескосликарству владари су приказивани са својим родитељима и другим славним прецима који су били њихови посредници с Богом. Такве композиције настале су из тежње за стварањем светородне владарске породице и неговањем култа њених најистакнутијих чланова. У сликарству Милутинова заступничка улога се ограничава на Светог Симеона и Светог Саву. У жаришту њиховог култа Хиландару Милутин је нови ктитор који је наставио дело првих ктитора – што представља важну тачку његове владарске пропаганде.

Своје право на српски престо краљ Милутин је показао на Лози Немањића, композицији која је први пут насликана у Грачаници. Подређена је величању краља, истицању законитости његове власти и показивању на права његовог сина да наследи очев престо. Стефан Немања је овде једини пут насликан у владарском костиму и с круном на глави, а краљ Милутин је показан као изабраник Божији и наследник својих прародитеља. Идеолошка порука коју је грачаничка композиција лозе носила у себи и такав облик ктиторског сликарства нису раније били виђени у српској уметности, а поновиће их Милутинов унук цар Душан.

По узору на Константина Великог, који је поред Христа био задужен за сва верска питања на земљи, Свети краљ је приволео многе људе правој вери. Одломцима у којима се краљ упоређује са Александром Великим, Давидом и славним Константином, Данило ствара алузије на царску титулу којој је краљ тежио, као вођа изабраног народа, што је потпуно нова идеолошка тема у књижевности и сликарству средњег века.

После Милутинове смрти Данило је образовао култ Светог краља, који касније више пута потврђује и цар Душан, јер су на Лози Немањића у Дечанима као Свети означени само Симеон Немања и краљ Милутин, док је у Пећкој патријаршији само царев деда понео тај узвишени придев. То су били Душанови преци које је највише ценио и на којима је темељио своју владарску мисао. У Дечанској повељи, говорећи о прецима, цар наглашава да је унук Светог краља Милутина.

Борбу за наслеђе после Милутинове смрти решио је из сенке архиепископ Данило, што одаје изузетну личност која једнако добро барата књижевним жанровима и политиком времена у коме дејствује. Уз помоћ топике (општих места државне идеологије) смена унутар династије представљена је као легитимна, што потврђује и чињеница да преврат заокружују два чуда: почетак борбе за Милутинову превласт обележен је Божијом казном – Драгутиновим падом с коња, а њен успешан исход потврђен је Божијим благословом – чудесним враћањем вида Стефану Дечанском.

Феномен Светог краља јесте творевина средњовековне владарске идеологије, изражене у хагиографској књижевности. Његов култ је дело интелектуалне и политичке елите и јасан политички програм који је уткан у саме структуре друштва. Епитет Светог краља припада једино Стефану Урошу II Милутину, док је његов син Стефан Дечански – Свети мученик, који се са страхом обраћа Христу молећи за милост, а милост Цркве и властеле је добио захваљујући ангажовању и ауторитету Данила II, када је на Богојављање 1322. године крунисан за српског краља, а његов син Душан за младог краља.

Чврсто везан за наслеђе и традицију, Данило је уносио теме из Светог писма везане за политички програм, како би што снажније утицале посредством политичке сугестије. Ангажованост је суштински била појава коју је карактерисала политичка и друштвена идеја. Лепо се исказало кроз обраду појава у краљевској психи и једноставности, чему је додавана светост, односно монументалност, да би се лако могла саопштити општа порука.

         Владар мора настојати да сваким својим делом створи о себи глас као о човеку великом и изванредном, Николо Макијавели, Владар.

Ауторка историчарка Марија Николић

Прочитајте још:

Ктиторска композиција у Цркви Светог Ахилија

О Арсенију, првом игуману Манастира Високи Дечани, остало је сачувано мало података у историјским изворима. Не знамо ни годину ни место његовог рођења, као ни годину његове смрти. Сва је прилика да је умро и сахрањен у Дечанима.

Сви забележени подаци о игуману Арсенију односе се на његову значајну улогу у подизању Дечана.

Његово име први пут се јавља у оснивачкој Дечанској хрисовуљи издатој 1330. године.

Писани траг о Арсенију налази се и у „Типику“, који је игуман поручио око 1335. године, за потребе литургијске службе у Дечанима. Две године касније он је наручио да се препишу и „Поуке Јефрема Сирина“.

Арсенија спомиње и архиепископ Данило у Душановом додатку Друге дечанске хрисовуље.

Арсенијеве фреске у Дечанима

Да је Арсеније имао велику улогу у изградњи Дечана закључује се на основу саме чињенице да је био први игуман те светиње, у време када је она подизана, као и на основу његова два портрета насликана у Цркви Христа Пантократора.

Први портрет настао је око 1340. године и налази се у пролазу ка олтару параклиса Светог Димитрија. Изнад игумана Арсенија насликан је Свети Арсеније, његов имењак и патрон, којем је дечански игуман посветио молитвени натпис на српскословенском језику који у преводу на српски језик гласи:

„Пустиножитељу Христов, Свети Арсеније, припадам теби, грешни раб твој Арсеније с твојим светим именом, и молим се твом светом лику, прими ме у твоје стадо пустиње, не би ли ме грешног, твојим светим молитвама, помиловао Христос у судњи дан“.

Тај портрет сведочи о блиској вези Стефана Дечанског и Арсенија јер се налази у непосредној близини краљевог портрета на којем он приноси своју задужбину Христу.

Други портрет са натписом на српскословенском језику налази се западном зиду припрате, а по свој прилици изведен је у неком времену између 1343. и 1345. године. На њему је игуман Арсеније приказан како се погнуто молбено обраћа Светом Сави. Поред првог поглавара Српске православне цркве насликан је архиепископ Јоаникије.

Још два натписа у којима се помиње Арсеније

Поред поменутих портрета, о делатности игумана Арсенија сведоче и два друга натписа на зидовима Цркве Христа Пантократора.

Први, написан на грчком језику, налази се на греди и суседном ступцу у претпоследњем травеју према истоку, наспрам поткуполног простор, у северној певници, а настао је 1339/1340. године.

Други, написан на српскословенском језику, налази се у наосу над западним улазом. У питању је ктиторски натпис цара Душана, који је настао 1347/48. године и који гласи:

„По вољи Божјој и уз помоћ Светог Духа у Тројици живописа се овај храм господа Бога Сведржитеља за спомен и успомену господина Богом просвећенога и светороднога и светога и самодржавнога све српске и поморске земље Стефана краља Уроша Трећега, коме нека је вечни помен, у дане сина његова благовернога и светога и славнога и превисокога господина првога цара Стефана све српске и грчке и поморске земље, и сина његова Стефана краља Уроша, године 6856 (1347/1348), индикта 11. Бог да прости првога игумана Арсенија, који се трудио о месту овом светом“.

Последње помињање у изворима и учешће у канонизацији Стефана Дечанског

Последњу вест о Арсенију доноси још један дечански игуман Григорије Цамблак у свом делу „Житије Светог краља Стефана Дечанског“, насталом почетком 15. века. Он наводи да је краљ „дозвао… Арсенија, мужа остарела у врлинама и довољно изнуреног испосништвом“ и уручио му оснивачку повељу Дечана. Касније је Стефан Дечански поверио Арсенију и „много злата“ након што је Свети Никола краљу најавио смрт. Такав избор речи несумњиво указује на то да је Арсеније био значајна личност блиска краљу.

За крај, треба додати да се претпоставља да је игуман Арсеније, поред велике улоге у подизању Дечана, имао и примарну улогу у учвршћивању култа Светог Стефана Дечанског, који је канонизован 1343. године.

Ауторка историчарка Даринка Трбојевић

Прочитајте још:

Манастир Високи Дечани: Манастира нема у туристичкој понуди Дечана

Епархија рашко-призренска реаговала на правно насиље званичника из Приштине