Connect with us

Истакнуте личности

Константин Филозоф – биограф деспота Стефана Лазаревића

Објављено пре

Деспот Стефан Лазаревић, Црква Свете Тројице у Манастиру Манасији. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.
Деспот Стефан Лазаревић, Црква Свете Тројице у Манастиру Манасији. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.

Постојање дела „Живот и дела увек помињанога, славнога и благочастивога господина деспота Стефана“ прави је благослов за историчаре који се баве проучавањем позног српског средњег века. У питању је најпотпунија биографија једног средњовековног српског владара. Прича која следи је прича о аутору тог великог дела Константину Филозофу, о особи којој дугујемо највећи део нашег знања о сину и наследнику кнеза Лазара.

Рођење и живот у Бугарској

Није позната тачна година Константиновог рођења, а претпоставља се да је рођен око 1380. године.

Он се највероватније родио у Костенецу у Бугарској или у његовој околини. У питању је место у близини Једрена (Пловдива) и Бачковског манастира. По том месту је и добио надимак Костенечки. Са надимком Филозоф, под којим је познат у српској историографији, наведен је у једном српском летопису.

Први податак о његовом образовању односи се на школовање у Бачковском манастиру, где је отишао око 1401. године. Учитељ му је био монах Андроник, који је пак сам био ученик бугарског патријарха Јефтимија.

Споменик бугарском патријарху Јефтимију у Великом Трнову у Бугарској. Аутор фотографије је MrPanyGoff. Фотографија је преузета са Википедије.
Споменик бугарском патријарху Јефтимију у Великом Трнову у Бугарској. Аутор фотографије је MrPanyGoff. Фотографија је преузета са Википедије.

Константин је у Бачковском манастиру усвојио правописно-језичке норме патријарха Јефтимија, који се борио за враћање на старе норме словенске писмености које су установили Ћирило и Методије још у 9. веку.

Долазак у Српску деспотовину

Негде у периоду од 1410. до 1413. године, у време грађанског рата између Сулејмана, Мусе и Мехмеда, синова и наследника османлијског султана Бајазита, када је велики део Балкана био изложен страдањима и разарањима, Константин бежи у државу српског деспота Стефана Лазаревића.

Османлијски султан Бајазит I. Фотографија је преузета са Википедије.
Османлијски султан Бајазит I. Фотографија је преузета са Википедије.

У новој средини Константин се успешно снашао. Српски владар постао је његов покровитељ. Након што је 1419/1420. године на чело Српске православне цркве дошао патријарх Никон, Константин улази у узак круг његових сарадника.

Живот и делатност у Српској деспотовини

За живота Стефана Лазаревића Константин је највише времена проводио у Београду, на деспотовом двору. Бавио се различитим делатностима везаним за језик – књижевношћу, превођењем, граматиком. Био је и дипломата који је путовао на Блиски Исток, посетио је Јерусалим, а приликом повратка у Србију могуће је да је боравио и на Светој Гори.

Остаци двора деспота Стефана Лазаревића у Београдској тврђави. Фотографија је власништво Јавног предузећа Београдска тврђава.
Остаци двора деспота Стефана Лазаревића у Београдској тврђави. Фотографија је власништво Јавног предузећа Београдска тврђава.

Након смрти деспота Стефана Лазаревића 1427. године Константин напушта Београд и Српску деспотовину. Последњи пут се у изворима помиње 1439. године. Не знају се ни место ни тачно време смрти Константина Филозофа.

Књижевни рад

Константин Филозоф је иза себе оставио два написана дела.

Прво од њих је „Сказаније о писменех“ („Повест о словима“ или „Казивање о писменима“). Оно је настало по налогу деспота Стефана Лазаревића, у Београду. У њему је Константин образложио потребу да се правопис српскословенског језика уреди у складу са Јефтимијевом реформом.

Деспотова капија и Диздарева кула Београдске тврђаве. Фотографија је власништво Јавног предузећа „Београдска тврђава“.
Деспотова капија и Диздарева кула Београдске тврђаве. Фотографија је власништво Јавног предузећа „Београдска тврђава“.

Друго дело, једно од најзначајнијих дела српске средњовековне књижевности, јесте „Живот и дела увек помињанога, славнога и благочастивога господина деспота Стефана“.

Занимљиво је како је, према речима самог аутора, настало то дело. Тај део Стефанове биографије нам открива када је отприлике почело њено писање и где је она настала.

Наиме, како пише Константин Филозоф, након смрти деспота Стефана, када је његов народ био расејан и пошто је отишао „на запад и исток, север и југ“ због напада османлијских трупа султана Мурата II на Српску деспотовину, њега је посетио патријарх Никон и том приликом му је заповедио да напише деспотову биографију. Исто су од њега тражили и неименовани војсковођа српске војске и неименована властела са двора. Међутим, због ситуације у којој су се нашли нападнута држава и расејани народ, чију је судбину највероватније већ тада поделио и сам Константин Филозоф, он није одмах приступио писању и тај посао је оставио за неко друго време.

Османлијски султан Мурат II. Слика је дело сликара Константина Капидаглија. Фотографија је преузета са Википедије.
Османлијски султан Мурат II. Слика је дело сликара Константина Капидаглија. Фотографија је преузета са Википедије.

Константин даље пише да му се деспот Стефан сам јавио четврте године од своје смрти (1431. године) и да му је запретио казном не напише његову биографију. Након тога је патријарх Никон поново посетио Константина Филозофа, који је са својима (претпоставка је да се радило о члановима његове породице) био у страној земљи, односно није био у Српској деспотовини. Тада му је патријарх заповедио да изврши своје обећање да ће написати биографију деспота Стефана.

Константин нигде у своме делу не наводи да је оно настало по заповести деспота Ђурађа Бранковића или за време његове владавине.

Деспот Ђурађ Бранковић на Есфигменској повељи. Фотографија је преузета са Википедије.
Деспот Ђурађ Бранковић на Есфигменској повељи. Фотографија је преузета са Википедије.

Из свих тих наведених чињеница и података научници извлаче закључак да је Константин Филозоф рад на деспотовој биографији започео најраније 1431. године и да ју је написао ван граница државе Ђурађа Бранковића, односно ван граница државе која му је у једном тешком тренутку пружила уточиште и која му је велики део живота била дом. „Живот и дела деспота Стефана“ завршио је 1439. године.

За крај, треба навести и дела за која се поуздано зна да их је Константин Филозоф превео за свог живота. Са грчког је на српскословенски језик превео „Тумачење `Песме над песмама`“ аутора Теодорита Кирског. Такође, превео је и прерадио путописно-географски спис „Смотреније васељене“.

Прочитајте још:

Представљена идеална реконструкција круне деспота Стефана Лазаревића (фото, видео)

Кнегиња Милица – потомак великог жупана Стефана Немање

Никола Скобаљић – први Србин набијен на колац

Властела

Кнез Вратко Немањић – историјски Југ Богдан, отац кнегиње Милице

Објављено пре

Од стране:

Слика „Југ Богдан и његови синови“, аутор Адам Стефановић. Фотографија је преузета са сајта Народног музеја Србије.
Слика „Југ Богдан и његови синови“, аутор Адам Стефановић. Фотографија је преузета са сајта Народног музеја Србије.

Према епској народној традицији отац кнегиње Милице звао се Југ Богдан. Поред Милице, он је имао и деветорицу синова – девет Југовића. Традиција нам не доноси име Миличине мајке, већ је једноставно назива Мајка Девет Југовића, мајка девет јунака који су заједно са оцем погинули у Косовском боју 1389. године. Историјски извори нам пак откривају да је Милица имала једног брата – Николу, а уопште нам не говоре ко је била њена мајка и како се она звала. Миличин отац био је истакнути великаш у држави свог рођака краља и цара Душана – жупан и кнез Вратко. Ово је прича о његовом животу.

По свој прилици Вратко је рођен крајем 13, а најкасније почетком 14. века.

Он је водио порекло од Стефана Немање и био је припадник бочне гране династије Немањић.

Кнез Вукан, Манастир Студеница. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Кнез Вукан, Манастир Студеница. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.

Према већини српских родослова, син Стефана Немање, велики кнез Вукан имао је сина, жупана Димитрија. Димитрије је имао сина – кнеза Вратислава, а Вратислав сина – кнеза Вратка.

У неким српским родословима се тврди да је Вратков отац био Димитрије, а не Вратислав, али други историјски извори оповргавају тај податак.

Извори нам пак не доносе ниједан податак о Вратковој мајци.

Вратко и Дубровник

Вратко се први пут у историјским изворима помиње 2. јула 1332. године.

Већ следеће године историјски извори сведоче о Вратковом значају и утицају на двору свог рођака српског краља Стефана Душана.

Краљ Стефан Душан, Црква Христа Пантократора, Манастир Високи Дечани. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.
Краљ Стефан Душан, Црква Христа Пантократора, Манастир Високи Дечани. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.

Почетком 1333. године склапање договора између Душана и Дубровника о уступању Стонског рата (данашњег Пељешца) Републици Светог Влаха било је при крају.

У оквиру дипломатских припрема за коначни договор са српским краљем, 7. јануара 1333. године дубровачка већа донела су одлуку о даровима за српског краља и најближе људе из његовог окружења, за које се веровало да ће свој утицај ставити на располагање Дубровнику по питању Стонског рата. Међу тим владаревим људима био је и Вратко, који је према одлуци већа требало да добије чак 600 дуката (1200 перпера). Тај дар је био вреднији од свих других дарова које су добили краљеви људи и једино је владарев дар био вреднији.

Петнаест дана касније, 22. јануара 1333. године краљ Стефан Душан издао је Прву стонску повељу, којом је Дубровнику у баштину дат Стонски рат. Један од сведока који су присуствовали правном чину и његовом записивању био је и жупан Вратко.

Управник у Дукљи

Неколико година касније, Дубровчани и Вратко су се нашли на различитим странама, додуше у много мање значајним пословима. Крајем зиме 1336. године дубровачки трговци код Светог Срђа жалили су се да им је Вратко у име српског краља одузео извесну количину воска.

Крајем пролећа 1336. године извесни Грдоје Ратковић оптужио је барона Вратка, господина краља Рашке, да му је током месеца маја код Скадра отео скупоцене тканине и гвожђе у вредности од 190 крстастих грошева.

Те две вести о одузимању робе од трговаца сведоче да је Вратко у име српског краља вршио власт на подручју Светог Срђа и Скадра, чиме је настављена традиција да потомци кнеза Вукана управљају одређеним областима у Дукљи (Зети).

Вратко, Јован Кантакузин и поход на Сер

У лето 1342. године на двору српског краља у Паунима код Приштине склопљен је савез између краља Стефана Душана и византијског великаша Јована Кантакузина, који се 1341. године прогласио за цара.

Јован Кантакузин представљен као византијски цар и као монах Јоасаф. Фотографија је преузета са Википедије.
Јован Кантакузин представљен као византијски цар и као монах Јоасаф. Фотографија је преузета са Википедије.

Ромејском војсковођи стављени су на располагање српски одреди и двадесет племића војних заповедника. Према речима самог Кантакузина, најистакнутији међу српским војводама био је управо Вратко.

Српска војска се заједно са Кантакузином упутила ка Серу. Три дана су трајали безуспешни преговори о предаји града. Војска је затим кренула да пустоши околну земљу и тада су се разболели српски војни заповедници, међу њима и Вратко и Јован Оливер.

Деспот Јован Оливер на ктиторској композицији у својој задужбини Манастиру Леснову. Фотографија је преузета са Википедије.
Деспот Јован Оливер на ктиторској композицији у својој задужбини Манастиру Леснову. Фотографија је преузета са Википедије.

Болест је захватила и војску, па је она 11 дана морала да проведе у логору. Од епидемије непознате болести преминуло је више од 1.500 људи, међу њима и немали број српских старешина, али не и Вратко и Јован Оливер.

Повратак у Приморје и откуп заложеног појаса

Почетком 1345. године Вратко је поново у Скадру, где је вршио власт у име краља Стефана Душана. Тада је забележено да је краљу предао једног затвореника.

У марту 1352. године кнез Вратко је успео да поврати свој вредни појас који је у неком тренутку заложио код Дубровчанина Марина Бунића за 118 млетачких перпера. У самом враћању сребрног појаса са позлатом учествовао је и сам цар Стефан Душан.

Тада је Вратко први пут забележен са титулом кнеза, која је са собом повлачила и управу над одређеном земљом. Највероватније се радило о Дукљи.

Чињеница да је у кнежевом посланству које је преузело појас од Марина Бунића био и дијак Дабац, јасно упућује на закључак да је Вратко имао своју канцеларију.

Последње године живота

Вратко се у неком тренутку замонашио под именом Димитрије. Извори нам не доносе тачно време, као ни разлог његовог замонашења, нити да ли је то било из личних или политичких разлога. Последње дане свога живота Вратко је провео у Манастиру Давидовици, задужбини његовог деде Димитрија (монаха Давида).

У тој светињи је пронађена надгробна плоча на којој је у кругу око штита уклесан натпис. Он нам сведочи да је 10. маја преминуо раб Божији Димитрије, звани Вратко. На натпису није наведена година Враткове смрти, а научници су надгробну плочу датирали око 1360. године.

Вратково потомство

Историјски извори нам не доносе податак како се звала Враткова жена. Према Карловачком родослову, Вратко је имао сина жупана Николу и ћерку Милицу, која је за време владавине цара Душана удата за Лазара Хребељановића, потоњег српског кнеза и владара. Тако ће кнегиња Милица постати спона између светородне династије Немањић и династија Лазаревић и Бранковић.

Кнез Лазар и кнегиња Милица, Црква Христовог Вазнесења у Манастиру Раваници. Фотографија је преузета са Википедије.
Ретуширана фотографија фреске кнеза Лазара и кнегиње Милице из Цркве Христовог Вазнесења у Манастиру Раваници. Фотографија је преузета са Википедије.

Прочитајте још:

Кнегиња Милица – потомак великог жупана Стефана Немање

Владарски портрет у Цркви Светог архангела Михаила у Стону – прва уметничка представа једног српског владара

Препорука уредника сајта:

„Милица кнегиња немирног доба“, аутор др Марко Шуица

28
Наставите са читањем

Црквени великодостојници

Творац српске пропаганде – архиепископ Данило II

Објављено пре

Од стране:

Фреска пророка Данила и архиепископа Данила II у његовој задужбини Цркви Богородице Одигитрије у Манастиру Пећка Патријаршија. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.
Фреска пророка Данила и архиепископа Данила II у његовој задужбини Цркви Богородице Одигитрије у Манастиру Пећка Патријаршија. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.

Творац српске пропаганде

Култ Светог краља – ангажовано и лепо

Коришћење пропаганде, као средства за ширење политичких порука, управљање јавним мњењем и манипулација истим, старо је колико и писана историја. У средњем веку краљ је симбол нације, одговоран је за мир, сигурност и правду. Било је потребно да буде моћан, или да се верује да је моћан и да је легитимност његове власти потврђена од Бога.

Време активног учествовања архиепископа Данила II у политичком и културном животу Србије поклапа се са владавинама краљева Милутина (1282-1321), Стефана Дечанског (1322-1331) и првих шест година владавине Стефана Душана (1331-1337). Његово присуство је изразито снажно и у непрекидном успону, будући да је био један од најзначајних јерарха српске Цркве.

Архиепископ Данило II имао је истакнуто место на двору Немањића и стекао водећу улогу у грађењу нове идеје светородне династије. Пожртвовано је учествовао у политичким догађајима и пословима од општег интереса за Српску православну цркву, као и у разним породичним догађајима Немањића. Краљ Милутин ангажује га у корист својих политичких идеја које су тежиле преображају друштва и унутрашње политике. Данило је изградио нов, другачији идеал власти – створио је Светог краља. Био је образован, даровит, смео, нарочит писац, који је упоредо мислио филозофски, религијски и политички, који својим делом показује јасно идеолошко-политичко опредељење. Данило је био монах, уметник, филозоф, политичар, дипломата, витез. Једнако добро је баратао и пером и мачем.

Фреска архиепископа Данила II у његовој задужбини Цркви Богородице Одигитрије у Манастиру Пећка Патријаршија. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.
Фреска архиепископа Данила II у његовој задужбини Цркви Богородице Одигитрије у Манастиру Пећка Патријаршија. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.

У Житију краљева говори о моћи краља Милутина, сугерише његову снагу, побожност и величанственост, описује његове победе, његову универзалну историјску вредност, везаност за национално опредељење. Како је Милутинов животопис, с јасном функцијом и намером писан, главни текст Зборника, све „пикантерије“ из приватног живота владара, вести о женама, браковима и деци која нису предодређена за наследнике, прећуткују се и заташкавају. Такви гласови би штетили угледу краља, који молитвама, милосрдним делима, правдом, богоугодним мислима тежи небеском царству. Данило је био необично близак Милутину, толико близак да је њихов однос идентичан братском односу Стефана Првовенчаног и Светог Саве, те је из такве повезаности читаоцима нудио снажан лик краља, касније свеца, гордо подигнуте главе.

Tаквим ангажовањем, да би осигурао престо Стефану Дечанском, односно Стефану Душану, садржајем Житија, он гради духовну, јасну слику око које друштво треба да уједини ставове око престолонаследника.

Фреска краља Уроша у Цркви Свете Тројице у Манастиру Сопоћани. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.
Фреска краља Уроша у Цркви Свете Тројице у Манастиру Сопоћани. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.

Свети краљ био је син славних родитеља, а његов долазак на власт, односно Драгутинову абдикацију, Данило објашњава као кајање што је Драгутин подигао руку на оца. Од краља Драгутина створио је лик у коме је осликан монашки идеал, али не и владара чији би синови ваљало да наследе српски престо. Када је умро, његово тело није подизано из гроба, није дошло до излагања у кивоту, што је завршни чин и потврда светитељства неке личности. Израз „свете мошти“ припао је Милутиновим моштима. Драгутиново тело било је лишено врхунског статуса и благодатног дејства. Та привилегија припала је краљу Милутину, чије су објављене мошти „целе и нетељене“ биле изложене у кивоту у Манастиру Бањска и почивале на посебно светом месту у храму – поред олтара. Према начелима владарске сахране код Срба у средњем веку, такво решење имало је вредност програмске поруке: њиме је краљ Милутин стекао највиши, истовремено двоструки статус – светитељски и предстојнички.

Фреска краљице Јелене у Цркви Свете Тројице у Манастиру Сопоћани. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.
Фреска краљице Јелене у Цркви Свете Тројице у Манастиру Сопоћани. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.

Женидбом са византијском принцезом Симонидом уништена је и најмања шанса да Драгутинов син наследи престо. Отпочела је жива веза са Византијом, а свој брак и улогу царског зета Милутин је искористио у својој државној пропаганди врло вешто, како је то само умео тај проницљиви Немањић. Да би ојачао свој владарски статус, Милутин започиње са градитељским подухватима у црквеној архитектури у Србији, Грчкој, Цариграду и Јерусалиму, истичући свуда своја наследна права и права својих потомака.

Богородица са малим Исусом, краљ Милутин и краљица Симонида на ктиторској композицији у Краљевој цркви (Цркви Светих Јоакима и Ане) у Манастиру Студеници. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.
Богородица са малим Исусом, краљ Милутин и краљица Симонида на ктиторској композицији у Краљевој цркви (Цркви Светих Јоакима и Ане) у Манастиру Студеници. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.

У фрескосликарству владари су приказивани са својим родитељима и другим славним прецима који су били њихови посредници с Богом. Такве композиције настале су из тежње за стварањем светородне владарске породице и неговањем култа њених најистакнутијих чланова. У сликарству Милутинова заступничка улога се ограничава на Светог Симеона и Светог Саву. У жаришту њиховог култа Хиландару Милутин је нови ктитор који је наставио дело првих ктитора – што представља важну тачку његове владарске пропаганде.

Своје право на српски престо краљ Милутин је показао на Лози Немањића, композицији која је први пут насликана у Грачаници. Подређена је величању краља, истицању законитости његове власти и показивању на права његовог сина да наследи очев престо. Стефан Немања је овде једини пут насликан у владарском костиму и с круном на глави, а краљ Милутин је показан као изабраник Божији и наследник својих прародитеља. Идеолошка порука коју је грачаничка композиција лозе носила у себи и такав облик ктиторског сликарства нису раније били виђени у српској уметности, а поновиће их Милутинов унук цар Душан.

По узору на Константина Великог, који је поред Христа био задужен за сва верска питања на земљи, Свети краљ је приволео многе људе правој вери. Одломцима у којима се краљ упоређује са Александром Великим, Давидом и славним Константином, Данило ствара алузије на царску титулу којој је краљ тежио, као вођа изабраног народа, што је потпуно нова идеолошка тема у књижевности и сликарству средњег века.

Фреска архиепископа Данила II у припрати комплекса цркава Манастира Пећка патријаршија. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.
Фреска архиепископа Данила II у припрати комплекса цркава Манастира Пећка патријаршија. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.

После Милутинове смрти Данило је образовао култ Светог краља, који касније више пута потврђује и цар Душан, јер су на Лози Немањића у Дечанима као Свети означени само Симеон Немања и краљ Милутин, док је у Пећкој патријаршији само царев деда понео тај узвишени придев. То су били Душанови преци које је највише ценио и на којима је темељио своју владарску мисао. У Дечанској повељи, говорећи о прецима, цар наглашава да је унук Светог краља Милутина.

Лоза Немањића у Цркви Христа Пантократора у Манастиру Високи Дечани. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.
Лоза Немањића у Цркви Христа Пантократора у Манастиру Високи Дечани. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.

Борбу за наслеђе после Милутинове смрти решио је из сенке архиепископ Данило, што одаје изузетну личност која једнако добро барата књижевним жанровима и политиком времена у коме дејствује. Уз помоћ топике (општих места државне идеологије) смена унутар династије представљена је као легитимна, што потврђује и чињеница да преврат заокружују два чуда: почетак борбе за Милутинову превласт обележен је Божијом казном – Драгутиновим падом с коња, а њен успешан исход потврђен је Божијим благословом – чудесним враћањем вида Стефану Дечанском.

Краљ Милутин на Лози Немањића у Цркви Христа Пантократора у Манастиру Високи Дечани. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.
Краљ Милутин на Лози Немањића у Цркви Христа Пантократора у Манастиру Високи Дечани. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.

Феномен Светог краља јесте творевина средњовековне владарске идеологије, изражене у хагиографској књижевности. Његов култ је дело интелектуалне и политичке елите и јасан политички програм који је уткан у саме структуре друштва. Епитет Светог краља припада једино Стефану Урошу II Милутину, док је његов син Стефан Дечански – Свети мученик, који се са страхом обраћа Христу молећи за милост, а милост Цркве и властеле је добио захваљујући ангажовању и ауторитету Данила II, када је на Богојављање 1322. године крунисан за српског краља, а његов син Душан за младог краља.

Чврсто везан за наслеђе и традицију, Данило је уносио теме из Светог писма везане за политички програм, како би што снажније утицале посредством политичке сугестије. Ангажованост је суштински била појава коју је карактерисала политичка и друштвена идеја. Лепо се исказало кроз обраду појава у краљевској психи и једноставности, чему је додавана светост, односно монументалност, да би се лако могла саопштити општа порука.

Саркофаг архиепископа Данила II у Цркви Богородице Одигитрије у Манастиру Пећка Патријаршија. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.
Саркофаг архиепископа Данила II у Цркви Богородице Одигитрије у Манастиру Пећка Патријаршија. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.

         Владар мора настојати да сваким својим делом створи о себи глас као о човеку великом и изванредном, Николо Макијавели, Владар.

Ауторка историчарка Марија Николић

Прочитајте још:

Ктиторска композиција у Цркви Светог Ахилија

12
Наставите са читањем

Црквени великодостојници

Први игуман Манастира Високи Дечани – Арсеније

Објављено пре

Од стране:

Фреска Арсенија, првог игумана Манастира Високи Дечани, у олтару манастирске Цркве Христа Пантократора. Власништво над фотографијом Манастир Високи Дечани
Фреска Арсенија, првог игумана Манастира Високи Дечани, у олтару манастирске Цркве Христа Пантократора. Власништво над фотографијом Манастир Високи Дечани

О Арсенију, првом игуману Манастира Високи Дечани, остало је сачувано мало података у историјским изворима. Не знамо ни годину ни место његовог рођења, као ни годину његове смрти. Сва је прилика да је умро и сахрањен у Дечанима.

Сви забележени подаци о игуману Арсенију односе се на његову значајну улогу у подизању Дечана.

Његово име први пут се јавља у оснивачкој Дечанској хрисовуљи издатој 1330. године.

Писани траг о Арсенију налази се и уТипику, који је игуман поручио око 1335. године, за потребе литургијске службе у Дечанима. Две године касније он је наручио да се препишу и Поуке Јефрема Сирина.

Арсенија спомиње и архиепископ Данило у Душановом додатку Друге дечанске хрисовуље.

Манастир Високи Дечани, задужбина краљева Стефана Дечанског и Стефана Душана. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.
Манастир Високи Дечани, задужбина краљева Стефана Дечанског и Стефана Душана. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.

Арсенијеве фреске у Дечанима

Да је Арсеније имао велику улогу у изградњи Дечана закључује се на основу саме чињенице да је био први игуман те светиње, у време када је она подизана, као и на основу његова два портрета насликана у Цркви Христа Пантократора.

Први портрет настао је око 1340. године и налази се у пролазу ка олтару параклиса Светог Димитрија. Изнад игумана Арсенија насликан је Свети Арсеније, његов имењак и патрон, којем је дечански игуман посветио молитвени натпис на српскословенском језику који у преводу на српски језик гласи:

„Пустиножитељу Христов, Свети Арсеније, припадам теби, грешни раб твој Арсеније с твојим светим именом, и молим се твом светом лику, прими ме у твоје стадо пустиње, не би ли ме грешног, твојим светим молитвама, помиловао Христос у судњи дан“.

Тај портрет сведочи о блиској вези Стефана Дечанског и Арсенија јер се налази у непосредној близини краљевог портрета на којем он приноси своју задужбину Христу.

Други портрет са натписом на српскословенском језику налази се западном зиду припрате, а по свој прилици изведен је у неком времену између 1343. и 1345. године. На њему је игуман Арсеније приказан како се погнуто молбено обраћа Светом Сави. Поред првог поглавара Српске православне цркве насликан је архиепископ Јоаникије.

Први игуман Манастира Високи Дечани Арсеније, први српски архиепископ Сава и архиепископ Јоаникије на фресци у припрати манастирске Цркве Христа Пантократора. Власништво над фотографијом Манастир Високи Дечани
Први игуман Манастира Високи Дечани Арсеније, први српски архиепископ Сава и архиепископ Јоаникије на фресци у припрати манастирске Цркве Христа Пантократора. Власништво над фотографијом Манастир Високи Дечани

Још два натписа у којима се помиње Арсеније

Поред поменутих портрета, о делатности игумана Арсенија сведоче и два друга натписа на зидовима Цркве Христа Пантократора.

Први, написан на грчком језику, налази се на греди и суседном ступцу у претпоследњем травеју према истоку, наспрам поткуполног простор, у северној певници, а настао је 1339/1340. године.

Други, написан на српскословенском језику, налази се у наосу над западним улазом. У питању је ктиторски натпис цара Душана, који је настао 1347/48. године и који гласи:

„По вољи Божјој и уз помоћ Светог Духа у Тројици живописа се овај храм господа Бога Сведржитеља за спомен и успомену господина Богом просвећенога и светороднога и светога и самодржавнога све српске и поморске земље Стефана краља Уроша Трећега, коме нека је вечни помен, у дане сина његова благовернога и светога и славнога и превисокога господина првога цара Стефана све српске и грчке и поморске земље, и сина његова Стефана краља Уроша, године 6856 (1347/1348), индикта 11. Бог да прости првога игумана Арсенија, који се трудио о месту овом светом“.

Успење Пресвете Богородице и ктиторски натпис из 1347-1348. године у наосу над западним улазом у Цркви Христа Пантократора. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.
Успење Пресвете Богородице и ктиторски натпис из 1347-1348. године у наосу над западним улазом у Цркви Христа Пантократора. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.

Последње помињање у изворима и учешће у канонизацији Стефана Дечанског

Последњу вест о Арсенију доноси још један дечански игуман Григорије Цамблак у свом делу „Житије Светог краља Стефана Дечанског“, насталом почетком 15. века. Он наводи да је краљ дозвао… Арсенија, мужа остарела у врлинама и довољно изнуреног испосништвом и уручио му оснивачку повељу Дечана. Касније је Стефан Дечански поверио Арсенију и много злата након што је Свети Никола краљу најавио смрт. Такав избор речи несумњиво указује на то да је Арсеније био значајна личност блиска краљу.

За крај, треба додати да се претпоставља да је игуман Арсеније, поред велике улоге у подизању Дечана, имао и примарну улогу у учвршћивању култа Светог Стефана Дечанског, који је канонизован 1343. године.

Ауторка историчарка Даринка Трбојевић

Прочитајте још:

Манастир Високи Дечани: Манастира нема у туристичкој понуди Дечана

Епархија рашко-призренска реаговала на правно насиље званичника из Приштине

Наставите са читањем

Најчитаније