На излазу из Моравичке клисуре, десетак километара северно од Алексинца, налазе се остаци средњовековне тврђаве Болван…

Трг у Болвану

Болван је у средњем веку истовремено био и трг и тврђава.

Трг у Болвану први пут се у изворима помиње у повељи монахиње Евгеније (кнегиње Милице) Манастиру Светог Пантелејмона из 1395. године. Монахиња Евгенија је тим документом светогорском манастиру дала 500 крушаца (груменова) соли и два човека са болванског трга – Доју Балушевића и Рашу Рађевића.

На тргу у Болвану налазили су се магацини соли и царинарница, за со која је увожена из Угарске.

Тврђава Болван

Тврђава Болван подигнута је на два врха једног брда на излазу из Моравичке клисуре. На већем врху је била подигнута бранич кула, која је имала готово правилну квадратну основу. Зидови су јој били дебљине око 2,2 метра.

На мањем врху се такође налазила кула, која је са остатком тврђаве највероватније била повезана бедемом.

Данас су видљиви остаци бранич куле и бедема. На основу остатака тих бедема могуће је наслутити где су се налазиле још две куле.

Прекопута тврђаве, на другој страни реке Моравице, налазила се кула, која је заједно са Болваном затварала излаз из клисуре.

Тврђави је било немогуће прићи са севера и истока због реке, а са запада због стрме стране брда. Са југа је био могућ приступ, па је због тога са те стране ископан шанац.

Тврђава у Болвану имала је неколико улога. Прва је била заштита болванског трга. Друга је била заштита дела Цариградског друма. Тај део пута је ишао од места Horeum Margi (Ћуприје), преко Болвана, поред Липовца, на Топоницу, па у Ниш. Трећа улога је била заштита границе према Османском царству, у склопу Липовачког крајишта које је обухватало простор Липовца и Болвана.

Сматра се да је тврђава Болван сигурно постојала у другој половини 14. века, а могуће је и раније. Први пут у изворима она се помиње у „Житију деспота Стефана Лазаревића“, делу које је у четвртој деценији 15. века написао Константин Филозоф.

Мусин поход на Србију 1413. године и освајање Болвана

У поменутом житију Константин Филозоф описује и поход из 1413. године османлијског принца Мусе на Србију, којом је тада владао деспот Стефан Лазаревић.

Муса је најпре поразио свог одметнутог војводу Хамзу и освојио његове градове Соколац и Сврљиг. Када је завршио са Хамзом, „дође у српске пределе и заузе Болван, пошто су се престрашили они који су у њему и који су га предали“. Дакле, браниоци Болвана су предали град османлијском принцу. У том походу Муса је у Деспотовини освојио и Липовац, Сталаћ и Копријан.

Исте године Муса је поражен у сукобу са широком коалицијом владара и великаша са Балкана које су предводили његов брат Мехмед, потоњи османлијски султан, и деспот Стефан Лазаревић. Након Мусиног пораза и погубљења, његове поседе је преузео Мехмед. Он је деспоту Стефану вратио области и градове које је освојио Муса, укључујући и Болван.

Болван је под османлијску власт коначно пао у српско-турском рату 1427-1428. године, у време владавине султана Мурата II.

Прочитајте још:

Тврђава Борач – место у којем су краљ Жигмунд и деспот Стефан издавали повеље

Бранич куле српских средњовековних тврђава – последње упориште одбране

После битке код Ангоре 1402, деспот Стефан склопио је 1403/1404. године споразум са угарским краљем Жигмундом и ступио у вазални однос према њему, а заузврат је добио Београд и друге поседе у Угарској.

Деспот Стефан је претворио Београд у српску престоницу, стратешку тачку отпора према Османлијама, привредни и културни центар Србије.

Деспот је у Београдској тврђави током прве деценије 15. века преуредио стари византијски кастел, подигавши на његовом месту замак, који су чинили двор, зидине, осам кула и помоћни објекти.

Замак је био пресечен на два неједнака дела зидом на чијој средини се налазила донжон кула.

У мањем, западном делу налазио се деспотов двор, са вратима која су водила према Западном подграђу и луци.

У већем, источном делу налазиле су се помоћне зграде и главни улаз у замак. Улаз је био окренут према истоку и био је брањен једном кулом и покретним мостом.

Деспотов замак уништен је 8. октобра 1690. године у великој експлозији у једној од његових кула. Експлозија се догодила у тренутку када су Османлије опседале град који су држали Аустријанци.

Данас је у Београдској тврђави могуће видети остатке Деспотовог замка у непосредној близини Дефтердареве капије.

Прочитајте још:

Козник – величанствена тврђава кнеза Лазара и челника Радича

Вршачка кула – тврђава деспота Стефана Лазаревића и деспота Ђурађа Бранковића

Тврђава Борач – место у којем су краљ Жигмунд и деспот Стефан издавали повеље

На стрмој стени у близини ушћа реке Ситнице у Ибар на Косову и Метохији налазе се остаци средњовековног Звечана – града бурне прошлости, града Цркве Светог Ђорђа, града у којем је преминуо краљ Стефан Урош III (Стефан Дечански).

Географско-стратешке одлике

Звечан је подигнут на једној стрмој стени близу ушћа реке Ситнице у Ибар.

Градитељи Звечана морали су да прилагоде његове зидине и куле терену на којем су подигнуте. Као и низ других српских средњовековних утврђења подигнутих на узвишењима, град је имао неправилну основу.

Град Звечан је био центар истоимене жупе. Она се на западу и југозападу граничила са жупама Јелашницом и Јелцима, на југоистоку са Ситницом, а на истоку са оба Лаба.

Звечан је имао изузетан стратешки положај и контролисао је путеве према Косову, Метохији, Горњем Ибру и Рашкој.

Утврђење

Град Звечан се састојао из три дела: цитаделе на врху, нижег појаса зидина са кулама и трга у подграђу опасног зидом. Улаз у град се налазио на западној страни.

Данас су у цитадели видљиви остаци бранич куле, више других кула, зидина и Цркве Светог Ђорђа.

Цитадела је са извором у подножју брега била повезана лагумом (подземним пролазом).

Звечан у средњем веку од великог жупана Вукана до краља Милутина

Звечан се први пут у историјским изворима помиње у „Алексијади“ Ане Комнин, делу које је завршено 1148. године. У том делу Ана Комнин, између осталог, описује и сукоб великог рашког жупана Вукана са Византијом на чијем челу је био цар Алексије I Комнин, Анин отац. Тај сукоб се одвијао током 1093. и 1094. године. Звечан је био град у Вукановим рукама, а налазио се у пограничној области Зигон. Претпоставља се да је Звечан у то време чинила само цитадела.

Следећи помен Звечана налазимо у делу „Живот и подвизи Светог Симеона“ које је написао краљ Стефан Првовенчани. У том делу је описан сукоб великог рашког жупана Стефана Немање са његовом браћом Тихомиром, Страцимиром и Мирославом. Одлазећи у бој који се десио код места Пантино на Косову, Стефан Немања је прошао поред Звечана. Немања је тада у град послао једног јереја да се моли у Цркви Светог Ђорђа.

У повељи Манастиру Светог Стефана у Бањској (Светостефанској повељи), краљ Милутин помиње и трг у Звечану.

Звечан у време краља Стефана Уроша III (Стефана Дечанског)

Када се говори о српским средњовековним владарима и Звечану, прва асоцијација је краљ Стефан Дечански, и то због чињенице да је он преминуо управо у Звечану 11. новембра 1331. године.

Међутим, Стефана Дечанског и Звечан везују још два догађаја.

Након смрти краља Милутина 29. октобра 1321. године, између његових синова принчева Стефана и Константина избио је рат. Према такозваном Пејатовићевом родослову, у боју између браће под градом Звечаном на Дмитровачком пољу 1322, највероватније у пролеће те године, Стефан побеђује Константина, а несуђени српски краљ у бици налази смрт.

Године 1326, сада већ краљ, Стефан Урош III планирао је да у Звечану утамничи свог побуњеног властелина из Хума Браноја Бранивојевића.

Коначно, 1331. године млади краљ Стефан Душан се побунио против свог оца краља Стефана Уроша III. Душан је крајем августа или почетком септембра те године успео да зароби Стефана и да га свргне са престола. Затим га је затворио у Звечану, где је Стефан, као што је већ написано, умро 11. новембра 1331. године.

Звечан под Душаном и Урошем

Године 1337. Звечан се налази под управом властелина непознатог имена. Тај великаш је био син властелинке Данице, ктиторке Цркве Светог Николе у Љуботену.

У повељи коју је издао јула 1363. године цар Урош је потврдио размену поседа по принципу град за град и жупа за жупу између челника Мусе и кнеза Војислава Војиновића. Муса је Војиславу дао свој посед Звечан, а Војислав је Муси дао Брвеник. Због стратешког значаја Звечана у тој размени је боље прошао Војислав, у том тренутку један од најмоћнијих великаша цара Уроша.

Међутим, исте године умире кнез Војислав, а његова жена Гојислава и њихови синови Добривој и Стефан не успевају да сачувају Звечан у својим рукама.

Године 1370. управу над градом добија челник Милош Повика (Повић), верни властелин цара Уроша.

Звечан у време обласних господара

Године 1371. умире цар Урош, а 1372. године Милоша Повику заробљава Степош Степановић, човек жупана Николе Алтомановића. Тако је Звечан дошао у руке жупана Николе, једног од најмоћнијих обласних господара, иначе братанца кнеза Војислава Војиновића.

Већ следеће године Звечан ће поново променити свог господара. Против жупана Николе савез формирају угарски краљ Лајош I, босански бан Твртко Котроманић и кнез Лазар Хребељновић. Кнез Лазар је у Ужицу након опсаде заробио Алтомановића, након чега се догодио Николин „расап“ – подела његових области између бана Твртка и кнеза Лазара. У тој деоби Звечан су највероватније добили челник Муса и његова породица. Тако се након десет година Звечан поново нашао у рукама зета кнеза Лазара.

Након Косовског боја 15. јуна 1389. године Звечаном је загосподарио господин Вук Бранковић. Он је наставио да пружа отпор Османлијама, али је 1392. године и сам постао њихов вазал. Године 1395. Вук није отишао у поход Османлија и њихових вазала на Влашку, а већ следеће године снаге султана Бајазита I напале су и заробиле Вука и освојиле његове области, укључујући Звечан. У Звечану је од тада била смештена османлијска посада. Тако је град на ушћу Ситнице у Ибар дошао под османлијску власт, а Срби током средњег века неће успети да поново успоставе власт над Звечаном.

Звечан ће ослободити тек војска Краљевине Србије у Првом балканском рату, 1912. године.

За споменик културе Звечан је проглашен 1947. године. Спомеником културе од изузетног значаја проглашен је 1990. године.

Прочитајте још:

Козник – величанствена тврђава кнеза Лазара и челника Радича

Вршачка кула – тврђава деспота Стефана Лазаревића и деспота Ђурађа Бранковића

Бранич куле српских средњовековних тврђава – последње упориште одбране