Тврђаве

Тврђава Борач – место у којем су краљ Жигмунд и деспот Стефан издавали повеље

Објављено пре

Тврђава Борач на Борачком кршу
Борачки крш на којем се налази Борачка тврђава. Аутор фотографије је Слободан Ботошки.

На 15 километара југоисточно од Горњег Милановца и 10 километара северозападно од Кнића налази се средњовековна тврђава Борач.

Не постоји много података о том утврђењу.

Његов први помен датира из 1389. године, када је угарски краљ Жигмунд Луксембуршки након Косовске битке напао Србију. Том приликом је поред Борача освојио и Честин. Жигмунд је у Борачу издао и неколико повеља.

Деспот Стефан Лазаревић је 1405. године у њему потврдио трговачке повластице Дубровчанима.

Борач је неколико пута прелазио из српских руку у турске руке, да би под власт Османлија коначно дошао највероватније 1458. године. Пошто се налазио далеко од границе, Борач није имао стратешки значај за време турске владавине.

Данас је Борач у веома лошем стању – делимично су сачувани јужни бедем и донжон-кула, а у њему постоје и остаци мале цркве. Борачка тврђава је дугачка 150, а широка 70 метара, а не види се најбоље из ваздуха због растиња којим је окружена.

Борач се налази у предивном крају на Борачком кршу, који је део угашеног вулкана. Његов највиши врх се налази на 515 метара надморске висине. Поглед са Борачке тврђаве одузима дах, а шира јавност у Србији га је поново открила у време епидемије коронавируса, када је због немогућности путовања у иностранство та тврђава постала веома посећена туристичка дестинација.

Прочитајте још:

Тврђава Милешевац – чувар Милешеве и Пријепоља

Трећи Маглич фест – посетиоци уживали у средњовековном замку

Кликните за коментар

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Тврђаве

Бранич куле српских средњовековних тврђава – последње упориште одбране

Објављено пре

Од стране:

Манастир Манасија (Ресава). Аутор фотографије је Слободан Ботошки.
Манастир Манасија (Ресава). Аутор фотографије је Слободан Ботошки.

У време након распада Српског царства, због претње од Османлија у српским земљама зидају се јака утврђења, способна да се одупру дуготрајним опсадама и честим нападима. У оквиру тих тврђава подижу се посебна здања – бранич куле, у којима се у случају опасности могу сместити владар или истакнути властелин са породицом, двором, канцеларијом, најзначајнијим драгоценостима.

Бранич куле у српским средњовековним утврђењима

Бранич куле су постојале и пре тог периода, о чему сведоче бранич кула у Магличу, подигнута током треће или четврте деценије 14. века, у време када је њен господар био архиепископ српски Данило II, и бранич кула Ужичке тврђаве, коју је саградио или кнез Војислав Војиновић или његов братанац жупан Никола Алтомановић, у шестој или седмој деценији 14. века.

Бранич кула Магличког замка. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Бранич кула Магличког замка. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.

Бранич кула је посебна одбрамбена грађевина, која у фортификацији српских средњовековних утврђења представља најзначајнији део њихове одбране. Она је последње упориште одбране, у које се господар тврђаве, чланови његове породице и посада трђаве повлаче када делови других линија одбране или све линије одбране падну у руке освајача.

Бранич кула је масивна и монументална грађевина која надвисује остале куле, а неретко има и другачији облик. Њена одбрамбена моћ увећана је додатним архитектонским конструкцијама као што су машикуле изграђене при самом врху куле. Најчешће су квадратне основе, са улазом на спрату. Неке од бранич кула у Србији биле су високе и до 30 метара.

Бранич кула служила је за одбрану, али и за становање у случају опсаде, односно директне опасности. Због тога се бранич кула од осталих кула у утврђењу разликовала по величини, изгледу и организацији унутрашњег простора. Морале су бити задовољене потребе живљења у ванредним ситуацијама, па се тако у оквиру бранич кула налазе и житнице, цистерне, нужници, ложишта

Шешир кула Голубачке тврђаве. Фотографија је власништво „Тврђаве Голубачки град“.
Шешир кула Голубачке тврђаве. Фотографија је власништво „Тврђаве Голубачки град“.

Позицији бранич куле посвећивала се посебна пажња. Избор њеног места зависио је од одлика терена, правца прилаза и концепције одбране. Углавном се бирало место на узвишици које доминира читавим простором тврђаве и природно је погодно за одбрану, а требало је да пружа и добру прегледност. На таквој локацији грађена је снажна и масивна кула, од које су се спуштали бедеми града. Зидине су пратиле рељеф тла и заокруживале простор одговарајуће величине. Дуж бедема, на стратешким местима, грађене су и друге куле, које су са бранич кулом чиниле затворену фортификациону целину.

Бранич кула тврђаве Сталаћ. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Бранич кула тврђаве Сталаћ. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.

Бранич кула српских средњовековних утврђења у науци се назива још и донжон кула, кула последње одбране, главна кула утврђења, главна кулом одбране.

Иако постоје јасне разлике између донжон куле, која доминира у утврђењима Западне Европе, и бранич куле српских средњоековних тврђава, због чињенице да су оба типа тих кула доминантни у својим утврђењима и због чињенице да се у њима живело, додуше у донжону стално, а у бранич кули само привремено, у српској науци термин донжон кула постао је синоним за бранич кулу, што свакако није најтачније.

Вршачка кула. Аутор фотографије је Стефан Брајковић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Бранич кула Вршачког замка. Аутор фотографије је Стефан Брајковић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.

Деспотова кула у Манасији – врхунац српске средњовековне војне архитектуре

Бројна су српска утврђења која имају бранич куле – практично је свако утврђење имало главну кулу. Бранич куле и данас се истичу у Магличу, Ужицу, Сталаћу, Крушевцу, Голупцу, Новом Брду, Манастиру Раваници, Манастиру Манасији (Ресави), Вршцу, Смедереву, Иван кули код Куршумлије. Бранич кулу имао је и замак деспота Стефана Лазаревића у Београду.

Деспотова кула и Црква Свете Тројице у Манастиру Манасији (Ресави) Аутор фотографије је Драган Ружић (@drmr_foto).
Деспотова кула и Црква Свете Тројице у Манастиру Манасији (Ресави). Аутор фотографије је Драган Ружић (@drmr_foto).

Поједини научници сматрају да бранич кула у Манастиру Манасији, такозвана Деспотова кула, представља најразвијенији тип бранич куле српске средњовековне војне архитектуре и њено најбоље остварење.

Прочитајте још:

Врдничка тврђава – чувар Фрушке горе

Тврђава Милешевац – чувар Милешеве и Пријепоља

Тврђава Борач – место у којем су краљ Жигмунд и деспот Стефан издавали повеље

Наставите са читањем

Тврђаве

Врдничка тврђава – чувар Фрушке горе

Објављено пре

Од стране:

Остаци Врдничке тврђаве. Аутор фотографије Слободан Ботошки.
Остаци Врдничке тврђаве. Аутор фотографије Слободан Ботошки.

Од многобројних споменика културе у Срему заљубљеницима у средњовековну историју посебно је занимљива Врдничка тврђава, чувар Фрушке горе.

Настанак тврђаве и развој града

Врдничка тврђава је подигнута на јужним обронцима Фрушке горе, на око 400 метара надморске висине.

Донжон кула Врдничке тврђаве и обронци Фрушке горе. Аутор фотографије Слободан Ботошки.
Донжон кула Врдничке тврђаве и обронци Фрушке горе. Аутор фотографије Слободан Ботошки.

Због малог број сачуваних извора нема много података о историји овог утврђења.

Она је саграђена највероватније у 13. веку на темељима некадашњег римског утврђења. Тврђава је била издужене полукружне основе са улазном капијом на источном бедему. Њен задатак је био да штити пут који је ишао преко Фрушке горе и избијао на Дунав.

У подножју тврђаве развио се средњовековни град, који се први пут помиње у повељи калочког надбискупа Димитрија из 1315. године под именом Реднук. У том документу наводи се да су и град и тврђава били у власништву калочког надбискупа.

Остаци Врдничке тврђаве. Аутор фотографије Слободан Ботошки.
Остаци Врдничке тврђаве. Аутор фотографије Слободан Ботошки.

У насељу се одржавао сајам, и то недељом. У Врднику је постојао и фрањевачки манастир, чији први спомен датира из 1380. године.

Жупанијска скупштина 1497. године у Врднику и пад под османлијску власт

Краљевина Угарска, којој је Врдник припадао, у средњем веку била је територијално организована кроз жупаније, које су имале своја средишта и које су одржавале жупанијске скупштине. Те скупштине су углавном биле одржаване у средишту жупаније.

У Врднику је 1497. године одржана скупштина Сремске жупаније.

Услед недостатка историјских извора није могуће утврдити да ли је тај град био седиште Сремске жупаније, и ако јесте, да ли је био стално или привремено жупанијско седиште.

Донжон кула Врдничке тврђаве. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Донжон кула Врдничке тврђаве. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.

Треба напоменути да је на поменутој скупштини донет документ жупанијских власти о тужби Петра Гереба од Вингарта, судије угарског краљевског суда, против српских деспота Ђорђа и Јована Бранковића и њихових фамилијара. Тим актом је потврђено да су фамилијари српских деспота Димитрије Позоп, надзорник двора српских деспота у Купинику, и кастелан Јарка Дамјан Белмужевић, заједно са другим фамилијарима деспота и кметовима, у Силбашу (данашњи Сибач у општини Пећинци), поседу Гереба, убили сина војводе Елезке (Марка Елеза), као и да је кастелан Ирига Вук Колаковић по налогу деспота и са њиховим људима опустошио посед Арпатарло (Руму). Историјски извори, нажалост, не откривају нам како је на крају решен овај спор између Петра Гереба и српских деспота.

Град и тврђава Врдник били су посед калочких бискупа све до 1521. године, када га освајају Османлије.

Остаци улазне куле Врдничке тврђаве. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Остаци улазне куле Врдничке тврђаве са унутрашње стране. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.

Од некадашње Врдничке тврђаве данас се могу видети делови зидина и улазне куле, као и добро очувана донжон кула полукружне основе по којој је читав локалитет назван Врдничка кула.

Донжон кула Врдничке тврђаве. Аутор фотографије Слободан Ботошки.
Донжон кула Врдничке тврђаве. Аутор фотографије Слободан Ботошки.

Врдничка кула је стављена под заштиту државе 1949. године, а за непокретан споменик културе од великог значаја проглашена је 1991. године.

Прочитајте још:

Вршачка кула – тврђава деспота Стефана Лазаревића и деспота Ђурађа Бранковића

Иван кула – средњовековна тврђава код Куршумлије

Наставите са читањем

Тврђаве

Вршачка кула – тврђава деспота Стефана Лазаревића и деспота Ђурађа Бранковића

Објављено пре

Од стране:

Вршачка кула. Аутор фотографије Слободан Боба Ботошки.
Вршачка кула. Аутор фотографије Слободан Боба Ботошки.

Вршац, град настао у подножју Вршачког брега, једне од две планине у Војводини, град у близини границе Србије и Румуније, град који воле његови становници, град којем се посетиоци радо враћају, град у којем посебно место има Вршачка кула. Према писаним изворима, средњовековна историја Вршца почиње у трећој деценији 13. века…

Средњовековна историја Вршца

Вршац, односно насеље Ердшомљо, први пут је у писаним изворима поменут у повељи папе Хонорија III датираној на 11. јануар 1227. године. Он је у том документу потврдио да је калочки надбискуп Угрин купио од угарског краља Андрије II (1205-1235) Пожегу у Славонији, дајући му за тај град новац и посед Ердшомљо. Негде у то време пада и оснивање доминиканског манастира у Ердшомљу, за чијег се ктитора сматра краљ Андрија II.

Угарски краљ Андрија II (1205-1235). Фотографија је преузета са Википедије.
Угарски краљ Андрија II (1205-1235). Фотографија је преузета са Википедије.

У најезди Монгола 1241-1242. године на Угарску страдају и равничарски крајеви данашњег Баната. Након одласка Монгола у пролеће 1242. године, како би ојачао одбрамбени систем земље краљ Бела IV (1235-1270) је започео масовну изградњу камених утврђења широм Угарске, нарочито у пограничним подручјима. Сматра се да је у деценијама које су следиле након монголске најезде подигнута и тврђава у Вршцу. Ипак, први сачувани податак о вршачком утврђењу потиче тек из 1323. године, када се у изворима наводи да дужност кастелана краљевске тврђаве Ердшомљо врши Никола, син Дионисија из породице Јанки.

Фотографија Вршачке куле настала пре 1891. године. Фотографија преузета са фејсбук странице „Stari Vršac - Udruženje Feliks Mileker“.
Фотографија Вршачке куле настала пре 1891. године. Фотографија преузета са фејсбук странице „Stari Vršac – Udruženje Feliks Mileker“.

У 14. веку господар Вршца био је и палатин Угарске Никола I Горјански (1375-1385), иначе учесник операције из 1373. године против жупана Николе Алтомановића, господара Ужица, заједно са босанским баном Твртком и кнезом Лазаром. Његов син Никола II Горјански био је ожењен Лазаревом ћерком Теодором.

Српска владавина над Вршцем

Насеље и тврђаву Вршац деспот Стефан Лазаревић ( је највероватније добио као посед од угарског краља Жигмунда (1387-1437) у периоду сарадње два владара, која је успостављена споразумом из 1403/1404. и која је трајала све до деспотове смрти 1427. године.

Деспот Стефан Лазаревић, Црква Свете Тројице у Манастиру Манасији. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.
Деспот Стефан Лазаревић, Црква Свете Тројице у Манастиру Манасији. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.

Деспот Ђурађ Бранковић највероватније је владао Вршцем од 1431. године, а губи га у време након пада Смедерева 1439. године, када му тврђаву одузима тадашњи угарски краљ Владислав I Јагелонац (1440-1444). Са угарским владаром деспот Ђурађ се измирио 1441. године, али је то морао да плати препуштањем великог броја својих поседа у Угарској ердељском војводи Јаношу Хуњадију.

Деспот Ђурађ Бранковић на Есфигменској повељи. Фотографија је преузета са Википедије.
Деспот Ђурађ Бранковић на Есфигменској повељи. Фотографија је преузета са Википедије.

Након пораза Угара од Османлија у бици на Косову пољу 1448. године, угарска војска се у своју земљу враћала преко Српске деспотовине, пљачкајући и пустошећи државу Ђурађа Бранковића. Српски владар је успео да зароби Хуњадија и затвори га у Смедереву. Ослободио га је тек пошто се намесник Краљевине Угарске обавезао да ће платити ратну штету коју је начинио у Србији и вратити деспоту поседе, међу њима и Вршац, које му је раније узео, осим оних које је држао према њиховим ранијим уговорима. Тако се Вршац поново нашао у српским рукама.

Угарски великаш Јанош Хуњади. Фотографија је преузета са Википедије.
Угарски великаш Јанош Хуњади. Фотографија је преузета са Википедије.

Године 1458. Вршац из руку Бранковића прелази у руке угарског великаша Михаила Силађија, а након његовог заробљавања и погубљења у Цариграду од стране Османлија, Вршац поново постаје краљевски посед. На угарском престолу се тада налази краљ Матија Корвин (1458-1490).

Вршачка кула пре обнове. Фотографија је власништво Републичког завода за заштиту споменика културе.
Вршачка кула пре обнове. Фотографија је власништво Републичког завода за заштиту споменика културе.

Под османлијску власт Вршац је пао 1552. године, када га је током похода на Темишвар освојио Ахмед паша, други везир султана Сулејмана Величанственог (1520-1566).

Османлијски султан Сулејман Величанствени (1520-1566). Фотографија је преузета са Википедије.
Османлијски султан Сулејман Величанствени (1520-1566). Фотографија је преузета са Википедије.

Вршачка кула

Вршачка тврђава подигнута је на брегу који се издиже 399 метара изнад нивоа мора и дан-данас доминира над градом у подножју тог брега. У њој главну позицију заузима троспратна донжон кула, која је уграђена у источни бедем.

Вршачка кула. Аутор фотографије је Стефан Брајковић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Вршачка кула. Аутор фотографије је Стефан Брајковић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.

Са супротне, западне стране налазила се полукружна кула. Две куле су биле повезане северним и јужним бедемом, а простор између кула био је преграђен посебним зидом, делећи двориште замка на источни и западни део.

Макета Вршачке куле из Вршачког музеја. Аутор макете је Голец Јосиф-Бајди. Аутор фотографије А. Киш. Фотографије је преузета са Википедије.
Макета Вршачке куле из Вршачког музеја. Аутор макете је Голец Јосиф-Бајди. Аутор фотографије А. Киш. Фотографије је преузета са Википедије.

Вршачки замак заштићен је као споменик културе 1948, а 1991. године проглашен је за непокретно културно добро од великог значаја.

Стара фотографија Вршачке куле. Фотографија преузета са фејсбук странице „Stari Vršac - Udruženje Feliks Mileker“.
Стара фотографија Вршачке куле. Фотографија преузета са фејсбук странице „Stari Vršac – Udruženje Feliks Mileker“.

Конзерваторски и рестаураторски радови на Вршачкој кули су извођени 1984. и 1993. године, а од 1997. до 2002. године у њој су трајали археолошки радови. Рад на обнови донжон куле и дела тврђаве почели су 2009, а завршени су 2015. године, када је делимично обновљена Вршачка кула свечано отворена за посетиоце.

Обнова Вршачке куле. Аутор фотографије А. Киш. Фотографија је преузета са Википедије.
Обнова Вршачке куле. Аутор фотографије А. Киш. Фотографија је преузета са Википедије.

Литература коришћена за писање текста:

Vršac u srednjem veku, I deo – od ranog srednjeg veka do kraja 14. stoleća, Istorijski časopis 59 (2010), Aleksandar Krstić

Vršac u srednjem veku, II deo – od početka 15. do sredine 16. stoleća, Istorijski časopis 60 (2011), Aleksandar Krstić

Прочитајте још:

Пожар на Вршачком брегу у већем делу локализован, Вршачка кула безбедна (фото, видео)

Иван кула – средњовековна тврђава код Куршумлије

Тврђава Милешевац – чувар Милешеве и Пријепоља

Наставите са читањем

Најчитаније