У издању Службеног гласника у едицији „Библиотека саборник“ објављена је књига „Коњ добри и оружје. Властела државе српских деспота (1402-1459)“ др Милоша Ивановића, вишег научног сарадника Историјског института Београд.

Монографија „Коњ добри и оружје. Властела државе српских деспота (1402-1459)“

Монографија „Коњ добри и оружје. Властела државе српских деспота (1402-1459)“  је прерађена докторска дисертација „Властела Државе српских деспота“ коју је Милош Ивановић одбранио јануара 2014. године на Филозофском факултету Универзитета у Београду.

Та књига представља својеврстан историјски преглед борбе српских деспота и властеле за очување државног суверенитета током прве половине XV века, под притисцима Османлија са истока и југоистока и Угара са севера.

Др Милош Ивановић је у својој монографији обрадио низ тема у вези са српском средњовековном властелом – властела у српским државама пре 1402. године, однос владара и властеле у периоду од 1402. до 1459. године, законска права и обавезе властеле, властела у државној управи, властела ван система државне управе, странци као властела, поседи и приходи властеле, материјални и духовни живот властеле.

Са монографијом „Коњ добри и оружје“ шира и стручна јавност у Србији и региону је добила монографију у којој је систематски обрађено вишеслојно питање властеле српских деспота у периоду од 1402. до 1459. године. Као таква она ће вишеструко служити историчарима за њихов будући научни рад, а широј јавности за упознавање са животом властеле у време Српске деспотовине.

Биографија др Милоша Ивановића

Милош Ивановић је рођен 27. августа 1984. године у Смедеревској Паланци.

Дипломирао је 2008. године на Одељењу за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду. Звање доктор наука – историјске науке стекао је на истом факултету јануара 2014. године, одбранивши докторску дисертацију „Властела Државе српских деспота“. Од октобра 2013. до априла 2014. године био је запослен као истраживач-сарадник на Филозофском факултету у Београду.

На Историјском институту у Београду ради од маја 2014. године. Децембра 2014. стекао је звање научног сарадника, а марта 2020. године звање вишег научног сарадника. Учествовао је на бројним научним скуповима у Србији, Хрватској, Мађарској, Румунији, Чешкој и Шведској.

Објавио је монографије „`Добри људи` у српској средњовековној држави“, и више од 50 научних радова у земљи и иностранству.

Интересовања Милоша Ивановића везана су за друштвену и политичку историју Балканског полуострва у позном средњем веку.

Члан је Српског комитета за византологију и Центра за напредне средњовековне студије.

Један је од главних саговорника у три серијала документарно-игране емисије „Српски јунаци средњег века“.

Погледајте:

Предавање „Српски деспоти и њихова властела“ др Милоша Ивановића у Смедереву у уторак, 16. априла 2024. године

Прочитаје још:

Кнез Вратко Немањић – историјски Југ Богдан, отац кнегиње Милице

Никола Скобаљић – први Србин набијен на колац

Надгробни споменик челника Влгдрага са локалитета Манастирине у Дићима

Надгробна плоча властелина Жарка – најзначајније археолошко откриће у Србији 2022. године

Поштовани читаоци,

Веома често у књижарама и на интернету одређене књиге вам представљају као релевантне за српску средњовековну историју, а у великом броју случајева то није истина. У питању су псеудонаучне књиге, историјски романи или недовољно квалитетне стручне књиге. Због тога смо вам направили списак основне стручне литературе са линковима на којима можете наћи ПДФ-ове тих књига или основне информације о тим књигама, које ће вам помоћи да се упознате са основним подацима о личностима, тврђавама, светињама, биткама, предметима, догађајима, процесима из српске средњовековне историје. На списку се налази и литература која се бави историјама држава и народа који су посебно утицали на историју Срба и српских средњовековних држава. Верујемо да ће вам сва наведена литература бити корисна у стицању почетног знања о тако важном периоду српске историје, као и да ћете након читања тих књига пожелети да читате бројну стручну литературу о српској средњовековној историји!

Национална историја

Историја српског народа, том први, група аутора

Историја српског народа, том други, група аутора

Срби у средњем веку, Сима Ћирковић

Јужни Словени под византијском влашћу (600—1025), Тибор Живковић

Словени и Ромеји, Тибор Живковић

Српске земље пре Немањића, Марко Алексић

Србија у доба Немањића, Милош Благојевић

Срби у позном средњем веку, Јованка Калић

Српска државност у средњем веку, Милош Благојевић

Историја Црне Горе, књига прва, група аутора

Историја Црне Горе, књига друга, том први, група аутора

Историја Црне Горе, књига друга, том други, група аутора

Историја средњовековне босанске државе, Сима Ћирковић

Православна српска црква, Радослав Грујић

Историја Српске православне цркве, том први, Ђоко Слијепчевић

Српски патријарси средњег века, Миодраг Пурковић

Српски биографски речник (сви до сада издати томови А-Б, В-Г, Д-З, И-Ка, Кв-Мао, Мар-Миш, Мл-Пан), група аутора

Владари Србије, Ђорђе Бубало и Петар Крестић

Лексикон српског средњег века, група аутора

Средњовековни градови у Србији, Црној Гори и Македонији, Александар Дероко

Лексикон српских градова и тргова средњовековних српских земаља, група аутора

Приватни живот у српским земљама средњег века, прир. Даница Поповић и Смиља Марјановић Душанић

Новчарство средњовековне Србије, Вујадин Иванишевић

Српска уметност у средњем веку, књига прва, Војислав Ј. Ђурић и Гордана Бабић Ђорђевић

Српска уметност у средњем веку, књига друга, Војислав Ј. Ђурић и Гордана Бабић Ђорђевић

Крст у кругу (архитектура манастира у средњовековној Србији), Светлана Поповић

The Christian Heritage of Kosovo and Metohija, група аутора

Православни манастири у Црној Гори, група аутора

Археолошко благо Србије, група аутора

Општа историја

Историја Византије, Георгије Острогорски

Историја Бугарске, прир. Срђан Пириватрић

Историја Мађара, група аутора

Историја Османског царства, Роберт Мантран

Повијест Дубровника, том први, Винко Форетић

Историја Русије, Димитриј Оболенски и Роберт Оти

Историја средњег века, Сидни Пејнтер

Године 2020. пред читаоцима у Србији нашла се монографија „Српско село у средњем веку”, аутора др Синише Мишића, дугогодишњег редовног професора на Одељењу за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду, у издању издавачке куће „Еволута”.

Аутор је у монографији на студиозан и научно утемељен начин, користећи бројне изворе и позивајући се на обимну литературу, уз своје велико знање о српском средњовековном селу, обрадио теме као што су појам села, сеоске међе, селишта, засеоци, судске надлежности на селу, врсте села у средњем веку (дворско, жупско, властелинско, црквено), категорије сеоског становништва (земљорадници и сточари; меропси, сокалници, отроци, власи; коњуси, мађери, мађупци, уљари, псари, соколари, златари), дажбине које је плаћало сеоско становништво, узгајање винограда, брак и породица на селу…

Читаоци ове књиге имају прилику да на једном месту прочитају све о српском средњовековном селу, да открију какав је био живот најбројнијег дела становништва у средњовековној Србији, да сазнају зашто је живот у селу које је било у поседу цркве био бољи од живота у селу које је било у поседу властеле, којим пословима су се бавили људи који су радили за владарски двор, какве су казне сносиле жене за прељубу, а какве мушкарци, као и још много, много тога занимљивог!

Одломак из књиге:

„Село је просторно дефинисано према спољном свету, али и унутар сопствених граница. У свету граница и међа оно је ограђено у простору, времену и средњовековном друштву. Спољно окружење једног сеоског насеља представља његова жупа. То је свет у коме оно живи, ради и функционише. После XII века, са процесом формирања великих властелинстава са широким имунитетима, село се издваја из жупе и постаје део властелинства у коме остварује своја права и обавезе. Свако сеоско насеље има свој атар у коме се налазе обрадиве површине сељака (њиве, виногради, вртови) и њиховог земаљског господара (ступови, царине). У атару села се налазе и ливаде, сенокоси, обични пашњаци који могу бити и сеоски. Пејсаж атара употпуњују површине које сеоска заједница заједнички искоришћава (реке, шуме, пашњаци). Поједина села су имала и своју заједничку планину.”