У средњем веку казне су биле кривичне санкције које су изрицане починиоцима кривичних дела. Оне су изрицане ради заштите друштва и спречавања понављања кривичног дела.

Постојале су различите врсте казни – смртна казна, телесна казна, имовинска казна, прогонство са конфискацијом имовине, лишавање слободе (затвор), духовна казна.

Телесне казне

Телесне казне биле су одсецање руку, језика или носа, ослепљивање, вађење ока или очију, жигосање по образу, паљење косе, бркова и браде (смуђење), батинање.

Телесне казне служиле су да спрече чињење или понављање разноврсних кривичних дела. Такође, спроведене телесне казне служиле су као показни пример како може да прође особа која почини одређено кривично дело.

Сукоб Петра Гојниковића и Брана Мутимировића – први забележени случај телесне казне у средњовековној Србији

Српска средњовековна династија Властимировић (Вишеславић) владала је средњовековном Србијом у периоду након 631/2. године до средине 10. века. По имену нам је познато 15 чланова те династије. Главни историјски извор за њихову владавину је спис „De administrando imperio“, ромејског цара Константина VII Порфирогенита.

И династију Властимировић обележили су сукоби између њених чланова и међусобне борбе за престо.

У 32. поглављу свог дела „De administrando imperio“, Константин VII Порфирогенит, између осталог, пише и о сукобу српског владара кнеза Петра Гојниковића и његовог брата од стрица Брана Мутимировића. Њихови очеви Мутимир и Гојник били су рођена браћа, синови кнеза Властимира.

Бран се око 895. године сукобио са Петром и покушао да га збаци са српског престола, али у томе није успео. Неуспешни узурпатор је заробљен и Петар је наредио да Бран буде ослепљен. Сматра се да је Петар то урадио како би спречио Брана да поново покуша да преотме престо. Такође, та казна је служила као одличан пример како би могао да прође свако ко покуша да уђе у борбу за владарски трон.

Иначе, ова епизода из историје династије Властимировић је први у изворима забележени случај извршења телесне казне у средњовековној Србији и једини који се односи на династију Властимировић.

Прочитајте још:

Никола Скобаљић – први Србин набијен на колац

Током месеца марта 2024. године на Другом каналу Радио-телевизије Србије емитована је нова епизода документарно-игране емисије „Временска капсула“, посвећена животу, делу и времену архиепископа српског Данила II.

Као саговорници у емисији учествовали су истакнути и признати научници – историчарка проф. др Смиља Марјановић Душанић, историчар уметности др Бојан Поповић и историчар књижевности проф. др Томислав Јовановић, који су говорили о најзначајнијим подацима из биографије једанаестог по реду поглавара Српске православне цркве, о његовим књижевним делима и времену у којем је живео.

У сценама у којима је приказан живот монаха, игумана Хиландара, епископа бањског, епископа хумског и на крају архиепископа српског Данила II, није било дијалога између глумаца, већ је сцене покривало приповедање наратора. Он је или износио податке из Даниловог живота или је изговарао измишљени Данилов монолог. Претпостављамо да је тај монолог написала сценаристкиња епизоде Светлана Илић. Напоменимо и то да према одјавној шпици није било стручног сарадника приликом писања сценарија емисије.

У једном делу Даниловог измишљеног монолога, поново је, као много пута до сада у медијима, као историјска чињеница испричана прича о томе да је краљ Урош краљици Јелени за љубав у долини Ибра посадио јорговане.

Прича о јогрованима краља Уроша и краљице Јелене не постоји у историјским изворима

Кратко и јасно морамо да напишемо да нам ни један једини историјски извор не доноси причу у којој краљ Урош сади јорговане за своју супругу краљицу Јелену. Те приче нема у ни у „Житију краља Уроша“ ни у „Житију краљице Јелене“, делима која је написао управо Данило II, нема је ни у једном другом историјском извору.

Приповест о јоргованима које је краљ Урош засадио за краљицу Јелену потиче из збирке бајки „Долина јоргована“ српског писца Тиодора Росића, која је први пут објављена 1991. године. Дакле, у питању је измишљена прича, легенда, уметничка слобода, која није заснована на подацима из историјских извора.

Непажњом или неразумевањем појединаца легенда се представља као историјска истина

Тиодор Росић је сам у поговору своје књиге написао да је у питању легенда. Међутим, непажњом или неразумевањем појединаца та прича је много пута током више од три деценије у јавности представљана као стваран догађај.

Свако ко је гледао епизоду емисије „Временска капсула“, посвећену архиепископу Данилу II, видео је да је она опет представљена као стваран догађај, а не као оно што она јесте – легенда. Нигде та легенда не треба тако да буде представљана, а поготово не у научној емисији Радио-телевизије Србије.

Да је ова емисија имала стручног сарадника приликом писања сценарија или да су аутори епизоде поразговарали са својим стручним саговорницима, са др Смиљом Марјановић Душанић, др Бојаном Поповићем и са др Томиславом Јовановићем, убеђени смо да до ове грешке не би дошло.

Добронамерно апелујемо на све медије који се на било који начин баве српском историјом да темељно проверавају оно о чему пишу, или у разговору са научницима или уз консултацију стручне, релевантне литературе.

Овај наш текст је скроман допринос дугогодишњим напорима историчара да се прави јасна разлика између историјске истине и легенде, како у случају легенде о јоргованима које је краљ Урош засадио за краљицу Јелену у долини Ибра, тако и у низу других случајева где је место историјске истине, нажалост, заузела легенда. То је непрекидни задатак нас историчара и наш усуд. До неке друге приче о замени историјске истине легендом, срдачан поздрав и свако добро…

Прочитајте још:

Битка код Гацка 1276. године између краља Уроша и младог краља Драгутина

Фреска „Смрт Ане Дандоло“

Бракови и потомство Стефана Немањића

О пореклу кнегиње Милице говоре нам различити писани извори настали у 14. и 15. веку, који се деле у две веће групе. Једну чине списи посвећени успостављању светитељског култа кнеза Лазара („Слово о кнезу Лазару“ патријарха Данила III и „Житије кнеза Лазара“ непознатог аутора). Другу чине српски родослови и летописи.

Порекло кнегиње Милице у списима посвећеним кнезу Лазару

У „Слову о кнезу Лазару“, делу насталом крајем 1392. или почетком 1393. године, порекло кнегиње Милице помиње се на три места. То дело нам открива да је Милица ћерка великог кнеза Вратка, рођака цара Душана и потомка Стефана Немање (Светог Симеона).

У „Житију кнеза Лазара“, насталом на самом крају 14. века, писац непознатог имена наводи да је Лазар због одане службе на двору цара Стефана Душана ожењен царевом рођаком (Миличино име није споменуто) и да је она од корена Светог Симеона.

Порекло кнегиње Милице у српским родословима и летописима

У „Житију деспота Стефана Лазаревића“ Константина Филозофа, насталом између 1431. и 1439. године, налази се родослов који повезује Лазаревиће и Немањиће. Син Стефана Немање, велики кнез Вукан имао је сина, жупана Дмитра (у монаштву Давида). Дмитар је имао сина – кнеза Вратислава, а Вратислав сина – кнеза Вратка. Вратко је имао ћерку Милицу, жену великог кнеза Лазара и мајку кнеза и деспота Стефана Лазаревића.

И према другим родословима Лазаревића Милица је потомак Стефана Немање. Додуше, у неким од њих Вратко није Вратислављев, већ Дмитров син, а поред ћерке Милице он је имао и сина Николу.

На крају, и у старијим и у млађим српским летописима наводи се немањићко порекло кнегиње Милице.

Како је постојање свих предака кнегиње Милице наведених у родослову Лазаревића из „Житија деспота Стефана Лазаревића“ Константина Филозофа потврђено у другим историјским изворима, историчари који се баве средњим веком поклањају своје поверење поменутом родослову Лазаревића према којем је кнегиња Милица била потомак великог жупана Стефана Немање и његовог сина великог кнеза Вукана.

Препорука уредника сајта

О пореклу кнегиње Милице, али и о другим деловима њене занимљиве биографије можете читати у монографији „Милица – кнегиња немирног доба“, аутора др Марка Шуице, редовног професора на Одељењу за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду. Књигу можете купити у нашој онлајн продавници.

Прочитајте још:

Никола Скобаљић – први Србин набијен на колац

Ктиторска композиција у Цркви Светог Ахилија