Занимљивости

Кнегиња Милица – потомак великог жупана Стефана Немање

Објављено пре

Слика „Кнегиња Милица“, аутор Владислав Тителбах. Слика се налази у Народном музеју Кикинде.
Слика „Кнегиња Милица“, аутор Владислав Тителбах. Слика се налази у Народном музеју Кикинде.

О пореклу кнегиње Милице говоре нам различити писани извори настали у 14. и 15. веку, који се деле у две веће групе. Једну чине списи посвећени успостављању светитељског култа кнеза Лазара („Слово о кнезу Лазару“ патријарха Данила III и „Житије кнеза Лазара“ непознатог аутора). Другу чине српски родослови и летописи.

Порекло кнегиње Милице у списима посвећеним кнезу Лазару

У „Слову о кнезу Лазару“, делу насталом крајем 1392. или почетком 1393. године, порекло кнегиње Милице помиње се на три места. То дело нам открива да је Милица ћерка великог кнеза Вратка, рођака цара Душана и потомка Стефана Немање (Светог Симеона).

Цар Душан, Манастир Лесново. Фотографија је преузета са Википедије.
Цар Душан, Манастир Лесново. Фотографија је преузета са Википедије.

У „Житију кнеза Лазара“, насталом на самом крају 14. века, писац непознатог имена наводи да је Лазар због одане службе на двору цара Стефана Душана ожењен царевом рођаком (Миличино име није споменуто) и да је она од корена Светог Симеона.

Кнез Лазар и кнегиња Милица, Црква Христовог Вазнесења у Манастиру Раваници. Фотографија је преузета са Википедије.
Ретуширана фотографија фреске кнеза Лазара и кнегиње Милице из Цркве Христовог Вазнесења у Манастиру Раваници. Фотографија је преузета са Википедије.

Порекло кнегиње Милице у српским родословима и летописима

У „Житију деспота Стефана ЛазаревићаКонстантина Филозофа, насталом између 1431. и 1439. године, налази се родослов који повезује Лазаревиће и Немањиће. Син Стефана Немање, велики кнез Вукан имао је сина, жупана Дмитра (у монаштву Давида). Дмитар је имао сина – кнеза Вратислава, а Вратислав сина – кнеза Вратка. Вратко је имао ћерку Милицу, жену великог кнеза Лазара и мајку кнеза и деспота Стефана Лазаревића.

Деспот Стефан Лазаревић, Црква Свете Тројице у Манастиру Манасији. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.
Деспот Стефан Лазаревић, Црква Свете Тројице у Манастиру Манасији. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.

И према другим родословима Лазаревића Милица је потомак Стефана Немање. Додуше, у неким од њих Вратко није Вратислављев, већ Дмитров син, а поред ћерке Милице он је имао и сина Николу.

Слика „Југ Богдан и његови синови“, аутор Адам Стефановић. Фотографија је преузета са сајта Народног музеја Србије.
Слика „Југ Богдан и његови синови“, аутор Адам Стефановић. Фотографија је преузета са сајта Народног музеја Србије. Према епској народној традицији отац кнегиње Милице био је Југ Богдан. Према историјским изворима, Миличин отац био је кнез Вратко, чукунунук великог жупана Стефана Немање, праунук кнеза Вукана и великаш цара Душана.

На крају, и у старијим и у млађим српским летописима наводи се немањићко порекло кнегиње Милице.

Споменик кнегињи Милици у Јагодини. Аутор споменика је вајар Мирољуб Стаменковић. Аутор фотографије је Ванилица. Фотографија је преузета са Википедије.
Споменик кнегињи Милици у Јагодини. Аутор споменика је вајар Мирољуб Стаменковић. Аутор фотографије је Ванилица. Фотографија је преузета са Википедије.

Како је постојање свих предака кнегиње Милице наведених у родослову Лазаревића из „Житија деспота Стефана Лазаревића“ Константина Филозофа потврђено у другим историјским изворима, историчари који се баве средњим веком поклањају своје поверење поменутом родослову Лазаревића према којем је кнегиња Милица била потомак великог жупана Стефана Немање и његовог сина великог кнеза Вукана.

Кнез Вукан, Манастир Студеница. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Кнез Вукан, Манастир Студеница. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.

Препорука уредника сајта

О пореклу кнегиње Милице, али и о другим деловима њене занимљиве биографије можете читати у монографији „Милица – кнегиња немирног доба“, аутора др Марка Шуице, редовног професора на Одељењу за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду. Књигу можете купити у нашој онлајн продавници.

Милица кнегиња немирног доба, аутор Марко Шуица
Милица кнегиња немирног доба, аутор проф. др Марко Шуица.

Прочитајте још:

Никола Скобаљић – први Србин набијен на колац

Ктиторска композиција у Цркви Светог Ахилија

Артефакти

Буздован (топуз) – једно од оружја Краљевића Марка

Објављено пре

Од стране:

Буздован (топуз)
Буздован (топуз). Фотографија је власништво фејсбук странице ArcheoSerbia

Буздован припада групи хладних оружја које се користи у борби на близину, а састоји се од дрвене или металне дршке и од дрвене или металне главе. Према епској народној традицији, буздован је био једно од оружја које је носио јунак Марко Краљевић.

У средњем веку буздован и топуз су били синоними, али је у наше време направљена подела према облику ударне главе. Топузом се назива оружје са пуном ударном главом, а код буздована глава је подељена на пера, чији број варира – од четири до двадесет.

Споменик краљу Марку у Прилепу
Споменик краљу Марку у Прилепу. Извор: prilepinfo.mk.

Буздован и топуз су речи турског порекла. На прве помене термина буздован наилазимо у дубровачким документима из треће деценије XV века.

Пре доласка Турака на Балкан, у српским средњовековним изворима наилазимо на термине бат, палица или жезло.

Марко пије уз рамазан вино

Цар Сулејман јасак учинио:
Да с’ не пије уз рамазан вино,
Да с’ не носе зелене доламе,
Да с’ не пашу сабље оковане,
Да с’ не игра колом уз кадуне.
Марко игра колом уз кадуне,
Марко паше сабљу оковану,
Марко носи зелену доламу,
Марко пије уз рамазан вино,
Још нагони оџе и аџије,
Да и они с њиме пију вино.
Иду Турци цару на парницу:
„Цар Сулејман, и отац и мајко!
Нијеси ли јасак учинио,
Да с’ не пије уз рамазан вино,
Да с’ не носе зелене доламе,
Да с’ не пашу сабље оковане,
Да с’ не игра колом уз кадуне.
Марко игра колом уз кадуне,
Марко паше сабљу оковану,
Марко носи зелену доламу,
Марко пије уз рамазан вино.
Па му просто, да сам пије вино,
Већ нагони оџе и аџије,
Да и они с њиме пију вино.“
Кад је царе разумео речи,
Он пошиље два своја чауша:
„Отидите, два чауша млада,
Пак кажите Краљевићу Марку
Да га царе на диван зазива.“
Отидоше два чауша млада.
Кад дођоше Краљевићу Марку,
Али Марко под шатором пије,
Пред њим купа од дванаест ока.
Беседе му два чауша млада:
„Да чујеш ли, Краљевићу Марко!
Тебе царе на диван зазива,
Да ти идеш цару на дивана.“
Расрди се Краљевићу Марко,
Пак довати ону купу с вином,
Па удара царева чауша,
Прште купа а прште и глава,
И проли се и крвца и вино.
Оде Марко цару на дивана,
Седе цару до десна колена,
Самур-калпак на очи намиче,
А буздован уза се привлачи,
Бритку сабљу на крило намиче.
Беседи му царе Сулејмане:
„Мој посинко, Краљевићу Марко!
Та ја јесам јасак учинио,
Да с’ не пије уз рамазан вино,
Да с’ не носе зелене доламе,
Да с’ не пашу сабље оковане,
Да с’ не игра колом уз кадуне.
Добри људи о злу говорише,
На једнога Марка потворише,
Да ти играш колом уз кадуне,
Да ти пашеш сабљу оковану,
Да ти носиш зелену доламу,
Да ти пијеш уз рамазан вино,
Још нагониш оџе и аџије,
Да и они с тобом пију вино.
За што калпак на очи намичеш?
Што л’ буздован уза се привлачиш?
Што ли сабљу на крило намичеш?“
Ал’ беседи Краљевићу Марко:
„Поочиме, султан Сулејмане!
Ако пијем уз рамазан вино,
Ако пијем, вера ми доноси.
Ак’ нагоним оџе и аџије,
Не може ми та образ поднети,
Да ја пијем, они да гледају,
Нек не иду мени у меану.
Ако л’ носим зелену доламу,
Млад сам јунак и доликује ми.
Ако л’ пашем сабљу оковану,
Ја сам сабљу за благо купио.
Ако играм колом уз кадуне,
Ја се, царе, нисам оженио,
И ти с’, царе, био неожењен.
Ако калпак на очи намичем,
Чело гори с’ царем се говори,
Што буздован уза се привлачим,
И што сабљу на крило намичем,
Ја се бојим, да не буде кавге,
Ако би се заметнула кавга,
Тешко оном, тко ј’ најближе Марка!“
Гледи царе на четири стране,
Не има ли тко ближе до Марка.
Ал’ код Марка нигди никог нема,
Већ најближе царе Сулејмане.
Цар с’ одмиче, Марко се примиче,
Док дотера цара до дувара.
Цар се маша руком у џепове,
Он извади стотину дуката,
Па их даје Краљевићу Марку:
„Иди, Марко, те се напиј вина.“

Прочитајте још:

Самострел – убојито стрељачко оружје средњовековних ратника

Наставите са читањем

Артефакти

Самострел – убојито стрељачко оружје средњовековних ратника

Објављено пре

Од стране:

Фреска Светог Меркурија, насликана у 14. веку, у Цркви Светог Димитрија у Манастиру Пећкој патријаршији.
Фреска Светог Меркурија, насликана у 14. веку, у Цркви Светог Димитрија у Манастиру Пећкој патријаршији. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.

Када се у истој реченици помену оружје и средњи век, прва асоцијација код већине људи је мач. Наравно, арсенал средњовековног оружја био је много, много већи, а истакнуто место у њему је заузимао самострел, главно стрељачко оружје у средњем веку.

Самострел се у Европи први пут појављује у италијанским градовима крајем Х и почетком XI века. Због огромне разорне моћи самострела, на Латеранском сабору 1139. године одлучено је да се то оружје не сме користити против хришћана.

Код самострела је лук учвршћен на постољу, на којем је механизам за задржавање и окидање тетиве. На постољу се налази жљеб (вођица) за стрелу. Лукови су прављени од дрвета, рога и метала. Постоље је било дрвено, а код мањих самострела је могло бити и од гвожђа. Окидач је од гвожђа у облику зупца или благо повијене куке, да се тетива може лако запети и окинути. Обарач је од гвожђа различитог облика. На врху темена лука налази се кружна или полукружна узенгија, која служи за стављање стопала приликом запињања лука.

Термин самострел који се употребљавао у српским земљама је из старословенског језика. У Дубровнику је самострел називан балистра или балиста. Употреба самострела у Србији је нарочито била раширена у 15. веку.

Прочитајте још:

Буздован (топуз) – једно од оружја Краљевића Марка

Наставите са читањем

Властела

Никола Скобаљић – први Србин набијен на колац

Објављено пре

Од стране:

Фотографија витеза из Народног музеја у Лесковцу
Експонат из Народног музеја у Лесковцу. Фотографија је преузета са инстаграм странице @muzejleksovac.

Након сукоба српске и османлијске војске на Косову 15. јуна 1389. године уследило је 70 година тешке и неравноправне борбе за очување српске средњовековне државе. У тој великој борби, која је завршена поразом 1459. године и предајом српске престонице Смедерева Османлијама, поред владара деспота Стефана Лазаревића и деспота Ђурђа Бранковића, истакли су се и бројни српски великаши. Један од њих био је војвода Никола Скобаљић, први Србин за кога знамо да је набијен на колац.

Војвода Никола Скобаљић један је од оних јунака српске средњовековне прошлости тако чврсто обавијених велом легенди и народног предања да је кроз тај вео јако тешко видети стварну, историјску личност. Народне приче и легенде о Скобаљићу релативно су бројне, нарочито на југу Србије, али нам је историјски Скобаљић познат тек из малобројних извора. Једина поуздана обавештења о њему налазимо у неколико летописа из XV века у виду кратких забелешки, као и у неколико пасуса „Турске хронике“ („Јањичаревих успомена“), делу Константина Михаиловића из Островице написаном на самом крају XV столећа.

Наши извори нису сагласни у погледу титуле Николе Скобаљића – док га летописац назива „војводом“, Константин Михаиловић користи титулу „господин“, што није нимало безначајна титула као што можда на први поглед делује (сетимо се да ју је носио и Вук Бранковић).

У сваком случају, извесно је да је Скобаљић припадао крупној властели и да је, као талентовани војни заповедник, уживао највеће поверење деспота Ђурђа Бранковића. Војводи Николи Скобаљићу била је поверена одбрана јужне границе Деспотовине, те је оправдано претпоставити да се ту налазила и његова област, свакако у подручју данашњег Лесковца, у чијој близини су, под именом Скобаљић град, вероватно сачувани и остаци његове тврђаве.

Свети ратници, Манастир Манасија.
Фреска Светих ратника у Цркви Свете Тројице у Манастиру Манасији. Фотографија је власништво Манастира Манасије.

Две битке са Османлијама 1454. године

Нажалост, војвода Никола Скобаљић ступа под светлост историјских извора тек последњих месеци свог живота. Током великог похода султана Мехмеда II на Србију у лето/јесен 1454. године војвода је заповедао једном од две војске које су браниле југ земље. У првом великом сукобу са османлијском војском, који се одиграо код места Бања 24. септембра, Скобаљић је Турцима нанео тежак пораз. „В лето 1454 и септемврија 24 Скобаљић уби Турке у Бање“, бележи наш летопис.

Сазнавши за тај пораз, султан је послао већу војску да сломи отпор у Јужној Србији. Нова битка Скобаљићеве војске са Турцима одиграла се 16. новембра код планине Трепање. Овога пута вишеструко бројно надјачане војводине трупе су поражене, а сам Скобаљић је заробљен и заједно са својим стрицем (чије нам име није сачувано) набијен на колац. Тако је Никола Скобаљић први Србин за ког знамо да је погубљен на тај језиви начин.

Војводин трагични крај, а и његова лична храброст у борби против Турака трајно су га учинили делом колективног памћења српског народа.

Аутор историчар Звонко Николић

Наставите са читањем

Најчитаније