Connect with us

Занимљивости

Кнегиња Милица – потомак великог жупана Стефана Немање

Објављено пре

Слика „Кнегиња Милица“, аутор Владислав Тителбах. Слика се налази у Народном музеју Кикинде.
Слика „Кнегиња Милица“, аутор Владислав Тителбах. Слика се налази у Народном музеју Кикинде.

О пореклу кнегиње Милице говоре нам различити писани извори настали у 14. и 15. веку, који се деле у две веће групе. Једну чине списи посвећени успостављању светитељског култа кнеза Лазара („Слово о кнезу Лазару“ патријарха Данила III и „Житије кнеза Лазара“ непознатог аутора). Другу чине српски родослови и летописи.

Порекло кнегиње Милице у списима посвећеним кнезу Лазару

У „Слову о кнезу Лазару“, делу насталом крајем 1392. или почетком 1393. године, порекло кнегиње Милице помиње се на три места. То дело нам открива да је Милица ћерка великог кнеза Вратка, рођака цара Душана и потомка Стефана Немање (Светог Симеона).

Цар Душан, Манастир Лесново. Фотографија је преузета са Википедије.
Цар Душан, Манастир Лесново. Фотографија је преузета са Википедије.

У „Житију кнеза Лазара“, насталом на самом крају 14. века, писац непознатог имена наводи да је Лазар због одане службе на двору цара Стефана Душана ожењен царевом рођаком (Миличино име није споменуто) и да је она од корена Светог Симеона.

Кнез Лазар и кнегиња Милица, Црква Христовог Вазнесења у Манастиру Раваници. Фотографија је преузета са Википедије.
Ретуширана фотографија фреске кнеза Лазара и кнегиње Милице из Цркве Христовог Вазнесења у Манастиру Раваници. Фотографија је преузета са Википедије.

Порекло кнегиње Милице у српским родословима и летописима

У „Житију деспота Стефана ЛазаревићаКонстантина Филозофа, насталом између 1431. и 1439. године, налази се родослов који повезује Лазаревиће и Немањиће. Син Стефана Немање, велики кнез Вукан имао је сина, жупана Дмитра (у монаштву Давида). Дмитар је имао сина – кнеза Вратислава, а Вратислав сина – кнеза Вратка. Вратко је имао ћерку Милицу, жену великог кнеза Лазара и мајку кнеза и деспота Стефана Лазаревића.

Деспот Стефан Лазаревић, Црква Свете Тројице у Манастиру Манасији. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.
Деспот Стефан Лазаревић, Црква Свете Тројице у Манастиру Манасији. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.

И према другим родословима Лазаревића Милица је потомак Стефана Немање. Додуше, у неким од њих Вратко није Вратислављев, већ Дмитров син, а поред ћерке Милице он је имао и сина Николу.

Слика „Југ Богдан и његови синови“, аутор Адам Стефановић. Фотографија је преузета са сајта Народног музеја Србије.
Слика „Југ Богдан и његови синови“, аутор Адам Стефановић. Фотографија је преузета са сајта Народног музеја Србије. Према епској народној традицији отац кнегиње Милице био је Југ Богдан. Према историјским изворима, Миличин отац био је кнез Вратко, чукунунук великог жупана Стефана Немање, праунук кнеза Вукана и великаш цара Душана.

На крају, и у старијим и у млађим српским летописима наводи се немањићко порекло кнегиње Милице.

Споменик кнегињи Милици у Јагодини. Аутор споменика је вајар Мирољуб Стаменковић. Аутор фотографије је Ванилица. Фотографија је преузета са Википедије.
Споменик кнегињи Милици у Јагодини. Аутор споменика је вајар Мирољуб Стаменковић. Аутор фотографије је Ванилица. Фотографија је преузета са Википедије.

Како је постојање свих предака кнегиње Милице наведених у родослову Лазаревића из „Житија деспота Стефана Лазаревића“ Константина Филозофа потврђено у другим историјским изворима, историчари који се баве средњим веком поклањају своје поверење поменутом родослову Лазаревића према којем је кнегиња Милица била потомак великог жупана Стефана Немање и његовог сина великог кнеза Вукана.

Кнез Вукан, Манастир Студеница. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Кнез Вукан, Манастир Студеница. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.

Препорука уредника сајта

О пореклу кнегиње Милице, али и о другим деловима њене занимљиве биографије можете читати у монографији „Милица – кнегиња немирног доба“, аутора др Марка Шуице, редовног професора на Одељењу за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду. Књигу можете купити у нашој онлајн продавници.

Милица кнегиња немирног доба, аутор Марко Шуица
Милица кнегиња немирног доба, аутор проф. др Марко Шуица.

Прочитајте још:

Никола Скобаљић – први Србин набијен на колац

Ктиторска композиција у Цркви Светог Ахилија

Кликните за коментар

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Занимљивости

И у средњем веку је постојала свест о проблемима загађења животне средине

Објављено пре

Од стране:

Остаци средњовековног утврђења Сребреник код Сребренице. Фотографија је власништво Туристичке организације Сребренице.
Остаци средњовековног утврђења Сребреник код Сребренице. Фотографија је власништво Туристичке организације Сребренице.

Један дубровачки документ упућен српском деспоту Ђурђу Бранковићу сведочи да је и у XV веку постојала свест о проблемима загађења животне средине, пише на свом профилу на Фејсбуку др Милош Ивановић.

У свом научном раду „Здравствене прилике у средњовековној босанској држави“ др Десанка Ковачевић Којић и др Сима Ћирковић писали су и о вести из једног дубровачког документа која се односила на питање загађености животне средине у средњовековном граду Сребреници.

Деспот Ђурађ Бранковић на Есфигменској повељи. Фотографија је преузета са Википедије.
Деспот Ђурађ Бранковић на Есфигменској повељи. Фотографија је преузета са Википедије.

Рад топионица у Сребреници – узрок смрти људи

Трговци у босанском рударском граду Сребреници жалили су се 1435. године тадашњем господару града, деспоту Ђурђу Бранковићу да је у граду лоша здравствена ситуација (sanita) због многих топионица које ту раде. Тврдили су да је ту узрок смрти многих добрих људи и подсећали су да је деспот већ био обећао да ће наредити премештање ових топионичких кола“, преносе причу из тог дубровачког документа у свом раду др Ковачевић Којић и др Ћирковић.

Не зна да ли је и како је овај проблем решен, јер се поменути дубровачки документ тим питањем више не бави, а о том проблему у Сребреници не говори ни један други средњовековни историјски извор.

Др Десанка Ковачевић Којић. Фотографија је власништво Српске академије наука и уметности.
Др Десанка Ковачевић Којић. Фотографија је власништво Српске академије наука и уметности.

Др Ковачевић Којић и др Ћирковић пишу да је прилично јасно како су то „ниске и слабо проветраване топионичке пећи, паљене непрекидно по више дана, угрожавале здравље грађана“. Загађивале су ваздух, а самим тим су и угрожавале животну средину и здравље људи.

Академик Сима Ћирковић. Фотографија је власништво Српске академије наука и уметности.
Др Сима Ћирковић. Фотографија је власништво Српске академије наука и уметности.

Према мишљењу истакнутих научника и историчара, тај документ показује да су и људи на нашим просторима још у средњем веку решење проблема загађености видели у раздвајању стамбене и индустријске зоне насеља.

Кратка историја средњовековне Сребренице

Сребреница се налази у брдско-планиском делу средњег Подриња, у Републици Српској, у Босни и Херцеговини.

Она је названа по племенитом металу сребру, којим је обиловала околина тог града.

Њена тврђава Сребреник подигнута је на једном узвишењу у долини Црвене реке. Поред Црвене реке, кроз Сребреницу протичу и Чичевачка и Бијела река.

Била је важно рударско место, а поред сребра у Сребреници и њеној околини је вађено и олово. Према неким проценама, годишња производња сребра је ишла између две и по тоне и шест тона. У граду су били развијени и трговина и занатство.

Сребреница се први пут у изворима помиње 16. августа 1352. године, крајем владавине босанског бана Стефана II Котроманића. У питању су дубровачки документи који су се односили на златара Добру Бевењутића Чибрановића из Дубровника.

Угарски краљ Жигмунд Луксембуршки (1387-1437). Фотографија је преузета са Википедије.
Угарски краљ Жигмунд Луксембуршки (1387-1437). Фотографија је преузета са Википедије.

Господари Сребренице у 15. веку били су босански краљ Остоја Котроманић, босански војвода Хрвоје Вукчић, угарски краљ Жигмунд, српски деспоти Стефан Лазаревић, Ђурађ Бранковић и Лазар Бранковић, те босански краљеви Стефан Томаш и Стефан Томашевић.

У време деспота Стефана Лазаревића сачињен је Сребренички закон, који нам није сачуван. Он се помиње 1445. године, у време владавине деспота Ђурађа Бранковића. Према мишљењу др Симе Ћирковића, тај закон је регулисао делатност дубровачких трговаца у Сребреници.

Деспот Стефан Лазаревић, Црква Свете Тројице у Манастиру Манасији. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.
Деспот Стефан Лазаревић, Црква Свете Тројице у Манастиру Манасији. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.

Османлије су први пут заузеле Сребреницу 1439, у том тренутку посед деспота Ђурађа Бранковића, а други пут 1462. године, када је њоме владао краљ Стефан Томашевић.

Прочитајте још:

Телесне казне у средњовековној Србији – зашто је кнез Петар Гојниковић ослепео Брана Мутимировића

Да ли је краљ Урош засадио јорговане у долини Ибра за љубав својој жени краљици Јелени?

Наставите са читањем

Занимљивости

Телесне казне у средњовековној Србији – зашто је кнез Петар Гојниковић ослепео Брана Мутимировића

Објављено пре

Од стране:

Кнез Властимир. Илустрација преузета из књиге „Илустрована историја српског народа од најстаријих времена до проглашења нове краљевине“, Беч 1885. године. Књигу је издао Коста Мандровић.
Кнез Властимир. Илустрација преузета из књиге „Илустрована историја српског народа од најстаријих времена до проглашења нове краљевине“, Беч 1885. године. Књигу је издао Коста Мандровић.

У средњем веку казне су биле кривичне санкције које су изрицане починиоцима кривичних дела. Оне су изрицане ради заштите друштва и спречавања понављања кривичног дела.

Постојале су различите врсте казнисмртна казна, телесна казна, имовинска казна, прогонство са конфискацијом имовине, лишавање слободе (затвор), духовна казна.

Телесне казне

Телесне казне биле су одсецање руку, језика или носа, ослепљивање, вађење ока или очију, жигосање по образу, паљење косе, бркова и браде (смуђење), батинање.

Свети Никола се јавља Стефану дечанском на Овчем пољу, Црква Светог Николе у Манастиру Пећка Патријаршија. Фотографија је власништво Фондације „Благо“.
Свети Никола се јавља Стефану Дечанском на Овчем пољу, Црква Светог Николе у Манастиру Пећка Патријаршија. Фотографија је власништво Фондације „Благо“.

Телесне казне служиле су да спрече чињење или понављање разноврсних кривичних дела. Такође, спроведене телесне казне служиле су као показни пример како може да прође особа која почини одређено кривично дело.

Сукоб Петра Гојниковића и Брана Мутимировића – први забележени случај телесне казне у средњовековној Србији

Српска средњовековна династија Властимировић (Вишеславић) владала је средњовековном Србијом у периоду након 631/2. године до средине 10. века. По имену нам је познато 15 чланова те династије. Главни историјски извор за њихову владавину је спис „De administrando imperio“, ромејског цара Константина VII Порфирогенита.

И династију Властимировић обележили су сукоби између њених чланова и међусобне борбе за престо.

У 32. поглављу свог дела „De administrando imperio“, Константин VII Порфирогенит, између осталог, пише и о сукобу српског владара кнеза Петра Гојниковића и његовог брата од стрица Брана Мутимировића. Њихови очеви Мутимир и Гојник били су рођена браћа, синови кнеза Властимира.

Печат кнеза Стројимира. Он је био Мутимиров и Гојников рођени брат и стриц Петра Гојниковића и Брана Мутимировића.
Печат кнеза Стројимира, Мутимировог и Гојниковог рођеног брата.

Бран се око 895. године сукобио са Петром и покушао да га збаци са српског престола, али у томе није успео. Неуспешни узурпатор је заробљен и Петар је наредио да Бран буде ослепљен. Сматра се да је Петар то урадио како би спречио Брана да поново покуша да преотме престо. Такође, та казна је служила као одличан пример како би могао да прође свако ко покуша да уђе у борбу за владарски трон.

Иначе, ова епизода из историје династије Властимировић је први у изворима забележени случај извршења телесне казне у средњовековној Србији и једини који се односи на династију Властимировић.

Прочитајте још:

Никола Скобаљић – први Србин набијен на колац

Наставите са читањем

Aуторски текстови

Да ли је краљ Урош засадио јорговане у долини Ибра за љубав својој жени краљици Јелени?

Објављено пре

Од стране:

Поглед на Ибар са Магличког замка. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Поглед на долину Ибра са Магличког замка. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.

Током месеца марта 2024. године на Другом каналу Радио-телевизије Србије емитована је нова епизода документарно-игране емисије „Временска капсула“, посвећена животу, делу и времену архиепископа српског Данила II.

Архиепископ српски Данило II, фреска у наосу Цркве Богородице Одигитрије у Манастиру Пећка патријаршија. Фотографија је власништво Фонда „Благо“.
Архиепископ српски Данило II, фреска у наосу Цркве Богородице Одигитрије у Манастиру Пећка патријаршија. Фотографија је власништво Фонда „Благо“.

Као саговорници у емисији учествовали су истакнути и признати научници – историчарка проф. др Смиља Марјановић Душанић, историчар уметности др Бојан Поповић и историчар књижевности проф. др Томислав Јовановић, који су говорили о најзначајнијим подацима из биографије једанаестог по реду поглавара Српске православне цркве, о његовим књижевним делима и времену у којем је живео.

У сценама у којима је приказан живот монаха, игумана Хиландара, епископа бањског, епископа хумског и на крају архиепископа српског Данила II, није било дијалога између глумаца, већ је сцене покривало приповедање наратора. Он је или износио податке из Даниловог живота или је изговарао измишљени Данилов монолог. Претпостављамо да је тај монолог написала сценаристкиња епизоде Светлана Илић. Напоменимо и то да према одјавној шпици није било стручног сарадника приликом писања сценарија емисије.

У једном делу Даниловог измишљеног монолога, поново је, као много пута до сада у медијима, као историјска чињеница испричана прича о томе да је краљ Урош краљици Јелени за љубав у долини Ибра посадио јорговане.

Маглич фест 2019. године
Поглед на долину Ибра са Магличког замка. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.

Прича о јогрованима краља Уроша и краљице Јелене не постоји у историјским изворима

Кратко и јасно морамо да напишемо да нам ни један једини историјски извор не доноси причу у којој краљ Урош сади јорговане за своју супругу краљицу Јелену. Те приче нема у ни у „Житију краља Уроша“ ни у „Житију краљице Јелене“, делима која је написао управо Данило II, нема је ни у једном другом историјском извору.

Фреска краља Уроша у Цркви Свете Тројице у Манастиру Сопоћани. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.
Фреска краља Уроша у Цркви Свете Тројице у Манастиру Сопоћани. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.

Приповест о јоргованима које је краљ Урош засадио за краљицу Јелену потиче из збирке бајки „Долина јоргована“ српског писца Тиодора Росића, која је први пут објављена 1991. године. Дакле, у питању је измишљена прича, легенда, уметничка слобода, која није заснована на подацима из историјских извора.

Непажњом или неразумевањем појединаца легенда се представља као историјска истина

Тиодор Росић је сам у поговору своје књиге написао да је у питању легенда. Међутим, непажњом или неразумевањем појединаца та прича је много пута током више од три деценије у јавности представљана као стваран догађај.

Свако ко је гледао епизоду емисије „Временска капсула“, посвећену архиепископу Данилу II, видео је да је она опет представљена као стваран догађај, а не као оно што она јесте – легенда. Нигде та легенда не треба тако да буде представљана, а поготово не у научној емисији Радио-телевизије Србије.

Принц Драгутин, краљица Јелена, принц Милутин, рашки епископ и неколико дворјана на фресци „Смрт Ане Дандоло“ у Цркви Свете Тројице Манастира Сопоћани. Фотографија је власништво Фонда Благо.
Принц Драгутин, краљица Јелена, принц Милутин, рашки епископ и неколико дворјана на фресци „Смрт Ане Дандоло“ у Цркви Свете Тројице Манастира Сопоћани. Фотографија је власништво Фонда Благо.

Да је ова емисија имала стручног сарадника приликом писања сценарија или да су аутори епизоде поразговарали са својим стручним саговорницима, са др Смиљом Марјановић Душанић, др Бојаном Поповићем и са др Томиславом Јовановићем, убеђени смо да до ове грешке не би дошло.

Добронамерно апелујемо на све медије који се на било који начин баве српском историјом да темељно проверавају оно о чему пишу, или у разговору са научницима или уз консултацију стручне, релевантне литературе.

Овај наш текст је скроман допринос дугогодишњим напорима историчара да се прави јасна разлика између историјске истине и легенде, како у случају легенде о јоргованима које је краљ Урош засадио за краљицу Јелену у долини Ибра, тако и у низу других случајева где је место историјске истине, нажалост, заузела легенда. То је непрекидни задатак нас историчара и наш усуд. До неке друге приче о замени историјске истине легендом, срдачан поздрав и свако добро…

Прочитајте још:

Битка код Гацка 1276. године између краља Уроша и младог краља Драгутина

Фреска „Смрт Ане Дандоло“

Бракови и потомство Стефана Немањића

Наставите са читањем

Најчитаније