Српски средњовековни манастири на тлу данашње Северне Македоније нису само сведоци великог историјског раздобља, већ део заједничког културног наслеђа које је данас озбиљно угрожено. Један од најупечатљивијих примера је манастир Матејич код Куманова, последња царска задужбина Немањића, која убрзано пропада.

Српска баштина у Северној Македонији без довољне заштите

Историчарка уметности Јасмина Ћирић у разговору за Спутњик истиче да је заједнички проблем за целокупно српско наслеђе на подручју Северне Македоније, које поред цркава и манастира обухвата и ратне меморијале из Балканских ратова и Првог светског рата, недовољан број конзерватора и недовољно развијена институционална сарадња.

Наша саговорница, која се годинама бави проучавањем српске духовне и културне баштине у Северној Македонији, каже да је, иако су српске средњовековне задужбине на том подручју темељно истражене још у периоду између два светска рата, последњи већи заједнички конзерваторски подухват био обнова охридске Свете Софије, између 1952. и 1955. године, када су на терену радили Александар Дероко, Ђурђе Бошковић, Радивоје Љубинковић и други истакнути стручњаци.

„После 1955. године наших стручњака више практично нема на терену. Појављују се тек повремено, углавном кроз извештаје с југословенских конзерваторских конгреса. У међувремену, Филозофски факултет у Скопљу наставља рад, али тамо више практично нема српских професора. Сарадња постоји, али је повремена и недовољна“, наглашава Јасмина Ћирић.

Зашто је Матејич један од најзначајнијих споменика српске средњовековне уметности

Једну од најзначајнијих задужбина из времена цара Душана представља манастир Матејич, који је током оружаних сукоба 2001. године био озбиљно оштећен. Иако је живопис у манастиру рестауриран, сам објекат, као и целокупно уметничко благо у њему нису у довољној мери заштићени и пропадају.

„Када говоримо о времену цара Душана, често се све своди на остатке Светих архангела код Призрена, као да је то једина његова задужбина. Заборављамо читав низ споменика у Македонији – од Светог Николе Болничког у Охриду, преко Светог Ђорђа у Полошком и Леснова, па до петокуполне цркве у Матејичу. Управо у Матејичу кроз архитектуру и оно што је сачувано од живописа можемо да видимо наставак владарске идеологије цара Душана. То је пример на којем се најбоље може показати зашто је такав храм подигнут“, напомиње Јасмина Ћирић.

Према њеним речима, вредност Матејича није само у томе што је реч о последњој царској задужбини Немањића, већ и у чињеници да је на њему могуће пратити развој српске средњовековне архитектуре и сликарства у време највећег успона српске државе.

„Када уђете у простор Матејича, са свих страна видите мотив тријумфалног лука. Просторна концепција ослања се на задужбине краља Милутина, пре свега на Светог Ђорђа у Старом Нагоричину и Светог Никиту у Чучеру. А када изађете и погледате јужну фасаду, видите да је она заправо увећана фасада Светог Никите, али и да постоје ослонци на Дечане. То је црква која је, упркос страдањима, сачувана у целини. Недостајао је кровни покривач, али су њени зидови остали очувани“, наводи историчарка уметности.

Она додаје да се некадашњи изглед манастира, у којем је живопис највише оштећен тек током последње две деценије, може поуздано реконструисати захваљујући обимној архивској грађи, насталој у првој половини 20. века.

„У Паризу, на Француском колеџу, чувају се фотографије наших споменика у Македонији, с белешкама чувеног византолога Габријела Мијеа, ког је на терену пратио Ђурђе Бошковић. Ти људи су пре једног века педантно бележили стање споменика, датуме, боје преслика, оставили су фотографије и слајдове. Један део тог материјала чува се у Народном музеју у Београду, други у легату Ђурђа Бошковића. То је целина која нам показује како је Матејич изгледао пре само једног века“, каже Јасмина Ћирић.

Посебну вредност манастира представљају фреске које непосредно сведоче о његовом ктитору и месту које заузима у српској државној и црквеној историји, каже наша саговорница, али додаје да је Матејич деценијама био предмет различитих тумачења, па и покушаја да му се оспори српски карактер.

„У историографији су постојале неосноване тезе да је реч о бугарском споменику или гробној цркви царице Јелене. Међутим, када погледате сам храм и ктиторску композицију, видите нешто сасвим друго. Цар Душан је приказан испред царице Јелене и младог Уроша, који заједно држе модел храма, а царева фигура је наглашена и постављена тако да је прва коју посетилац угледа када уђе у цркву. То није случајно. То је у складу с писаним изворима у којима се Јелена увек помиње као други ктитор“, наводи историчарка уметности.

Погром 2001. године

За Јасмину Ћирић, догађаји из 2001. године, када су први на удару били управо детаљи живописа повезани с владарском идеологијом Душановог доба, не могу се описати само као оштећење једног споменика културе.

„Када се 2001. године догодио погром – важно је употребити управо ту реч – дошло је до присилног исељавања српског и македонског становништва из села Матејич. Ти људи су привремено били смештени у Куманову, али се до данас нико није вратио у своје село. Када данас идете према манастиру, видите напуштена домаћинства. То је једна потресна слика“, сведочи наша саговорница.

Током сукоба манастир је претворен у војно упориште, а унутрашњост је претрпела велика оштећења. На зидовима су исписани графити, фреске су оштећене, а део инвентара уништен.

„Фреска Светог Петра била је потпуно оштећена. Преко ње су били исписани натписи ‘Куп УЕФА‘, ‘УЧК‘ и други графити. Та фотографија касније је постала готово амблематска, јер се нашла и у публикацијама које се баве заштитом споменика у конфликтним зонама. Чак су је НАТО снаге користиле у приручницима за обуку војника као пример културног добра које је оштећено током оружаних сукоба“, каже Јасмина Ћирић.

Она додаје да су поједина оштећења у међувремену санирана, да су фреске очишћене и да им је, колико је то било могуће, враћен првобитни изглед, али да чишћење није исто што и конзервација, која подразумева да се духовно и културно благо трајно штити од пропадања.

Манастир данас – без монаштва, без сталне заштите

Иако више нема опасности од ратних дејстава, Матејич се данас суочава с другим проблемом – практично је препуштен сам себи. У манастиру нема монаштва, нема сталне службе заштите, а до њега је тешко доћи чак и теренским возилом.

„Манастир нема ко да чува. Локација је веома неприступачна. И конзерватори су осамдесетих и деведесетих година имали проблем како уопште да стигну до њега. Данас су једини који повремено обилазе манастир људи из ловачког удружења из Матејича. Они одржавају порту, покосе траву и обиђу цркву, али то је само повремено. Сви остали дани су, како је писао Милан Ракић, слика напуштене цркве“, наводи Јасмина Ћирић.

Поред тога, манастир је, иако формално заштићено културно добро, остао изван појединих међународних програма праћења стања споменика.

„После 2022. године у Северној Македонији је покренут мониторинг православног културног наслеђа. Пописано је више од седам стотина цркава, али у том мониторингу нема манастира Матејич. То је тешко разумљиво. Још је веће изненађење што није обухваћена ни црква Светог Николе Болничког у Охриду. Заједничко за оба споменика јесте што чувају представе цара Душана“, каже наша саговорница.

Заборављени део српског културног простора

Јасмина Ћирић сматра да је један од највећих проблема то што је српско средњовековно наслеђе у Северној Македонији готово нестало из јавне свести у Србији.

Она подсећа да се управо у Македонији налази велики број представа цара Душана, Светог Саве и лозе Немањића, али да је то мало познато чак и људима који се интересују за националну историју.

„Када питате где се налази највећи број сачуваних портрета цара Душана, већина ће рећи Дечани. А то није тачно. Највећи број тих представа налази се управо у Македонији. У Охриду постоји јединствена црква у којој су заједно приказани цар Душан, Јелена, Урош, Свети Сава и Свети Симеон Немања. То је део српског културног хоризонта који је заборављен“, наводи Јасмина Ћирић.

Црквени раскол као дугогодишња препрека

Један од разлога због којег је велики број српских задужбина остао ван домашаја истраживача, према речима наше саговорнице, био је и дугогодишњи раскол Српске православне цркве и Македонске православне цркве, који је утицао на приступ споменицима.

„Увек се некако спотицало о проблем црквеног раскола, о којем се недовољно говорило. Обично се помињала само друга половина шездесетих година и односи Српске православне цркве и Македонске православне цркве, али се ретко говорило о последицама које је то оставило на саме споменике. А директна последица су били закључани храмови и недостатак њихове адекватне заштите“, упозорава историчарка уметности.

Наша саговорница, међутим, каже да није све било препуштено пропадању и да оснивањем Центра за конзервацију у Скопљу поједине цркве јесу конзервиране.

Без сарадње институција нема трајног решења

Као најважнији корак ка очувању Матејича, Јасмина Ћирић види успостављање институционалне сарадње Србије и Северне Македоније, подсећајући на то да су обе државе чланице Унеска.

„На основу Париске декларације из 1972. године постоји право на међународну сарадњу у заштити споменика културе. Постоји и могућност онога што се у историји уметности назива транснационална номинација споменика културе. То значи да би стручњаци Србије и Северне Македоније могли заједно да кандидују читаве споменичке целине, на пример Скопску Црну Гору с мрежом манастира, за Унескову листу. Да је то било урађено на време, данас вероватно не бисмо били сведоци вишеструких оштећења бројних цркава“, оцењује историчарка уметности и додаје да таква сарадња ни после више деценија није успостављена у мери која би дала конкретне резултате.

На црквеном плану, како оцењује Јасмина Ћирић, статус древних немањићких храмова је решен. Оно што остаје спорно јесте питање конзерваторске надлежности и дипломатских корака, јер управо ту, како каже, постоји највећи проблем бирократије.

Указујући на неопходност чвршће сарадње ресорних министарстава две државе, пре свега културе и спољних послова, наша саговорница каже да би следећи корак требало да буде израда заједничког номинационог досијеа за Унеско и додаје да би цео процес био снажнији уколико би се у њега укључила и Грчка, с обзиром на то да су многе српске задужбине подигнуте или обновљене на старијим византијским храмовима.

„Пред нашим очима нестају материјални трагови српске средњовековне културе. Ако се не предузму конкретни кораци, неће нестати само једна грађевина. Нестајаће и сведочанства о култури, државности и идентитету која су на тим зидовима сачувана више од шест векова“, закључује Јасмина Ћирић у интервјуу за Спутњик.

Аутор: Валентина Булатовић

Прочитајте још:

Стазама српске историје у Македонији – Манастир Матеич

СПОНА: Најављена заштита Манастира Матеич – угрожене немањићке светиње у Северној Македонији

АЛАРМАНТНО: Једина сачувана фреска Вука Бранковића у катастрофалном стању!