Вести
Фрескама у Студеници враћа се стари сјај
Великим трудом и радом српских конзерватора и рестауратора током претходних 15 година делу фресака у Богородичиној цркви Манастира Студенице враћен је стари сјај, тако да се сада коначно може сагледати лепота првобитног изгледа фресака насталих у време светородне династије Немањић. На велику радост људи из струке, историчара уметности и историчара, али и верника и заљубљеника у српску средњовековну историју, ту није крај радовима на обнови студеничких фресака.
У Манастиру Студеници и овог лета се вредно ради. У току су радови на спољашњој обнови Краљеве цркве, односно Цркве Светих Јоакима и Ане, задужбине краља Милутина из 14. века.
Такође, труд рестауратора који већ петнаест година враћају стари сјај фрескама из 13. и 16. века у Богородичиној цркви сада је видљив. После дугог низа година коначно се може стећи слика о лепоти првобитног изгледа фрески из немањићког доба, каже ауторка пројекта обнове фресака у Студеници и саветник у Републичком заводу за заштиту споменика културе Стојанка Самарџић.
„Интензивно се ради последњих 15 година, а планирано је да за четири године буде завршено све у Богородичиној цркви. После дугог низа година коначно се виде резултати радова. Сада уместо белих флека које су постојале на фрескама можемо да сагледамо њихову првобитну лепоту. Први пут у последњих неколико година целине које смо рестаурирали повезујемо у једну целину која даје приближан утисак онога што је некада било“, каже Самарџићева за Танјуг.
Она подсећа да је оригинални фрескопис из 1209. на поткуполном простору пронађен током радова у Богородичиној цркви 1953. године. Тада је откривен најзначајнији сегмент тог сликарства – ктиторски натпис исписан златним словима који доноси податак када је Богородичин црква осликана и имена ктитора. Сматра се да је текст натписа осмислио Свети Сава, а занимљиво је да је управо у Манастиру Студеници први пут у Рашкој коришћена ћирилица уместо дотадашњег грчког писма.
Рад на обнови најзначајнијих студеничких фресака
Међу најпознатијим фрескама у Студеници су Распеће Исуса Христа, тзв. Плаво распеће, и Успење Пресвете Богородице.
Самарџићева истиче како су у току конзерваторско-рестаураторски радови на фресци Успења Богородице, која је било тешко оштећена 1863. године када је преко оригиналног фрескописа насликан нови фрескопис.
Тај слој фресака из 19. века је уклоњен, а био је потребан велики труд да се сва оштећења колико је могуће „излече“, али и да се сачувају и накнадни слојеви који су нанети, због даљих истраживања, јер у Студеници, уз рестаураторски, траје и истраживачки рад, додаје Стојанка Самарџић.
„Манастир Студеница тешко је страдао током историје, делио је судбину српске државе. Мајка свих цркава увек је била на удару, али је увек и обнављана. Обнављали су је монаси и народ“, каже Самарџићева.
Она скреће пажњу да посао на рестаурацији и конзервацији траје непрекидно, под будним оком Републичког завода за заштиту споменика, и да захтева значајна средства.
За обнову фрескописа потребни су знање, стрпљење, издржљивост и, наравно, љубав
„У нашој екипи раде искључиво конзерватори, рестауратори и сликари рестауратори. Долазе нам и студенти које полако уводимо у посао“, каже руководилац конзерваторско-рестаураторских послова у Манастиру Студеници Гордана Јаковљев. Она истиче да се број рестауратора у екипи креће од десет до двадесет, а да их је у овом моменту петнаест.
Један од њих је и сликар рестауратор Лука Дедић који на овом пројекту ради од самог почетка.
„Радови константно напредују, али је потребно стално одржавати фреске“, објашњава Дедић, накратко прекидајући рад на ретуширању једног дела фреске, односно тонирању оштећења које ће омогућити да се слика сагледа у целини, колико је то могуће.
Дедић каже да доброг конзерватора и рестауратора, поред знања, одликују стрпљење и издржљивост, а пре свега љубав према позиву.
Он додаје да тај посао има своје награде, али и искушења. За Дедића је то одвојеност од породице, јер сваке године по шест месеци проводи у Студеници.
Привилегија је радити на обнови фресака у Студеници
За сликара конзерватора рестауратора Весну Чанак велика је привилегија што ради у Манастиру Студеници, споменику културе од изузетног значаја који се од 1986. године налази и на Унесковој листи светске културне баштине.
„Сви се трудимо да достигнемо ниво мајстора који су осликавали Манастир. Најпоноснија сам што смо вратили првобитни изглед композицији Успења Богородице“, каже Весна Чанак.
Њена колегиница Софија Ракечић је на предлог професорке дошла као студент у Студеницу и ту је већ десето лето.
„На факултету смо имали доста и теоријског и практичног рада, али овде све то применимо. Ја ћу овде долазити сваке године, док год се радови не заврше. Овај посао носи велику одговорност, али доноси и задовољство“, објашњава Ракечићева.
Марија Пешановић је такође део екипе рестауратора која у задужбини Стефана Немање и његових синова Вукана, Стефана и Саве ради већ десет година. За њу све фреске у Студеници приповедају своју причу и зато сматра да је за овај посао потребно и знање о династији Немањић.
Каже да је веома поносна на све што је до сада урађено на обнови Богородичине цркве и њеног фрескописа.
Обнова задужбине Стефана Немање и његових потомака се наставља
Манастир Студеница је грађен од 1183. до 1196. године и посвећен Ваведењу Пресвете Богородице. Стефан Немања градио је Манастир као место за свој вечни починак, а Богородичина црква постала је и маузолеј његових наследника.
Загробна задужбина Стефана Немање много пута је страдала кроз векове од непријатеља и често је остајала без куполе, некада и по више од 100 година у континуитету. Временске прилике учиниле су да оригинално и монументално фрескосликарство буде тешко оштећено, па је 1863. године одлучено да преко оригиналног фрескописа буде урађен нови и модернији.
Да би се у то време уопште нанео нови слој живописа, мајстори су морали да користе зидарску технику пиковања како би се малтер залепио за зид. Тако су оштетили првобитни фрескопис. Цео наос био је прекривен барокним фрескама и то је трајало све до 1951. године када су се стручњаци Републичког завода за заштиту поменика културе упустили у свој први подухват – реконструкцију Богородичине цркве.
Посао обнове и даље траје, јер поред Богородичине цркве ту су и Краљева црква и Никољача са изузетно вредним фрескама значајним за српску културу, историју и народ, а њихова рестаурација и конзервација захтева дуготрајан рад и пре свега средства, поручује за крај Стојанка Самарџић.
Извор:
Прочитајте још:
Почели конзерваторско-рестаураторски радови на Краљевој цркви у Студеници
Вести
Радио Гораждевац: Музеј у Пећи промовише наратив о Пећкој патријаршији као „предроманичком споменику“ који је Србија систематски присвојила
Посета ученика и професора Пећкој патријаршији, у организацији Градског музеја у Пећи, прерасла је у отворену промоцију историјског ревизионизма. Док су средњошколци унутар манастирског комплекса истицали националне симболе Албаније, званичници пећког музеја јавно су изнели тврдње о „систематској трансформацији“ у српске православне храмове, објавио је Радио Гораждевац.
Објава Музеја у Пећи на Фејсбуку
У објави која је пратила овај догађај, представници образовних и културних институција из Пећи навели су да Пећка патријаршија представља комплекс „првобитних предроманичких и византијских цркава“, које су, према њиховом тумачењу, „систематски трансформисане у рашко-српске православне цркве“, пише Радио Гораждевац.
Такође, у тој објави изнете су тврдње да су рестаураторски радови током 20. века, као и они у периоду од 2006. до 2008. године, довели до „деградације“ и „уништавања старих слојева“, који наводно документују ранохришћанске периоде од 4. до 6. века.
Током боравка у порти манастира, забележено је и да су поједини ученици рукама показивали албански национални симбол двоглавог орла, стоји у тексту Радија Гораждевац.
Историјске чињенице о Пећкој патријаршији
Насупрот овим тврдњама стоје деценије археолошких истраживања и проучавања историјских извора у домаћој и страној стручној јавности на основу којих је Пећка патријаршија дефинисана као један од најважнијих споменика српске средњовековне културе.
Пећка патријаршија је од средине 13. века постала седиште српских архиепископа, а касније и патријараха. Комплекс чине четири цркве саграђене у периоду од 13. до 14. века – Светих Апостола, Светог Димитрија, Богородице Одигитрије и Светог Николе, као и заједничка припрата тих цркава.
Историјски је документовано да су ктитори ових храмова били српски црквени достојанственици, попут архиепископа Арсенија I, Никодима и Данила II. Архитектура цркава припада рашкој и византијској школи, које су карактеристичне за српску средњовековну уметност тог доба.
Од 2006. године, Пећка патријаршија се налази на Унесковој листи светске баштине као део целине „Средњовековни споменици на Косову“, где је јасно дефинисана као ремек-дело српско-византијске архитектуре и духовно средиште Српске православне цркве, наводи Радио Гораждевац.
Научна јавност не спори да су многи средњовековни храмови на Балкану подизани на темељима старијих ранохришћанских или византијских базилика (што је био уобичајен процес у историји архитектуре), али то не мења чињеницу да су постојећи објекти, њихова фреско-декорација и намена, нераскидиво везани за српску државу и цркву из периода Немањића.
Пећка патријаршија је данас не само старо седиште Српске православне цркве, него и место где се чува значајна уметничка заоставштина, закључује се у тексту Радија Гораждевац.
Извор: Радио Гораждевац
Прочитајте још:
Разваљена капија порте Цркве Светог Спаса у Призрену
Епархија рашко-призренска издала саопштење поводом заузимања Богородице Хвостанске
Радови на изградњи Водене куле у Ужичкој тврђави су завршени, чиме је реализован значајан пројекат обнове културно-историјске баштине и унапређења туристичке понуде Ужица, пише Глас Западне Србије.
Обновљени водоторањ представља један од најпрепознатљивијих симбола Ужичке тврђаве и важну везу између градске плаже и тврђаве.
Изградња водене куле била је технички захтевна због положаја објекта, чија се основа налази у кориту реке Ђетиње, на тешко приступачном терену.
Укупна вредност пројекта износила је 906 хиљада долара, од чега је 374 хиљаде обезбедила Европска унија, а 532 хиљаде Град Ужице. Радове је извела компанија МПП „Јединство“ из Севојна.
Реализацијом овог пројекта направљена је копија старе Водене куле, па тако нова кула има исту форму и исте димензије као стара.
Значајно је то што и нова Водена кула има улаз са обале. Због тога је сада могуће доћи од Ђетиње до врха Ужичке тврђаве кроз саму Водену кулу.
Ужичку тврђаву су у периоду између 1459. и 1463. године освојиле Османлије. Они су у другој половини 15. века подигли Водену кулу, како би обезбедили сигурно снабдевање тврђаве водом, поготово у случају опсаде. Она је страдала заједно са остатком тврђаве 1863. године, када су је Турци минирали. Нова Водена кула је изграђена на основу цртежа Ужичког града и података из 18. века, које је у бечким архивима пронашао српски археолог Марко Поповић.
Радови на изградњи водене куле су наставак обнове Ужичке тврђаве, која је почела реконструкцијом цитаделе. За сада нема информација да ли ће обнова бити настављена, а самим тим ни који следећи део тврђаве ће бити обновљен.
Средњовековна тврђава Ужице
Ужице се у изворима први пут помиње 1329. године, и то као трговачко насеље. На настанак Ужица су очигледно утицали развој трговине и постојање пута између Србије и Босне. После 1355. године Ужице улази у састав области моћног великаша, кнеза Војислава Војиновића, а око 1366/67. године његов господар постаје Војислављев синовац, жупан Никола Алтомановић. Управо се из војно-политичких разлога у време кнеза Војислава или жупана Николе гради тврђава у Ужицу, која постаје упориште на средишњој саобраћајници која је повезивала области Војиновића у унутрашњости и на Приморју.
Тврђава Ужице се налази на високом, стеновитом гребену изнад реке Ђетиње. Са тог места у средњем веку је контролисан поменути пут који је повезивао Србију и Босну. Средњовековни Ужички град чинили су цитадела на врху гребена, са главном кулом и мањом цистерном са бунаром, и средњи град, са бедемима и кулама, док је доњи град изграђен у време владавине Османлија. Капија се налазила на северозападној страни бедема средњег града, а испред капије је био ров преко којег је био подигнут мост. Ужице је било мало, брдско утврђење, у време ратовања хладним оружјем тешко освојиво. Ужички град је био војно упориште, али не и властеоско пребивалиште, те у њему није било двора.
Мавро Орбин у својем делу „Краљевство Словена“ пише да је кнез Лазар нападао Ужице „ватром“ и да су се његови браниоци предали након што више нису могли да издрже опсаду. Лазар је у Ужицу заробио и Николу Алтомановића.
Након пораза и заробљавања у Ужицу се догодио и „расап“ Николе Алтомановића – подела његових територија између кнеза Лазара, босанског бана Твртка и зетских властелина Балшића. Српски летописи такође наводе да се Николин расап десио у Ужицу, и то 1373. године.
Ужице под Османлијама
Под османлијску власт тврђава Ужице је пала између 1459. и 1463. године. За време владавине Османлија Ужички град је проширен до реке, где је изграђена водена кула, као и на Стражу и Караулу, два суседна брда, где су подигнута спољна утврђења.
Године 1862. Турци су напустили Ужице. Већ наредне 1863. године срушена је Ужичка тврђава, чиме су испоштоване одредбе Протокола Конференције у Канлиџи које су се односиле на Ужице.
Обнова Ужичке тврђаве
Године 2017. почела је конзервација и рестаурација Ужичког града, а 2019. године започети су радови на обнови цитаделе, који су завршени 2021. године. Обнова је спровођена на основу цртежа утврђења, као и других података о тврђави, које су од 1737. до 1739. године иза себе оставили Аустријанци. Они су 1737. године освојили Ужички град, током рата са Турцима.
Одлука да се део Ужичке тврђаве обнови на основу података о изгледу тог утврђења из 18. века донета је јер највише информација о томе како је тврђава изгледала постоји управо за тај период, као и због тога што највише материјалних остатака има из тог периода.
Цртеже Ужичког града и податке о њему из 18. века пронашао је у бечким архивима чувени српски археолог и рођени Ужичанин Марко Поповић. Поповић је део свог радног века посветио проучавању Ужичке тврђаве. О њој је написао дело „Ужички град“, најважније дело о историји те тврђаве.
Прочитајте још:
Приводи се крају обнова једног дела Ужичке тврђаве
У Ужицу одржана манифестација „Витешки час“
Бранич куле српских средњовековних тврђава – последње упориште одбране
Вести
Изложба Јединствена минђуша из доба Немањића у Етнографском музеју поводом Сретења и Дана државности
-
Краљ Милутин – гипсана фигура
6.000,00 рсд
-
Бој на Косову
2.000,00 рсд
-
Вук Бранковић, аутор Марко Шуица
1.500,00 рсд
-
Кнез Лазар – магнет
300,00 рсд
-
Кригла рукавица
1.500,00 рсд
-
Вести3 годинеПредстављена реплика круне цара Душана (фото, видео)
-
Aуторски текстови3 годинеВелико откриће и велика шанса: Печат великог жупана Стефана Немање на аукцији
-
Артефакти3 годинеНадгробна плоча властелина Жарка – најзначајније археолошко откриће у Србији 2022. године
-
Фото3 годинеСрпски средњовековни владари и великаши кистом сликара Дарка Стојановића
-
Властела4 годинеКнез Вратко Немањић – историјски Југ Богдан, отац кнегиње Милице
-
Вести4 годинеОстаци са локалитета Латинска црква са гробљем бачени поред пута!
-
Aуторски текстови4 годинеЦрни низ се наставља: У насељу Постење у Новом Пазару уништен археолошки локалитет Латинска црква
-
Обновимо Маглич3 годинеПочела изградња новог моста преко Ибра код Маглича! (фото)