Епархија рашко-призренска издала је саопштење поводом ограђивања остатака Манастира Богородице Хвостанске на Косову и Метохију од стране такозваних косовских власти. Саопштење Епархије рашко-призренска преносимо у целости:

Епархија рашко-призренска: Заузимање Богородице Хвостанске – још један корак у брисању историјског и духовног идентитета српског народа и Српске православне цркве на Косову и Метохији

„Након недавног покушаја заузимања цркве Српске православне цркве у селу Ракитница код Подујева, након чега косовска полиција противно свим законима није хтела ни да покрене истрагу, и недуго после тога проглашавања наше цркве Живоносног источника у селу Винарце код Косовске Митровице за римокатоличку цркву под `бригом` косовског министарства културе, најновији случај `преузимања` остатака Манастира Богородице Хвостанске, једног од назначајнијих локалитета СПЦ на Косову и Метохији и древног седишта Хвостанске епископије од 1219. године, с правом је изазвао оштре реакције у стручној јавности и међу верним народом наше Цркве.

Све се ово дешава непосредно у јеку медијског прекрајања историје Цркве Богородице Љевишке у Призрену у приштинској `Кохи` и општем замаху агресивног историјског ревизионизма и брисања трагова Српске православне цркве на овим просторима од стране косовских власти. Иако је неколико средњовековних храмова наше Цркве на Косову и Метохији обновљено и проширено на темељима ранијих запустелих или оштећених рановизантијских сакралних објеката пре 800 и више година, нико нема право да на овакав бруталан начин сада преузима и преименује цркве које вековима представљају темељ идентитета нашег народа и Цркве, која их је чувала и молила се у њима, и доводи нас у ситуацију да мора да доказујемо оно што је садржано у бројним досадашњим археолошким истраживањима, налазима, артефактима, историјским записима и сведочанствима у региону и у светској јавности, а поготово у сакралном и литургијском континуитету који Српска православна црква има на овим просторима.

Треба само замислити каква би била реакција у европским земљама да верски објекти који су подигнути на темељима античких паганских светилишта или ранијих сакралних објеката других деноминација, преко ноћи постану мета апропријације од стране политичких власти које би то радиле из идеолошких разлога. Такво понашање би нашло на отворену осуду јавности и засигурно се нашло на мети законских регулатива које забрањују такво понашање. Насртај на верске објекте који представљају темељ постојања и опстанка наше Цркве на Косову и Метохији, без обзира на политичке прилике, представља ништа друго него отворени акт репресије, кршења верских и људских права и изазива директну етничку и верску нетрпељивост.

Да ли треба да чекамо да косовске власти једног дана укину и саму Српску православну цркву, као што су то чиниле атеистичке власти у више комунистичких земаља где су богослужбени објекти затварани, претварани у музеје или варварски рушени и скрнављени у име безбожне идеологије? Такво понашање нема и не сме да буде толерисано у 21. веку, посебно имајући у виду обавезе које је Приштина преузела пред западним земљама од 2008. Године, али и одредбе Резолуције 1244 УН где се јасно помиње очување српског наслеђа.

По којој логици они који без икакве резерве глорификују оружане групе и њихове идеолошке следбенике који су учествовали у систематском уништавању десетина српских православних храмова и више стотина гробаља од 1999, посебно у току Погрома 2004. године, могу да убеде наш народ и свет у своје `добре намере` да заштите духовну и културну баштину наше Цркве или да те храмове чије су рушење подстицали проглашава за своје. Нашој Цркви се сваким даном негирају основна права, слобода приступа појединим објектима, док више медија и таблоида на албанском језику промовишу крајње једностране историјске наративе који не почивају на историјским чињеницама, него на селективним тумачењима историје и грубим реинтерпретацијама, при чему се изостављају векови постојања ових цркава и манастира које су многи Албанци поштовали и чак чували. Такво понашање непосредно позива на отворени прогон и понављање вандализма који је извршен над нашом црквом након рата 1999. године и који се сада наставља репресивним мерама и негирањем права српском народу и Цркви од стране косовских власти.

Српска православна црква је са својим сакралним објектима значајно обележила историју Косова и Метохије и то у толикој мери да су сва четири УНЕСКО споменика светске културне баштине на овом простору храмови из српског, немањићког периода. Ове светиње су истовремено и стављене на листу угрожене светске баштине и 25. година се налазе под оружаном заштитом због реалних безбедносних опасности. Ови верски објекти својом драгоценом архитектуром и фрескама из периода од 13. века па надаље представљају универзалну вредност и нису од значаја само за српски народ и нашу Цркву, који су ове објекте подигли, обнављали, дограђивали и сачували у најтежим временима последњих више стотина година и који представљају места литургијског окупљања и колективног памћења, већ су део и европске и светске баштине. Уместо да буду поштовани, суочавамо се са ситуацијом да је њихов опстанак немогућ без оружане заштите, и да се преко ноћи могу оградити и преименовати у нешто што никада нису били.

Негирање верских права које води брисању или грубом мењању историје потпуно је у супротности са основним темељима демократских друштава и уз све друге примере кршења права наше Цркве, непризнавања одлука највиших судова и систематско уништавање наших светиња, посебно од 1999. године па надаље, непосредан је показатељ да косовске власти очигледно не виде ни места ни будућности за српски народ и Српску православну цркву на овом простору.

Најновији случај коришћења машинерије за постављање ограде око локалитета Богородице Хвостанске без икакве комуникације са Српском православном црквом, за коју се зна да је једна од њених најважнијих локалитета, и постављање натписа само на албанском језику, у коме се изоставља 8 векова историје тог важног верског седишта, још један је пример који показује стварне намере и методе косовских власти, које нескривено желе стварање етнички чистог Косова и нестанак Српске православне цркве и њених верника.

Све што се поузданије зна о Богородици Хвостанској јесте управо оно што је везано за њен историјат с почетка 13. века, почевши од архитектуре, преко нађених материјалних трагова, до бројних писаних сведочанстава у сачуваној литератури из Средњег века, као што је случај и са другим средњовековним археолошким локалитетима на простору Косова и Метохије. Сам локалитет, како се признаје и на натпису који је постављен на албанском језику, детаљно је истражен од стране српских еминентних историчара и археолога који су пронашли и сачували бројне артефакте, као што је Родопово звоно из 15. века и разне друге предмете који сведоче о идентитету ове светиње.  Озбиљна историја почива на чињеницама које се темеље на непобитним материјалним доказима и не може се импровизовати на основу произвољних нагађања, селективног и произвољног приступа историји, а поготово не на темељима радикалних политичко-националних идеологија новијег времена.

Стога Епархија рашко-призренска одлучно апелује на локалне и међународне представнике на Косову да се заустави процес политизације и селективне презентације духовне и културне баштине СПЦ, која на овим просторима као аутокефална црква постоји и делује 800 година и дубоко је повезана са историјом овог региона. Ревизија других цркава и манастира СПЦ на Косову и Метохији представља процес који дубоко угрожава етничке и верске односе у ширем региону и води брисању једног вишевековног идентитета српског народа и апропријацији његове баштине која је преживела више стотина година османске власти и два светска рата.

Још једном напомињемо да Српска православна црква са својим црквама и манастирима представља богатство за све људе добре воље који овде живе, независно од савремених политичких збивања, и као Црква чврсто се залажемо да се на Косову и Метохији изгради миран суживот међу свим грађанима, без обзира на њихово етничко или верско порекло, уз пуно поштовање традиција свих верских заједница, што је, уосталом, и основа савременог европског друштва заснованог на владавини закона и права.“

Кратка историја Богородице Хвостанске

Богородица Хвостанска се налази у подножју Мокре планине, поред насеља Врела, 20 километара северно од Пећи.

Рановизантијском периоду припада тробродна базилика са нартексом, подигнута до средине 6. века. На њеним темељим у трећој деценији 13. века сазидана је црква посвећена Успењу Богородице, у којој је било седиште Хвостанске епископије.

То је била једнобродна грађевина са куполом и олтарском апсидом изнутра полукружном, споља правоугаоном. Са северне и јужне стране нартекса налазиле су се две црквице – параклиси, које су споља биле замаскиране равном зиданом површином. Над њима су се уздизале две куле које су надвисивале куполу храма. Црква одговара облицима рашке архитектуре.

Средином 14. века уз њу је дозидана једнобродна грађевина са полукружном апсидом са источне стране, засведена полуобличастим сводом.

Хвостанска епископија је 1381. године прерасла у митрополију.

Друга половина 16. века је период процвата уметничке активности у манастиру, а последњи митрополит Виктор помиње се 1635. године. Највероватније у доба Велике сеобе 1690. године Богородица Хвостанска је опустела и почела да пропада.

Археолошка истраживања су вршена 1930. и у периоду од 1966. до 1970. године.

За споменик културе проглашена је 1963. године. Споменик културе од изузетног значаја постаје 1990. године.

Извор: Епархија рашко-призренска, Републички завод за заштиту споменика културе