Милева Луковић управља својом скелом на Ибру. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Мистериозна и тајанствена тврђава Маглич одолева већ вековима, али исто се не може рећи за висећи мост на Ибру, који је водио преко реке до брда на којем се налази замак и који је однет у поплавама пре две године. Једини прелаз до утврђења сада је импровизована скела којом управља мештанка Милева Луковић, преноси РИНА.
Остаци висећег моста на Ибру код Маглича. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Живот без моста на Ибру код Маглича – никакав
Њена кућа налази се у селу Јовово смештеном у непосредној близини Маглича. Милева до села долази својом скелом. Кад Ибар набуја ни она не жели да ризикује живот веслајући преко дивљих вирова, па преко зиме живи у Краљеву.
„Од како је мост срушен, ситуација је заиста претешка. Ибар је непредвидива река, зато управљам скелом само током пролећних и летњих месеци. Мука вас натера на оно што никад и не бисте помислили да ћете радити. У скелу може стати неколико људи, у зависности од килаже, да се не преврне“, започиње причу та храбра жена за РИНУ.
Ибар код Маглича. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Са Милевом је увек и њен партнер Јово, који је инвалид. Њему је пут до куће на Магличу још тежи, јер након што сиђе са скеле мора на штакама да иде до куће.
„Живот без прилаза и моста је никакав. Замислите када намирнице морате да носите на рукама у чамцу који је нестабилан како бисте прешли преко реке, па чак и грађевински материјал. Не дај Боже да неком затреба лекарска помоћ, морали би да иду около пет километара како би некоме спасили живот. Оно чега се ми највише плашимо јесте то што на овом камењару има превише змија и питање је тренутка када ће некога ујести, а замислите да некога ко је отрован превозите у чамцу“, рекао је Јово.
Изградња моста на Ибру код Маглича једино решење за нормалан живот и развој туризма
Висећи мост на Ибру био је направљен од сајли, металних стубова и железничких шина, а коришћен је више од 15 година. Пре две године однео га је набујали Ибар и тако је тврђава одсечена од магистрале. Маглич има огроман туристички потенцијал, а који сада у недостатку адекватног прелаза не може да се развија.
Скела Милеве Луковић на Ибру код Магличког замка. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Милева је та коју посетиоци зову у нади да ће им изаћи у сусрет и превести их преко Ибра како би видели Маглич. До сада је превезла на стотине ентузијаста, али туриста би било много више да је сам превоз до ње лакши.
„У зависности од броја људи који жели да пређе, морам и по неколико пута дневно да их возим, а касније договоримо време повратка и ја их чекам. Много пута Ибар не може да се пређе зато што је плитак. Када су кишни дани сва вода са околних планина се слива, па тада људи слегну раменима, окрену се и оду јер неће себи да угрожавају живот“, објашњава Милева Луковић.
Поглед на Ибар са Магличког замка. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Та способна жена одлучила је да себи бар мало олакша и да се не враћа неколико пута по туристе како би их превезла на другу страну Ибра. Она сада покушава да оспособи стару скелу у коју ће моћи да стане око 50 путника, а протеклих дана ју је реновирала о свом трошку. Милева планира да постави скелу на реку и да је повеже са сајлом коју су донирали људи са Копаоника.
Ипак, једино трајно решење за Милеву, Јову и стотине туриста јесте изградња новог моста на Ибру код Маглича. Тада би живнули мештани, али и та фантастична локација која је сада ускраћена за велики број посетилаца.
Маглички замак. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Посета ученика и професора Пећкој патријаршији, у организацији Градског музеја у Пећи, прерасла је у отворену промоцију историјског ревизионизма. Док су средњошколци унутар манастирског комплекса истицали националне симболе Албаније, званичници пећког музеја јавно су изнели тврдње о „систематској трансформацији“ у српске православне храмове, објавио је Радио Гораждевац.
Објава Музеја у Пећи на Фејсбуку
У објави која је пратила овај догађај, представници образовних и културних институција из Пећи навели су да Пећка патријаршија представља комплекс „првобитних предроманичких и византијских цркава“, које су, према њиховом тумачењу, „систематски трансформисане у рашко-српске православне цркве“, пише Радио Гораждевац.
Такође, у тој објави изнете су тврдње да су рестаураторски радови током 20. века, као и они у периоду од 2006. до 2008. године, довели до „деградације“ и „уништавања старих слојева“, који наводно документују ранохришћанске периоде од 4. до 6. века.
Током боравка у порти манастира, забележено је и да су поједини ученици рукама показивали албански национални симбол двоглавог орла, стоји у тексту Радија Гораждевац.
Историјске чињенице о Пећкој патријаршији
Насупрот овим тврдњама стоје деценије археолошких истраживања и проучавања историјских изворау домаћој и страној стручној јавности на основу којих је Пећка патријаршија дефинисана као један од најважнијих споменика српске средњовековне културе.
Пећка патријаршија је од средине 13. века постала седиште српских архиепископа, а касније и патријараха. Комплекс чине четири цркве саграђене у периоду од 13. до 14. века – Светих Апостола, Светог Димитрија, Богородице Одигитрије и Светог Николе, као и заједничка припрата тих цркава.
Архиепископи Арсеније I, Jaкoв, Jeвстaтиje I и Сaвa II, припрата Пећке патријаршије. Фотографија је власништво Фонда Благо.
Историјски је документовано да су ктитори ових храмова били српски црквени достојанственици, попут архиепископа Арсенија I, Никодима и Данила II. Архитектура цркава припада рашкој и византијској школи, које су карактеристичне за српску средњовековну уметност тог доба.
Архиепископ Данило II, припрата Пећке патријаршије. Фотографија је власништво Фондације „Благо“.
Од 2006. године, Пећка патријаршија се налази на Унесковој листи светске баштине као део целине „Средњовековни споменици на Косову“, где је јасно дефинисана као ремек-дело српско-византијске архитектуре и духовно средиште Српске православне цркве, наводи Радио Гораждевац.
Научна јавност не спори да су многи средњовековни храмови на Балкану подизани на темељима старијих ранохришћанских или византијских базилика (што је био уобичајен процес у историји архитектуре), али то не мења чињеницу да су постојећи објекти, њихова фреско-декорација и намена, нераскидиво везани за српску државу и цркву из периода Немањића.
Пећка патријаршија је данас не само старо седиште Српске православне цркве, него и место где се чува значајна уметничка заоставштина, закључује се у тексту Радија Гораждевац.
Плакат за изложбу „Јединствена минђуша из доба Немањића“ у Етнографском музеју поводом Сретења и Дана државности. Фотографија је власништво Етнографског музеја.
Од 14. до 17. фебруара у Етнографском музеју поводом Сретења и Дана државности биће одржана изложба „Јединствена минђуша из доба Немањића“, саопштио је Етнографски музеј у Београду.
Женска минђуша из 14. века је део етнографске спомен-збирке сликара, истраживача традионалне културе и колекционара Христифора Црниловића.
Израђена од позлаћеног сребра, по узору на византијске, пореклом је из Охрида и настала у време владавине династије Немањића, а припадала је српском племству тог доба. По стилу, племенитости материјала и префињености израде издваја се као репрезентативан пример средњовековног накита. Управо због својих уметничких и историјских вредности Христифор Црниловић уврстио је ову минђушу у своју колекцију као један од најзначајнијих примера накита XIV века, стоји у саопштењу Етнографског музеја.
Света Недеља (Киријакија) је на фрескама у Цркви Богородице Одигитрије у Пећкој патријаршији и Цркви Богородице Љевишке у Призрену приказана са округлим минђушама опточеним крупним зрнима бисера, које одговарају типу изложеног примерка. Уз саму минђушу, посетиоци ће моћи да виде и одштампане слике фресака, које омогућавају непосредно поређење накита и његовог ликовног приказа, наводи се у саопштењу.
Посетиоци Етнографског музеја моћи ће да виде ову минђушу од 14. до 17. фебруара, од 10 до 20 сати. Улаз у музеј током та четири дана је бесплатан.
Тврђава Копријан. Фотографија је власништво портала Српска средњовековна историја.
Током археолошке кампање у тврђави Копријан 2025. године откривени су остаци цркве, објавио је Археолошки институт на свом инстрагам налогу.
Тврђава Копријан се налази на обронцима планине Селичевице, недалеко од ушћа реке Топлице у Јужну Мораву. Истражује се од 2022. године у организацији Археолошког института, уз финансијску подршку Министарства културе Републике Србије и Општине Дољевац.
Досадашња истраживања на простору Горњег града донела су значајне резултате, а посебно се издваја откриће цркве током истраживања 2025. године. Њени остаци откривени су у Сектору 5, а зидови светиње су били грађени каменом везаним блатом, што упућује на претпоставку да је реч о субструкцији цркве брвнаре. У средишњем делу централне апсиде откривен је крст изведен од црвеног малтера.
Истраживања спроведена 2025. године указала су и на више фаза коришћења простора овог утврђења, које је имало важну улогу у одбрани Нишке котлине од османских похода.
Радови на обнови једне од кула тврђаве Копријан. Аутор фотографије је Саша Николић. Фотографија је власништво фирме Тасић Митре ДОО Смедерево.
Стицање нових научних сазнања прати и пројекат конзервације источног бедема Горњег града, који изводи Завод за заштиту споменика културе из Ниша.