Током археолошких радова спроведених на локалитету Манастирине у селу Дићи, општина Љиг, у периоду од 1991. до 1993. године, археолози су дошли до бројних значајних открића. Једно од њих био је надгробни споменик челника Влгдрага.

Открића археолога на локалитету Манастирине у Дићима

Приликом поменутих истраживања, археолози су открили остатке једнобродне цркве са припратом, без централне куполе.

Црква је зидана почетком 14. века, а најкасније до средине треће деценије тог столећа.

Према повељи кнегиње Милице Манастиру Светог Пантелејмона на Светој Гори, црква у Драгобиљу (средњовековни назив данашњег села Дићи) била је посвећена Матери Божијој, односно Пресветој Богородици.

Археолози су такође пронашли и некрополу око Цркве Пресвете Богородице са великим бројем стећака у облику плоче – до данас их је откривено више од 280.

Надгробни споменик челника Влгдрага

У наосу цркве пронађено је укупно 6, а у припрати 11 надгробних споменика.

У солеи наоса пронађен је надгробни споменик који се састоји од две плоче – западне и источне. Читањем натписа на западној плочи споменика испоставиће се да се ради о надгробном споменику челника Влгдрага, ктитора горепоменуте једнобродне цркве.

Обе плоче су делимично оштећене, али их је могуће реконструисати у целости. Димензије сваке плоче износе 90 пута 50 центиметара.

Плоче су направљене од квалитетног мермера, претпоставља се са планине Венчац код данашњег Аранђеловца.

Натпис на надгробном споменику челника Влгдрага

Поменути надгробни натпис написан је на српској редакцији старословенског језика и састоји се из 13 редова. Потпуно је читљив и јасан.

У преводу на савремени српски језик натпис гласи:

„Година шест хиљада осамсто

30 и 5. (1327) у време краља Уроша

Месеца маја 8. на Вазнесење Господње

и Спасовдан престави се раб божији

монах Никола световног имена челник Влгдраг

постави раба божија Ана

световно звана госпођа Владислава.

Богу нашем слава у векове, амин.“

Челник Влгдраг се не помиње ни у једном другом писаном историјском извору и подаци са његовог надгробног споменика су једини који сведоче о његовом постојању.

Носио је титулу челника и подигао је светињу у којој је сахрањен. Умро је 1327. године на празник Вазнесења Господњег. У неком тренутку свог живота се замонашио и његово монашко име било је Никола. Споменик му је поставила супруга Ана, у световном животу госпођа Владислава.

Дакле, Влгдраг се упокојио за време владавине краља Стефана Уроша III (Стефана Дечанског). С обзиром да је носио титулу челника и да је имао средстава да подигне своју задужбину у богатој рудничкој области, може се претпоставити да је имао значајну управну функцију у том крају и да му се ту налазила баштина. Вероватно је био и властелин у време владавине краља Милутина, односно краља Стефана Уроша II, оца краља Стефана Дечанског.

Розете на надгробном споменику челника Влгдрага

На западној плочи споменика налази се и урезана розета са шест листова. Она је у плитком кругу, а њени листови су пластично наглашени додатним удубљивањем са стране.

На источној плочи нема никаквог натписа, већ су урезане још две шестолисне розете, али оне су урађене без посебног наглашавања листова.

Натпис и розете, односно обе плоче споменика, бордирани су јасно истакнутим жлебом, који се налази на 2 центиметра од ивице.

Украшавање надгробних споменика розетама била је уобичајена појава за више слојеве српског друштва 14. века.

Гроб челника Влгдрага

Надгробне плоче челника Влгдрага су подне, равне надгробне плоче.

Испод њих су археолози открили једноставну раку укопану у земљу, без икакве конструкције.

У гробу су пронађени девастирани скелетни остаци ктитора. Сачуване су свега три његове кости, остале нису пронађене.

Оригинални споменик челника Влгдрага чува се у Народном музеју Ваљево, док се репродукција споменика налази у обновљеној Цркви у Дићима. Та светиња данас је посвећена Светом Јовану Крститељу.

Тескт написан у сарадњи са члановима Удружења за неговање културног наслеђа „Челник“ и фејсбук страницом ArcheoSerbia.

Прочитајте још:

Саркофази средњовековних српских владара и црквених поглавара

Надгробна плоча властелина Жарка – најзначајније археолошко откриће у Србији 2022. године

Прва асоцијација на реч саркофаг многима су монументални надгробни споменици из античког периода. Међутим, они су били често коришћени и у средњем веку, па тако и у средњовековној Србији.

Саркофаг је надгробни споменик израђен од камена или мермера. Оно што код сваког саркофага пада у очи су његове велике димензије.

У античком и рановизантијском периоду поред тога што је саркофаг био надгробни споменик, он је имао још једну функцију – био је гробница у коју је полагано тело покојника.

Антички саркофаг се састојао из ковчега и поклопца. Ковчег је био монолитни, односно из једног дела. Простор у ковчегу где је полаган покојник је дубљен длетом.

Најзнаменитија скупина саркофага се налазила у Цркви Светих Апостола у Цариграду, задужбини цара Константина Великог из 4. века, која је поново изграђена за време владавине Јустинијана I (527-565). У цркви Светих Апостола су сахрањени посмртни остаци апостола Светог Андреја, Светог Луке, Светог Тимотија и самог Константина Великог. Та црква је служила као гробница и за потоње византијске цареве, као и за васељенске патријархе. Са сахрањивањем у тој цркви се престало у 11. веку.

Српски средњовековни саркофази

У односу на античке и рановизантијске саркофаге, средњовековни српски саркофази су имали искључиво функцију надгробног споменика. Тело покојника је сахрањивано у гробницу изнад које је постављан саркофаг.

Још једна разлика између античких и српских средњовековних саркофага је ковчег. Док је антички ковчег монолитан, српски средњовековни ковчег је композитан, односно из делова.

У српским средњовековним земљама саркофази су јављају код гробова припадника династије Немањић и црквених поглавара.

Такође, постоје и два игуманска саркофага (Манастир Сопоћани у Старом Расу и Манастир Лешак код Тетова) и саркофаг властелина Ђурђа Остоуше Пећпала у Манастиру Високи Дечани. Карактеристика два игуманска саркофага која их разликује од осталих српских средњовековних саркофага је та да имају натписе на себи.

Постоје и два камена саркофага из Манастира Славковица из 15. или 16. века, а научници још нису утврдили коме они припадају.

Саркофази постоје или су постојали у манастирима Студеница, Милешева, Пећка патријаршија, Сопоћани, Градац, Ђурђеви Ступови, Бањска, Високи Дечани, Лешак код Тетова и Манастир Славковица.

Српски владарски саркофази

Српски владарски саркофази се састоје од композитног ковчега конструисаног од четири плоче и поклопца са закошеним странама. Од 8. деценије 13. века код саркофага се јавља и постоље.

Изграђени су од мермера, били су без клесане или сликане декорације, нису имали натписе, а једини украси су били ивични и угаони профили. По правилу су се налазили код фреске која је представљала ктиторску композицију.

Саркофази црквених поглавара

Саркофази црквених поглавара су веома слични владарским. Састоје се од истих делова (композитни ковчег, поклопац, постоље), прављени су од мермера, били су без натписа. Једина разлика је та што саркофази црквених поглавара имају плиткорељефне украсе.

Највише саркофага црквених поглавара се налази у Манастиру Пећкој патријаршији.

Прочитајте још:

Фреска „Смрт Ане Дандоло“

Надгробна плоча властелина Жарка – најзначајније археолошко откриће у Србији 2022. године

„Све о археологији“: Типар кнеза Лазара ипак није типар, већ калуп за израду пехара

Током археолошких истраживања средњовековног Браничева 2007. године на локалитету Мали град – Тодића црква археолози су дошли до изузетних налаза – два гвоздена шлема из 12. века.

Приликом истраживања пода средњовековне куће на том локалитету пронађен је врх металног предмета. Најпре се јавила сумња да у питању граната. Након додатних истраживања утврђено је да је реч о гвозденим шлемовима.

Мањи (унутрашњи) шлем је био спакован у већи (спољашњи) шлем. Утврђено је да је у кући избио пожар и да су се шлемови спојили због корозије коју је изазвала велика температура. Остаци дрвета и сламе навели су истраживаче да изнесу тврдњу да су шлемови били чувани у дрвеном сандуку, односно шкрињи.

„Након конзервације је утврђено да су у питању два шлема коничне форме, са високим зашиљеним врхом нагнутим напред (тзв. фригијски), са назалима и вратобраном (авентаил)“, пише археолог Драгана Спасић Ђурић у свом раду „Шлемови из Браничева: Прилог проучавању византијске војне опреме“.

На основу историјских и иконографских извора, археолошких доказа и аналогије са шлемом из Перника (Бугарска), фригијски шлемови из средњовековног Браничева су датовани у 12. век, у време владавине византијских царева Јована II Комнина и Манојла I Комнина.

Средњовековни град Браничево

Средњовековни град Браничево се развијао на простору римског утврђења Виминацијума, на обалама реке Млаве. Постоје две утврђене структуре урбаног језгра Браничева које су смештене у Малом и Великом граду.

Браничево постаје епископски центар 1019. године, за време владавине византијског цара Василија II, са јурисдикцијом над више градова на широком простору дуж Дунава и обе обале реке Велике Мораве.

„Најразвијенија и најпросперитетнија, а уједно и најистраженија фаза Браничевског града припада 12. веку и датована је новцем Јована II Комнина (1118–1143) и Манојла I Комнина (1118–1180)“, истиче ауторка у свом раду. Том периоду припада и објекат 4 – кућа у којој су пронађени гвоздени фригијски шлемови.

У 12. веку и почетком 13. века историју Браничева су обележили чести сукоби Византије и Угарске, Византије и Бугарске, као и пролазак крсташа. Прве записе о остацима Браничева дао је гроф Марсиљи двадесетих година 18. века.

Порекло шлемова из Браничева

Ауторка у тексту наводи да су историјски, иконографски и археолошки докази значајни за проучавање ових шлемова. На мозаицима и фрескама у палатама и црквама на Балкану, у Грчкој, Турској, Италији, Француској и Шпанији се могу наћи фригијски шлемови.

„Оригиналан источноримски или византијски шлем настао је еволуцијом касноримских типова, уз значајне утицаје народа из евроазијских степа и иранско-исламског света, са којима је Византија имала контакте. Осим у војној опреми, грчко-римска традиција веома је заступљена у византијској војној технологији и терминологији“, написала је Драгана Спасић Ђурић.

У Источном римском царству постали су распрострањени од 10. до 12. века. Они нису уведени у Византију са Запада, већ су вероватно били даља еволуција типа шлема који је првобитно настао на Истоку.

Што се тиче шлемова из Браничева, према Драгани Спасић Ђурић, они „типолошки одговарају купастим шлемовима са назалним делом”.

„Вратобрани (авентал) у форми завесица од плетених прстенова или коже са ламелама, на шлемовима из Браничева, било да су примарне израде или накнадно додати, могу се тумачити као својеврсна балканска специфичност и резултат локалних потреба.”

Изглед фригијских шлемова из Браничева

Фригијски шлемови из средњовековног Браничева су скоро идентични, а главна разлика су им димензије.

Израђени су из једног дела од гвозденог лима ковањем, а поједини делови су били заварени. На шлемовима се уочава зашиљена купола са врхом повијеним напред, због чега подсећају на античке фригијске капе, објаснила је ауторка.

„У складу с тим, Рафаеле Д’Амато (Raffaele D’Amato) је установио типологију која садржи 10 типова, од којих су поједини археолошки потврђени на Балкану, из периода од 9. до 12. века.”

Најближи и најсличнији пример јесте шлем из Перника у Бугарској.

Коме је шлем припадао?

У кући у којој су пронађени фригијски шлемови, откривено је веома вредно посуђе. Археолошка истраживања су открила ко је могао бити власник шлемова.

„Значајна акумулација богатства у виду бројног и скупоценог посуђа, објекту даје резиденцијални карактер. Из целокупног инвентара издваја се сет стаклених посуда пурпурне боје, каквом су осликане и поједине керамичке посуде“, објашњава Драгана Спасић Ђурић.

Ауторка сматра да се објекат 4 у Браничеву може тумачити као привремена царска резиденција, као и да су власници шлемова били високопозиционирани у друштву и блиски цару.

Кућа је саграђена у време владавине Јована II Комнина, највероватније крајем треће деценије 12. века. Након смрти Манојла I Комнина уследио је пожар, који је или избио случајно или је био последица мађарског напада.

„Чињеница да су шлемови били спаковани, указује на то да напад-пожар није био очекиван“, констатовала је Драгана Спасић Ђурић.

У сваком случају, ови шлемови су изванредан налаз и уједно представљају археолошку потврду историјских доказа на овој територији.

Мањи број керамичких посуда и већи шлем су део збирке Народног музеја Србије. Остали налази и мањи шлем се налазе у Народном музеју у Пожаревцу.

Извор: Све о археологији

Прочитајте још:

Све о археологији: Локалитет Дворине не престаје да фасцинира – археолози пронашли изузетно значајну надгробну плочу са натписом!

„Све о археологији“: Потрага за двором краља Драгутина у Дебрцу донела неочекиване резултате

„Све о археологији“: Типар кнеза Лазара ипак није типар, већ калуп за израду пехара