Connect with us

Артефакти

Круне српских средњовековних владара

Објављено пре

Цар Урош, Црква Светог Николе у Псачи. Фотографија је преузета са Википедије.
Цар Урош, Црква Светог Николе у Псачи. Фотографија је преузета са Википедије.

Круна је главно обележје владара и његове власти. Она симболизује дар са неба, божанско порекло власти и владавину по милости Божјој. Круне српских средњовековних владара имале су исту симболику. У средњовековним српским земљама владарска обележја, њихова симболика и њихов значај били су засновани на византијској и западноевропској традицији.

Као симбол владарског достојанства круна се први пут јавља у Персији. Владари династије Ахеменида носили су дијадеме – свилене траке везане око главе. Из Персије дијадема прелази у хеленски свет преко Александра Македонског. Тек у време Константина Великог дијадема постаје обележје римског цара, која је додавањем крста трансформисана у хришћанску круну.

У изворима за српску средњовековну историју круна се најчешће назива венцем. Био је коришћен и грчки термин стема, док је термин круна, који потиче од латинске речи corona, ређе коришћен.

Прве круне српских владара

Изгледи круна српских средњовековних владара познати су нам захваљујући њиховим представама на фрескама, новцу и печатима. Први пример круне српског владара може се видети на портрету једног од дукљанских краљева, највероватније краља Михаила, из Цркве Светог Михаила у Стону, насталом око 1080. године. Његова круна је правоугаони обруч украшен драгуљима и бисерима са три крста на врху. Обележја краља на том портрету су типична за владаре западне Европе 11. века.

Портрет владара из Цркве Светог Михаила у Стону. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Портрет владара из Цркве Светог Михаила у Стону. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.

Круне српских великих жупана биле су скромнијег изгледа од краљевских или царских круна. Венац великог жупана Стефана Немањића на фресци на северној капији Манастира Студенице је у облику златне траке са које висе црвене нити са по два црвена драгуља.

Велики жупан Стефан Немањић, Манастир Студеница. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Велики жупан Стефан Немањић, Манастир Студеница. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.

За разлику од те великожупанске круне, на представама краља Стефана Првовенчаног и његовог сина Радослава у Милешеви круне имају златне венце чије врхове красе лучне плоче, такозване камаре.

Краљ Радослав, Црква Вазнесења Христовог у Манастиру Милешеви. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.
Краљ Радослав, Црква Вазнесења Христовог у Манастиру Милешеви. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.

У јужном параклису Радослављеве припрате у Студеници приказана је поворка Немањића. Поворку чине велики жупан Стефан Немања, краљ Стефан Провенчани и краљ Радослав са својом женом краљицом Аном. Венци Стефана Првовенчаног и Радослава се разликују од Немањиног венца по перпендулијама које падају са бочних страна венаца.

Велики жупан Стефана Немања, Богородичина црква у Манастиру Студеници. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.
Велики жупан Стефана Немања, Богородичина црква у Манастиру Студеници. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.
Краљ Стефан Првовенчани, Богородичина црква у Манастиру Студеници. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.
Краљ Стефан Првовенчани, Богородичина црква у Манастиру Студеници. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.

Од портрета краља Владислава, сачувана су два у Цркви Вазнесења Христовог у Манастиру Милешеви. Историчари уметности су утврдили да су на оба портрета круне касније досликане и да је питање да ли те представе одговарају изледу круне коју је Владислав као краљ заиста носио.

Краљ Владислав, Црква Вазнесења Христовог у Манастиру Милешеви. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.
Краљ Владислав, Црква Вазнесења Христовог у Манастиру Милешеви. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.

Куполасте круне међу српским владарима – утицај из Византије

Краљ Урош је први међу српским владарима који у потпуности преузима обележја византијских царева. На основу фресака у његовој задужбини Цркви Свете Тројице у Манастиру Сопоћани научници су утврдили да српски владари од времена краља Уроша носе куполасте круне које су прављене по узору на византијске.

Краљ Урош, Црква Свете Тројице у Манастиру Сопоћани. Фотографија је преузета са Википедије.
Краљ Урош, Црква Свете Тројице у Манастиру Сопоћани. Фотографија је преузета са Википедије.

Круна куполастог типа састоји се од златног венца, са ког падају ниске бисера и драгуља, и горњег дела круне у облику полулопте. Горњи део је обмотавао усправни чеони обруч, који се са златним венцем укрштао на средини чела.

Краљ Драгутин, Црква Светог Ахилија у Ариљу. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.
Краљ Драгутин, Црква Светог Ахилија у Ариљу. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.

Примери куполасте круне могу се видети и на портрету краља Драгутина у Цркви Светог Ахилија у Ариљу и на различитим портретима краља Милутина (Црква Светог Ахилија у Ариљу, Црква Богородице Љевишке у Призрену, Црква Светог Ђорђа у Старом Нагоричану, Краљева црква у Манастиру Студеници, Црква Успења Пресвете Богородице у Манастиру Грачаници).

Краљ Милутин, Црква Светих Јоакима и Ане (Краљева црква), Манастир Студеница. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.
Краљ Милутин, Црква Светих Јоакима и Ане (Краљева црква), Манастир Студеница. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.

У сликарству из времена Стефана Дечанског и Стефана Душана тај тип круне постаје још сложенији. Реч је о крунама које имају попречни и чеони обруч, који се укрштају на врху.

Краљ Стефан Дечански, Црква Христа Пантократора у Манастиру Високи Дечани. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.
Краљ Стефан Дечански, Црква Христа Пантократора у Манастиру Високи Дечани. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.
Цар Душан, Манастир Лесново. Фотографија је преузета са Википедије.
Цар Душан, Манастир Лесново. Фотографија је преузета са Википедије.

Куполасти тип круне налази се и на портретима цара Уроша и његовог савладара краља Вукашина Мрњавчевића у Цркви Светог Николе у Псачи.

Цар Урош, Црква Светог Николе у Псачи. Фотографија је преузета са Википедије.
Цар Урош, Црква Светог Николе у Псачи. Фотографија је преузета са Википедије.
Краљ Вукашин, Црква Светог Николе у Псачи. Фотографија је преузета са Википедије.
Краљ Вукашин, Црква Светог Николе у Псачи. Фотографија је преузета са Википедије.
Развој српске владарске круне од краља Стефана Првовенчаног до цара Уроша. Фотографија је преузета са фејсбук странице Музеја Српске православне цркве.
Развој српске владарске круне од краља Стефана Првовенчаног до цара Уроша. Фотографија је преузета са фејсбук странице Музеја Српске православне цркве.

Последњи владар представљен са куполастом круном у сликарству је краљ Марко Мрњавчевић 1376/7. године у Марковом манастиру у селу Маркова Сушица, недалеко од Скопља.

Владари Моравске Србије су били представљани са куполастим типом круне на новчићима, али не и на фрескама.

Краљ Марко Мрњавчевић, Црква Светог Димитрија у Марковом манастиру. Фотографија је преузета са Википедије.
Краљ Марко Мрњавчевић, Црква Светог Димитрија у Марковом манастиру. Фотографија је преузета са Википедије.

Круне отвореног типа

Српски владари су носили и круне отвореног типа, најчешће у периоду након распада Српског царства. Она се шири нагоре и има кружни или полигонални пресек са конкавним, кружним или „тестерастим“ завршетком. Назива се још и женском круном, пошто су је носиле и жене српских владара.

Занимљиво је да је краљ Марко Мрњавчевић у Варошком манастиру у Прилепу насликан управо са круном отвореног типа, за разлику од његове већ поменуте представе у Марковом манастиру.

Краљ Марко Мрњавчевић, Варошки манастир у Прилепу. Фотографија је преузета са Википедије.
Краљ Марко Мрњавчевић, Варошки манастир у Прилепу. Фотографија је преузета са Википедије.

Круне кнеза Лазара на његовим портретима у Љубостињи и Раваници су различити примери круне отвореног типа.

Кнез Лазар и кнегиња Милица, Црква Христовог Вазнесења у Манастиру Раваници. Фотографија је преузета са Википедије.
Кнез Лазар и кнегиња Милица, Црква Христовог Вазнесења у Манастиру Раваници. Фотографија је преузета са Википедије.

Деспотске круне су такође биле варијанте круне отвореног типа, што најбоље показују портрети деспота Стефана Лазаревића, али и повеља светогорском Манастиру Есфигмену, на којој је деспот Ђурађ Бранковић представљен са зупчастом отвореном круном.

Деспот Стефан Лазаревић, Црква Свете Тројице у Манастиру Манасији. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.
Деспот Стефан Лазаревић, Црква Свете Тројице у Манастиру Манасији. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.
Деспот Ђурађ Бранковић на Есфигменској повељи. Фотографија је преузета са Википедије.
Деспот Ђурађ Бранковић на Есфигменској повељи. Фотографија је преузета са Википедије.

Аутор историчар уметности Душан Николић

Фотографија фреске преузета са сајтова:

Фонд Благо и Википедија

Прочитајте још:

Самострел – убојито стрељачко оружје средњовековних ратника

Буздован (топуз) – једно од оружја Краљевића Марка

Кликните за коментар

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Артефакти

Саркофази средњовековних српских владара и црквених поглавара

Објављено пре

Од стране:

Саркофази краљице Марије Пелеолог и краља Стефана Уроша III (Стефана Дечанског) у Цркви Христа Пантократора у Манастиру Високи Дечани. Фотографија је власништво Манастира Високи Дечани.
Саркофази краљице Марије Пелеолог и краља Стефана Уроша III (Стефана Дечанског) у Цркви Христа Пантократора у Манастиру Високи Дечани. Фотографија је власништво Манастира Високи Дечани.

Прва асоцијација на реч саркофаг многима су монументални надгробни споменици из античког периода. Међутим, они су били често коришћени и у средњем веку, па тако и у средњовековној Србији.

Саркофаг је надгробни споменик израђен од камена или мермера. Оно што код сваког саркофага пада у очи су његове велике димензије.

У античком и рановизантијском периоду поред тога што је саркофаг био надгробни споменик, он је имао још једну функцију – био је гробница у коју је полагано тело покојника.

Антички саркофаг се састојао из ковчега и поклопца. Ковчег је био монолитни, односно из једног дела. Простор у ковчегу где је полаган покојник је дубљен длетом.

Представа византијског цара Јустинијана I на мозаику у Цркви Светог Виталија у Равени. Фотографија је власништво Директмедије. Фотографије је скинута са Википедије.
Представа византијског цара Јустинијана I на мозаику у Цркви Светог Виталија у Равени. Фотографија је власништво Директмедије. Фотографије је преузета са Википедије.

Најзнаменитија скупина саркофага се налазила у Цркви Светих Апостола у Цариграду, задужбини цара Константина Великог из 4. века, која је поново изграђена за време владавине Јустинијана I (527-565). У цркви Светих Апостола су сахрањени посмртни остаци апостола Светог Андреја, Светог Луке, Светог Тимотија и самог Константина Великог. Та црква је служила као гробница и за потоње византијске цареве, као и за васељенске патријархе. Са сахрањивањем у тој цркви се престало у 11. веку.

Глава Константина Великог, део некадашње велике скулптуре. Налази се у Музеју Капитолини у Риму. Аутор фотографије је Џан Пол Грандмон. Фотографије је скинута са Википедије.
Глава Константина Великог, део некадашње велике скулптуре. Налази се у Музеју Капитолини у Риму. Аутор фотографије је Жан Пол Грандмон. Фотографије је преузета са Википедије.

Српски средњовековни саркофази

У односу на античке и рановизантијске саркофаге, средњовековни српски саркофази су имали искључиво функцију надгробног споменика. Тело покојника је сахрањивано у гробницу изнад које је постављан саркофаг.

Саркофаг Светог Симеона (великог жупана Стефана Немање) у Цркви Пресвете Богородице у Манастиру Студеници. Фотографија је власништво Фонда Благо.
Саркофаг Светог Симеона (великог жупана Стефана Немање) у Цркви Пресвете Богородице у Манастиру Студеници. Фотографија је власништво Фонда Благо.

Још једна разлика између античких и српских средњовековних саркофага је ковчег. Док је антички ковчег монолитан, српски средњовековни ковчег је композитан, односно из делова.

У српским средњовековним земљама саркофази су јављају код гробова припадника династије Немањић и црквених поглавара.

Такође, постоје и два игуманска саркофага (Манастир Сопоћани у Старом Расу и Манастир Лешак код Тетова) и саркофаг властелина Ђурђа Остоуше Пећпала у Манастиру Високи Дечани. Карактеристика два игуманска саркофага која их разликује од осталих српских средњовековних саркофага је та да имају натписе на себи.

Саркофаг краља Уроша у Цркви Свете Тројице у Манастиру Сопоћани. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Саркофаг краља Уроша у Цркви Свете Тројице у Манастиру Сопоћани. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.

Постоје и два камена саркофага из Манастира Славковица из 15. или 16. века, а научници још нису утврдили коме они припадају.

Саркофази постоје или су постојали у манастирима Студеница, Милешева, Пећка патријаршија, Сопоћани, Градац, Ђурђеви Ступови, Бањска, Високи Дечани, Лешак код Тетова и Манастир Славковица.

Српски владарски саркофази

Српски владарски саркофази се састоје од композитног ковчега конструисаног од четири плоче и поклопца са закошеним странама. Од 8. деценије 13. века код саркофага се јавља и постоље.

Саркофаг краљице Јелене Анжујске Анђео у Цркви Благовештања у Манастиру Градац. Фотографија је власништво Фонда Благо.
Саркофаг краљице Јелене Анжујске Анђео у Цркви Благовештања у Манастиру Градац. Фотографија је власништво Фонда Благо.

Изграђени су од мермера, били су без клесане или сликане декорације, нису имали натписе, а једини украси су били ивични и угаони профили. По правилу су се налазили код фреске која је представљала ктиторску композицију.

Саркофази црквених поглавара

Саркофази црквених поглавара су веома слични владарским. Састоје се од истих делова (композитни ковчег, поклопац, постоље), прављени су од мермера, били су без натписа. Једина разлика је та што саркофази црквених поглавара имају плиткорељефне украсе.

Саркофаг архиепископа Данила II, Црква Богородице Одигитрије у Манастиру Пећка патријаршија.
Саркофаг архиепископа Данила II, Црква Богородице Одигитрије у Манастиру Пећка патријаршија.

Највише саркофага црквених поглавара се налази у Манастиру Пећкој патријаршији.

Прочитајте још:

Фреска „Смрт Ане Дандоло“

Надгробна плоча властелина Жарка – најзначајније археолошко откриће у Србији 2023. године

„Све о археологији“: Типар кнеза Лазара ипак није типар, већ калуп за израду пехара

Наставите са читањем

Артефакти

Све о археологији: Фригијски шлемови из средњовековног Браничева – изузетан археолошки налаз

Објављено пре

Од стране:

Локалитет Мали град – Тодића црква, авионски снимак. Позиција шлемова у објекту 4. Аутори фотографије Д. Спасић Ђурић и С. Живановић.
Локалитет Мали град – Тодића црква, авионски снимак. Позиција шлемова у објекту 4. Аутори фотографије Д. Спасић Ђурић и С. Живановић.

Током археолошких истраживања средњовековног Браничева 2007. године на локалитету Мали град – Тодића црква археолози су дошли до изузетних налаза – два гвоздена шлема из 12. века.

Приликом истраживања пода средњовековне куће на том локалитету пронађен је врх металног предмета. Најпре се јавила сумња да у питању граната. Након додатних истраживања утврђено је да је реч о гвозденим шлемовима.

Контроверзна ситуација током открића: шлем или граната? Аутор фотографије Д. Спасић Ђурић.
Контроверзна ситуација током открића: шлем или граната? Аутор фотографије Д. Спасић Ђурић.

Мањи (унутрашњи) шлем је био спакован у већи (спољашњи) шлем. Утврђено је да је у кући избио пожар и да су се шлемови спојили због корозије коју је изазвала велика температура. Остаци дрвета и сламе навели су истраживаче да изнесу тврдњу да су шлемови били чувани у дрвеном сандуку, односно шкрињи.

Шлемови након открића, један у другом, стање пре конзервације. Аутор фотографије Д. Спасић Ђурић.
Шлемови након открића, један у другом, стање пре конзервације. Аутор фотографије Д. Спасић Ђурић.

„Након конзервације је утврђено да су у питању два шлема коничне форме, са високим зашиљеним врхом нагнутим напред (тзв. фригијски), са назалима и вратобраном (авентаил)“, пише археолог Драгана Спасић Ђурић у свом раду „Шлемови из Браничева: Прилог проучавању византијске војне опреме“.

На основу историјских и иконографских извора, археолошких доказа и аналогије са шлемом из Перника (Бугарска), фригијски шлемови из средњовековног Браничева су датовани у 12. век, у време владавине византијских царева Јована II Комнина и Манојла I Комнина.

Налазишта шлемова „фригијске форме”: Мали град – Тодића црква, Костолац (Србија), Перник (Бугарска). Аутор карте С. Живановић.
Налазишта шлемова „фригијске форме”: Мали град – Тодића црква, Костолац (Србија), Перник (Бугарска). Аутор карте С. Живановић.

Средњовековни град Браничево

Средњовековни град Браничево се развијао на простору римског утврђења Виминацијума, на обалама реке Млаве. Постоје две утврђене структуре урбаног језгра Браничева које су смештене у Малом и Великом граду.

Круснисање Василија II Македонца за цара. Фотографија је преузета са Википедије.
Круснисање Василија II Македонца за цара. Фотографија је преузета са Википедије.

Браничево постаје епископски центар 1019. године, за време владавине византијског цара Василија II, са јурисдикцијом над више градова на широком простору дуж Дунава и обе обале реке Велике Мораве.

„Најразвијенија и најпросперитетнија, а уједно и најистраженија фаза Браничевског града припада 12. веку и датована је новцем Јована II Комнина (1118–1143) и Манојла I Комнина (1118–1180)“, истиче ауторка у свом раду. Том периоду припада и објекат 4кућа у којој су пронађени гвоздени фригијски шлемови.

Јован II Комнин, мозаик из Аја Софије из Цариграда. Фотографија је преузета са Википедије.
Јован II Комнин, мозаик из Аја Софије из Цариграда. Фотографија је преузета са Википедије.

У 12. веку и почетком 13. века историју Браничева су обележили чести сукоби Византије и Угарске, Византије и Бугарске, као и пролазак крсташа. Прве записе о остацима Браничева дао је гроф Марсиљи двадесетих година 18. века.

Порекло шлемова из Браничева

Ауторка у тексту наводи да су историјски, иконографски и археолошки докази значајни за проучавање ових шлемова. На мозаицима и фрескама у палатама и црквама на Балкану, у Грчкој, Турској, Италији, Француској и Шпанији се могу наћи фригијски шлемови.

Унутрашњи, мањи шлем. Аутор фотографије Д. Спасић Ђурић.
Унутрашњи, мањи шлем. Аутор фотографије Д. Спасић Ђурић.

„Оригиналан источноримски или византијски шлем настао је еволуцијом касноримских типова, уз значајне утицаје народа из евроазијских степа и иранско-исламског света, са којима је Византија имала контакте. Осим у војној опреми, грчко-римска традиција веома је заступљена у византијској војној технологији и терминологији“, написала је Драгана Спасић Ђурић.

У Источном римском царству постали су распрострањени од 10. до 12. века. Они нису уведени у Византију са Запада, већ су вероватно били даља еволуција типа шлема који је првобитно настао на Истоку.

Спољашњи, већи шлем. Аутор фотографије Д. Спасић Ђурић.
Спољашњи, већи шлем. Аутор фотографије Д. Спасић Ђурић.

Што се тиче шлемова из Браничева, према Драгани Спасић Ђурић, они „типолошки одговарају купастим шлемовима са назалним делом”.

Вратобрани (авентал) у форми завесица од плетених прстенова или коже са ламелама, на шлемовима из Браничева, било да су примарне израде или накнадно додати, могу се тумачити као својеврсна балканска специфичност и резултат локалних потреба.”

Идеална реконструкција већег шлема. Аутор цртежа С. Живановић.
Идеална реконструкција већег шлема. Аутор цртежа С. Живановић.

Изглед фригијских шлемова из Браничева

Фригијски шлемови из средњовековног Браничева су скоро идентични, а главна разлика су им димензије.

Израђени су из једног дела од гвозденог лима ковањем, а поједини делови су били заварени. На шлемовима се уочава зашиљена купола са врхом повијеним напред, због чега подсећају на античке фригијске капе, објаснила је ауторка.

Унутрашњи, мањи шлем. Аутор цртежа С. Живановић.
Унутрашњи, мањи шлем. Аутор цртежа С. Живановић.

„У складу с тим, Рафаеле Д’Амато (Raffaele D’Amato) је установио типологију која садржи 10 типова, од којих су поједини археолошки потврђени на Балкану, из периода од 9. до 12. века.”

Најближи и најсличнији пример јесте шлем из Перника у Бугарској.

Спољашњи, већи шлем и детаљ назалне конструкције. Аутор цртежа С. Живановић.
Спољашњи, већи шлем и детаљ назалне конструкције. Аутор цртежа С. Живановић.

Коме је шлем припадао?

У кући у којој су пронађени фригијски шлемови, откривено је веома вредно посуђе. Археолошка истраживања су открила ко је могао бити власник шлемова.

„Значајна акумулација богатства у виду бројног и скупоценог посуђа, објекту даје резиденцијални карактер. Из целокупног инвентара издваја се сет стаклених посуда пурпурне боје, каквом су осликане и поједине керамичке посуде“, објашњава Драгана Спасић Ђурић.

Ауторка сматра да се објекат 4 у Браничеву може тумачити као привремена царска резиденција, као и да су власници шлемова били високопозиционирани у друштву и блиски цару.

Кућа је саграђена у време владавине Јована II Комнина, највероватније крајем треће деценије 12. века. Након смрти Манојла I Комнина уследио је пожар, који је или избио случајно или је био последица мађарског напада.

Манојло I Комнин. Фотографија је преузета са Википедије.
Манојло I Комнин. Фотографија је преузета са Википедије.

„Чињеница да су шлемови били спаковани, указује на то да напад-пожар није био очекиван“, констатовала је Драгана Спасић Ђурић.

У сваком случају, ови шлемови су изванредан налаз и уједно представљају археолошку потврду историјских доказа на овој територији.

Мањи број керамичких посуда и већи шлем су део збирке Народног музеја Србије. Остали налази и мањи шлем се налазе у Народном музеју у Пожаревцу.

Извор: Све о археологији

Прочитајте још:

Све о археологији: Локалитет Дворине не престаје да фасцинира – археолози пронашли изузетно значајну надгробну плочу са натписом!

„Све о археологији“: Потрага за двором краља Драгутина у Дебрцу донела неочекиване резултате

„Све о археологији“: Типар кнеза Лазара ипак није типар, већ калуп за израду пехара

Наставите са читањем

Артефакти

Велико благо Музеја Српске православне цркве: Свечана одора кнеза Лазара

Објављено пре

Од стране:

Одора кнеза Лазара. Аутор фотографије је Петар Нешић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Одора кнеза Лазара. Аутор фотографије је Петар Нешић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.

Свечана одора кнеза Лазара је један од ретких сачуваних одевних предмета српских владара или великаша из средњег века. То велико културно историјско благо чува се већ више од седам деценија у Музеју Српске православне цркве у Београду.

Историја одоре кнеза Лазара

Одора се испрва налазила у кивоту заједно са моштима Светог кнеза Лазара у Манастиру Раваници, у који су пренете из Приштине 1391. године.

Манастир Раваница. Аутор фотографије је Петар Нешић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Манастир Раваница. Аутор фотографије је Петар Нешић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.

У Манастиру Раваници је била све до 1690. године и Велике сеобе Срба, када су је монаси заједно са моштима пренели у Сентандреју. Године 1698. мошти и одора су однети у Манастир Врдник (Нова Раваница) на Фрушкој гори.

Одора кнеза Лазара. Фотографија је власништво Музеја Српске православне цркве.
Одора кнеза Лазара. Фотографија је власништво Музеја Српске православне цркве.

Први помен одоре кнеза Лазара налази се у Инвентару Манастрира Врдник из 1733. године. У њему је записано да је у питању „велика златоткана порфира кнеза Лазара, украшена бисером“.

Одора је скинута са моштију светитеља 4. децембра 1826. године, када је митрополит Стефан Стратимировић пресвукао и пренео мошти Светог кнеза Лазара из старог кивота у нови кивот. Свечана одора је од тада чувана у посебном кивоту, у припрати Цркве Вазнесења Господњег Манастира Врдник.

Црква Вазнесења Господњег Манастира Врдник. Фотографија је преузета са сајта Репубичког завода за заштиту споменика културе.
Црква Вазнесења Господњег Манастира Врдник. Фотографија је преузета са сајта Репубичког завода за заштиту споменика културе.

Током Другог светског рата одора је пренета у Београд, а од 1946. се налази у Музеју Српске православне цркве.

Детаљи са одоре кнеза Лазара. Фотографија је власништво Музеја Српске православне цркве.
Детаљи са одоре кнеза Лазара. Фотографија је власништво Музеја Српске православне цркве.

Одора кнеза Лазара део је сталне поставке Музеја Српске православне цркве у Београду.

Изглед одоре кнеза Лазара

Одора кнеза Лазара је израђена од шеснаест клинастих комада луксузне брокатне свиле највероватније из италијанског града Лука. До тог закључка стручњаци су дошли због начина ткања одоре. Брокат је био црвене боје, која се временом изгубила.

Идеална реконструкција (пурпурна верзија) одоре кнеза Лазара. Фотографија је власништво Музеја Српске православне цркве.
Идеална реконструкција (пурпурна верзија) одоре кнеза Лазара. Фотографија је власништво Музеја Српске православне цркве.

Направљена је пре 15. јуна 1389. године и погибије кнеза Лазара у Косовском боју.

Дуга је 142 центиметра, а копчана је уз помоћ 41 дугмета, са предње стране од грла до стопала. Сачувано је само једно дугме, на којем се налази сребрни амблем кнеза Лазара (шлем са волујским роговима), украшен плавим и зеленим емајлом и опшивен сребрним нитима.

Дугме са одоре кнеза Лазара украшен приказом шлема са волујским роговима (амблем кнеза Лазара). Фотографија је власништво Музеја Српске православне цркве.
Дугме са одоре кнеза Лазара украшен приказом шлема са волујским роговима (амблем кнеза Лазара). Фотографија је власништво Музеја Српске православне цркве.

На одори су извезени мотиви афронтираних пропетих лавова, птица и стилизованог цвећа.

Два лава са одоре кнеза Лазара. Фотографија је власништво Музеја Српске православне цркве.
Два лава са одоре кнеза Лазара. Фотографија је власништво Музеја Српске православне цркве.

Доњи делови одоре су шири, па је доњи сегмент звонаст, познат и као „готички крој“ хаљине. Одора је некада имала дуге рукаве, сужене до лаката.

3Д модел одоре кнеза Лазара

Поводом Видовдана 2023. године, Музеј Српске православне цркве је направио 3Д модел одоре кнеза Лазара, који ће посетици Музеја моћи од почетка јула 2023. године. 3Д модел одоре се већ сада може видети на новом сајту Музеја СПЦ.

Идеална реконструкција одоре кнеза Лазара. Фотографија је власништво Музеја Српске православне цркве.
Идеална реконструкција одоре кнеза Лазара. Фотографија је власништво Музеја Српске православне цркве.

Позивамо наше читаоце да обавезно посете Музеј Српске православне цркве и виде велики број експоната од непроцењиве вредности за историју Српске православне цркве и српског народа, међу којима је одора кнеза Лазара свакако један од највреднијих.

Извор: фејсбук страница Музеја српске православне цркве и сајт Музеја Српске православне цркве

Прочитајте још:

Кнегиња Милица – потомак великог жупана Стефана Немање

„Све о археологији“: Типар кнеза Лазара ипак није типар, већ калуп за израду пехара

Наставите са читањем

Најчитаније