Цар Урош, Црква Светог Николе у Псачи. Фотографија је преузета са Википедије.
Круна је главно обележје владара и његове власти. Она симболизује дар са неба, божанско порекло власти и владавину по милости Божјој. Круне српских средњовековних владара имале су исту симболику. У средњовековним српским земљама владарска обележја, њихова симболика и њихов значај били су засновани на византијској и западноевропској традицији.
Као симбол владарског достојанства круна се први пут јавља у Персији. Владари династије Ахеменида носили су дијадеме – свилене траке везане око главе. Из Персије дијадема прелази у хеленски свет преко Александра Македонског. Тек у време Константина Великог дијадема постаје обележје римског цара, која је додавањем крста трансформисана у хришћанску круну.
У изворима за српску средњовековну историју круна се најчешће назива венцем. Био је коришћен и грчки термин стема, док је термин круна, који потиче од латинске речи corona, ређе коришћен.
Прве круне српских владара
Изгледи круна српских средњовековних владара познати су нам захваљујући њиховим представама на фрескама, новцу и печатима.Први пример круне српског владара може се видети на портрету једног од дукљанских краљева, највероватније краља Михаила, из Цркве Светог Михаила у Стону, насталом око 1080. године. Његова круна је правоугаони обруч украшен драгуљима и бисерима са три крста на врху. Обележја краља на том портрету су типична за владаре западне Европе 11. века.
Круне српских великих жупана биле су скромнијег изгледа од краљевских или царских круна. Венац великог жупана Стефана Немањића на фресци на северној капији Манастира Студенице је у облику златне траке са које висе црвене нити са по два црвена драгуља.
За разлику од те великожупанске круне, на представама краља Стефана Првовенчаног и његовог сина Радослава у Милешеви круне имају златне венце чије врхове красе лучне плоче, такозване камаре.
У јужном параклису Радослављеве припрате у Студеници приказана је поворка Немањића. Поворку чине велики жупан Стефан Немања, краљ Стефан Провенчани и краљ Радослав са својом женом краљицом Аном. Венци Стефана Првовенчаног и Радослава се разликују од Немањиног венца по перпендулијама које падају са бочних страна венаца.
Од портрета краља Владислава, сачувана су два у Цркви Вазнесења Христовог у Манастиру Милешеви. Историчари уметности су утврдили да су на оба портрета круне касније досликане и да је питање да ли те представе одговарају изледу круне коју је Владислав као краљ заиста носио.
Куполасте круне међу српским владарима – утицај из Византије
Краљ Урош је први међу српским владарима који у потпуности преузима обележја византијских царева. На основу фресака у његовој задужбини Цркви Свете Тројице у Манастиру Сопоћани научници су утврдили да српски владари од времена краља Уроша носе куполасте круне које су прављене по узору на византијске.
Круна куполастог типа састоји се од златног венца, са ког падају ниске бисера и драгуља, и горњег дела круне у облику полулопте. Горњи део је обмотавао усправни чеони обруч, који се са златним венцем укрштао на средини чела.
Примери куполасте круне могу се видети и на портрету краља Драгутина у Цркви Светог Ахилија у Ариљу и на различитим портретима краља Милутина (Црква Светог Ахилија у Ариљу, Црква Богородице Љевишке у Призрену, Црква Светог Ђорђа у Старом Нагоричану, Краљева црква у Манастиру Студеници, Црква Успења Пресвете Богородице у Манастиру Грачаници).
У сликарству из времена Стефана Дечанског и Стефана Душана тај тип круне постаје још сложенији. Реч је о крунама које имају попречни и чеони обруч, који се укрштају на врху.
Куполасти тип круне налази се и на портретима цара Уроша и његовог савладара краља Вукашина Мрњавчевића у Цркви Светог Николе у Псачи.
Последњи владар представљен са куполастом круном у сликарству је краљ Марко Мрњавчевић1376/7. године у Марковом манастиру у селу Маркова Сушица, недалеко од Скопља.
Владари Моравске Србије су били представљани са куполастим типом круне на новчићима, али не и на фрескама.
Круне отвореног типа
Српски владари су носили и круне отвореног типа, најчешће у периоду након распада Српског царства. Она се шири нагоре и има кружни или полигонални пресек са конкавним, кружним или „тестерастим“ завршетком. Назива се још и женском круном, пошто су је носиле и жене српских владара.
Занимљиво је да је краљ Марко Мрњавчевић у Варошком манастиру у Прилепу насликан управо са круном отвореног типа, за разлику од његове већ поменуте представе у Марковом манастиру.
Круне кнеза Лазара на његовим портретима у Љубостињи и Раваници су различити примери круне отвореног типа.
Деспотске круне су такође биле варијанте круне отвореног типа, што најбоље показују портрети деспота Стефана Лазаревића, али и повеља светогорском Манастиру Есфигмену, на којој је деспот Ђурађ Бранковић представљен са зупчастом отвореном круном.
Саркофази краљице Марије Пелеолог и краља Стефана Уроша III (Стефана Дечанског) у Цркви Христа Пантократора у Манастиру Високи Дечани. Фотографија је власништво Манастира Високи Дечани.
Прва асоцијација на реч саркофаг многима су монументални надгробни споменици из античког периода. Међутим, они су били често коришћени и у средњем веку, па тако и у средњовековној Србији.
Саркофаг је надгробни споменик израђен од камена или мермера. Оно што код сваког саркофага пада у очи су његове велике димензије.
У античком и рановизантијском периоду поред тога што је саркофаг био надгробни споменик, он је имао још једну функцију – био је гробница у коју је полагано тело покојника.
Антички саркофаг се састојао из ковчега и поклопца. Ковчег је био монолитни, односно из једног дела. Простор у ковчегу где је полаган покојник је дубљен длетом.
Најзнаменитија скупина саркофага се налазила у Цркви Светих Апостола у Цариграду, задужбини цара Константина Великог из 4. века, која је поново изграђена за време владавине Јустинијана I (527-565). У цркви Светих Апостола су сахрањени посмртни остаци апостола Светог Андреја, Светог Луке, Светог Тимотија и самог Константина Великог. Та црква је служила као гробница и за потоње византијске цареве, као и за васељенске патријархе. Са сахрањивањем у тој цркви се престало у 11. веку.
Српски средњовековни саркофази
У односу на античке и рановизантијске саркофаге, средњовековни српски саркофази су имали искључиво функцију надгробног споменика. Тело покојника је сахрањивано у гробницу изнад које је постављан саркофаг.
Још једна разлика између античких и српских средњовековних саркофага је ковчег. Док је антички ковчег монолитан, српски средњовековни ковчег је композитан, односно из делова.
У српским средњовековним земљама саркофази су јављају код гробова припадника династијеНемањић и црквених поглавара.
Такође, постоје и два игуманска саркофага (Манастир Сопоћани у Старом Расу и Манастир Лешак код Тетова) и саркофаг властелина Ђурђа Остоуше Пећпала у Манастиру Високи Дечани. Карактеристика два игуманска саркофага која их разликује од осталих српских средњовековних саркофага је та да имају натписе на себи.
Постоје и два камена саркофага из Манастира Славковица из 15. или 16. века, а научници још нису утврдили коме они припадају.
Саркофази постоје или су постојали у манастирима Студеница, Милешева, Пећка патријаршија, Сопоћани, Градац, Ђурђеви Ступови, Бањска, Високи Дечани, Лешак код Тетова и Манастир Славковица.
Српски владарски саркофази
Српски владарски саркофази се састоје од композитног ковчега конструисаног од четири плоче и поклопца са закошеним странама. Од 8. деценије 13. века код саркофага се јавља и постоље.
Изграђени су од мермера, били су без клесане или сликане декорације, нису имали натписе, а једини украси су били ивични и угаони профили. По правилу су се налазили код фреске која је представљала ктиторску композицију.
Саркофази црквених поглавара
Саркофази црквених поглавара су веома слични владарским. Састоје се од истих делова (композитни ковчег, поклопац, постоље), прављени су од мермера, били су без натписа. Једина разлика је та што саркофази црквених поглавара имају плиткорељефне украсе.
Највише саркофага црквених поглавара се налази у Манастиру Пећкој патријаршији.
Локалитет Мали град – Тодића црква, авионски снимак. Позиција шлемова у објекту 4. Аутори фотографије Д. Спасић Ђурић и С. Живановић.
Током археолошких истраживања средњовековног Браничева 2007. године на локалитету Мали град – Тодића црква археолози су дошли до изузетних налаза – два гвоздена шлема из 12. века.
Приликом истраживања пода средњовековне куће на том локалитету пронађен је врх металног предмета. Најпре се јавила сумња да у питању граната. Након додатних истраживања утврђено је да је реч о гвозденим шлемовима.
Мањи (унутрашњи) шлем је био спакован у већи (спољашњи) шлем. Утврђено је да је у кући избио пожар и да су се шлемови спојили због корозије коју је изазвала велика температура. Остаци дрвета и сламе навели су истраживаче да изнесу тврдњу да су шлемови били чувани у дрвеном сандуку, односно шкрињи.
„Након конзервације је утврђено да су у питању два шлема коничне форме, са високим зашиљеним врхом нагнутим напред (тзв. фригијски), са назалима и вратобраном (авентаил)“, пише археолог Драгана Спасић Ђурић у свом раду „Шлемови из Браничева: Прилог проучавању византијске војне опреме“.
На основу историјских и иконографских извора, археолошких доказа и аналогије са шлемом из Перника (Бугарска), фригијски шлемови из средњовековног Браничева су датовани у 12. век, у време владавине византијских царева Јована II Комнина и Манојла I Комнина.
Средњовековни град Браничево
Средњовековни град Браничево се развијао на простору римског утврђења Виминацијума, на обалама реке Млаве. Постоје две утврђене структуре урбаног језгра Браничева које су смештене у Малом и Великом граду.
Браничево постаје епископски центар 1019. године, за време владавине византијског цара Василија II, са јурисдикцијом над више градова на широком простору дуж Дунава и обе обале реке Велике Мораве.
„Најразвијенија и најпросперитетнија, а уједно и најистраженија фаза Браничевског града припада 12. веку и датована је новцем Јована II Комнина (1118–1143) и Манојла I Комнина (1118–1180)“, истиче ауторка у свом раду. Том периоду припада и објекат 4 – кућа у којој су пронађени гвоздени фригијски шлемови.
У 12. веку и почетком 13. века историју Браничева су обележили чести сукоби Византије и Угарске, Византије и Бугарске, као и пролазак крсташа. Прве записе о остацима Браничева дао је гроф Марсиљи двадесетих година 18. века.
Порекло шлемова из Браничева
Ауторка у тексту наводи да су историјски, иконографски и археолошки докази значајни за проучавање ових шлемова. На мозаицима и фрескама у палатама и црквама на Балкану, у Грчкој, Турској, Италији, Француској и Шпанији се могу наћи фригијски шлемови.
„Оригиналан источноримски или византијски шлем настао је еволуцијом касноримских типова, уз значајне утицаје народа из евроазијских степа и иранско-исламског света, са којима је Византија имала контакте. Осим у војној опреми, грчко-римска традиција веома је заступљена у византијској војној технологији и терминологији“, написала је Драгана Спасић Ђурић.
У Источном римском царству постали су распрострањени од 10. до 12. века. Они нису уведени у Византију са Запада, већ су вероватно били даља еволуција типа шлема који је првобитно настао на Истоку.
Што се тиче шлемова из Браничева, према Драгани Спасић Ђурић, они „типолошки одговарају купастим шлемовима са назалним делом”.
„Вратобрани (авентал) у форми завесица од плетених прстенова или коже са ламелама, на шлемовима из Браничева, било да су примарне израде или накнадно додати, могу се тумачити као својеврсна балканска специфичност и резултат локалних потреба.”
Изглед фригијских шлемова из Браничева
Фригијски шлемови из средњовековног Браничева су скоро идентични, а главна разлика су им димензије.
Израђени су из једног дела од гвозденог лима ковањем, а поједини делови су били заварени. На шлемовима се уочава зашиљена купола са врхом повијеним напред, због чега подсећају на античке фригијске капе, објаснила је ауторка.
„У складу с тим, Рафаеле Д’Амато(Raffaele D’Amato) је установио типологију која садржи 10 типова, од којих су поједини археолошки потврђени на Балкану, из периода од 9. до 12. века.”
Најближи и најсличнији пример јесте шлем из Перника у Бугарској.
Коме је шлем припадао?
У кући у којој су пронађени фригијски шлемови, откривено је веома вредно посуђе. Археолошка истраживања су открила ко је могао бити власник шлемова.
„Значајна акумулација богатства у виду бројног и скупоценог посуђа, објекту даје резиденцијални карактер. Из целокупног инвентара издваја се сет стаклених посуда пурпурне боје, каквом су осликане и поједине керамичке посуде“, објашњава Драгана Спасић Ђурић.
Ауторка сматра да се објекат 4 у Браничеву може тумачити као привремена царска резиденција, као и да су власници шлемова били високопозиционирани у друштву и блиски цару.
Кућа је саграђена у време владавине Јована II Комнина, највероватније крајем треће деценије 12. века. Након смрти Манојла I Комнина уследио је пожар, који је или избио случајно или је био последица мађарског напада.
„Чињеница да су шлемови били спаковани, указује на то да напад-пожар није био очекиван“, констатовала је Драгана Спасић Ђурић.
У сваком случају, ови шлемови су изванредан налаз и уједно представљају археолошку потврду историјских доказа на овој територији.
Мањи број керамичких посуда и већи шлем су део збирке Народног музеја Србије. Остали налази и мањи шлем се налазе у Народном музеју у Пожаревцу.
Одора кнеза Лазара. Аутор фотографије је Петар Нешић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Свечана одора кнеза Лазара је један од ретких сачуваних одевних предмета српских владара или великаша из средњег века. То велико културно историјско благо чува се већ више од седам деценија у Музеју Српске православне цркве у Београду.
Историја одоре кнеза Лазара
Одора се испрва налазила у кивоту заједно са моштима Светог кнеза Лазара у Манастиру Раваници, у који су пренете из Приштине 1391. године.
У Манастиру Раваници је била све до 1690. године и Велике сеобе Срба, када су је монаси заједно са моштима пренели у Сентандреју. Године 1698. мошти и одора су однети у Манастир Врдник (Нова Раваница) на Фрушкој гори.
Први помен одоре кнеза Лазара налази се у Инвентару Манастрира Врдник из 1733. године. У њему је записано да је у питању „велика златоткана порфира кнеза Лазара, украшена бисером“.
Одора је скинута са моштију светитеља 4. децембра 1826. године, када је митрополит Стефан Стратимировић пресвукао и пренео мошти Светог кнеза Лазара из старог кивота у нови кивот. Свечана одора је од тада чувана у посебном кивоту, у припрати Цркве Вазнесења Господњег Манастира Врдник.
Током Другог светског рата одора је пренета у Београд, а од 1946. се налази у Музеју Српске православне цркве.
Одора кнеза Лазара део је сталне поставке Музеја Српске православне цркве у Београду.
Изглед одоре кнеза Лазара
Одора кнеза Лазара је израђена од шеснаест клинастих комада луксузне брокатне свиле највероватније из италијанског града Лука. До тог закључка стручњаци су дошли због начина ткања одоре. Брокат је био црвене боје, која се временом изгубила.
Направљена је пре 15. јуна 1389. године и погибије кнеза Лазара у Косовском боју.
Дуга је 142 центиметра, а копчана је уз помоћ 41 дугмета, са предње стране од грла до стопала. Сачувано је само једно дугме, на којем се налази сребрни амблем кнеза Лазара (шлем са волујским роговима), украшен плавим и зеленим емајлом и опшивен сребрним нитима.
На одори су извезени мотиви афронтираних пропетих лавова, птица и стилизованог цвећа.
Доњи делови одоре су шири, па је доњи сегмент звонаст, познат и као „готички крој“ хаљине. Одора је некада имала дуге рукаве, сужене до лаката.
3Д модел одоре кнеза Лазара
Поводом Видовдана 2023. године, Музеј Српске православне цркве је направио 3Д модел одоре кнеза Лазара, који ће посетици Музеја моћи од почетка јула 2023. године. 3Д модел одоре се већ сада може видети на новом сајту Музеја СПЦ.
Позивамо наше читаоце да обавезно посете Музеј Српске православне цркве и виде велики број експоната од непроцењиве вредности за историју Српске православне цркве и српског народа, међу којима је одора кнеза Лазара свакако један од највреднијих.