Артефакти

Самострел – убојито стрељачко оружје средњовековних ратника

Објављено пре

Фреска Светог Меркурија, насликана у 14. веку, у Цркви Светог Димитрија у Манастиру Пећкој патријаршији.
Фреска Светог Меркурија, насликана у 14. веку, у Цркви Светог Димитрија у Манастиру Пећкој патријаршији. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.

Када се у истој реченици помену оружје и средњи век, прва асоцијација код већине људи је мач. Наравно, арсенал средњовековног оружја био је много, много већи, а истакнуто место у њему је заузимао самострел, главно стрељачко оружје у средњем веку.

Самострел се у Европи први пут појављује у италијанским градовима крајем Х и почетком XI века. Због огромне разорне моћи самострела, на Латеранском сабору 1139. године одлучено је да се то оружје не сме користити против хришћана.

Код самострела је лук учвршћен на постољу, на којем је механизам за задржавање и окидање тетиве. На постољу се налази жљеб (вођица) за стрелу. Лукови су прављени од дрвета, рога и метала. Постоље је било дрвено, а код мањих самострела је могло бити и од гвожђа. Окидач је од гвожђа у облику зупца или благо повијене куке, да се тетива може лако запети и окинути. Обарач је од гвожђа различитог облика. На врху темена лука налази се кружна или полукружна узенгија, која служи за стављање стопала приликом запињања лука.

Термин самострел који се употребљавао у српским земљама је из старословенског језика. У Дубровнику је самострел називан балистра или балиста. Употреба самострела у Србији је нарочито била раширена у 15. веку.

Прочитајте још:

Буздован (топуз) – једно од оружја Краљевића Марка

Кликните за коментар

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Вести

„Све о археологији“: Типар кнеза Лазара ипак није типар, већ калуп за израду пехара

Објављено пре

Од стране:

Калуп за израду дела пехара кнеза Лазара. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Калуп за израду дела пехара кнеза Лазара. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.

„Типар“ кнеза Лазара откривен је 2015. године на Руднику. Нова анализа је потврдила да ипак није реч о типару, већ о калупу или матрици која је требало да послужи за израду пехара кнеза Лазара.

Изузетан налаз пронашли су археолози 2015. године на локалитету Дрење на Руднику. Артефакт је првобитно протумачен као печатњак или типар кнеза Лазара.

Локалитет Дрење на Руднику, општи изглед, 2011. године. Фотографија је власништво Републичког завода за заштиту споменика културе.
Локалитет Дрење на Руднику, општи изглед, 2011. године. Фотографија је власништво Републичког завода за заштиту споменика културе.

У новом раду објављеном у „Старинару“ 2021. године, аутори др Дејан Радичевић и мр Ана Цицовић продискутовали су поново о натпису на откривеном артефакту.

У првобитном читању, Радичевић и Цицовићева су мислили да натпис гласи:

Првобитно тумачење текста на калупу за пехар кнеза Лазара.
Првобитно тумачење текста на калупу за израду дела пехара кнеза Лазара.

(у преводу на савремени српски: + Ово је милост господина кнеза Лазара све српске земље), па су најпре претпоставили да је у питању печатњак или типар.

Међутим, нова интерпретација натписа заправо гласи:

Најновије тумачење текста на калупу за пехар кнеза Лазара.
Најновије тумачење текста на калупу за израду дела пехара кнеза Лазара.

(у преводу на савремени српски: + Ово је пехар господина кнеза Лазара све српске земље).

Аутори су у новом раду објаснили да је реч о једном детаљу који раније није био примећен.

„Ради се о лигатури у почетном делу натписа у којој је повезано друго и треће слово, која се сад читају као И и П.”

Део натписа на калупу за пехар кнеза Лазара. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Део натписа на калупу за израду дела пехара кнеза Лазара. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.

Типар кнеза Лазара је био калуп за израду дела пехара

Аутори даље у раду објашњавају да је, с обзиром да се у натпису спомиње пехар, а не милост,  реч о предмету који је служио за нешто сасвим друго. На основу облика и аналогија са истим и сличним предметима, они закључују да се ради о калупу или матрици која је требала да буде употребљена за израду дела пехара. Тај пехар је вероватно требало да буде намењен кнезу Лазару. На калупу нису примећени трагови коришћења, тако да он није био употребљен.

Што се тиче средњовековних пехара у археолошким записима њих готова да нема. О њима се највише зна из историјских списа и са ликовних представа. Пехари су посуде за пиће на високој стопи попут путира. Верује се да су били прављени од злата и сребра и украшени драгим камењем и емајлом. На њима су могли да стоје и хералдички знакови. Ту си и мањи пехари са две дршке за лакше испијање пића.

Сличне посуде из средњег века коју су очуване до данас су чаше. Тај назив је био и употребљаван у средњем веку. Чаша је луксузан предмет на којем се налазио натпис власника, а понекад и благослов ономе ко из ње пије.

Значајан налаз са Рудника

Овај изузетни налаз са Рудника је први материјални доказ о постојању пехара у средњовековној Србији.

Поред тога што је реч о једином налазу таквог типа, аутори даље у раду објашњавају зашто је још значајан.

Локалитет Дрење на Руднику, детаљ, 2011. године. Фотографија је власништво Републичког завода за заштиту споменика културе.
Локалитет Дрење на Руднику, детаљ, 2011. године. Фотографија је власништво Републичког завода за заштиту споменика културе.

„Руднички налаз је драгоцен и због тога што указује на још један заједнички елемент који повезује чаше и пехаре. Он је био намењен за израду само једног, али веома значајног дела пехара. Ради се о централном медаљону који се налазио на дну посуде. Такви медаљони се као самостални елемент на посудама јављају од 14. века, а сматрају се позајмицом из западне, готичке уметности. На њима се могу налазити натписи који откривају власника, али и представе, па и читаве композиције, хришћанске или лаичке садржине, зависно од тога да ли је посуда била намењена у профане сврхе или за култне потребе.“

Место израде матрице

Након што су научници решили мистерију предмета, они су се затим осврнули на то ко га је израдио и где. Јасно је да је матрица наручена за пехар кнезу Лазару. Њу је могао да наручи лично кнез Лазара или је то учинио неко у његово име, а можда је пехар требало да буде поклон.

„Не можемо рећи ко је био мајстор Лазаревог пехара, али прилично поуздано можемо рећи да је своју праксу развио на планини Руднику. Места израде драгоцених посуда најчешће се не могу прецизно утврдити. Научници обично наводе да су ти предмети произведени у домаћим радионицама (у којима су радили мајстори углавном из Котора и Дубровника) или да су то биле наруџбине реализоване у приморским градовима.“

Аутор мастер археолог Маја Миљевић Ђајић

Извор:

Све о археологији

Прочитајте још:

„Све о археологији“: Завршена овогодишња истраживања тврђаве Петрус

Нова значајна открића археолога на локалитету Орловине у Малом Зворнику

Наставите са читањем

Артефакти

Бол мајке за рано преминулим сином – молитва деспотице Јелене Мрњавчевић „Туга за младенцем Угљешом“

Објављено пре

Од стране:

Стихови молитве „Туга за младенцем Угљешом“ деспотице Јелене Мрњавчевић на корицама диптиха њеног сина Угљеше Мрњавчевића. Фотографија је преузета са сајта https://riznica.hilandar.org/ и власништво је Фондације „Задужбина Светог манастира Хиландара“.
Стихови молитве „Туга за младенцем Угљешом“ деспотице Јелене Мрњавчевић на корицама диптиха њеног сина Угљеше Мрњавчевића. Фотографија је преузета са сајта https://riznica.hilandar.org/ и власништво је Фондације „Задужбина Светог манастира Хиландара“.

Непосредно време пред Маричку битку 1371. године време је унутрашњег раслојавања Српског царства и почетак његовог распада. Цар Стефан Урош не успева да обузда растућу моћ великаша, браћа Вукашин и Угљеша Мрњавчевић постају најмоћније личности у држави, истиче се низ обласних господара попут Балшића, кнеза Лазара Хребељановића, жупана Николе Алтомановића, свако са својим интересима, областима, својом управом, војском… Истовремено са војним, политичким и управним слабљењем Српског царства крајем седме деценије 14. века, одвија се лична трагедија деспотице Јелене Мрњавчевић, трагедија која ће бити преточена у песму-молитву „Туга за младенцем Угљешом“, трагедија која ће српској књижевности донети своју прву познату песникињу.

Рођење и смрт младог Угљеше Мрњавчевића

Јелена Мрњавчевић (у монаштву Јефимија) била је ћерка кесара Војихне, господара града Драме и намесника Серске области, и супруга деспота Угљеше Мрњавчевића. У браку са владаром Серске државе Јелена је добила сина Угљешу.

Младенац Угљеша је од серског митрополита Теодосија, највероватније на свом крштењу, добио на поклон мали диптих – иконицу са две стране, украшену представама Богородице са пророцима и Гостољубља Аврамовог међу апостолима, као и бисерима и драгим камењем.

Наличје диптиха младог Угљеше Мрњавчевића са представом Богородице са пророцима и представом Гостољубља Аврамовог међу апостолима. Фотографија је преузета са сајта https://riznica.hilandar.org/ и власништво је Фондације „Задужбина Светог манастира Хиландара“.
Наличје диптиха младог Угљеше Мрњавчевића са представом Богородице са пророцима и представом Гостољубља Аврамовог међу апостолима. Фотографија је преузета са сајта https://riznica.hilandar.org/ и власништво је Фондације „Задужбина Светог манастира Хиландара“.

Нажалост, млади Угљеша је врло брзо преминуо и сахрањен је у Цркви Ваведења Пресвете Богородице у Манастиру Хиландару, где је сахрањен и његов деда Војихна.

Настанак молитве „Туга за младенцем Угљешом“

Како је женама приступ Светој Гори забрањен, тако деспотица Јелена није присутвовала сахрани свог јединца, а није могла ни да обилази место његовог вечног почивалишта. Стога је на синовљев гроб послала његову иконицу, а на њеним спољашњим странама, украшеним сребрним плочицама, дала је да се уреже молитва коју је написала.

Стихови молитве „Туга за младенцем Угљешом“ деспотице Јелене Мрњавчевић на диптиху њеног сина Угљеше Мрњавчевића, први део. Фотографија је преузета са сајта https://riznica.hilandar.org/ и власништво је Фондације „Задужбина Светог манастира Хиландара“.
Стихови молитве „Туга за младенцем Угљешом“ деспотице Јелене Мрњавчевић на диптиху њеног сина Угљеше Мрњавчевића, први део. Фотографија је преузета са сајта https://riznica.hilandar.org/ и власништво је Фондације „Задужбина Светог манастира Хиландара“.

„Мале иконе, но велики дар,

које имају пресветли лик Владичин

и пречисте Богоматере,

што их велики и свети муж

дарова младом младенцу Угљеши Деспотовићу

којега неоскрвњено млађахног преставише

у вечне обитељи,

а тело се предаде гробу,

који изделаше праоци због преступљења.

Стихови молитве „Туга за младенцем Угљешом“ деспотице Јелене Мрњавчевић на диптиху њеног сина Угљеше Мрњавчевића, други део. Фотографија је преузета са сајта https://riznica.hilandar.org/ и власништво је Фондације „Задужбина Светог манастира Хиландара“.
Стихови молитве „Туга за младенцем Угљешом“ деспотице Јелене Мрњавчевић на диптиху њеног сина Угљеше Мрњавчевића, други део. Фотографија је преузета са сајта https://riznica.hilandar.org/ и власништво је Фондације „Задужбина Светог манастира Хиландара“.

Удостоји, Владико Христе,

и ти, пречиста Богомати,

мене јадну да свагда бригујем

о одласку душе моје,

што угледах на родитељима ми

и на рођеном од мене младенцу,

за ким жалост непрестано гори у срцу моме,

природом матерњом побеђивана.“

Наличје диптиха младог Угљеше Мрњавчевића са представом Богородице са пророцима. Фотографија је преузета са сајта https://riznica.hilandar.org/ и власништво је Фондације „Задужбина „Светог манастира Хиландара“.
Наличје диптиха младог Угљеше Мрњавчевића са представом Богородице са пророцима. Фотографија је преузета са сајта https://riznica.hilandar.org/ и власништво је Фондације „Задужбина „Светог манастира Хиландара“.

Молитва „Туга за младенцем Угљешом“ настала је између 1368. и 1371. године. Она је кратка и сажета, а опет пуна бола, мудрости и нежног осећања. Јеленина молитва је лична и конкретна, описује земаљску везу детета и родитеља и жалост мајке за преминулим сином.

Диптих Угљеше Мрњавчевића са молитвом депостице Јелене Мрњавчевић чува се у Ризници Манастира Хиландара и једно је од највећих драгоцености те светиње.

Наличје диптиха младог Угљеше Мрњавчевића са представом Гостољубља Аврамовог међу апостолима. Фотографија је преузета са сајта https://riznica.hilandar.org/ и власништво је Фондације „Задужбина Светог манастира Хиландара“.
Наличје диптиха младог Угљеше Мрњавчевића са представом Гостољубља Аврамовог међу апостолима. Фотографија је преузета са сајта https://riznica.hilandar.org/ и власништво је Фондације „Задужбина Светог манастира Хиландара“.

Прва српска песникиња

Поред те молитве, Јелена је написала и дела „Мољење Господу Исусу Христу“ и „Похвала кнезу Лазару“.

Историчари књижевности сматрају је за прву српску књижевницу.

Прочитајте још:

Круне српских средњовековних владара

Милица кнегиња немирног доба, аутор Марко Шуица

Наставите са читањем

Артефакти

Круне српских средњовековних владара

Објављено пре

Од стране:

Цар Урош, Црква Светог Николе у Псачи. Фотографија је преузета са Википедије.
Цар Урош, Црква Светог Николе у Псачи. Фотографија је преузета са Википедије.

Круна је главно обележје владара и његове власти. Она симболизује дар са неба, божанско порекло власти и владавину по милости Божјој. Круне српских средњовековних владара имале су исту симболику. У средњовековним српским земљама владарска обележја, њихова симболика и њихов значај били су засновани на византијској и западноевропској традицији.

Као симбол владарског достојанства круна се први пут јавља у Персији. Владари династије Ахеменида носили су дијадеме – свилене траке везане око главе. Из Персије дијадема прелази у хеленски свет преко Александра Македонског. Тек у време Константина Великог дијадема постаје обележје римског цара, која је додавањем крста трансформисана у хришћанску круну.

У изворима за српску средњовековну историју круна се најчешће назива венцем. Био је коришћен и грчки термин стема, док је термин круна, који потиче од латинске речи corona, ређе коришћен.

Прве круне српских владара

Изгледи круна српских средњовековних владара познати су нам захваљујући њиховим представама на фрескама, новцу и печатима. Први пример круне српског владара може се видети на портрету једног од дукљанских краљева, највероватније краља Михаила, из Цркве Светог Михаила у Стону, насталом око 1080. године. Његова круна је правоугаони обруч украшен драгуљима и бисерима са три крста на врху. Обележја краља на том портрету су типична за владаре западне Европе 11. века.

Портрет владара из Цркве Светог Михаила у Стону. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Портрет владара из Цркве Светог Михаила у Стону. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.

Круне српских великих жупана биле су скромнијег изгледа од краљевских или царских круна. Венац великог жупана Стефана Немањића на фресци на северној капији Манастира Студенице је у облику златне траке са које висе црвене нити са по два црвена драгуља.

Велики жупан Стефан Немањић, Манастир Студеница. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Велики жупан Стефан Немањић, Манастир Студеница. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.

За разлику од те великожупанске круне, на представама краља Стефана Првовенчаног и његовог сина Радослава у Милешеви круне имају златне венце чије врхове красе лучне плоче, такозване камаре.

Краљ Радослав, Црква Вазнесења Христовог у Манастиру Милешеви. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.
Краљ Радослав, Црква Вазнесења Христовог у Манастиру Милешеви. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.

У јужном параклису Радослављеве припрате у Студеници приказана је поворка Немањића. Поворку чине велики жупан Стефан Немања, краљ Стефан Провенчани и краљ Радослав са својом женом краљицом Аном. Венци Стефана Првовенчаног и Радослава се разликују од Немањиног венца по перпендулијама које падају са бочних страна венаца.

Велики жупан Стефана Немања, Богородичина црква у Манастиру Студеници. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.
Велики жупан Стефана Немања, Богородичина црква у Манастиру Студеници. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.
Краљ Стефан Првовенчани, Богородичина црква у Манастиру Студеници. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.
Краљ Стефан Првовенчани, Богородичина црква у Манастиру Студеници. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.

Од портрета краља Владислава, сачувана су два у Цркви Вазнесења Христовог у Манастиру Милешеви. Историчари уметности су утврдили да су на оба портрета круне касније досликане и да је питање да ли те представе одговарају изледу круне коју је Владислав као краљ заиста носио.

Краљ Владислав, Црква Вазнесења Христовог у Манастиру Милешеви. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.
Краљ Владислав, Црква Вазнесења Христовог у Манастиру Милешеви. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.

Куполасте круне међу српским владарима – утицај из Византије

Краљ Урош је први међу српским владарима који у потпуности преузима обележја византијских царева. На основу фресака у његовој задужбини Цркви Свете Тројице у Манастиру Сопоћани научници су утврдили да српски владари од времена краља Уроша носе куполасте круне које су прављене по узору на византијске.

Краљ Урош, Црква Свете Тројице у Манастиру Сопоћани. Фотографија је преузета са Википедије.
Краљ Урош, Црква Свете Тројице у Манастиру Сопоћани. Фотографија је преузета са Википедије.

Круна куполастог типа састоји се од златног венца, са ког падају ниске бисера и драгуља, и горњег дела круне у облику полулопте. Горњи део је обмотавао усправни чеони обруч, који се са златним венцем укрштао на средини чела.

Краљ Драгутин, Црква Светог Ахилија у Ариљу. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.
Краљ Драгутин, Црква Светог Ахилија у Ариљу. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.

Примери куполасте круне могу се видети и на портрету краља Драгутина у Цркви Светог Ахилија у Ариљу и на различитим портретима краља Милутина (Црква Светог Ахилија у Ариљу, Црква Богородице Љевишке у Призрену, Црква Светог Ђорђа у Старом Нагоричану, Краљева црква у Манастиру Студеници, Црква Успења Пресвете Богородице у Манастиру Грачаници).

Краљ Милутин, Црква Светих Јоакима и Ане (Краљева црква), Манастир Студеница. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.
Краљ Милутин, Црква Светих Јоакима и Ане (Краљева црква), Манастир Студеница. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.

У сликарству из времена Стефана Дечанског и Стефана Душана тај тип круне постаје још сложенији. Реч је о крунама које имају попречни и чеони обруч, који се укрштају на врху.

Краљ Стефан Дечански, Црква Христа Пантократора у Манастиру Високи Дечани. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.
Краљ Стефан Дечански, Црква Христа Пантократора у Манастиру Високи Дечани. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.
Цар Душан, Манастир Лесново. Фотографија је преузета са Википедије.
Цар Душан, Манастир Лесново. Фотографија је преузета са Википедије.

Куполасти тип круне налази се и на портретима цара Уроша и његовог савладара краља Вукашина Мрњавчевића у Цркви Светог Николе у Псачи.

Цар Урош, Црква Светог Николе у Псачи. Фотографија је преузета са Википедије.
Цар Урош, Црква Светог Николе у Псачи. Фотографија је преузета са Википедије.
Краљ Вукашин, Црква Светог Николе у Псачи. Фотографија је преузета са Википедије.
Краљ Вукашин, Црква Светог Николе у Псачи. Фотографија је преузета са Википедије.
Развој српске владарске круне од краља Стефана Првовенчаног до цара Уроша. Фотографија је преузета са фејсбук странице Музеја Српске православне цркве.
Развој српске владарске круне од краља Стефана Првовенчаног до цара Уроша. Фотографија је преузета са фејсбук странице Музеја Српске православне цркве.

Последњи владар представљен са куполастом круном у сликарству је краљ Марко Мрњавчевић 1376/7. године у Марковом манастиру у селу Маркова Сушица, недалеко од Скопља.

Владари Моравске Србије су били представљани са куполастим типом круне на новчићима, али не и на фрескама.

Краљ Марко Мрњавчевић, Црква Светог Димитрија у Марковом манастиру. Фотографија је преузета са Википедије.
Краљ Марко Мрњавчевић, Црква Светог Димитрија у Марковом манастиру. Фотографија је преузета са Википедије.

Круне отвореног типа

Српски владари су носили и круне отвореног типа, најчешће у периоду након распада Српског царства. Она се шири нагоре и има кружни или полигонални пресек са конкавним, кружним или „тестерастим“ завршетком. Назива се још и женском круном, пошто су је носиле и жене српских владара.

Занимљиво је да је краљ Марко Мрњавчевић у Варошком манастиру у Прилепу насликан управо са круном отвореног типа, за разлику од његове већ поменуте представе у Марковом манастиру.

Краљ Марко Мрњавчевић, Варошки манастир у Прилепу. Фотографија је преузета са Википедије.
Краљ Марко Мрњавчевић, Варошки манастир у Прилепу. Фотографија је преузета са Википедије.

Круне кнеза Лазара на његовим портретима у Љубостињи и Раваници су различити примери круне отвореног типа.

Кнез Лазар и кнегиња Милица, Црква Христовог Вазнесења у Манастиру Раваници. Фотографија је преузета са Википедије.
Кнез Лазар и кнегиња Милица, Црква Христовог Вазнесења у Манастиру Раваници. Фотографија је преузета са Википедије.

Деспотске круне су такође биле варијанте круне отвореног типа, што најбоље показују портрети деспота Стефана Лазаревића, али и повеља светогорском Манастиру Есфигмену, на којој је деспот Ђурађ Бранковић представљен са зупчастом отвореном круном.

Деспот Стефан Лазаревић, Црква Свете Тројице у Манастиру Манасији. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.
Деспот Стефан Лазаревић, Црква Свете Тројице у Манастиру Манасији. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.
Деспот Ђурађ Бранковић на Есфигменској повељи. Фотографија је преузета са Википедије.
Деспот Ђурађ Бранковић на Есфигменској повељи. Фотографија је преузета са Википедије.

Аутор историчар уметности Душан Николић

Фотографија фреске преузета са сајтова:

Фонд Благо и Википедија

Прочитајте још:

Самострел – убојито стрељачко оружје средњовековних ратника

Буздован (топуз) – једно од оружја Краљевића Марка

Наставите са читањем

Најчитаније