Тврђаве

Иван кула – средњовековна тврђава код Куршумлије

Објављено пре

Иван кула. Аутор фотографије Љиљана Даниловић.
Иван кула. Аутор фотографије Љиљана Даниловић.

Остаци средњовековне тврђаве, у народу познате као Иван кула, налазе се у истоименом селу, 33 километра јужно од Куршумлије, на западним обронцима Радан планине.

Архитектура Иванове куле

У питању је мања средњовековна фортификација, подигнута на врху угашене вулканске купе, са које је било могуће контролисати пут ка Косову и Куршумлији долином Косанице.

Иван кула. Аутор фотографије Милан Савић.
Иван кула. Аутор фотографије Милан Савић.

Од тврђаве најбоље је сачувана висока четвртаста донжон-кула (бранич кула), димензија 5.85 пута 5.65 метара, зидана од камена. С обзиром да кула нема улаз у приземном делу, врата су се вероватно налазила на другом спрату и њима се приступало дрвеним степеницама. Са северне стране, уз кулу, под тереном се назиру темељи још једног објекта 56 метара у обиму, док је са јужне стране видљив ров, којим је прилаз тврђави додатно брањен. Симптоматичним се чини и топоним суседног села Заграђе, које може указивати на трагове насеља, насталог у подножју тврђаве.

Досадашња истраживања

Локалитет до сада није археолошки истраживан, премда су руине Иван куле биле предмет интересовања старијих истраживача.

Прве описе оставио је Милан Ђ. Милићевић у књизи „Краљевина Србија“ (1884), истичући да је кула на дивном месту са кога је милина погледати на све стране.

Иван кула. Аутор фотографије Љиљана Даниловић.
Иван кула. Аутор фотографије Љиљана Даниловић.

Феликс Каниц такође детаљно описује остатке куле, наводећи да је саграђена на старијим, римским темељима. Уз текстуалне податке, Каниц сачињава и цртеж Иван куле, остављајући значајне податке о степену очуваности те тврђаве крајем 19. века.

Иван кула, скица Феликс Каниц.
Иван кула, скица Феликс Каниц.

Приликом обиласка половином 20. века, Александар Дероко сачинио је план тог утврђења.

Иван кула, скица Александар Дероко.
Иван кула, скица Александар Дероко.

Иванова кула проглашена је за споменик културе 1956. године. Остатке тог утврђења конзервирао је Завод за заштиту споменика културе у Нишу, а у плану је да се до њега направе прилазне стазе са инфо таблама.

По коме је Иванова кула добила име

О развалинама тог средњовековног града остале су сачуване бројне легенде. Руине некадашњег утврђења локално становништво доводи у везу са легендарним косовским јунаком Косанчић Иваном.

Иван кула. Аутор фотографије Милан Савић.
Иван кула. Аутор фотографије Милан Савић.

У историјским изворима готово да нема података о тој средњовековној тврђави. Једино се за време владавине деспота Стефана Лазаревића помиње као Иванов град 1412. године. Тај податак налазимо код Александра Дерока, који не наводи писани документ који цитира.

Нема разлога да не претпоставимо да је господар Иван куле био неки од важнијих српских средњовековних великаша. У том контексту интересантан је податак да је деспот Иваниш 1348. године Манастиру Светих Архангела код Призрена приложио Тудорче са свим заселцима и међама. У питању је село у Топлици у околини Куршумлије, више Рудара.

Иваниш је био истакнута личност на двору цара Душана, који деспота назива „родитељ царства ми”. Његов син био је Алтоман, а унук, назван по деди, Иваниш Алтомановић, сродник кнеза Лазара, који је сахрањен у Манастиру Високи Дечани. Алтоман је оженио сестру кнеза Лазара чиме су остварене родбинске везе породице Алтомановић и Хребељановић.

Иван кула. Аутор фотографије Љиљана Даниловић.
Иван кула. Аутор фотографије Љиљана Даниловић.

Пошто је имао поседе у Топлици, могуће је да је управо деспот Иваниш био господар Иван куле и да је она по њему добила име.

Аутор археолог Милан Савић

Прочитајте још:

Тврђава Милешевац – чувар Милешеве и Пријепоља

Тврђава Борач – место у којем су краљ Жигмунд и деспот Стефан издавали повеље

Тврђаве

Вршачка кула – тврђава деспота Стефана Лазаревића и деспота Ђурађа Бранковића

Објављено пре

Од стране:

Вршачка кула. Аутор фотографије Слободан Боба Ботошки.
Вршачка кула. Аутор фотографије Слободан Боба Ботошки.

Вршац, град настао у подножју Вршачког брега, једне од две планине у Војводини, град у близини границе Србије и Румуније, град који воле његови становници, град којем се посетиоци радо враћају, град у којем посебно место има Вршачка кула. Према писаним изворима, средњовековна историја Вршца почиње у трећој деценији 13. века…

Средњовековна историја Вршца

Вршац, односно насеље Ердшомљо, први пут је у писаним изворима поменут у повељи папе Хонорија III датираној на 11. јануар 1227. године. Он је у том документу потврдио да је калочки надбискуп Угрин купио од угарског краља Андрије II (1205-1235) Пожегу у Славонији, дајући му за тај град новац и посед Ердшомљо. Негде у то време пада и оснивање доминиканског манастира у Ердшомљу, за чијег се ктитора сматра краљ Андрија II.

Угарски краљ Андрија II (1205-1235). Фотографија је преузета са Википедије.
Угарски краљ Андрија II (1205-1235). Фотографија је преузета са Википедије.

У најезди Монгола 1241-1242. године на Угарску страдају и равничарски крајеви данашњег Баната. Након одласка Монгола у пролеће 1242. године, како би ојачао одбрамбени систем земље краљ Бела IV (1235-1270) је започео масовну изградњу камених утврђења широм Угарске, нарочито у пограничним подручјима. Сматра се да је у деценијама које су следиле након монголске најезде подигнута и тврђава у Вршцу. Ипак, први сачувани податак о вршачком утврђењу потиче тек из 1323. године, када се у изворима наводи да дужност кастелана краљевске тврђаве Ердшомљо врши Никола, син Дионисија из породице Јанки.

Фотографија Вршачке куле настала пре 1891. године. Фотографија преузета са фејсбук странице „Stari Vršac - Udruženje Feliks Mileker“.
Фотографија Вршачке куле настала пре 1891. године. Фотографија преузета са фејсбук странице „Stari Vršac – Udruženje Feliks Mileker“.

У 14. веку господар Вршца био је и палатин Угарске Никола I Горјански (1375-1385), иначе учесник операције из 1373. године против жупана Николе Алтомановића, господара Ужица, заједно са босанским баном Твртком и кнезом Лазаром. Његов син Никола II Горјански био је ожењен Лазаревом ћерком Теодором.

Српска владавина над Вршцем

Насеље и тврђаву Вршац деспот Стефан Лазаревић ( је највероватније добио као посед од угарског краља Жигмунда (1387-1437) у периоду сарадње два владара, која је успостављена споразумом из 1403/1404. и која је трајала све до деспотове смрти 1427. године.

Деспот Стефан Лазаревић, Црква Свете Тројице у Манастиру Манасији. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.
Деспот Стефан Лазаревић, Црква Свете Тројице у Манастиру Манасији. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.

Деспот Ђурађ Бранковић највероватније је владао Вршцем од 1431. године, а губи га у време након пада Смедерева 1439. године, када му тврђаву одузима тадашњи угарски краљ Владислав I Јагелонац (1440-1444). Са угарским владаром деспот Ђурађ се измирио 1441. године, али је то морао да плати препуштањем великог броја својих поседа у Угарској ердељском војводи Јаношу Хуњадију.

Деспот Ђурађ Бранковић на Есфигменској повељи. Фотографија је преузета са Википедије.
Деспот Ђурађ Бранковић на Есфигменској повељи. Фотографија је преузета са Википедије.

Након пораза Угара од Османлија у бици на Косову пољу 1448. године, угарска војска се у своју земљу враћала преко Српске деспотовине, пљачкајући и пустошећи државу Ђурађа Бранковића. Српски владар је успео да зароби Хуњадија и затвори га у Смедереву. Ослободио га је тек пошто се намесник Краљевине Угарске обавезао да ће платити ратну штету коју је начинио у Србији и вратити деспоту поседе, међу њима и Вршац, које му је раније узео, осим оних које је држао према њиховим ранијим уговорима. Тако се Вршац поново нашао у српским рукама.

Угарски великаш Јанош Хуњади. Фотографија је преузета са Википедије.
Угарски великаш Јанош Хуњади. Фотографија је преузета са Википедије.

Године 1458. Вршац из руку Бранковића прелази у руке угарског великаша Михаила Силађија, а након његовог заробљавања и погубљења у Цариграду од стране Османлија, Вршац поново постаје краљевски посед. На угарском престолу се тада налази краљ Матија Корвин (1458-1490).

Вршачка кула пре обнове. Фотографија је власништво Републичког завода за заштиту споменика културе.
Вршачка кула пре обнове. Фотографија је власништво Републичког завода за заштиту споменика културе.

Под османлијску власт Вршац је пао 1552. године, када га је током похода на Темишвар освојио Ахмед паша, други везир султана Сулејмана Величанственог (1520-1566).

Османлијски султан Сулејман Величанствени (1520-1566). Фотографија је преузета са Википедије.
Османлијски султан Сулејман Величанствени (1520-1566). Фотографија је преузета са Википедије.

Вршачка кула

Вршачка тврђава подигнута је на брегу који се издиже 399 метара изнад нивоа мора и дан-данас доминира над градом у подножју тог брега. У њој главну позицију заузима троспратна донжон кула, која је уграђена у источни бедем.

Вршачка кула. Аутор фотографије је Стефан Брајковић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Вршачка кула. Аутор фотографије је Стефан Брајковић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.

Са супротне, западне стране налазила се полукружна кула. Две куле су биле повезане северним и јужним бедемом, а простор између кула био је преграђен посебним зидом, делећи двориште замка на источни и западни део.

Макета Вршачке куле из Вршачког музеја. Аутор макете је Голец Јосиф-Бајди. Аутор фотографије А. Киш. Фотографије је преузета са Википедије.
Макета Вршачке куле из Вршачког музеја. Аутор макете је Голец Јосиф-Бајди. Аутор фотографије А. Киш. Фотографије је преузета са Википедије.

Вршачки замак заштићен је као споменик културе 1948, а 1991. године проглашен је за непокретно културно добро од великог значаја.

Стара фотографија Вршачке куле. Фотографија преузета са фејсбук странице „Stari Vršac - Udruženje Feliks Mileker“.
Стара фотографија Вршачке куле. Фотографија преузета са фејсбук странице „Stari Vršac – Udruženje Feliks Mileker“.

Конзерваторски и рестаураторски радови на Вршачкој кули су извођени 1984. и 1993. године, а од 1997. до 2002. године у њој су трајали археолошки радови. Рад на обнови донжон куле и дела тврђаве почели су 2009, а завршени су 2015. године, када је делимично обновљена Вршачка кула свечано отворена за посетиоце.

Обнова Вршачке куле. Аутор фотографије А. Киш. Фотографија је преузета са Википедије.
Обнова Вршачке куле. Аутор фотографије А. Киш. Фотографија је преузета са Википедије.

Литература коришћена за писање текста:

Vršac u srednjem veku, I deo – od ranog srednjeg veka do kraja 14. stoleća, Istorijski časopis 59 (2010), Aleksandar Krstić

Vršac u srednjem veku, II deo – od početka 15. do sredine 16. stoleća, Istorijski časopis 60 (2011), Aleksandar Krstić

Прочитајте још:

Пожар на Вршачком брегу у већем делу локализован, Вршачка кула безбедна (фото, видео)

Иван кула – средњовековна тврђава код Куршумлије

Тврђава Милешевац – чувар Милешеве и Пријепоља

Наставите са читањем

Видео

Тврђава Милешевац – чувар Милешеве и Пријепоља

Објављено пре

Од стране:

Тврђава Милешевац. Извор Википедија
Тврђава Милешевац. Извор Википедија

Милешевац је утврђени град у Полимљу, на стеновитом брду изнад данашњег села Хисарџик, на крају кањона реке Милешевке, седам километара источно од Пријепоља. У средњем веку вршио je функцију заштите Манастира Милешеве и трга Пријепоље.

Постоје различита мишљења о томе када је град настао. Неки сматрају да је подигнут у исто време кад и Манастир Милешева у 13. веку, а неки мисле да је тврђаву изградио Никола Алтомановић у 14. веку.

Први писани помен града је у повељи Алфонса V из 1444. године.

Османлије су заузеле Милешевац 1465. године.

Пешачке стазе до тешко приступачног Милешевца су делимично уређене, али то није довољно да се посетиоци без проблема попну до тврђаве. Потпуно сређене стазе су тек први у низу радова које је потребно предузети како би Милешевац постао права туристичка атракција Пријепоља и Србије.

Прочитајте још:

Србија ће номиновати културни предео Бача за Унескову листу

Тврђава Борач – место у којем су краљ Жигмунд и деспот Стефан издавали повеље

Наставите са читањем

Тврђаве

Тврђава Борач – место у којем су краљ Жигмунд и деспот Стефан издавали повеље

Објављено пре

Од стране:

Тврђава Борач на Борачком кршу
Борачки крш на којем се налази Борачка тврђава. Аутор фотографије је Слободан Ботошки.

На 15 километара југоисточно од Горњег Милановца и 10 километара северозападно од Кнића налази се средњовековна тврђава Борач.

Не постоји много података о том утврђењу.

Његов први помен датира из 1389. године, када је угарски краљ Жигмунд Луксембуршки након Косовске битке напао Србију. Том приликом је поред Борача освојио и Честин. Жигмунд је у Борачу издао и неколико повеља.

Деспот Стефан Лазаревић је 1405. године у њему потврдио трговачке повластице Дубровчанима.

Борач је неколико пута прелазио из српских руку у турске руке, да би под власт Османлија коначно дошао највероватније 1458. године. Пошто се налазио далеко од границе, Борач није имао стратешки значај за време турске владавине.

Данас је Борач у веома лошем стању – делимично су сачувани јужни бедем и донжон-кула, а у њему постоје и остаци мале цркве. Борачка тврђава је дугачка 150, а широка 70 метара, а не види се најбоље из ваздуха због растиња којим је окружена.

Борач се налази у предивном крају на Борачком кршу, који је део угашеног вулкана. Његов највиши врх се налази на 515 метара надморске висине. Поглед са Борачке тврђаве одузима дах, а шира јавност у Србији га је поново открила у време епидемије коронавируса, када је због немогућности путовања у иностранство та тврђава постала веома посећена туристичка дестинација.

Прочитајте још:

Тврђава Милешевац – чувар Милешеве и Пријепоља

Трећи Маглич фест – посетиоци уживали у средњовековном замку

Наставите са читањем

Најчитаније