Фрескосликарство Цркве Свете Тројице у Манастиру Сопоћани спада у ред најлепшег српског средњовековног сликарства. Једна од најзначајнијих фресака у тој светињи је фреска „Смрт Ане Дандоло“, која не престаје да заокупља пажњу научне и шире јавности.

Кратка историја Манастира Сопоћани

Манастир Сопоћани је задужбина краља Стефана Уроша I (1243-1276), изграђен у близини извора реке Рашке, недалеко од Старог Раса (данашњег Новог Пазара). Манастирска црква посвећена је Светој Тројици и грађена је у рашком стилу.

Сопоћани су зидани током 6. и 7. деценије 13. века. Највећи део Цркве Свете Тројице осликан је у периоду од 1263. до 1268. године. Фреске у Сопоћанима спадају у ред највиших достигнућа европског фрескосликасрства 13. века.

У Манастиру Сопоћанима су сахрањени Ана Дандоло, трећа жена краља Стефана Првовенчаног и мајка краља Стефана Уроша I, Урошев брат од стрица, велики кнез Ђорђе и напослетку сам Урош. У Сопоћанима је сахрањен и српски архиепископ Јоаникије I.

Прва страдања Манастира уследила су након Косовске битке 1389. године. Обнова је уследила у време Српске деспотовине.

У 16. веку монаси су напустили Манастир пред османлијском опасношћу. Нови процват Сопоћани доживљавају крајем 16. и почетком 17. века. Године 1689. уследило је ново рушење и пљачкање Манастира од стране Османлија. Од тада, па све до 20. века, Сопоћани нису обнављани.

У првим деценијама 20. века Сопоћани су обновљени, али су претрпели и разарања за време Балканских ратова и Првог светског рата. Током Другог светског рата Манастир је поново опустео. Седамдесетих година 20. века почињу истраживање и обнова Сопоћана.

Манастир Сопоћани је 1979. године уписан на Унескову листу светске културне баштине, заједно са Петровом црквом, Ђурђевим ступовима и тврђавом Рас, под називом „Стари Рас са Сопоћанима“.

Ана Дандоло, прва српска краљица из династије Немањић

Ана Дандоло била је ћерка Ранијера Дандола, вицедужда Млетачке републике, и унука Енрика Дандола, дужда Млетачке републике у време 4. Крсташког рата, у којем су крсташи 1204. године освојили Цариград.

 За великог жупана Стефана Немањића се удала у првој половини 1217. године.  Њих двоје су заједно крунисани за краља и краљицу у Цркви Светих Петра и Павла у Расу после августа 1217. године, највероватније у септембру. Стефану је то био трећи брак (први је био са византијском принцезом Евдокијом, други са женом непознатог имена).

У браку са Стефаном Првовенчаним добила је двоје деце: сина Уроша, потоњег српског краља Стефана Уроша I, и ћерку непознатог имена.

Претпоставља се да је преминула крајем 6. или почетком 7. деценије 13. века. Сахрањена је у Цркви Свете Тројице Манастира Сопоћани.

Фреска „Смрт Ане Дандоло“

У првој зони северног зида унутрашње припрате Цркве Свете Тројице Манастира Сопоћани, изнад саркофага прве српске краљице из династије Немањић, налази се фреска „Смрт Ане Дандоло“.

На њој је приказан део краљичиног погреба, који се одвија у цркви, о чему сведоче три полукружне апсиде, насликане иза особа окупљених на сахрани. Погребу присуствује највећи део српског двора, предвођен Аниним сином краљем Стефаном Урошем I и његовим синовима принчевима Драгутином и Милутином.

Краљица Ана лежи на одру, са дијадемом на глави.

Поред одра клечи женска особа, која држи и љуби, односно целива Анину руку. Она је одевена исто као краљица, само без дијадеме на глави. Дакле, у питању је српска принцеза. Највероватније је у питању Анина именом непозната ћерка, коју је добила у браку са краљем Стефаном Првовенчаним.

На узглављу се налазе Пресвета Богородица и Исус Христос, а краљичину душу прима анђео.

Краљ Урош је представљен са затвореном куполастом круном, одевен у одежду беле боје у знак жалости за својом преминулом мајком. Он оплакује мајку са подигнутим рукама. Његови синови Драгутин и Милутин стоје немо поред њега и одра, такође са подигнутим рукама.

Иза Драгутина и Милутина стоји њихова мајка краљица Јелена. Поред Милутина је рашки епископ који држи опело краљици Ани. Он у десној руци држи кадионицу. Поред краљевске породице и епископа стоје уплакани властелини и дворјани.

Узор за фреску „Смрт Ане Дандоло“ – Успење Пресвете Богородице

Треба рећи да фреска „Смрт Ане Дандоло“ умногоме подсећа на приказе Успења Пресвете Богородице, а један од најпознатијих се налази управо у Цркви Свете Тројице Манастира Сопоћани, на западном зиду наоса.

Такође, мора се нагласити да је фреска „Смрт Ане Дандоло“ прва у низу представа опела, односно сахрана истакнутих савременика у српском средњовековном фрескосликарству. Она је јединствена по томе што је то једини приказ опела световној особи, све потоње представе посвећене су опелима архијереја и угледних монаха.

Несумњиво утврђене личности на фресци „Смрт Ане Дандоло“

Од почетка научних проучавања фреске „Смрт Ане Дандоло“, па до данашњих дана историчари и историчари уметности су износили различита мишљења о томе које све историјске личности су насликане на тој фресци.

Несумњиво је утврђено да се на одру налази краљица, односно краљица мајка Ана Дандоло и да поред њеног одра стоје краљ Стефан Урош I и његови синови, принчеви Драгутин и Милутин.

Краљица Јелена Анжујска Анђео

На фресци „Смрт Ане Дандоло“ представљена је и краљица Јелена, супруга краља Уроша. Она се на фресци налази одмах иза својих синова Драгутина и Милутина.

Део научника је сматрао да је између Драгутина и Милутина насликана њихова сестра, принцеза Брнча (Брњача). Међутим, упоређивањем тог женског лика са фреска са представом краљице Јелене у југоисточном делу унутрашње припрате дошло се до коначног закључка да се иза српских принчева налази њихова мајка, а не њихова сестра. Умногоме је тој идентификацији допринела чињеница да краљица Јелена на обе представе носи истоветну, отворену круну.

Архијереј поред Милутина

Ништа мање занимљиво је и питање ко је црквени великодостојник који на фресци „Смрт Ане Дандоло“ држи опело преминулој краљици.

У науци је дуго преовладавао мишљење да је у питању архиепископ српски Сава II (1263-1271), брат никог другог до самог краља Стефана Уроша I (Сава II, световно име Предислав, био је син краља Стефана Првовенчаног и највероватније његове прве жене Евдокије).

Међутим, новија истраживања побила су старе тврдње. Архиепископи су од времена Саве I до краја века представљани у полиставриону. Архијереј представљен на фресци „Смрт Ане Дандоло“ носи фелон, одећу епископа. Такође, како он није представљен са нимбом, што је такође једна од одлика представа архиепископа тог времена, јасно је да је у питању епископ, а не архиепископ.

Пре него што ће постати српски архиепископ, Сава је био епископ хумски. Како се не зна тачан датум смрти краљице Ане Дандоло, већ се износе само претпоставке када је она умрла, постављало се питање да ли је Сава могао да јој служи опело као епископ хумски? Мало је вероватно да је он напуштао Хум и служио опело Ани Дандоло, и то без присуства надлежног, рашког епископа. Тако се дошло до закључка да је на фресци представљен рашки епископ, чије нам име, нажалост, није познато.

Принцеза која клечи поред одра

Пажњу научника заокупљала је и заокупља представа женске особе која клечи поред одра краљице Ане Дандоло.

Неки научници су сматрали да је у питању краљица Јелена, али као што је већ написано, доказано је да је краљица Јелена на фресци представљена иза својих синова Драгутина и Милутина.

Такође, у науци је изношено мишљење да је у питању принцеза Брнча (Брњача).

Новији радови доносе тврдњу да поред одра краљице Ане клечи њена именом непозната ћерка.

Прочитајте још:

Ктиторска композиција у Цркви Светог Ахилија

Владарски портрет у Цркви Светог архангела Михаила у Стону – прва уметничка представа једног српског владара

У цркви посвећеној архангелу Михаилу, у непосредној близини Стона, налази се фреска која је један од првих познатих приказа неког српског средњовековног владара. Такође, сама црква је један од најстаријих српских средњовековних споменика.

Црква Светог Михаила код Стона је једнобродна грађевина правоугаоног облика малих димензија (дужина 6 метара, ширина 4 метра, висина око 7,4 метра) и изнутра је подељена на олтарски, централни и западни травеј. У унутрашњости се још могу распознати поједине сцене и фреске светитеља које су некада чиниле догматски комплексну декорацију храма. Узевши у обзир да је фрескопис у великој мери страдао, срећа је да је међу сачуваним фрагментима и ктиторска композиција на којој је представљен један од дукљанских владара.

Личност на фресци

У недостатку натписа или било којег другог историјског извора идентитет владара на фресци остаје нам непознат.

Данас је углавном прихваћена претпоставка да се на сачуваној композицији налази дукљански краљ Михаило. У прилог тој претпоставци говори камена плоча пронађена поред цркве, са уклесаним натписом у којем се говори о Михаилу – у натпису није наведен епитет „Свети“, због чега се сматра да је у питању краљ Михаило, као и име светитеља којем је посвећен храм у којем се фреска налази, а које носи и први дукљански краљ (могуће је да је краљ Михаило подигао и посветио храм свом патрону Светом архангелу Михаилу).

Уколико би се прихватила претпоставка да се на фресци налази краљ Михаило, онда би се изградња цркве датовала око 1080. године.

Постоји и претпоставка да се на фресци налази Стефан Војислав, отац краља Михаила, пошто је он једини дукљански владар који се у византијским изворима директно везује за Стон.

Изглед фреске

Фреска се налази у доњој зони северозападне нише цркве. На њој је представљен владар са круном на глави и високо подигнутим рукама у којима држи модел задужбине. Одевен је у кратку тунику, опасану око струка. Туника има црвену бордуру која је украшена драгуљима и бисерима. Преко тунике му је пребачен црвени огртач, који је причвршћен на десном рамену. Владар носи круну у облику правоугаоног обруча црвене боје. Круна има правоугаоне продужетке који допиру до ушију, на њеном врху су три крста, а остатак је украшен бисерима и драгуљима.

Према претпоставкама истраживача, ктиторска композиција је била део приказа Страшног суда, који је био насликан на западном зиду цркве. Владар-ктитор Цркве Светог Михаила окренут је ка том зиду и приноси модел своје задужбине Христу Страшном судији, надајући се да ће богоугодним делом задобити његову милост, спасење своје душе и вечно блаженство.

Тај портрет представља спој византијске и западне традиције. Портрет и модел храма у владаревим рукама изведени су по византијском инконографском обрасцу типичном за период од 9. до 12. века. Са друге стране, владар је одевен у аристократску одећу карактеристичну за западне владаре од 9. до 11. века. Круна је такође западног типа, одакле ју је владар једино и могао добити. Паралеле се могу наћи на каролиншким представама каролиншких владара из 9. века, док су круне са крстовима на горњој ивици венца уобичајени облик владарске круне на Западу у 11. и 12. веку.

Аутор историчар уметности Душан Николић

Прочитаје још:

Ктиторска композиција у Цркви Светог Ахилија

Црква Јелене Лазаревић у Церници код Гацка