Саопштење Епархије рашко-призренске преносимо у целости:
„Епархија рашко-призренска изражава отворено згражавање и протест поводом најновије изјаве г. Аљбина Куртија (17. фебруара), у којој поново отворено подрива одлуку Уставног суда Косова у вези 24 хектара манастирске земље која је призната као власништво Манастира Високи Дечани од стране Уставног суда Косова. Упорно кршење владавине права и супротстављање одлуци Уставног суда у вези случаја Високи Дечани, која је донесена након 15 година детаљних судских расправа уз пуни међународни мониторинг и коначно решена 2016. године, више приличи аутократијама, него друштву које се декларативно позива на владавину права и демократију. Политичка реторика којом се ствара етнички и верски антагонизам, још више продубљује јаз између институција косовских Албанаца и српског народа, посебно Српске православне цркве, и показује да се овај простор уместо у правцу демократије и мирног саживота свих заједница креће у правцу правног безакоња и стварања етнички чисте албанске територије на којој се сви трагови српске историје, имовине и свега што је везано за српски народ настоје брутално избрисати и поред свих законских одредби и међународних гаранција.
Манастир Високи Дечани, задужбина краљева Стефана Дечанског и Стефана Душана. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.
Будући да су одлуку Уставног суда више пута подржали представници ЕУ, ОЕБС-а, УНМИК-а, као и амбасадори водећих западних земаља Квинте (САД, Немачке, Француске, Велике Британије и Италије) Епархија рашко-призренска очекује да се ова одлука изврши након 6 година отворене и ничим правно санкционисане опструкције и притисака на Манастир Високи Дечани, и манастирска земља коју манастир континуирано користи упише у катастар. Вансудско коментарисање пресуде која је у статусу res judicata тј. пуноправне и коначно пресуђене одлуке је политички неодговорно и опасно јер црта мету на манастиру Високи Дечани, наше монаштво и УНЕСКО културну баштину и ствара простор за насиље коме је манастир већ био и раније изложен и због чега је под заштитом КФОР-а. Зато о овом питању нема и не може бити дијалога по свим принципима функционисања правног друштва и демократије. Коришћење овог случаја манастирске земље за унутрашњо-политичке циљеве и популизам је апсолутно неприхватљиво и компромитује само друштво на Косову и институције.
Краљ Стефан Урош III и краљ Стефан Душан са својом задужбином у рукама на фресци у Високим Дечанима. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.
Оно што се нама поручује по ко зна који пут из Приштине, јесте да за Српску православну цркву не може да постоји право и не може да постоји пресуда која сме да се спроведе јер су тако одредили локални моћници. Овакав однос заснован на ароганцији и одсуству базичног поштовања права и слобода свих грађана једнако, јасно показује какав би положај Српске православне цркве која овде постоји вековима био у систему у ком бисмо на било који начин зависили од истих ових институција.
Унутрашњост Цркве Христа Пантократора у Манастиру Високи Дечани. Фотографија је власништво Манастира Високи Дечани.
Епархија рашко-призренска остаје отворена за нормалну комуникацију са локалним институцијама, у оквирима наших правних и црквених надлежности, што је и показала годинама до сада, али не можемо да дозволимо да се правно насиље и уцене отвореним неспровођењем правоснажних судских одлука, користе као средство у негирању права која су свуда у демократском свету неприкосновена. Зато је ово саопштење пре свега и апел међународној заједници да утиче да се овакво понашање без преседана прекине.“
Испосница Светог Петра Коришког код Призрена и поплочани пут до ње. Фотографија је преузета са сајта Епархије рашко-призренске.
Епархија рашко-призренска Српске православне цркве издала је саопштење поводом најновијих оштећења и незаконитих радова на Испосници Светог Петра Коришког код Призрена. Саопштење ЕРП преносимо у целости:
Епархија рашко-призренска Српске православне цркве изражава најоштрији протест поводом тешких оштећења на простору Испоснице Светог Петра Коришког код Призрена, древне српске православне светиње из 13. века.
Недавним незаконитим грађевинским радовима на овом локалитету, који су обухватили пробијање широке приступне стазе и њеног поплочавања до саме пећине светитеља, око које се налази светиња, тешко је оштећена и угрожена њена археолошка и историјска целовитост, чак су поткопани и сами темељи овог средњовековног комплекса, тако да у случају већих киша или и најмањег потреса може да дође до одрона и обрушавања целе Испоснице.
Испосница Светог Петра Коришког код Призрена и поплочани пут до ње. Фотографија је преузета са сајта Епархије рашко-призренске.
Испосница више пута оскрнављена након завршетка рата 1999. године
Подсећамо да је Испосница Светог Петра Коришког званично заштићена као једна од педесет специјалних заштићених зона, у складу са косовским Законом о специјалним заштићеним зонама. Након оружаног сукоба 1999. Испосница Светог Петра је више пута скрнављена, раскопавањем гроба светитеља, оштећивањем средњовековних фресака графитима и постављањем албанске заставе изнад Испоснице, која се још види, о чему се епархија оглашавала тражећи заштиту.
Грађевински материјал за извођење радова код Испоснице Светог Петра Коришког близу Призрена. Фотографија је преузета са сајта Епархије рашко-призренске.
Сцене оскрнављених фресака су најочигледнији показатељ крајње вандалског понашања према овој светињи, што дубоко вређа вернике наше Цркве и показује свету какав је однос на Косову и Метохији према средњовековном српском православном наслеђу и колико је видно одсуство бриге и способности локалних косовских институција, које по закону у сарадњи са Црквом и међународним представницима треба да покажу макар минимум цивилизацијског поштовања према хришћанској култури и споменицима, уместо да нестручно раде на своју руку и неповратно уништавају баштину која је од значаја за све људе добре воље. Својатање српских светиња које су годинама изложене бруталној девастацији и нападима, и злонамерно преправљање историје толико иронично и лицемерно звуче када се види однос косовских институција и екстремних група према овим светињама СПЦ на терену. То се посебно односи на оне просторе Косова и Метохије где, нажалост, тренутно нема Срба и нашег монаштва, који се иначе на другим местима где живе свесрдно труде на очувању своје вековне баштине.
Испосница Светог Петра Коришког код Призрена и поплочани пут до ње. Фотографија је преузета са сајта Епархије рашко-призренске.
У тачки један Закона о специјалним заштићеним зонама јасно је наведено: „Овим законом се обезбеђује заштита српских православних манастира, цркава, других верских објеката, као и историјских и културних локалитета од посебног значаја за заједницу косовских Срба, као и за друге заједнице на Косову, кроз успостављање специјалних заштићених зона“. Испосница Св Петра Коришког је под тим именом побројана у члану 7р Закона и постоји мапа заштићеног простора око Испоснице.
Испосница Светог Петра Коришког код Призрена и поплочани пут до ње. Фотографија је преузета са сајта Епархије рашко-призренске.
У тачки 3.б-ц Закона јасно се додатно прецизира: „Циљ овог закона је очување карактера и изгледа заштићених локалитета, а посебно њиховог историјског, културног, архитектонског или археолошког контекста, природног окружења или естетског визуелног окружења; и спречавање неадекватног развоја око заштићених локалитета, уз обезбеђивање најбољих могућих услова за складан и одржив развој заједница које насељавају подручја у околини таквих локалитета кроз регулисање развоја и других активности“.
Овај законски оквир, дакле, има за циљ очување историјског, културног и верског наслеђа српског народа на Косову и Метохији, спречавање његовог оштећења и уништавања и обезбеђивање да се било какве активности у заштићеним зонама могу спроводити, како стоји у ширем законском оквиру, искључиво уз претходну сагласност Српске православне цркве и у оквиру Савета за имплементацију заштићених зона. Сваки другачији приступ представља директно кршење закона и озбиљно угрожава не само верско наслеђе, већ и мир и међуетничке односе на овим просторима.
Испосница Светог Петра Коришког код Призрена. Фотографија је преузета са сајта Епархије рашко-призренске.
Општина Призрен самостално спровела незаконите активности без знања и одобрења СПЦ
Дакле, иако је законом експлицитно забрањена свака интервенција на овом подручју – укључујући изградњу путева, крчење вегетације или друге радове који би нарушили археолошку и историјску целокупност локалитета – без наведених сагласности, општина Призрен (Дирекција за економски развој и туризам) ипак је самостално спровела незаконите активности без знања и одобрења СПЦ, чиме је постојећи важећи закон грубо прекршен, а овај вредни историјски објекат озбиљно угрожен.
Испосница Светог Петра Коришког код Призрена, поплочани пут до ње и инфо табла о грађевинским радовима. Фотографија је преузета са сајта Епархије рашко-призренске.
Незаконите радове обавила је локална косовска албанска фирма EUROVIA, како се види на постављеној табли. Имајући у виду крајњу непрофесионалност радова, употребу тешких машина за пробијање пута уз остављање разбацаног материјала и земље на ширем простору локалитета, очигледно је да нису ангажовани експерти за културну баштину, што је такође последица потпуног одсуства координације са СПЦ и Комисијом за специјалне заштићене зоне и показује какав је однос локалних институција према српској православној баштини.
Мапа заштићене зоне Испосница Светог Петра Коришког код Призрена. Фотографија је преузета са сајта Епархије рашко-призренске.
Цар Стефан Душан богато даривао Испосницу Светог Петра Коришког
Осим правног аспекта овог проблема, желимо да истакнемо снажан морални и историјски значај ове светиње за наш народ. Испосница Светог Петра Коришког представља непроцењиво духовно и културно благо српског православног народа и целог хришћанског света. Ова испосница датира из 13. века и помиње се у српским средњовековним списима, укључујући Житије Светог Петра Коришког које је написао монах Теодосије Хиландарац у 13. веку. Испосница је била и метох светогорског манастира Хиландара, што је забележено у више средњовековних докумената и документовано у многим историјским радовима аутора из разних земаља. Вековима је овај јединствени и на овом простору највећи испоснички манастирски комплекс у пећини био место монашког подвига и молитве, познат по својој богатој библиотеци рукописа. По историјским изворима, српски цар Стефан Душан је средином 14. века ову светињу даривао богатим прилозима и посећивао је са својом породицом. Због свега тога ова испосница је укључена у систем специјалних заштићених зона са осталим најважнијим манастирима и објектима СПЦ на Косову и Метохији. Таква историја овог локалитета сведочи о изузетном духовном значају Испоснице Светог Петра Коришког и њено скрнављење дубоко погађа вернике и све поштоваоце српског културног наслеђа.
Оштећена фреска у Испосници Светог Петра Коришког код Призрена. Фотографија је преузета са сајта Епархије рашко-призренске.
ЕУ, ЕУЛЕКС, ОЕБС и КФОР хитно да реагују и обуставе све радове на Испосници
Епархија рашко-призренска стога позива на хитну реакцију међународних институција присутних на Косову, пре свега мисија ЕУ, ЕУЛЕКС, ОЕБС и КФОР, као и надлежне косовске институције, да у оквиру својих овлашћења предузму ургентне кораке како би се зауставило најновије безакоње, санкционисали одговорни и обезбедила заштита ове светиње на лицу места и санирала постојећа штета у пуној координацији са СПЦ. О овом скандалозном случају биће обавештен и УНЕСКО, као и друге релевантне међународне организације за заштиту културне баштине у Европи, САД и свету, ради скретања пажње на поступање локалних косовских институција према српском хришћанском духовном и културном наслеђу на Косову. Напомињемо да је ово, нажалост, само један у низу инцидената који показују систематско кршење права СПЦ – локалне косовске општинске власти се континуирано упуштају у незаконите радове у оквиру заштићених зона, без претходне консултације са Црквом или надлежним међународним телима (нпр. случај Богородице Хвостанске, намеравана градња пута на локалитету манастира Долац итд). Све ово још једном указује на потребу да се посебним институционалним механизмима заштите права СПЦ и њених светиња на Косову и Метохији уз чврсте међународне гаранције на чему СПЦ годинама инсистира.
Испосница Светог Петра Коришког код Призрена. Фотографија је преузета са сајта Епархије рашко-призренске.
Оваква пракса руинирања средњовековних хришћанских светиња је крајње недопустива и Епархија рашко-призренска захтева да се хитно обуставе све противзаконите активности и строго поштује Закон о специјалним заштићеним зонама, како би се спречило даље уништавање вредне верске и културне баштине и очувало вековно духовно и културно наслеђе српског православног народа на Косову и Метохији.
Плакат за предавање „Свети Сава и Византија“. Фотографије је преузета са сајта Српског историјског друштва.
У уторак, 21. јануара 2025. године, са почетком у 19 часова, у Концертној дворани у Смедереву, у оквиру 36. Смедеревских светосавских свечаности, биће одржано предавање „Свети Сава и Византија“.
Предавање „Свети Сава и Византија“ ће одржати проф. др Драгољуб Марјановић, ванредни професор на Катедри за историју Византије Одељењу за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду и потпредседник Српског историјског друштва.
Свети Сава, Црква Светих Јоакима и Ане (Краљева црква) у Манастиру Студеници. Фотографија је власништво Фонда Благо.
Тема је доста широко замишљена. Њен циљ је да обухвати неке од најзначајнијих елемената византијско-српске историје позног 12. и прве половине 13. века. У то доба је Сава Немањић укључио „свој род” у византијски православни културни круг, пише у најави догађаја коју је објавило Српско историјско друштво.
Биографија проф. др Драгољуба Марјановића
Рођен је 30. јула 1980. године у Београду. Докторирао је на Катедри за историју Византије на Одељењу за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду 2014. године.
Изабран је за ванредног професора 2020. године. Од докторских студија до данас учествовао је на више националних и међународних научних конференција.
Проф. др Драгољуб Марјановић испред улаза у Цркву Светог Ђорђа у Старом Нагоричану, Република Северна Македонија. Фотографије је преузета са сајта Српског историјског друштва.
Објављује радове у домаћим и страним научним часописима на теме односа цркве и државе у Византији, историје верских покрета у Византији и византијске ортодоксије, византијске књижевности и политичких, културних и црквених односа Византије и средњовековне Србије.
До сада је објавио две књиге „Creating Memories in Late 8th century Byzantium. The Short History of Nikephoros of Constantinople“ и „Византијски свет и Српска црква у 13. и 14. веку“.
Фреска владара у католикону Старог манастира Таксијарха у Егијалеји за коју научници сматрају да представља последњег византијског цара Константина XI Палеолога. Фотографија је власништво Министарства културе Грчке.
Фреска је пронађена током рестаураторских радова у католикону Старог манастира Таксијарха у Егијалеји, близу Егије, пише грчки портал Прототема, а преноси Српска средњовековна историја.
У католикону Старог манастира Таксијарха у Егијалеји, само 15 километара од Егије, сачувана су два слоја фресака високог уметничког квалитета из касновизантијског периода. Они одражавају естетске трендове Цариграда.
Током њихове рестаурације, др Анастасија Кумуси, директорка Ефората антиквитета Ахаје, идентификовала је у другом слоју фресака — датираних у средину 15. века на основу стилских критеријума — јединствени портрет последњег византијског цара Константина XИ Палеолога.
Лице владара и део круне на фресци у католикону Старог манастира Таксијарха у Егијалеји за коју научници сматрају да представља последњег византијског цара Константина XI Палеолога. Фотографија је власништво Министарства културе Грчке.
„Посао који је спровео Ефорат антиквитета Ахаје у оквиру Министарства културе још једном се показао као изузетно значајан, јер открива јединствена археолошка сведочанства повезана са историјским личностима. Научно особље Ефората Министарства, са великим искуством, високом стручношћу и свеобухватним познавањем историјских догађаја и археолошких података, способно је да детаљно документује сваки налаз који изађе на видело.
У овом случају, портрет се везује за последњег византијског цара и представља једини познати његов портрет настао за његовог живота. Уметник је вероватно приказао црте Константина XI Палеолога на основу директног посматрања, што значи да модел није био званични царски портрет, као што је уобичајено, већ сам цар“, казала је грчка министарка културе Лина Мендони.
Детаљи са фреске у католикону Старог манастира Таксијарха у Егијалеји за коју научници сматрају да представља последњег византијског цара Константина XI Палеолога. Фотографија је власништво Министарства културе Грчке.
Фреска приказује лик зрелог човека који носи царске регалије (раскошни лорос преко сакоса светле боје и круну украшену драгуљима) и држи жезло са укрштеним врхом.
Двоглави орлови са круном између глава на пурпурном огртачу владара на фресци у католикону Старог манастира Таксијарха у Егијалеји за коју научници сматрају да представља последњег византијског цара Константина XI Палеолога. Фотографија је власништво Министарства културе Грчке.
Његов златовезом извезени пурпурни огртач красе медаљони са двоглавим орловима са круном између глава, што је препознатљив симбол царске породице Палеолог. Присуство двоглавих орлова на одећи, у комбинацији са другим инсигнијама, омогућава посматрачима да особу са фреске идентификују као цара.
Констанантин XI Палеолог
Константин XI Палеолог био је последњи ромејски цар, који је на престо дошао 1448. године, наследивши свог брата Јована VIII Палеолога.
Константин XI је био син ромејског цара Манојла II Палеолога и његове супруге Јелене Драгаш, ћерке српског властелина Константина Драгаша.
Константин XI је преко своје мајке Јелене и деде Константина водио порекло од српске средњовековне династије Немањића. Наиме, мајка његовог деде Константина Драгаша била је Теодора Немањић, ћерка српског краља Стефана Дечанског и српске краљице Марије Палеолог.
Споменик Констанантину XI Драгашу Палеологу у главном граду Грчке Атини, постављен 1990. године рад грчког вајара Спироса Гонакиса.
Занимљиво је да се Константин у документима потписивао и презименом свог деде, чиме је показивао своју повезаност и приврженост мајци и њеној породици.
Константин XI Палеолог херојски је погинуо у одбрани Цариграда 29. маја 1453. године, када су Турци Османлије предвођени султаном Мехмедом II освојили ромејску престоницу, чиме је са историјске позорнице нестало Византијско царство.