Црква Светих апостола Петра и Павла у Старом раду. Фотографију порталу Српска средњовековна историја уступио читалац.
За археолошки и конзерваторски надзор је задужен Републички завод за заштиту споменика културе.
Рок за завршетак радова 29. август 2025. године
Радови су почели 2. маја 2025. године и план је да они трају 120 календарских дана. Дакле, радови би требало да буду готови 29. августа 2025. године.
Инфо табла о изградњи и ревитализацији северне грађевине у комплексу Цркве Светих апостола Петра и Павла у Старом раду. Фотографију порталу Српска средњовековна историја уступио читалац.
Према до сада изведеним радовима и плану коначног изгледа северне грађевине у Петровој цркви, што читаоци могу видети на фотографијама, мало је вероватно да ће радови бити завршени у планираном року.
Радови на изградњи и ревитализацији северне грађевине у комплексу Цркве Светих апостола Петра и Павла у Старом раду. Фотографију порталу Српска средњовековна историја уступио читалац.
Када радови на северној грађевини буду готови биће заокружен комплекс Цркве Светих апостола Петра и Павла, који чине сама светиња, гробље око ње, северна грађевина, звоник и конзервирани остаци зидина.
Кратка историја Цркве Светих апостола Петра и Павла у Старом Расу
На благој узвишици изнад десне обале реке Дежеве, недалеко од њеног ушћа у реку Рашку, на око два километра од Новог Пазара, уздиже се храм „светих и свеславних и врховних апостола Петра и Павла“.
Црква Светих апостола Петра и Павла у Старом Расу. Аутор фотографије је Петар Нешић. Фотографија је власништво портала српска средњовековна историја.
Црква Светих апостола Петра и Павла из 9. или 10. века у Старом Расу представља најстарији споменик црквене архитектуре на простору Србије и првобитно је седиште Рашке епископије.
Црква Светих апостола Петра и Павла у Старом Расу. Аутор фотографије је Петар Нешић. Фотографија је власништво портала српска средњовековна историја.
Најстарије познато историјско сведочанство које поуздано говори о старини храма је повеља византијског цара Василија II Бугароубице из 1020. године.
О самом постанку Петрове цркве постоје два предања. Према првом, ту цркву је саградио апостол Тит, ученик апостола Павла.
Црква Светих апостола Петра и Павла у Старом Расу. Аутор фотографије је Петар Нешић. Фотографија је власништво портала српска средњовековна историја.
Према другом предању, саопштеном у Летопису Попа Дукљанина, дукљански краљ Бело Павлимир је са Римљанима ратовао против рашког жупана Лутомира. Након што су га поразили Римљани су саградили тврђаву Бело и храм „у част блаженог Петра апостола“. Тај догађај се према том извору збио половином 9. века.
Петрова црква много већи значај за српску историју има у време владавине династије Немањић.
Први велики догађај који се одиграо у тој цркви је „друго крштење“ великог жупана Стефана Немање, који се по преузимању власти крстио по православним обичајима.
Унутрашњост Цркве Светих апостола Петра и Павла у Старом Расу. Аутор фотографије је Петар Нешић. Фотографија је власништво портала српска средњовековна историја.
Један од најзначајнијих догађаја у српској средњовековној историји се догодио на Благовести 1196. године, када је на сабору код Петрове цркве Стефан Немањапредао власт свом средњем сину Стефану, будућем краљу.
Рашка епископија је са седиштем у Петровој цркви је поред новооснованих епископија 1219. године чинила Српску аутокефалну цркву.
Унутрашњост Цркве Светих апостола Петра и Павла у Старом Расу. Аутор фотографије је Петар Нешић. Фотографија је власништво портала српска средњовековна историја.
Током целог Средњег века, све до пропасти српске средњовековне државе 1459. године, у Петровој цркви се развијао културни и духовни живот.
Под Османлијама до модерних времена
Током османлијског периода владавине, нарочито током 17. и 18. века, Петрова црква је доста пострадала, посебно у ратовима. Рашки митрополити су тешко излазили на крај са османлијским властима у намери да обнове порушену цркву.
Петрова црква је остала под турском влашћу све до 1912. године и ослобођења.
Унутрашњост Цркве Светих апостола Петра и Павла у Старом Расу. Аутор фотографије је Петар Нешић. Фотографија је власништво портала српска средњовековна историја.
Петрова црква је 1979. године уврштена на Листу светске културне баштине Унеска.
Током 20. и 21. века у комплексу Петрове цркве обављено је доста археолошких истраживања. У последњих петнаестак година је изведено неколико грађевинских и реконструкцијских подухвата ради оспособљавања цркве за свакодневно богослужење.
Посета ученика и професора Пећкој патријаршији, у организацији Градског музеја у Пећи, прерасла је у отворену промоцију историјског ревизионизма. Док су средњошколци унутар манастирског комплекса истицали националне симболе Албаније, званичници пећког музеја јавно су изнели тврдње о „систематској трансформацији“ у српске православне храмове, објавио је Радио Гораждевац.
Објава Музеја у Пећи на Фејсбуку
У објави која је пратила овај догађај, представници образовних и културних институција из Пећи навели су да Пећка патријаршија представља комплекс „првобитних предроманичких и византијских цркава“, које су, према њиховом тумачењу, „систематски трансформисане у рашко-српске православне цркве“, пише Радио Гораждевац.
Такође, у тој објави изнете су тврдње да су рестаураторски радови током 20. века, као и они у периоду од 2006. до 2008. године, довели до „деградације“ и „уништавања старих слојева“, који наводно документују ранохришћанске периоде од 4. до 6. века.
Током боравка у порти манастира, забележено је и да су поједини ученици рукама показивали албански национални симбол двоглавог орла, стоји у тексту Радија Гораждевац.
Историјске чињенице о Пећкој патријаршији
Насупрот овим тврдњама стоје деценије археолошких истраживања и проучавања историјских изворау домаћој и страној стручној јавности на основу којих је Пећка патријаршија дефинисана као један од најважнијих споменика српске средњовековне културе.
Пећка патријаршија је од средине 13. века постала седиште српских архиепископа, а касније и патријараха. Комплекс чине четири цркве саграђене у периоду од 13. до 14. века – Светих Апостола, Светог Димитрија, Богородице Одигитрије и Светог Николе, као и заједничка припрата тих цркава.
Архиепископи Арсеније I, Jaкoв, Jeвстaтиje I и Сaвa II, припрата Пећке патријаршије. Фотографија је власништво Фонда Благо.
Историјски је документовано да су ктитори ових храмова били српски црквени достојанственици, попут архиепископа Арсенија I, Никодима и Данила II. Архитектура цркава припада рашкој и византијској школи, које су карактеристичне за српску средњовековну уметност тог доба.
Архиепископ Данило II, припрата Пећке патријаршије. Фотографија је власништво Фондације „Благо“.
Од 2006. године, Пећка патријаршија се налази на Унесковој листи светске баштине као део целине „Средњовековни споменици на Косову“, где је јасно дефинисана као ремек-дело српско-византијске архитектуре и духовно средиште Српске православне цркве, наводи Радио Гораждевац.
Научна јавност не спори да су многи средњовековни храмови на Балкану подизани на темељима старијих ранохришћанских или византијских базилика (што је био уобичајен процес у историји архитектуре), али то не мења чињеницу да су постојећи објекти, њихова фреско-декорација и намена, нераскидиво везани за српску државу и цркву из периода Немањића.
Пећка патријаршија је данас не само старо седиште Српске православне цркве, него и место где се чува значајна уметничка заоставштина, закључује се у тексту Радија Гораждевац.
Плакат за изложбу „Јединствена минђуша из доба Немањића“ у Етнографском музеју поводом Сретења и Дана државности. Фотографија је власништво Етнографског музеја.
Од 14. до 17. фебруара у Етнографском музеју поводом Сретења и Дана државности биће одржана изложба „Јединствена минђуша из доба Немањића“, саопштио је Етнографски музеј у Београду.
Женска минђуша из 14. века је део етнографске спомен-збирке сликара, истраживача традионалне културе и колекционара Христифора Црниловића.
Израђена од позлаћеног сребра, по узору на византијске, пореклом је из Охрида и настала у време владавине династије Немањића, а припадала је српском племству тог доба. По стилу, племенитости материјала и префињености израде издваја се као репрезентативан пример средњовековног накита. Управо због својих уметничких и историјских вредности Христифор Црниловић уврстио је ову минђушу у своју колекцију као један од најзначајнијих примера накита XIV века, стоји у саопштењу Етнографског музеја.
Света Недеља (Киријакија) је на фрескама у Цркви Богородице Одигитрије у Пећкој патријаршији и Цркви Богородице Љевишке у Призрену приказана са округлим минђушама опточеним крупним зрнима бисера, које одговарају типу изложеног примерка. Уз саму минђушу, посетиоци ће моћи да виде и одштампане слике фресака, које омогућавају непосредно поређење накита и његовог ликовног приказа, наводи се у саопштењу.
Посетиоци Етнографског музеја моћи ће да виде ову минђушу од 14. до 17. фебруара, од 10 до 20 сати. Улаз у музеј током та четири дана је бесплатан.
Тврђава Копријан. Фотографија је власништво портала Српска средњовековна историја.
Током археолошке кампање у тврђави Копријан 2025. године откривени су остаци цркве, објавио је Археолошки институт на свом инстрагам налогу.
Тврђава Копријан се налази на обронцима планине Селичевице, недалеко од ушћа реке Топлице у Јужну Мораву. Истражује се од 2022. године у организацији Археолошког института, уз финансијску подршку Министарства културе Републике Србије и Општине Дољевац.
Досадашња истраживања на простору Горњег града донела су значајне резултате, а посебно се издваја откриће цркве током истраживања 2025. године. Њени остаци откривени су у Сектору 5, а зидови светиње су били грађени каменом везаним блатом, што упућује на претпоставку да је реч о субструкцији цркве брвнаре. У средишњем делу централне апсиде откривен је крст изведен од црвеног малтера.
Истраживања спроведена 2025. године указала су и на више фаза коришћења простора овог утврђења, које је имало важну улогу у одбрани Нишке котлине од османских похода.
Радови на обнови једне од кула тврђаве Копријан. Аутор фотографије је Саша Николић. Фотографија је власништво фирме Тасић Митре ДОО Смедерево.
Стицање нових научних сазнања прати и пројекат конзервације источног бедема Горњег града, који изводи Завод за заштиту споменика културе из Ниша.