Значај Видовдана за српски народ проистиче из историјских догађаја који се односе на тај датум. Од свих је најзначајнији Косовски бој, у којем је погинуо кнез Лазар и након којег Моравска Србија постаје вазална држава Османлија. Историчар и директор Музеја жртава геноцида Дејан Ристић рекао је у Јутарњем програму РТС-а да када говоримо о Првој косовској битки није претерано тешко раздвојити историјске чињенице од митског, али би била грешка ако бисмо хируршким ножем поделили и рекли да је нешто историјска чињеница, а нешто мит.
Видовдан је посебан због историјских чињеница, али и народних веровања.
„То је догађај који представља историјску вододелницу и можемо рећи да се наша историја дели до Прве косовске битке и после Прве косовске битке. Логично је зато да је тај догађај обогаћен чаробном митологијом, народним обичајима и легендама, што је само допринело да се то што се десило тада сачува неокрњено у свом изворном облику“, навео је Ристић.
Према његовим речима, док год се враћамо јунацима Косовског боја са поштовањем и пијететом бићемо на том путу који су они тог дана утрли наредним генерацијама.
Ристић је објаснио да поред историјских чињеница, код Косовске битке имамо и фину митску надоградњу.
„Било је више косовских битака, ова из 1389. се назива првом, док је 1448. године уследила и Друга косовска битка. Прва косовска битка нам уводи у историју изузетне личности попут Милоша Обилића, Југ Богдана, Косовке девојке, који су представљали одраз прве косовске битке у свести потоњих генерација. Она има више равни – историјску раван, симболичку и онтолошку“, истакао је историчар.
Додао је да иако је битка завршена историјским поразом, она је у ствари завршена у свести народа величанственом победом.
„Последице Прве косовске битке осећамо и дан-данас у позитивном смислу. То је косовски мит, косовски завет без чега не бисмо могли да се осећамо Србима ако бисмо ампутирали то што носи тај величанствени дан“, напоменуо је.
О споменику на Газиместану
Говорећи о споменику на Газиместану, где ће патријарх Порфирије служити парастос косовским јунацима, рекао је да када се он посматра из даљине види се стуб часне трпезе на који се наслањају небеса, што је невероватна поетика и невероватно је да у 50. годинама 20. века, у доба најјачег комунизма, настаје споменик који неодољиво подсећа на часну трпезу.
Занимљиво је и да су се многи значајни и историјски догађаји дешавали на овај дан.
Ристић је истакао да постоје догађаји који су се плански догодили на Видовдан, попут Сарајевског атентата или Видовданског устава, али постоји и нешто што је потпуно историјска коинциденција.
„Сама чињеница да се неколико догађаја заисто одиграло на Видовдан, након Прве косовске битке, говори колико је она остала снажно утемељена у психи, у бити српског народа, који су поједине велике догађаје спроводили управо на Видовдан“, рекао је Ристић.
Српска православна црква је тек 1892. године унела Видовдан у свој календар. Ристић каже да је тада СПЦ почела да обележава спомен на косовске јунаке.
„Што се тиче светитеља, у питању је ранохришћански светитељ Вид, чије мошти се чувају у Саборној цркви у Прагу. Ради се о историјској личности која није везана за нашу националну историју. Битка се просто одиграла на тај дан и један светитељ који је у нашој традицији био недовољно присутан у средњем веку, постао је један од најзначајнијих јер се на тај дан одиграла најсудбоноснија битка“, напоменуо је Ристић.
Ристић је искористио прилику и да најави изложбу под називом „Козара 1942“, поводом 80. годишњице немачко-хрватских масовних ратних злочина почињених над десетинама хиљада Срба у области Козаре и Поткозарја.
Локалитет Петрус 2022. године. Фотографија је власништво Завичајног музеја Параћин.
Ове године настављена су археолошка истраживања Петруса у Забреги, близу Параћина, једног од највећих брдских средњовековних утврђења у Србији. Циљ радова је да Петрус буде археолошки истражен, заштићен и презентован јавности.
Први велики пројекат археолошких ископавања читаве Петрушке области у организацији Завода за заштиту споменика културе у Крагујевцу спроведен је током седамдесетих и осамдесетих година 20. века. Тада је мапиран велики број археолошких локалитета из средњег века, пре свега остатака цркви. Археолошка истраживања су обављена на неколико средњовековних цркви, након чега су неке и конзервиране.
Деценијама касније фокус истраживања постаје средњовековно утврђење Петрус, које је подигнуто у 14. или 15. веку. Реч је о једном од највећих брдских утврђења средњовековне Србије, димензија 300 пута 150 метара.
Уредница сајта „Све о археологији“ Маја Миљевић Ђајић разговарала је са Филипом Стефановићем, кустосом археологом из Завичајног музеја у Параћину, о археолошким истраживањима тврђаве Петрус, о њиховом значају и њиховој неопходности. Интервју преносимо у целости.
Након мање од 20 година археолошка истраживања средњовековног града Петрус се настављају. Зашто? Шта је циљ истраживања?
– На самом средњовековном граду Петрусу ископавања су вршена 1978, 1979. и 1981. године, када је сондажним путем истраживан Горњи град, називан цидатела, средњовековног града Петруса. Потом се археолошким истраживањима Петруса у две кампање 2004. и 2005. године враћа Марин Брмболић. Он је био оснивач Завичајне збирке у Параћину и њен први директор. Збирка је 1990. године прерасла у Завичајни музеј Параћин. Касније прелази у Народни музеј у Панчеву и у Републички завод.
Иако је овај пројекат био замишљан као дугогодишњи, уз идеју да археолошка ископавања прати и конзервација, након две године пројекат је напуштен. Конзервација је изостала, а откопани остаци архитектуре нису покривени, што је убрзало њихово пропадање.
Идеја за обнављањем ископавања на Петрусу била је присутна у Музеју и раније, али је спроведена 2021. године, када су се за то стекли услови.
Како сте замислили наставак истраживања?
– Идеја истраживања била је наставити где је стао Марин Брмболић. Замишљено је да се током две кампање археолошких истраживања истражи један објекат на источном делу Цитаделе, који су стари истраживачи назвали Дворана. Првобитни план је да након две године археолошких истраживања са колегама из Завода за заштиту споменика културе Крагујевац направимо пројекат конзервације Дворане. Поред истраживања и конзервације саме Цитаделе, планирани су истраживање и конзервирање неколико објеката у Доњем граду и делове бедема Доњег града, који чине целину са Цитаделом, па је читав пројекат замишљен као деценијски.
Шта сте у овогодишњој кампањи сазнали?
– Ове године је потврђено да је објекат називан Двораном дорастао имену. Свакако се ради о луксузном објекту, некој врсти административног и командног центра Петрушке области, а вероватно и резиденцији петрушких властелина, војводе Црепа и његових наследника. Објекат је врло луксузне градње, са подом направљеним од секундарно коришћене римске опеке. Дворана је имала и зидове осликане фрескама, као и портале и прозоре од декорисаног камена.
За сада немамо потврду да је објекат имао спрат, али захваљујући аналогијама можемо претпоставити да је био спратан. Потврду за ово можемо наћи у томе да су северни, јужни и источни зид Дворане заправо спољни зидови Цитаделе, чија је висина несумњиво била преко 10 метара.
У позном средњем веку на рушевинама објекта подигнуте су дрвене конструкције, које се археолошки учитавају у правилно распоређеним јамама уз јужни зид Дворане. За сада нам и даље остаје непознаница питање објеката призиданих уз Дворану, пре свега уз њен западни зид, чије постојање су стари истраживачи претпоставили. План је да након ових ископавања урадимо упоредну обраду материјала пронађеног на простору дворане и у њеној непосредној околини, од првих истраживања 1978. године до данас. Надамо се да ће нам као археолозима након детаљне анализе покретног материјала, грнчарије, налаза метала и стакла, као и фресака и декоративног камена неке ствари о дворани, нарочито о њеном напуштању, бити јасније.
Истраживали сте око Дворане…
– Истраживања су ове године била концентрисана на спољашност Дворане и откривање њених зидова и бедема Цитаделе. Поред тога приступили смо и дефинисању два спољна зида која спајају дворану са бедемом Доњег града. Такође, завршили смо ископавање унутрашњости Дворане, у једном малом делу, профилу, који нам је остао од прошле године.
У шуту ван Дворане, пре свега због експонираности и стрмог терена, археолошки материјал је заиста био редак, али су јаме у унутрашњости дале неке занимљиве налазе и контекст. На простору уз западни зид Дворане пронашли смо две јаме које су пробијене кроз под од опеке и које су укопане у праисторијски слој над којим је средњовековни Петрус изграђен.
Шта је то најзанимљивије што сте пронашли ове године?
– Омиљени налази ове године су делови самострела који сведоче о војној намени утврђења и стајаћој војсци која је боравила у утврђењу и чувала границу средњовековне Србије према Бугарској и касније Турској.
Када завршите археолошка истраживања шта ће бити даље?
– Након археолошких истраживања и конзервације Цитаделе, локалитет би био спреман за презентацију и постао би значајна ставка у туристичкој понуди општине Параћин, читавог Поморавља и централне Србије. На простору села Забрега, у чијем атару се налази утврђење, постоје четири конзервиране средњовековне цркве. Поред тога, у Забреги и околним селима постоји још најмање десетак цркава које су истраживане или познате истраживачима, али нису конзервиране. Простор кањона Црнице представља простор изузетних природних одлика и лепоте. Све ово заједно чини атрактивну туристичку дестинацију, коју већ посећују пре свега планинари, али и туристи.
Ми у Завичајном музеју јесмо археолози и приступамо овим истраживањима са научне стране и стране заштите културних добара, али морамо мислити и о доприносу локалној заједници.
Ко су чланови стручне археолошке екипе и ко финансира истраживања?
– Иза пројекта и ископавања стоје Бранислав Стојановић, археолог и директор Завичајног музеја, и моја маленкост Филип Стефановић, кустос археолог. Ископавања је организовао Завичајни музеј, а финансирало их је Министарство културе путем конкурса.
Сарадници на пројекту су колеге из Завода за заштиту споменика културе у Крагујевцу и колеге археолози из Јагодине Лана Трајковић и Душан Пауновић и студент мастер студија Николина Манојловић. Пред сама истраживања 2021. године у пројекат се укључила и проф. др Моника Милосављевић са Одељења за археологију Филозофског факултета Универзитета у Београду. Она је постала значајан део пројектног тима, пре свега у организационом смислу, али и члан екипе која врши ископавања на терену.