Према епској народној традицији отац кнегиње Милице звао се Југ Богдан. Поред Милице, он је имао и деветорицу синова – девет Југовића. Традиција нам не доноси име Миличине мајке, већ је једноставно назива Мајка Девет Југовића, мајка девет јунака који су заједно са оцем погинули у Косовском боју 1389. године. Историјски извори нам пак откривају да је Милица имала једног брата – Николу, а уопште нам не говоре ко је била њена мајка и како се она звала. Миличин отац био је истакнути великаш у држави свог рођака краља и цара Душана – жупан и кнез Вратко. Ово је прича о његовом животу.

По свој прилици Вратко је рођен крајем 13, а најкасније почетком 14. века.

Он је водио порекло од Стефана Немање и био је припадник бочне гране династије Немањић.

Према већини српских родослова, син Стефана Немање, велики кнез Вукан имао је сина, жупана Димитрија. Димитрије је имао сина – кнеза Вратислава, а Вратислав сина – кнеза Вратка.

У неким српским родословима се тврди да је Вратков отац био Димитрије, а не Вратислав, али други историјски извори оповргавају тај податак.

Извори нам пак не доносе ниједан податак о Вратковој мајци.

Вратко и Дубровник

Вратко се први пут у историјским изворима помиње 2. јула 1332. године.

Већ следеће године историјски извори сведоче о Вратковом значају и утицају на двору свог рођака српског краља Стефана Душана.

Почетком 1333. године склапање договора између Душана и Дубровника о уступању Стонског рата (данашњег Пељешца) Републици Светог Влаха било је при крају.

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

Објава коју дели NEWS12 ONLINE (@news12online)

У оквиру дипломатских припрема за коначни договор са српским краљем, 7. јануара 1333. године дубровачка већа донела су одлуку о даровима за српског краља и најближе људе из његовог окружења, за које се веровало да ће свој утицај ставити на располагање Дубровнику по питању Стонског рата. Међу тим владаревим људима био је и Вратко, који је према одлуци већа требало да добије чак 600 дуката (1200 перпера). Тај дар је био вреднији од свих других дарова које су добили краљеви људи и једино је владарев дар био вреднији.

Петнаест дана касније, 22. јануара 1333. године краљ Стефан Душан издао је Прву стонску повељу, којом је Дубровнику у баштину дат Стонски рат. Један од сведока који су присуствовали правном чину и његовом записивању био је и жупан Вратко.

Управник у Дукљи

Неколико година касније, Дубровчани и Вратко су се нашли на различитим странама, додуше у много мање значајним пословима. Крајем зиме 1336. године дубровачки трговци код Светог Срђа жалили су се да им је Вратко у име српског краља одузео извесну количину воска.

Крајем пролећа 1336. године извесни Грдоје Ратковић оптужио је барона Вратка, господина краља Рашке, да му је током месеца маја код Скадра отео скупоцене тканине и гвожђе у вредности од 190 крстастих грошева.

Те две вести о одузимању робе од трговаца сведоче да је Вратко у име српског краља вршио власт на подручју Светог Срђа и Скадра, чиме је настављена традиција да потомци кнеза Вукана управљају одређеним областима у Дукљи (Зети).

Вратко, Јован Кантакузин и поход на Сер

У лето 1342. године на двору српског краља у Паунима код Приштине склопљен је савез између краља Стефана Душана и византијског великаша Јована Кантакузина, који се 1341. године прогласио за цара.

Ромејском војсковођи стављени су на располагање српски одреди и двадесет племића војних заповедника. Према речима самог Кантакузина, најистакнутији међу српским војводама био је управо Вратко.

Српска војска се заједно са Кантакузином упутила ка Серу. Три дана су трајали безуспешни преговори о предаји града. Војска је затим кренула да пустоши околну земљу и тада су се разболели српски војни заповедници, међу њима и Вратко и Јован Оливер.

Болест је захватила и војску, па је она 11 дана морала да проведе у логору. Од епидемије непознате болести преминуло је више од 1.500 људи, међу њима и немали број српских старешина, али не и Вратко и Јован Оливер.

Повратак у Приморје и откуп заложеног појаса

Почетком 1345. године Вратко је поново у Скадру, где је вршио власт у име краља Стефана Душана. Тада је забележено да је краљу предао једног затвореника.

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

Објава коју дели Marko Smodlaka (@_marko_smodlaka_)

У марту 1352. године кнез Вратко је успео да поврати свој вредни појас који је у неком тренутку заложио код Дубровчанина Марина Бунића за 118 млетачких перпера. У самом враћању сребрног појаса са позлатом учествовао је и сам цар Стефан Душан.

Тада је Вратко први пут забележен са титулом кнеза, која је са собом повлачила и управу над одређеном земљом. Највероватније се радило о Дукљи.

Чињеница да је у кнежевом посланству које је преузело појас од Марина Бунића био и дијак Дабац, јасно упућује на закључак да је Вратко имао своју канцеларију.

Последње године живота

Вратко се у неком тренутку замонашио под именом Димитрије. Извори нам не доносе тачно време, као ни разлог његовог замонашења, нити да ли је то било из личних или политичких разлога. Последње дане свога живота Вратко је провео у Манастиру Давидовици, задужбини његовог деде Димитрија (монаха Давида).

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

Објава коју дели Prijepolje (@prijepolje_pp)

У тој светињи је пронађена надгробна плоча на којој је у кругу око штита уклесан натпис. Он нам сведочи да је 10. маја преминуо раб Божији Димитрије, звани Вратко. На натпису није наведена година Враткове смрти, а научници су надгробну плочу датирали око 1360. године.

Вратково потомство

Историјски извори нам не доносе податак како се звала Враткова жена. Према Карловачком родослову, Вратко је имао сина жупана Николу и ћерку Милицу, која је за време владавине цара Душана удата за Лазара Хребељановића, потоњег српског кнеза и владара. Тако ће кнегиња Милица постати спона између светородне династије Немањић и династија Лазаревић и Бранковић.

Прочитајте још:

Кнегиња Милица – потомак великог жупана Стефана Немање

Владарски портрет у Цркви Светог архангела Михаила у Стону – прва уметничка представа једног српског владара

Препорука уредника сајта:

„Милица кнегиња немирног доба“, аутор др Марко Шуица