Мапа тврђаве и локалитета Градужине у селу Дебрцу. Фотографија је власништво Завода за заштиту споменика културе Ваљево.
Археолошка ископавања локалитета Градужине у селу Дебрц на Сави, који је претпостављено место двора краља Драгутина који се спомиње у историјским изворима, донела су нека потпуно неочекивана сазнања. Уместо културног слоја који одговара времену владавине краља Драгутина, наишло се на културни слој из ранијег периода. Нешто што није било очекивано, пише сајт „Све о археологији“.
Локалитет Градужине налази се на месту где река Сава прави оштру окуку, што је условило константно поткопавање терена, те је од целог локалитета остао само један мањи троугаони плато окружен Савом и Дубоким потоком. На том локалитету видљиви су остаци двоструког бедема саграђеног од дрвета и земље, са два рова.
Међутим, ископавања су показала да на локалитету Градужине нема археолошког слоја из 13. и 14. века, односно из времена краља Драгутина (1276-1316). Уместо тога, археолози су нашли слој 10. века!
Покретни налази керамике, према начину израде и орнаментима, одговарају периоду 10. и 11. века. Типолошки се потпуно поклапају са керамиком из слојева од 9. до 11. века који су пронађени на локалитетима у Мачванској Митровици, Малом Зворнику, Врсеницама и Расу.
Од нарочитог значаја су два новчића византијског цара Василија II (976-1025), који су лежали на самом врху културног слоја испод којег је видљив слој пожара. Један од та два новчића је лежао у слоју срушеног земљаног бедема.
Откривено утврђење из 10. века
Све ово јасно говори да се новац цара Василија II нашао на овом месту у фази након пожара и разарања утврђења. Будући да се између стерилног и средњовековног слоја налази танак слој са налазима из латенског периода (млађе гвоздено доба), може се тврдити да је утврђење највероватније подигнуто у првој половини 10. века као погранична тврђава током сукоба Срба са Мађарима или Бугарима.
Ово је и време чувеног српског кнеза Часлава Клонимировића (927-960). У науци још увек није прецизно утврђено докле се на северу простирала његова држава, али с обзиром да знамо да је погинуо у борби са Мађарима на реци Сави и да се налази са локалитета Градужине поклапају са периодом његове владавине, можемо оправдано претпоставити да је утврђење у Дебрцу представљало северну линију одбране Србије кнеза Часлава. То би дефинитивно одагнало све сумње да се у његово време Србија на северу простирала до реке Саве.
Рушење утврђења и слој паљења изнад ког су пронађени новчићи цара Василија II Бугароубице, потврђује податак из историјских извора да је он почетком 11. века повратио и консолидовао византијску власт на Балкану, а тада и Србија пада под византијску власт. Даља истраживања овог локалитета требало би да открију шта се тачно збивало на овом подручју и ко је све њиме управљао током 10. и почетком 11. века.
Фреска владара у католикону Старог манастира Таксијарха у Егијалеји за коју научници сматрају да представља последњег византијског цара Константина XI Палеолога. Фотографија је власништво Министарства културе Грчке.
Фреска је пронађена током рестаураторских радова у католикону Старог манастира Таксијарха у Егијалеји, близу Егије, пише грчки портал Прототема, а преноси Српска средњовековна историја.
У католикону Старог манастира Таксијарха у Егијалеји, само 15 километара од Егије, сачувана су два слоја фресака високог уметничког квалитета из касновизантијског периода. Они одражавају естетске трендове Цариграда.
Током њихове рестаурације, др Анастасија Кумуси, директорка Ефората антиквитета Ахаје, идентификовала је у другом слоју фресака — датираних у средину 15. века на основу стилских критеријума — јединствени портрет последњег византијског цара Константина XИ Палеолога.
„Посао који је спровео Ефорат антиквитета Ахаје у оквиру Министарства културе још једном се показао као изузетно значајан, јер открива јединствена археолошка сведочанства повезана са историјским личностима. Научно особље Ефората Министарства, са великим искуством, високом стручношћу и свеобухватним познавањем историјских догађаја и археолошких података, способно је да детаљно документује сваки налаз који изађе на видело.
У овом случају, портрет се везује за последњег византијског цара и представља једини познати његов портрет настао за његовог живота. Уметник је вероватно приказао црте Константина XI Палеолога на основу директног посматрања, што значи да модел није био званични царски портрет, као што је уобичајено, већ сам цар“, казала је грчка министарка културе Лина Мендони.
Фреска приказује лик зрелог човека који носи царске регалије (раскошни лорос преко сакоса светле боје и круну украшену драгуљима) и држи жезло са укрштеним врхом.
Његов златовезом извезени пурпурни огртач красе медаљони са двоглавим орловима са круном између глава, што је препознатљив симбол царске породице Палеолог. Присуство двоглавих орлова на одећи, у комбинацији са другим инсигнијама, омогућава посматрачима да особу са фреске идентификују као цара.
Констанантин XI Палеолог
Константин XI Палеолог био је последњи ромејски цар, који је на престо дошао 1448. године, наследивши свог брата Јована VIII Палеолога.
Константин XI је био син ромејског цара Манојла II Палеолога и његове супруге Јелене Драгаш, ћерке српског властелина Константина Драгаша.
Константин XI је преко своје мајке Јелене и деде Константина водио порекло од српске средњовековне династије Немањића. Наиме, мајка његовог деде Константина Драгаша била је Теодора Немањић, ћерка српског краља Стефана Дечанског и српске краљице Марије Палеолог.
Занимљиво је да се Константин у документима потписивао и презименом свог деде, чиме је показивао своју повезаност и приврженост мајци и њеној породици.
Константин XI Палеолог херојски је погинуо у одбрани Цариграда 29. маја 1453. године, када су Турци Османлије предвођени султаном Мехмедом II освојили ромејску престоницу, чиме је са историјске позорнице нестало Византијско царство.
У Антикваријату „Слободни ум“ у Београду, адреса Теразије 5 (пасаж), у четвртак, 12. децембра 2024. године, у 20 часова, биће одржано предавање на тему „Српски средњовековни (византијски) повези књига“. Предавање ће одржати Александар Ћеклић.
Током предавања у форми презентације биће речи о структурним и декоративним елементима књига и техници рада повеза насталих у средњовековном периоду у српским земљама.
Теме предавања ће бити и временски оквири, материјали и средњовековни појмови у вези са повезом, као и место средњовековног повеза у историји српског повеза.
Александар Ћеклић је предавање осмислио на основу практичног и теоријског искуства и истраживачког рада у рукописној библиотеци Манастира Хиландара.
Предавање ће бити одржано у оквиру пројекта Антикваријат „Академија“.
Плакат о излагању Мирослављевог јеванђеља у Народном музеју Србије 12. и 14. децембра 2024. године. Фотографија је власништво Народног музеја Србије.
Мирослављево јеванђеље биће доступно јавности у четвртак, 12. децембра, и у суботу, 14. децембра 2024. године, у Народном музеју Србије, објавила је та музејска установа.
Посетиоци НМС-а ће имати прилику да виде две странице једне од најлепших и највреднијих рукописних књига на свету.
Претходни пут посетиоци Народног музеја могли су да виде Мирослављево јеванђеље од 7. до 9. новембра 2024. године. Тада је Јеванђеље било отворено на 71. и 72. страници.
Мирослављево јеванђеље
Мирослављево јеванђеље је у ствари богослужбена књига јеванђелистар, која садржи изборне делове из четири јеванђеља и у којој су текстови Новог завета прилагођени потребама литургије.
У питању је вероватно најстарији сачувани српскословенски ћирилични рукопис, настао током последње две деценије 12. века.
Оно је написано за хумског кнеза Мирослава, брата великог жупана Стефана Немање.
Има око 300 минијатура и украсних иницијала, а због њихове лепоте сматра се да је Мирослављево јеванђеље једна од најлепших рукописних књига на свету. Има 181 лист, односно 362 стране. Први лист почиње текстом Светог јеванђеља по Јовану.
Мирослављево јеванђеље су написали и украсили минијатурама, иницијалима и орнаментима дијак Глигорије и један или више његових сарадника.