Калуп за израду дела пехара кнеза Лазара. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
„Типар“ кнеза Лазара откривен је 2015. године на Руднику. Нова анализа је потврдила да ипак није реч о типару, већ о калупу или матрици која је требало да послужи за израду пехара кнеза Лазара.
Изузетан налаз пронашли су археолози 2015. године на локалитету Дрење на Руднику. Артефакт је првобитно протумачен као печатњак или типар кнеза Лазара.
Локалитет Дрење на Руднику, општи изглед, 2011. године. Фотографија је власништво Републичког завода за заштиту споменика културе.
У новом раду објављеном у „Старинару“ 2021. године, аутори др Дејан Радичевић и мр Ана Цицовић продискутовали су поново о натпису на откривеном артефакту.
У првобитном читању, Радичевић и Цицовићева су мислили да натпис гласи:
Првобитно тумачење текста на калупу за израду дела пехара кнеза Лазара.
(у преводу на савремени српски: + Ово је милост господина кнеза Лазара све српске земље), па су најпре претпоставили да је у питању печатњак или типар.
Међутим, нова интерпретација натписа заправо гласи:
Најновије тумачење текста на калупу за израду дела пехара кнеза Лазара.
(у преводу на савремени српски: + Ово је пехар господина кнеза Лазара све српске земље).
Аутори су у новом раду објаснили да је реч о једном детаљу који раније није био примећен.
„Ради се о лигатури у почетном делу натписа у којој је повезано друго и треће слово, која се сад читају као И и П.”
Део натписа на калупу за израду дела пехара кнеза Лазара. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Типар кнеза Лазара је био калуп за израду дела пехара
Аутори даље у раду објашњавају да је, с обзиром да се у натпису спомиње пехар, а не милост, реч о предмету који је служио за нешто сасвим друго. На основу облика и аналогија са истим и сличним предметима, они закључују да се ради о калупу или матрици која је требала да буде употребљена за израду дела пехара. Тај пехар је вероватно требало да буде намењен кнезу Лазару. На калупу нису примећени трагови коришћења, тако да он није био употребљен.
Што се тиче средњовековних пехара у археолошким записима њих готова да нема. О њима се највише зна из историјских списа и са ликовних представа. Пехари су посуде за пиће на високој стопи попут путира. Верује се да су били прављени од злата и сребра и украшени драгим камењем и емајлом. На њима су могли да стоје и хералдички знакови. Ту си и мањи пехари са две дршке за лакше испијање пића.
Сличне посуде из средњег века коју су очуване до данас су чаше. Тај назив је био и употребљаван у средњем веку. Чаша је луксузан предмет на којем се налазио натпис власника, а понекад и благослов ономе ко из ње пије.
Значајан налаз са Рудника
Овај изузетни налаз са Рудника је први материјални доказ о постојању пехара у средњовековној Србији.
Поред тога што је реч о једином налазу таквог типа, аутори даље у раду објашњавају зашто је још значајан.
Локалитет Дрење на Руднику, детаљ, 2011. године. Фотографија је власништво Републичког завода за заштиту споменика културе.
„Руднички налаз је драгоцен и због тога што указује на још један заједнички елемент који повезује чаше и пехаре. Он је био намењен за израду само једног, али веома значајног дела пехара. Ради се о централном медаљону који се налазио на дну посуде. Такви медаљони се као самостални елемент на посудама јављају од 14. века, а сматрају се позајмицом из западне, готичке уметности. На њима се могу налазити натписи који откривају власника, али и представе, па и читаве композиције, хришћанске или лаичке садржине, зависно од тога да ли је посуда била намењена у профане сврхе или за култне потребе.“
Место израде матрице
Након што су научници решили мистерију предмета, они су се затим осврнули на то ко га је израдио и где. Јасно је да је матрица наручена за пехар кнезу Лазару. Њу је могао да наручи лично кнез Лазара или је то учинио неко у његово име, а можда је пехар требало да буде поклон.
„Не можемо рећи ко је био мајстор Лазаревог пехара, али прилично поуздано можемо рећи да је своју праксу развио на планини Руднику. Места израде драгоцених посуда најчешће се не могу прецизно утврдити. Научници обично наводе да су ти предмети произведени у домаћим радионицама (у којима су радили мајстори углавном из Котора и Дубровника) или да су то биле наруџбине реализоване у приморским градовима.“
Посета ученика и професора Пећкој патријаршији, у организацији Градског музеја у Пећи, прерасла је у отворену промоцију историјског ревизионизма. Док су средњошколци унутар манастирског комплекса истицали националне симболе Албаније, званичници пећког музеја јавно су изнели тврдње о „систематској трансформацији“ у српске православне храмове, објавио је Радио Гораждевац.
Објава Музеја у Пећи на Фејсбуку
У објави која је пратила овај догађај, представници образовних и културних институција из Пећи навели су да Пећка патријаршија представља комплекс „првобитних предроманичких и византијских цркава“, које су, према њиховом тумачењу, „систематски трансформисане у рашко-српске православне цркве“, пише Радио Гораждевац.
Такође, у тој објави изнете су тврдње да су рестаураторски радови током 20. века, као и они у периоду од 2006. до 2008. године, довели до „деградације“ и „уништавања старих слојева“, који наводно документују ранохришћанске периоде од 4. до 6. века.
Током боравка у порти манастира, забележено је и да су поједини ученици рукама показивали албански национални симбол двоглавог орла, стоји у тексту Радија Гораждевац.
Историјске чињенице о Пећкој патријаршији
Насупрот овим тврдњама стоје деценије археолошких истраживања и проучавања историјских изворау домаћој и страној стручној јавности на основу којих је Пећка патријаршија дефинисана као један од најважнијих споменика српске средњовековне културе.
Пећка патријаршија је од средине 13. века постала седиште српских архиепископа, а касније и патријараха. Комплекс чине четири цркве саграђене у периоду од 13. до 14. века – Светих Апостола, Светог Димитрија, Богородице Одигитрије и Светог Николе, као и заједничка припрата тих цркава.
Архиепископи Арсеније I, Jaкoв, Jeвстaтиje I и Сaвa II, припрата Пећке патријаршије. Фотографија је власништво Фонда Благо.
Историјски је документовано да су ктитори ових храмова били српски црквени достојанственици, попут архиепископа Арсенија I, Никодима и Данила II. Архитектура цркава припада рашкој и византијској школи, које су карактеристичне за српску средњовековну уметност тог доба.
Архиепископ Данило II, припрата Пећке патријаршије. Фотографија је власништво Фондације „Благо“.
Од 2006. године, Пећка патријаршија се налази на Унесковој листи светске баштине као део целине „Средњовековни споменици на Косову“, где је јасно дефинисана као ремек-дело српско-византијске архитектуре и духовно средиште Српске православне цркве, наводи Радио Гораждевац.
Научна јавност не спори да су многи средњовековни храмови на Балкану подизани на темељима старијих ранохришћанских или византијских базилика (што је био уобичајен процес у историји архитектуре), али то не мења чињеницу да су постојећи објекти, њихова фреско-декорација и намена, нераскидиво везани за српску државу и цркву из периода Немањића.
Пећка патријаршија је данас не само старо седиште Српске православне цркве, него и место где се чува значајна уметничка заоставштина, закључује се у тексту Радија Гораждевац.
Плакат за изложбу „Јединствена минђуша из доба Немањића“ у Етнографском музеју поводом Сретења и Дана државности. Фотографија је власништво Етнографског музеја.
Од 14. до 17. фебруара у Етнографском музеју поводом Сретења и Дана државности биће одржана изложба „Јединствена минђуша из доба Немањића“, саопштио је Етнографски музеј у Београду.
Женска минђуша из 14. века је део етнографске спомен-збирке сликара, истраживача традионалне културе и колекционара Христифора Црниловића.
Израђена од позлаћеног сребра, по узору на византијске, пореклом је из Охрида и настала у време владавине династије Немањића, а припадала је српском племству тог доба. По стилу, племенитости материјала и префињености израде издваја се као репрезентативан пример средњовековног накита. Управо због својих уметничких и историјских вредности Христифор Црниловић уврстио је ову минђушу у своју колекцију као један од најзначајнијих примера накита XIV века, стоји у саопштењу Етнографског музеја.
Света Недеља (Киријакија) је на фрескама у Цркви Богородице Одигитрије у Пећкој патријаршији и Цркви Богородице Љевишке у Призрену приказана са округлим минђушама опточеним крупним зрнима бисера, које одговарају типу изложеног примерка. Уз саму минђушу, посетиоци ће моћи да виде и одштампане слике фресака, које омогућавају непосредно поређење накита и његовог ликовног приказа, наводи се у саопштењу.
Посетиоци Етнографског музеја моћи ће да виде ову минђушу од 14. до 17. фебруара, од 10 до 20 сати. Улаз у музеј током та четири дана је бесплатан.
Тврђава Копријан. Фотографија је власништво портала Српска средњовековна историја.
Током археолошке кампање у тврђави Копријан 2025. године откривени су остаци цркве, објавио је Археолошки институт на свом инстрагам налогу.
Тврђава Копријан се налази на обронцима планине Селичевице, недалеко од ушћа реке Топлице у Јужну Мораву. Истражује се од 2022. године у организацији Археолошког института, уз финансијску подршку Министарства културе Републике Србије и Општине Дољевац.
Досадашња истраживања на простору Горњег града донела су значајне резултате, а посебно се издваја откриће цркве током истраживања 2025. године. Њени остаци откривени су у Сектору 5, а зидови светиње су били грађени каменом везаним блатом, што упућује на претпоставку да је реч о субструкцији цркве брвнаре. У средишњем делу централне апсиде откривен је крст изведен од црвеног малтера.
Истраживања спроведена 2025. године указала су и на више фаза коришћења простора овог утврђења, које је имало важну улогу у одбрани Нишке котлине од османских похода.
Радови на обнови једне од кула тврђаве Копријан. Аутор фотографије је Саша Николић. Фотографија је власништво фирме Тасић Митре ДОО Смедерево.
Стицање нових научних сазнања прати и пројекат конзервације источног бедема Горњег града, који изводи Завод за заштиту споменика културе из Ниша.