У средњем веку казне су биле кривичне санкције које су изрицане починиоцима кривичних дела. Оне су изрицане ради заштите друштва и спречавања понављања кривичног дела.

Постојале су различите врсте казни – смртна казна, телесна казна, имовинска казна, прогонство са конфискацијом имовине, лишавање слободе (затвор), духовна казна.

Телесне казне

Телесне казне биле су одсецање руку, језика или носа, ослепљивање, вађење ока или очију, жигосање по образу, паљење косе, бркова и браде (смуђење), батинање.

Телесне казне служиле су да спрече чињење или понављање разноврсних кривичних дела. Такође, спроведене телесне казне служиле су као показни пример како може да прође особа која почини одређено кривично дело.

Сукоб Петра Гојниковића и Брана Мутимировића – први забележени случај телесне казне у средњовековној Србији

Српска средњовековна династија Властимировић (Вишеславић) владала је средњовековном Србијом у периоду након 631/2. године до средине 10. века. По имену нам је познато 15 чланова те династије. Главни историјски извор за њихову владавину је спис „De administrando imperio“, ромејског цара Константина VII Порфирогенита.

И династију Властимировић обележили су сукоби између њених чланова и међусобне борбе за престо.

У 32. поглављу свог дела „De administrando imperio“, Константин VII Порфирогенит, између осталог, пише и о сукобу српског владара кнеза Петра Гојниковића и његовог брата од стрица Брана Мутимировића. Њихови очеви Мутимир и Гојник били су рођена браћа, синови кнеза Властимира.

Бран се око 895. године сукобио са Петром и покушао да га збаци са српског престола, али у томе није успео. Неуспешни узурпатор је заробљен и Петар је наредио да Бран буде ослепљен. Сматра се да је Петар то урадио како би спречио Брана да поново покуша да преотме престо. Такође, та казна је служила као одличан пример како би могао да прође свако ко покуша да уђе у борбу за владарски трон.

Иначе, ова епизода из историје династије Властимировић је први у изворима забележени случај извршења телесне казне у средњовековној Србији и једини који се односи на династију Властимировић.

Прочитајте још:

Никола Скобаљић – први Србин набијен на колац

Краљ Драгутин, син краља Уроша и краљице Јелене, више од 40 година био је у браку са краљицом Кателином. Они су се венчали после 1266. године, а најкасније 1271. године, још док је Драгутин био српски принц, а Кателина угарска принцеза. Они су имали бројно потомство, а извори сведоче о четири ћерке: Јелисавети, Катарини, Маргарити и Урси, и двојици синова: Владиславу и Урошицу. Ово је прича о њиховом сину Владиславу.

Старији или млађи син краља Драгутина?

У српској историографији преовладава исправно мишљење да је Владислав старији син Драгутина и Кателине, али има и погрешних тумачења да је Урошиц био старији.

Стари српски родослови и летописи увек прво наводе Владислава, па Урошица када говоре о синовима краља Драгутина.

У прилог мишљењу да је Владислав био старији иде и фреска двојице браће у задужбини њиховог оца – Цркви Светог Ахилија у Ариљу. Према натпису на фресци, на њој је прво насликан Владислав, па Урошиц. Такође, Владислав је нешто виши и својим ликом одаје утисак старијег брата.

Коначна потврда да је Владислав био старији је повеља Карла II Анжујског Владиславу од 19. августа 1292. године којом српском принцу дарује већи део херцештва Славоније. У њој напуљски краљ ословљава српског принца са „vir magnificus Ladyslaus, filius primogenitus illustris principis Stephani, regis Servie“, што у преводу са латинског на српски језик гласи „величанствени човек Владислав, прворођени син славног кнеза Стефана, краља Србије“.

Могуће године рођења

Могуће године рођења принца Владислава утврђене су на основу поменуте фреске у Цркви Светог Ахилија у Ариљу, фреске у Параклису Манастира Ђурђеви ступови у Старом Расу, на којој је заједно са оцем Драгутином највероватније представљен и Владислав, и поменуте повеље Карла II Анжујског.

Владислав је на фресци у Цркви Светог Ахилија представљен као дечак од 15 или 16 година. Према натпису на прстену кубета те светиње она је фрескописана 6804. године, односно у периоду од 1. септембра 1295. до 30. августа 1296. године. Највероватније је да је фрескописање Цркве трајало неколико година, а да је то последња година тих радова. Из наведеног се извлачи да најкаснија година рођења принца Владислава може бити 1280. година. Један други индиректни податак, о којем ће бити речи у даљем делу текста, показаће да је најкаснија година рођења принца Владислава 1278. година.

Фреска у Параклису Манастира Ђурђеви ступови у Старом Расу на којој су представљени краљ Драгутин и највероватније Владислав осликана је 1282. или 1283. године. Владислав је на њој представљен као дечак између 6 и 8 година старости. То значи да најранија могућа година рођења принца Владислава може бити 1274. година.

Како је већ наведено, повељу којом је Владиславу даровао већи део херцештва Славоније Карло II Анжујски је издао 19. августа 1292. године. То значи да је у том тренутку српски принц био довољно стар да управља неком облашћу, односно да је био пунолетан. У средњем веку дечаци су постајали пунолетни са 14 година. На основу тога се као најкаснија година рођења принца Владислава помера са 1280. на 1278. годину.

Узимајући у обзир све ове посредно извучене податке долази се до могућег периода када је Владислав рођен. То се догодило негде у периоду од 1274. до 1278. године.

Место рођења

Место рођења принца Владислава до данас нам остаје непознато и о њему се могу износити само претпоставке.

Како знамо могуће године рођења принца Владислава, њих морамо ставити у историјска дешавања тих година како бисмо могли да изнесемо предлоге где је Владислав могао бити рођен. Ту долазимо до односа између Владислављевих деде и оца краља Уроша и младог краља Драгутина.

Према писању архиепископа Данила II у „Житију краља Уроша“ и „Житију краља Драгутина“, несугласицe између оца и сина, односно краља и младог краља, почеле су одмах након венчања Драгутина и Кателине. Урош је Драгутину био обећао да ће га учинити краљем или да ће му дати део државе на управу. Млади краљ је два пута молио Уроша да испуни своје обећање, али овај то није учинио. Драгутин је са неколико својих људи отишао у Угарску, где је свом тасту краљу Стефану V Арпаду јавио за ситуацију у којој се налази. Мађарски владар је пак свом зету понудио војску састављену од Кумана и Угара.

Како знамо да је Стефан V умро 6. августа 1272. године, то значи да је Драгутин пре смрти свог таста дошао у Угарску.

Према Данилу II, Драгутин је из Угарске упутио трећу молбу свом оцу, тражећи део државе на управу. Урош ни на ту молбу није одговорио потврдно. Драгутин се потом одлучио да са војском нападне Уроша.

Данило II нам не открива да ли је Драгутин у Угарску отишао са породицом или без ње. Чврста је претпоставка да је Драгутин целу породицу склонио код свог таста, јер би тако предупредио могућност да Урош зароби његову жену и децу, држи их као таоце и на тај начин контролише Драгутинове потезе када је борба за престо у питању.

Прво могуће место рођења принца Владислава треба тражити у Угарској, можда и у самом Будиму, на двору Драгутиновог шурака и Кателининог рођеног брата Ладислава IV Арпада. Уколико је Владислав рођен у Угарској, то се десило 1274, 1275. или 1276. године.

Највероватније уз подршку снага из Угарске, Драгутин је поразио свога оца Уроша у Бици код Гацка 1276, највероватније у јесен те године, и преузео власт над Србијом. Након тога, уследио је и долазак Драгутинове породице у Србију. Уколико се Владислав није родио у Угарској, то се десило у Србији. Друго могуће место рођења принца Владислава је Стари Рас, на двору свога оца краља Драгутина, крајем 1276. или током 1277. и 1278. године.

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

Објава коју дели Nikola Vukotić (@nichkow)

Драгутинова владавина и силазак са престола

Не постоје писани извори о животу принца Владислава за време шестогодишње владавине његовог оца краља Драгутина.

Године 1282. на српском престолу дошло је до смене, о којој пише архиепископ Данило II у „Житију краља Драгутина“, али не доноси све њене детаље. Драгутин се са својом властелом бавио неким послом под градом Јелечем. Ту је пао са коња и сломио ногу.

Након тога је настала „велика узбуна“ и страх да ће нека од околних држава напасти и покорити Србију. Драгутин је након тога позвао свог млађег брата Милутина на дође код њега на „тајно саветовање“. Милутин је брзо дошао код брата у место звано Дежево, у рашкој жупи. Драгутин је тада, између осталог, рекао Милутину да преузме престо.

Након разговора двојице браће, Драгутин је, такође у Дежеву, симболично препустио престо Милутину тако што му је дао „драгоцене дарове и злато и хаљине скупоцене царске, коња свога и оружје своје“. Претпоставља се да се то одиграло на државном сабору.

Данило II нам у опису смене на српском престолу не открива којим се то послом Драгутин бавио под Јелечем, зашто је пао са коња, колики је био степен повреде његове ноге (може се рећи да је био веома озбиљан, с обзиром да је Драгутинова повреда захтевала предају престола). Једанаести по реду српски архиепископ нам не открива ни ко се то узбунио због краљеве повреде и ко је стајао иза тебе узбуне – Милутин, Драгутинова и Милутинова мајка Јелена, властела, црква… Та питања највероватније остају заувек отворена у српској историографији.

Што се самог Владислава тиче, он није долазио у обзир као потенцијални наследник престола. Ситуација је захтевала здравог, одраслог и способног владара на српском трону, што српски принц стар највише 8 година свакако није био. Тако је Драгутина наследио брат Милутин, а не син Владислав.

Према мишљењу српских историчара, у Дежеву није само договрена предаја престола измећу браће, већ су договорени и услови те предаје. Верује се да су се браћа током „тајног саветовања“, о којем пише Данило II, договорила да Милутин буде врховни господар земље и да му Драгутин буде подређен, као и да Драгутин добије на управу области на северу државе (области око Ариља и Рудника). Потврду да су браћа постигла услове о смени на престолу налазимо и у делу „Историја“ византијског писца Георгија Пахимера. Он наводи да је власт након Милутина требало да припадне Драгутиновој деци. Била је то још једна тачка такозваног Дежевског споразума.

Након што је завршена предаја престола Драгутин се са породицом повукао у своје области. Са својом породицом је кренуо и Владислав.

Крај првог дела.

Прочитајте још:

Битка код Гацка 1276. године између краља Уроша и младог краља Драгутина

Творац српске пропаганде – архиепископ Данило II

Ктиторска композиција у Цркви Светог Ахилија

Историјски извори сведоче да се Стефан Немањић, средњи син великог жупана Стефана Немање, женио три пута и да је имао шесторо деце – четири сина и две ћерке.

Брак и деца са Евдокијом Анђео

Стефан Немањић се први пут оженио као принц, и то са византијском принцезом Евдокијом, братаницом византијског цара Исака II Анђела, односно ћерком Алексија Анђела. Брак је склопљен у неком тренутку након Битке на Морави, која се одиграла 1191. године и у којој су Ромеји Исака II Анђела поразили Србе великог рашког жупана Стефана Немање. Стефан и Евдокија су се венчали свакако пре 1193. године.

Године 1195. након преврата и збацивања са власти свог брата Исака II Анђела, на византијски престо ступа Алексије III Анђео. Стефан је од њега највероватније добио високу византијску титулу севастократора. Већ следеће, 1196. године Стефан Немања се на државном сабору код Петрове Цркве у Старом Расу одрекао престола у корист Стефана, који постаје велики жупан. Немањин старији син Вукан добија титулу великог кнеза и на управу добија Дукљу, Далмацију, Требиње, Топлицу и Хвосно.

Стефан и Евдокија су у браку добили синове Радослава и Владислава и највероватније Предислава (потоњи архиепископ српски Сава II), као и ћерку непознатог имена коју српски историчари називају Комнина, за шта нема основа у историјским изворима.

Стефан и Евдокија су били у браку највише једну деценију. Према писању византијског историчара Никите Хонијата у свом делу „Историја“, између супружника је дошло до неслоге и међусобно су се оптуживали за неверство. Стефан је нечасно отпустио Евдокију, она се најпре склонила код Стефановог брата Вукана у Дукљу, затим је отишла у Драч, а одатле у Цариград. Стефан и Евдокија су се разишли током 1200. или до средине 1201. године.

Други Стефанов брак

Крајем 1201. године избио је грађански рат између Стефана и Вукана због борбе за великожупански престо и за власт над Србијом. Вероватно се, по његовом завршетку крајем 1204. или током 1205. године, Стефан оженио други пут, овај пут као велики жупан. Не зна се како се звала друга Стефанова супруга, нити се зна њено порекло. Претпоставља се да је долазила из редова бугарске или византијске аристократије.

Из свог другог брака Стефан највероватније није имао децу, мада се оставља могућност да је сина Предислава добио са својом другом женом. Тај брак је окончан пре 1216. године, када је рашки велики жупан безуспешно покушао да се ожени епирском принцезом Маријом, ћерком тада већ почившег епирског владара Михаила I Анђела.

Брак и деца са Аном Дандоло

Већ у првој половини 1217. године Стефан је успео да се ожени по трећи пут, опет као велики жупан. Његова трећа и последња супруга била је Ана Дандоло, ћерка млетачког вицедужда Рајнеријеа Дандола, унука Енрика Дандола, чувеног млетачког дужда и предводника Четвртог крсташког похода (1202-1204), и рођака дубровачког кнеза Јована Дандола. Убрзо по венчању Стефан и Ана су крунисани за српског краља и српску краљицу.

Стефан и Ана добили су сина Уроша и једну ћерку, такође непознатог имена. Према новијим истраживањима, та ћерка је представљена на фресци „Смрт Ане Дандоло“ у Цркви Свете Тројице Манастира Сопоћани као принцеза која клечи поред одра своје мајке Ане Дандоло и целива јој руку.

Стефан је у био у браку са Аном све до свог замонашења, које се десило непосредно пред његову смрт, коју различити историјски извори смештају у 1223, односно 1227. или 1228. годину.

Стефанови синови Радослав, Владислав и Урош постаће српски краљеви, а син Предислав ће 1263. године бити изабран за архиепископа српског Саву II, трећег по реду поглавара Српске православне цркве, али о томе у неким наредним причама…

Прочитајте још:

Фреска „Смрт Ане Дандоло“

Архиепископ Арсеније Сремац – наследник Светог Саве