Осмог маја 2022. године, свега осам дана пре званичног прекида раскола између Српске православне цркве и Македонске православне цркве – Охридске архиепископије, ми уредници портала Српска средњовековна историја обишли смо Цркву Богородице Перивлепте на Охриду и пронашли и фотографисали фреску цара Уроша и браће Гргура и Вука Бранковића.

Та фреска на којој су поред цара Уроша представљени Гргур и Вук Бранковић једина је сачувана фреска та два српска великаша, синова српског племића и севастократора Бранка Младеновића. Насликана је најкасније 1365. године, у време владавине српског цара Стефана Уроша. Због оног што смо пронашли и фотографисали питање је да ли се може рећи да је та фреска сачувана.

Почетак потраге за фреском

Историјско језгро Охрида посетили смо након завршетка једне манифестације на Охридском језеру чији смо били учесници. Наш циљ је био да видимо тврђаву и неколико средњовековних светиња. Међутим, због недостатка времена одлучили смо да уђемо само у Цркву Богородице Перивлепте и да тамо пронађемо и фотографишемо поменуту фреску.

Разлог зашто баш та фреска? Нигде на интернету нисмо могли да пронађемо фотографију те фреске цара Уроша и браће Гргура и Вука Бранковића, већ само њену скицу и реконструкцију фреске Вука Бранковића.

Шетајући се старим Охридом, недалеко од Цркве Светих Климента и Пантелејмона пришла нам је једна жена, лиценцирани водич, која се понудила да за одређену надокнаду буде наш пратилац. Ми смо то прихватили.

Уместо лаганог задатка замало немогућа мисија

Оно што је требало да буде лагани задатак замало се претворило у немогућу мисију.

Док смо шетали од Цркве Светих Климента и Пантелејмона до Цркве Богородице Перивлепте мало боље смо се упознали са нашим водичем. Она је осамдесетих година двадесетог века студирала историју уметности на Филозофском факултету у Београду и дуги низ година је радила као водич на Охриду.

Помислили смо како је то добар знак што нам се непланирано прикључила стручна особа која је студирала исти факултет као нас двојица. Објаснили смо јој шта желимо да пронађемо у Перивлепти. Били смо убеђени да ће наш задатак сада бити још лакши када смо поред себе имали водича са годинама радног искуства на терену.

Можете да замислите нашу збуњеност када нам је рекла да одлично познаје ту светињу и фреске у њој, али да фреску цара Уроша и браће Гргура и Вука Бранковића никада није видела!

Убеђени да ћемо ипак наћи фреску брзо смо стигли до Цркве Богородице Перивлепте. Тај храм је 1295/1296. године подигао византијски великаш Прогон Згур, господар Охрида и зет ромејског василевса Андроника II Палеолога (1282-1328).

Када смо ушли у Цркву за тренутак смо заборавили разлог наше посете. Са зидова светиње гледале су нас прелепе фреске, радови са краја 13. века чувених фрескописаца из Солуна Михајла и Евтихија Астрапе. Истих оних који ће осликати задужбине краља Милутина – Богородицу Љевишку у Призрену, Цркву Светих Јоакима и Ане (Краљеву цркву) у Студеници, Цркву Светог Ђорђа у Старом Нагоричину, Цркву Успења Пресвете Богородице у Грачаници и Цркву Светог Никите код Скопља.

Након разгледања фресака вратили смо се свом задатку, али жељену фреску ни Петар, ни водич, ни ја нисмо успели да пронађемо. Успеха нисмо имали ни у наосу, ни у припрати, као ни у обе стране спољњег трема Цркве Богородице Перивлепте. Ипак, за нашу даљу потрагу било је јако важно то што смо одмах уочили колико су фреске у спољњем трему биле у много лошијем стању од фресака унутар Цркве. Током писања овог текста од Јасмине С. Ћирић, доцента Филолошко-уметничког факултета у Крагујевцу, сазнали смо да су фреске у наосу Цркве Богородице Перивлепте конзервирали и рестаурирали италијански стручњаци у периоду од 2009. до 2016. године, али да на фрескама у спољњем трему нису радили. Пројектом је руководила главни конзерватор др Донатела Зари, а финансирао га је Фонд Амбасаде САД у РСМ за заштиту културног наслеђа.

Са пољуљаним самопоуздањем изашли смо из светиње и заједно са водичем отишли до свештеника МПЦ ОА да се код њега распитамо за фреску Гргура и Вука Бранковића. Међутим, ни он није знао за постојање поменуте фреске и казао је да он никада није видео ту фреску у Богородици Перивлепти. Упитао нас је да ли смо сигурни да се та фреска заиста налази у тој светињи и да се не налази можда у некој другој цркви посвећеној Богородици, којих, према његовим речима, на Охриду има много. Деловало је да је искрен у свему што говори. Како од њега није било више помоћи кренули смо даље.

Испред Галерије икона, која се налази поред Цркве Богородице Перивлепте, упознали смо једног од њених запослених. Одмах смо га питали за поменуту фреску. Он нам је децидирано рекао да те фреске нема у Цркви Богородице Перивлепте!

Помоћ из Београда

Нашем стрпљењу полако је долазио крај. Подаци којима смо имали приступ јасно су говорили да се та фреска налази у Цркви Богородице Перивлепте, људи са терена нису знали за њено постојање, а један од њих је јасно тврдио да та фреска не постоји у поменутој светињи.

Оно што смо знали и пре поласка у нашу авантуру јесте да та фреска цара Уроша и браће Гргура и Вука Бранковића није била у добром стању. Оно што смо на терену утврдили јесте да се веома оштећене фреске налазе на зидовима спољашњег трема Цркве Богородице Перивлепте. Дакле, фреска тројице истакнутих личности из српске средњовековне историје мора да се налази тамо!

У промишљању који следећи корак да предузмемо, сетили смо се да окренемо број једног професора Филозофског факултета из Београда и да га замолимо да нам објасни где се налази фреска. Он нам је најпре потврдио да се та фреска заиста налази у Цркви Богородице Перивлепте, чиме нас је умирио, а затим нам је рекао и где да је нађемо – северни део спољњег трема, фасадни зид код самог улаза у северни параклис који је посвећен Светом Григорију Богослову.

Потрази је дошао крај – фреска је у катастрофалном стању и скоро потпуном мраку!

Брзим кораком смо се упутили ка Параклису Светог Григорија Богослова.

– То је то! – рекао је узбуђено Петар када смо под светлошћу са два телефона угледали представе цара Уроша и браће Гргура и Вука Бранковића. Мрак у којем се фреска налазила био је још један разлог зашто нисмо могли лако да је нађемо.

На вези смо и даље имали нашег уваженог професора. Поздравили смо се њим уз велику захвалност што нам је помогао да дођемо до краја наше потраге.

Краткотрајну радост што смо пронашли оно што смо тражили замениле су друге емоције – бес и туга. Са неосветљеног зида су нас са десна на лево „гледали“ један српски цар и двојица истакнутих српских средњовековних великаша. Гледали под наводницима јер ниједна од представа није имала очи. Није у питању било уништавање својствено Османлијама, или људи који су стругали очи са фресака верујући у њихову исцелитељску моћ. У питању су били зуб времена и немар људи задужених за бригу о културном наслеђу старом више од шест и по векова.

У најбољем стању била је представа цара Уроша. Од ње су делимично сачувани круна, нос, риђа брада, ореол, десна рука којом држи жезло и лева рука којом држи акакију.

У најлошијем стању била је Гргурова представа – од његовог лица није сачувано ништа! Виде се делови ореола и одежде. Најбоље је очувана његова лева рука којом показује у правцу цара Уроша.

Вукова представа била је у бољем (или у мање лошем) стању од Гргурове само по томе што су на њој сачувани брада и део левог образа. Сачувана је такође Вукова лева рука којом показује у правцу Гргура и Уроша.

Од некадашњих натписа који су пратили представе Уроша, Гргура и Вука није сачувано готово ништа.

Ви Срби би за све да се питате

Петар фотографише фреску више пута, посебно целокупну композицију и посебно сваку од личности, из различитих углова, а онда поново напуштамо Цркву Богородице Перивлепте.

Одлазимо до радника Галерије и показујемо му фреску коју смо тражили и коју смо пронашли. Он вади свој телефон и показује нам скицу те фреске и изговара следеће реченице:

– То је та фреска. Да, она се налази овде. Ви Срби би за све да се питате.

Човек који је пре 15 минута тврдио да те фреске нема у Цркви Богородице Перивлепте у свом телефону је имао њену скицу. Дакле, знао је за њено постојање и где се она налази и свесно нас је слагао да ње нема у тој светињи, а на крају је упутио и један јако ружан коментар. Ми Срби нећемо да се питамо за све, али за нашу историју и наше културно наслеђе и те како хоћемо!

Његови упаљени црвени образи били су знак да је љут што смо успели у својој намери да пронађемо фреску цара Уроша и браће Гргура и Вука Бранковића. Брзо и нервозно је угасио телефон. Куртоазно довиђења са наше стране било је крај наше комуникације.

На овом месту морамо да кажемо да је деловало да наш водич, која је све време била са нама, заиста није знала за постојање ове фреске и да је била срећна када смо је пронашли, што због нас двојице, што због тога што је научила нешто ново о једној од охридских знаменитости којој је посветила своју професионалну каријеру туристичког водича. Са њом се срдачно поздрављамо и одлазимо ка колима, пуни најразличитијих утисака, чија јачина није прошла до дан-данас…

Време је да МПЦ ОА и институције Републике Северне Македоније конзервирају и рестаурирају фреске у спољњем трему Цркве Богородице Перивлепте

Од маја 2022. године до данас нисмо писали о овој фресци, све се наивно надајући да ће црквене и световне власти у Македонији урадити нешто по питању заштите не само те фреске, него свих фресака у спољњем трему Цркве Богородице Перивлепте, поготово након што је решено питање раскола између СПЦ и МПЦ ОА. То се, нажалост, није догодило, што нам је потврдила једна наша читатељка која је недавно обишла Цркву Богородице Перивлепте и видела да је стање са фрескама у спољњем трему и даље катастрофално.

Српска православна црква је показала разумевање за жеље свештенства и верника МПЦ ОА за самосталном православном црквом у Северној Македонији, решила је проблем раскола између две цркве и дала је аутокефалност МПЦ ОА. Република Србија и српски народ већ више од три деценије показују разумевање за све унутрашње проблеме у Македонији и једине су комшије које не праве никакав унутрашњи и спољњи политички проблем Скопљу, а често пружају различиту помоћ Македонији и Македонцима. Довољно је погледати какав однос према Скопљу имају Атина, Софија и Тирана, а какав Београд, па да се види од кога стално долазе претње, а ко не представља никакву опасност по Северну Македонију.

Време је да МПЦ ОА и институције Републике Северне Македоније узврате братске и пријатељске кораке и почну много озбиљније да воде рачуна о српском културном наслеђу у Северној Македонији. Брига о фрескама у спољњем трему Цркве Богородице Перивлепте, односно, покретање пројекта њихове конзервације и рестаурације може бити први корак у промени односа МПЦ ОА и македонских власти према српском културном наслеђу у Северној Македонији. Српски народ то несумњиво заслужује.

Аутор Богдан Пантић

Прочитајте још:

Стазама српске историје у Македонији – Куманово

Стазама српске историје у Македонији – Манастир Матеич

СПОНА: Најављена заштита Манастира Матеич – угрожене немањићке светиње у Северној Македонији

Међународни научни скуп у Скопљу поводом седам векова од смрти краља Милутина

Због своје несумњиво велике историјске улоге, светла стручне и лаичке јавности веома често су била уперена у принца, младог краља, краља и цара Стефана Душана. Са друге стране, његов старији брат принц Душман углавном је био скрајнут и његовим животом се бавио тек понеки историчар. Разлог за то треба тражити у његовом кратком животу током којег није имао значајнију улогу у историјским дешавањима, односно, малом броју забележених података о њему…

Живот Душмана Немањића

Душманови родитељи били су принц Стефан, потоњи српски краљ Стефан Урош III (Стефан Дечански), и бугарска принцеза Теодора Смилец.

Рођен је после 1307. године, а најраније детињство је провео у Зети, којом је управљао његов отац Стефан.

Принц Стефан се побунио против свог оца краља Милутина 1314. године. Стефан је поражен у том сукобу, Милутин га је заробио и за казну га је ослепео. Такође, Стефан је прогнан у Цариград, заједно са својим синовима Душманом и Душаном.

Крајем 1319. године, током прогонства, Душман се упокојио у Цариграду, где је и сахрањен. Његов гроб до сада није откривен.

Према биографу Стефана Дечанског Григорију Цамблаку, Душман се у Цариграду разболео од тешке болести и убрзо је умро. Стефан је плакао за сином и бол је тешио речима: „Господ даде, Господ узе“.

Други извор, барски надбискуп Гијом Адам доноси другачију верзију Душманове смрти – њега је задавио нико други до његов отац Стефан! Разлог? Стефану се у Цариграду вратио вид и није желео да се за то сазна док год је његов отац краљ Милутин био жив. Душман је спазио да му отац није слеп и Стефан га је удавио како би његова тајна остала неоткривена.

Душманове представе на лозама Немањића у Пећкој патријаршији и Манастиру Високи Дечани

Лик младог Душмана нам је сачуван на лозама Немањића у Пећкој патријаршији и Манастиру Високи Дечани.

У Пећкој патријаршији је насликано Душманово попрсје далеко до оца, како израста из гране на којој стоји краљ Душан. У десној руци држи двоструки крст и има отворен венац на глави.

У Дечанима је такође насликано Душманово попрсје удаљено од Стефана Дечанског.

У питању је дечак од десетак година, који овај пут нема никакве инсигније и који израста из гранчице која се одваја од главне гране на којој стоји његов брат цар Стефан Душан.

Душман и Душан, а не Душан и Душица (Душман)

Не својом кривицом, Душман је у историографији постао део једне велике забуне са којом се историчари веома често срећу и коју још нису успели да искорене у широј јавности.

Од првог издања Даниловог зборника „Животи краљева и архиепископа српских“, које је приредио Ђура Даничић 1866. године, сматрало се да су се синови принца Стефана и бугарске принцезе Теодоре Смилец звали Душан и Душица.

Два најстарија преписа Даниловог зборника, старији настао у Манастиру Милешеви 1553. године и млађи настао у Молдавији пре 1574. године, јасно говоре да је Стефан имао синове Душмана и Душицу.

Стари српски родослови и стари српски летописи говоре да је Стефан имао синове Душмана и Душана.

Када се узму у обзир ови подаци, изводи се закључак да се први, односно, старији Стефанов син звао Душман. Његово име потврђују и натписи код његова два портрета на лозама Немањића у Пећкој патријаршији и Високим Дечанима.

Други Стефанов син звао се Душан, а називан је и именом Душица, што је у ствари хипокористик имена Душан.

Где су биле грешке у ранијем тумачењу?

Приликом издавања Даниловог зборника Душману је из имена грешком изостављено слово М, па тако Душан, потоњи српски краљ и цар, преузима Душманову позицију и постаје старији син Стефана Дечанског.

Душица пак преузима Душманову судбину и он постаје принц који као дечак умире у Цариграду. Да ствар буде још компликованија, у појединим уџбеницима за историју некад се наводило да је Стефан имао два сина Душана и Душицу (Душмана). Истина је као што смо видели другачија.

Прочитајте још:

Вишеград – средњовековна тврђава која и данас дели судбину Манастира Светих Архангела код Призрена

Слика „Крунисање цара Душана“ враћена у Народни музеј у Београду

Предавање др Драгољуба Марјановића „Царска круна без светитељског ореола“ у Београду

Средњовековни Звечан – град бурне прошлости

Први игуман Манастира Високи Дечани – Арсеније

У средњем веку казне су биле кривичне санкције које су изрицане починиоцима кривичних дела. Оне су изрицане ради заштите друштва и спречавања понављања кривичног дела.

Постојале су различите врсте казни – смртна казна, телесна казна, имовинска казна, прогонство са конфискацијом имовине, лишавање слободе (затвор), духовна казна.

Телесне казне

Телесне казне биле су одсецање руку, језика или носа, ослепљивање, вађење ока или очију, жигосање по образу, паљење косе, бркова и браде (смуђење), батинање.

Телесне казне служиле су да спрече чињење или понављање разноврсних кривичних дела. Такође, спроведене телесне казне служиле су као показни пример како може да прође особа која почини одређено кривично дело.

Сукоб Петра Гојниковића и Брана Мутимировића – први забележени случај телесне казне у средњовековној Србији

Српска средњовековна династија Властимировић (Вишеславић) владала је средњовековном Србијом у периоду након 631/2. године до средине 10. века. По имену нам је познато 15 чланова те династије. Главни историјски извор за њихову владавину је спис „De administrando imperio“, ромејског цара Константина VII Порфирогенита.

И династију Властимировић обележили су сукоби између њених чланова и међусобне борбе за престо.

У 32. поглављу свог дела „De administrando imperio“, Константин VII Порфирогенит, између осталог, пише и о сукобу српског владара кнеза Петра Гојниковића и његовог брата од стрица Брана Мутимировића. Њихови очеви Мутимир и Гојник били су рођена браћа, синови кнеза Властимира.

Бран се око 895. године сукобио са Петром и покушао да га збаци са српског престола, али у томе није успео. Неуспешни узурпатор је заробљен и Петар је наредио да Бран буде ослепљен. Сматра се да је Петар то урадио како би спречио Брана да поново покуша да преотме престо. Такође, та казна је служила као одличан пример како би могао да прође свако ко покуша да уђе у борбу за владарски трон.

Иначе, ова епизода из историје династије Властимировић је први у изворима забележени случај извршења телесне казне у средњовековној Србији и једини који се односи на династију Властимировић.

Прочитајте још:

Никола Скобаљић – први Србин набијен на колац