Испосница Светог Петра Коришког код Призрена и поплочани пут до ње. Фотографија је преузета са сајта Епархије рашко-призренске.
Епархија рашко-призренска Српске православне цркве издала је саопштење поводом најновијих оштећења и незаконитих радова на Испосници Светог Петра Коришког код Призрена. Саопштење ЕРП преносимо у целости:
Епархија рашко-призренска Српске православне цркве изражава најоштрији протест поводом тешких оштећења на простору Испоснице Светог Петра Коришког код Призрена, древне српске православне светиње из 13. века.
Недавним незаконитим грађевинским радовима на овом локалитету, који су обухватили пробијање широке приступне стазе и њеног поплочавања до саме пећине светитеља, око које се налази светиња, тешко је оштећена и угрожена њена археолошка и историјска целовитост, чак су поткопани и сами темељи овог средњовековног комплекса, тако да у случају већих киша или и најмањег потреса може да дође до одрона и обрушавања целе Испоснице.
Испосница Светог Петра Коришког код Призрена и поплочани пут до ње. Фотографија је преузета са сајта Епархије рашко-призренске.
Испосница више пута оскрнављена након завршетка рата 1999. године
Подсећамо да је Испосница Светог Петра Коришког званично заштићена као једна од педесет специјалних заштићених зона, у складу са косовским Законом о специјалним заштићеним зонама. Након оружаног сукоба 1999. Испосница Светог Петра је више пута скрнављена, раскопавањем гроба светитеља, оштећивањем средњовековних фресака графитима и постављањем албанске заставе изнад Испоснице, која се још види, о чему се епархија оглашавала тражећи заштиту.
Грађевински материјал за извођење радова код Испоснице Светог Петра Коришког близу Призрена. Фотографија је преузета са сајта Епархије рашко-призренске.
Сцене оскрнављених фресака су најочигледнији показатељ крајње вандалског понашања према овој светињи, што дубоко вређа вернике наше Цркве и показује свету какав је однос на Косову и Метохији према средњовековном српском православном наслеђу и колико је видно одсуство бриге и способности локалних косовских институција, које по закону у сарадњи са Црквом и међународним представницима треба да покажу макар минимум цивилизацијског поштовања према хришћанској култури и споменицима, уместо да нестручно раде на своју руку и неповратно уништавају баштину која је од значаја за све људе добре воље. Својатање српских светиња које су годинама изложене бруталној девастацији и нападима, и злонамерно преправљање историје толико иронично и лицемерно звуче када се види однос косовских институција и екстремних група према овим светињама СПЦ на терену. То се посебно односи на оне просторе Косова и Метохије где, нажалост, тренутно нема Срба и нашег монаштва, који се иначе на другим местима где живе свесрдно труде на очувању своје вековне баштине.
Испосница Светог Петра Коришког код Призрена и поплочани пут до ње. Фотографија је преузета са сајта Епархије рашко-призренске.
У тачки један Закона о специјалним заштићеним зонама јасно је наведено: „Овим законом се обезбеђује заштита српских православних манастира, цркава, других верских објеката, као и историјских и културних локалитета од посебног значаја за заједницу косовских Срба, као и за друге заједнице на Косову, кроз успостављање специјалних заштићених зона“. Испосница Св Петра Коришког је под тим именом побројана у члану 7р Закона и постоји мапа заштићеног простора око Испоснице.
Испосница Светог Петра Коришког код Призрена и поплочани пут до ње. Фотографија је преузета са сајта Епархије рашко-призренске.
У тачки 3.б-ц Закона јасно се додатно прецизира: „Циљ овог закона је очување карактера и изгледа заштићених локалитета, а посебно њиховог историјског, културног, архитектонског или археолошког контекста, природног окружења или естетског визуелног окружења; и спречавање неадекватног развоја око заштићених локалитета, уз обезбеђивање најбољих могућих услова за складан и одржив развој заједница које насељавају подручја у околини таквих локалитета кроз регулисање развоја и других активности“.
Овај законски оквир, дакле, има за циљ очување историјског, културног и верског наслеђа српског народа на Косову и Метохији, спречавање његовог оштећења и уништавања и обезбеђивање да се било какве активности у заштићеним зонама могу спроводити, како стоји у ширем законском оквиру, искључиво уз претходну сагласност Српске православне цркве и у оквиру Савета за имплементацију заштићених зона. Сваки другачији приступ представља директно кршење закона и озбиљно угрожава не само верско наслеђе, већ и мир и међуетничке односе на овим просторима.
Испосница Светог Петра Коришког код Призрена. Фотографија је преузета са сајта Епархије рашко-призренске.
Општина Призрен самостално спровела незаконите активности без знања и одобрења СПЦ
Дакле, иако је законом експлицитно забрањена свака интервенција на овом подручју – укључујући изградњу путева, крчење вегетације или друге радове који би нарушили археолошку и историјску целокупност локалитета – без наведених сагласности, општина Призрен (Дирекција за економски развој и туризам) ипак је самостално спровела незаконите активности без знања и одобрења СПЦ, чиме је постојећи важећи закон грубо прекршен, а овај вредни историјски објекат озбиљно угрожен.
Испосница Светог Петра Коришког код Призрена, поплочани пут до ње и инфо табла о грађевинским радовима. Фотографија је преузета са сајта Епархије рашко-призренске.
Незаконите радове обавила је локална косовска албанска фирма EUROVIA, како се види на постављеној табли. Имајући у виду крајњу непрофесионалност радова, употребу тешких машина за пробијање пута уз остављање разбацаног материјала и земље на ширем простору локалитета, очигледно је да нису ангажовани експерти за културну баштину, што је такође последица потпуног одсуства координације са СПЦ и Комисијом за специјалне заштићене зоне и показује какав је однос локалних институција према српској православној баштини.
Мапа заштићене зоне Испосница Светог Петра Коришког код Призрена. Фотографија је преузета са сајта Епархије рашко-призренске.
Цар Стефан Душан богато даривао Испосницу Светог Петра Коришког
Осим правног аспекта овог проблема, желимо да истакнемо снажан морални и историјски значај ове светиње за наш народ. Испосница Светог Петра Коришког представља непроцењиво духовно и културно благо српског православног народа и целог хришћанског света. Ова испосница датира из 13. века и помиње се у српским средњовековним списима, укључујући Житије Светог Петра Коришког које је написао монах Теодосије Хиландарац у 13. веку. Испосница је била и метох светогорског манастира Хиландара, што је забележено у више средњовековних докумената и документовано у многим историјским радовима аутора из разних земаља. Вековима је овај јединствени и на овом простору највећи испоснички манастирски комплекс у пећини био место монашког подвига и молитве, познат по својој богатој библиотеци рукописа. По историјским изворима, српски цар Стефан Душан је средином 14. века ову светињу даривао богатим прилозима и посећивао је са својом породицом. Због свега тога ова испосница је укључена у систем специјалних заштићених зона са осталим најважнијим манастирима и објектима СПЦ на Косову и Метохији. Таква историја овог локалитета сведочи о изузетном духовном значају Испоснице Светог Петра Коришког и њено скрнављење дубоко погађа вернике и све поштоваоце српског културног наслеђа.
Оштећена фреска у Испосници Светог Петра Коришког код Призрена. Фотографија је преузета са сајта Епархије рашко-призренске.
ЕУ, ЕУЛЕКС, ОЕБС и КФОР хитно да реагују и обуставе све радове на Испосници
Епархија рашко-призренска стога позива на хитну реакцију међународних институција присутних на Косову, пре свега мисија ЕУ, ЕУЛЕКС, ОЕБС и КФОР, као и надлежне косовске институције, да у оквиру својих овлашћења предузму ургентне кораке како би се зауставило најновије безакоње, санкционисали одговорни и обезбедила заштита ове светиње на лицу места и санирала постојећа штета у пуној координацији са СПЦ. О овом скандалозном случају биће обавештен и УНЕСКО, као и друге релевантне међународне организације за заштиту културне баштине у Европи, САД и свету, ради скретања пажње на поступање локалних косовских институција према српском хришћанском духовном и културном наслеђу на Косову. Напомињемо да је ово, нажалост, само један у низу инцидената који показују систематско кршење права СПЦ – локалне косовске општинске власти се континуирано упуштају у незаконите радове у оквиру заштићених зона, без претходне консултације са Црквом или надлежним међународним телима (нпр. случај Богородице Хвостанске, намеравана градња пута на локалитету манастира Долац итд). Све ово још једном указује на потребу да се посебним институционалним механизмима заштите права СПЦ и њених светиња на Косову и Метохији уз чврсте међународне гаранције на чему СПЦ годинама инсистира.
Испосница Светог Петра Коришког код Призрена. Фотографија је преузета са сајта Епархије рашко-призренске.
Оваква пракса руинирања средњовековних хришћанских светиња је крајње недопустива и Епархија рашко-призренска захтева да се хитно обуставе све противзаконите активности и строго поштује Закон о специјалним заштићеним зонама, како би се спречило даље уништавање вредне верске и културне баштине и очувало вековно духовно и културно наслеђе српског православног народа на Косову и Метохији.
Водене кула Ужичке тврђаве. Фотографија преузета са сајта www.oglasnatabla.info
Радови на изградњи Водене куле у Ужичкој тврђави су завршени, чиме је реализован значајан пројекат обнове културно-историјске баштине и унапређења туристичке понуде Ужица, пише Глас Западне Србије.
Обновљени водоторањ представља један од најпрепознатљивијих симбола Ужичке тврђаве и важну везу између градске плаже и тврђаве.
Уређена обале Ђетиње код Водене куле Ужичке тврђаве. Фотографија преузета са сајта www.oglasnatabla.info
Изградња водене куле била је технички захтевна због положаја објекта, чија се основа налази у кориту реке Ђетиње, на тешко приступачном терену.
Укупна вредност пројекта износила је 906 хиљада долара, од чега је 374 хиљаде обезбедила Европска унија, а 532 хиљаде Град Ужице. Радове је извела компанија МПП „Јединство“ из Севојна.
Унутрашњост Водене куле Ужичке тврђаве. Фотографија преузета са сајта www.oglasnatabla.info
Реализацијом овог пројекта направљена је копија старе Водене куле, па тако нова кула има исту форму и исте димензије као стара.
Значајно је то што и нова Водена кула има улаз са обале. Због тога је сада могуће доћи од Ђетиње до врха Ужичке тврђаве кроз саму Водену кулу.
Унутрашњост Водене куле Ужичке тврђаве. Фотографија преузета са сајта www.oglasnatabla.info
Ужичку тврђаву су у периоду између 1459. и 1463. године освојиле Османлије. Они су у другој половини 15. века подигли Водену кулу, како би обезбедили сигурно снабдевање тврђаве водом, поготово у случају опсаде. Она је страдала заједно са остатком тврђаве 1863. године, када су је Турци минирали. Нова Водена кула је изграђена на основу цртежа Ужичког града и података из 18. века, које је у бечким архивима пронашао српски археолог Марко Поповић.
Унутрашњост Водене куле Ужичке тврђаве. Фотографија преузета са сајта www.oglasnatabla.info
Радови на изградњи водене куле су наставак обнове Ужичке тврђаве, која је почела реконструкцијом цитаделе. За сада нема информација да ли ће обнова бити настављена, а самим тим ни који следећи део тврђаве ће бити обновљен.
Средњовековна тврђава Ужице
Ужице се у изворима први пут помиње 1329. године, и то као трговачко насеље. На настанак Ужица су очигледно утицали развој трговине и постојање пута између Србије и Босне. После 1355. године Ужице улази у састав области моћног великаша, кнеза Војислава Војиновића, а око 1366/67. године његов господар постаје Војислављев синовац, жупан Никола Алтомановић. Управо се из војно-политичких разлога у време кнеза Војислава или жупана Николе гради тврђава у Ужицу, која постаје упориште на средишњој саобраћајници која је повезивала области Војиновића у унутрашњости и на Приморју.
Тврђава Ужице се налази на високом, стеновитом гребену изнад реке Ђетиње. Са тог места у средњем веку је контролисан поменути пут који је повезивао Србију и Босну. Средњовековни Ужички град чинили су цитадела на врху гребена, са главном кулом и мањом цистерном са бунаром, и средњи град, са бедемима и кулама, док је доњи град изграђен у време владавине Османлија. Капија се налазила на северозападној страни бедема средњег града, а испред капије је био ров преко којег је био подигнут мост. Ужице је било мало, брдско утврђење, у време ратовања хладним оружјем тешко освојиво. Ужички град је био војно упориште, али не и властеоско пребивалиште, те у њему није било двора.
Мавро Орбин у својем делу „Краљевство Словена“ пише да је кнез Лазар нападао Ужице „ватром“ и да су се његови браниоци предали након што више нису могли да издрже опсаду. Лазар је у Ужицу заробио и Николу Алтомановића.
Фреска кнеза Лазара у припрати Цркве Вазнесења Христовог Манастира Раванице. Аутор фотографије је Жељко Кнежевић.
Након пораза и заробљавања у Ужицу се догодио и „расап“ Николе Алтомановића – подела његових територија између кнеза Лазара, босанског бана Твртка и зетских властелина Балшића. Српски летописи такође наводе да се Николин расап десио у Ужицу, и то 1373. године.
Ужице под Османлијама
Под османлијску власт тврђава Ужице је пала између 1459. и 1463. године. За време владавине Османлија Ужички град је проширен до реке, где је изграђена водена кула, као и на Стражу и Караулу, два суседна брда, где су подигнута спољна утврђења.
Године 1862. Турци су напустили Ужице. Већ наредне 1863. годинесрушена је Ужичка тврђава, чиме су испоштоване одредбе Протокола Конференције у Канлиџи које су се односиле на Ужице.
Обнова Ужичке тврђаве
Године 2017. почела је конзервација и рестаурација Ужичког града, а 2019. године започети су радови на обнови цитаделе, који су завршени 2021. године. Обнова је спровођена на основу цртежа утврђења, као и других података о тврђави, које су од 1737. до 1739. године иза себе оставили Аустријанци. Они су 1737. године освојили Ужички град, током рата са Турцима.
Одлука да се део Ужичке тврђаве обнови на основу података о изгледу тог утврђења из 18. века донета је јер највише информација о томе како је тврђава изгледала постоји управо за тај период, као и због тога што највише материјалних остатака има из тог периода.
Цртеже Ужичког града и податке о њему из 18. века пронашао је у бечким архивима чувени српски археолог и рођени Ужичанин Марко Поповић. Поповић је део свог радног века посветио проучавању Ужичке тврђаве. О њој је написао дело „Ужички град“, најважније дело о историји те тврђаве.
Плакат за изложбу „Јединствена минђуша из доба Немањића“ у Етнографском музеју поводом Сретења и Дана државности. Фотографија је власништво Етнографског музеја.
Од 14. до 17. фебруара у Етнографском музеју поводом Сретења и Дана државности биће одржана изложба „Јединствена минђуша из доба Немањића“, саопштио је Етнографски музеј у Београду.
Женска минђуша из 14. века је део етнографске спомен-збирке сликара, истраживача традионалне културе и колекционара Христифора Црниловића.
Израђена од позлаћеног сребра, по узору на византијске, пореклом је из Охрида и настала у време владавине династије Немањића, а припадала је српском племству тог доба. По стилу, племенитости материјала и префињености израде издваја се као репрезентативан пример средњовековног накита. Управо због својих уметничких и историјских вредности Христифор Црниловић уврстио је ову минђушу у своју колекцију као један од најзначајнијих примера накита XIV века, стоји у саопштењу Етнографског музеја.
Света Недеља (Киријакија) је на фрескама у Цркви Богородице Одигитрије у Пећкој патријаршији и Цркви Богородице Љевишке у Призрену приказана са округлим минђушама опточеним крупним зрнима бисера, које одговарају типу изложеног примерка. Уз саму минђушу, посетиоци ће моћи да виде и одштампане слике фресака, које омогућавају непосредно поређење накита и његовог ликовног приказа, наводи се у саопштењу.
Посетиоци Етнографског музеја моћи ће да виде ову минђушу од 14. до 17. фебруара, од 10 до 20 сати. Улаз у музеј током та четири дана је бесплатан.
Тврђава Копријан. Фотографија је власништво портала Српска средњовековна историја.
Током археолошке кампање у тврђави Копријан 2025. године откривени су остаци цркве, објавио је Археолошки институт на свом инстрагам налогу.
Тврђава Копријан се налази на обронцима планине Селичевице, недалеко од ушћа реке Топлице у Јужну Мораву. Истражује се од 2022. године у организацији Археолошког института, уз финансијску подршку Министарства културе Републике Србије и Општине Дољевац.
Досадашња истраживања на простору Горњег града донела су значајне резултате, а посебно се издваја откриће цркве током истраживања 2025. године. Њени остаци откривени су у Сектору 5, а зидови светиње су били грађени каменом везаним блатом, што упућује на претпоставку да је реч о субструкцији цркве брвнаре. У средишњем делу централне апсиде откривен је крст изведен од црвеног малтера.
Истраживања спроведена 2025. године указала су и на више фаза коришћења простора овог утврђења, које је имало важну улогу у одбрани Нишке котлине од османских похода.
Радови на обнови једне од кула тврђаве Копријан. Аутор фотографије је Саша Николић. Фотографија је власништво фирме Тасић Митре ДОО Смедерево.
Стицање нових научних сазнања прати и пројекат конзервације источног бедема Горњег града, који изводи Завод за заштиту споменика културе из Ниша.