У време након распада Српског царства, због претње од Османлија у српским земљама зидају се јака утврђења, способна да се одупру дуготрајним опсадама и честим нападима. У оквиру тих тврђава подижу се посебна здања – бранич куле, у којима се у случају опасности могу сместити владар или истакнути властелин са породицом, двором, канцеларијом, најзначајнијим драгоценостима.

Бранич куле у српским средњовековним утврђењима

Бранич куле су постојале и пре тог периода, о чему сведоче бранич кула у Магличу, подигнута током треће или четврте деценије 14. века, у време када је њен господар био архиепископ српски Данило II, и бранич кула Ужичке тврђаве, коју је саградио или кнез Војислав Војиновић или његов братанац жупан Никола Алтомановић, у шестој или седмој деценији 14. века.

Бранич кула је посебна одбрамбена грађевина, која у фортификацији српских средњовековних утврђења представља најзначајнији део њихове одбране. Она је последње упориште одбране, у које се господар тврђаве, чланови његове породице и посада трђаве повлаче када делови других линија одбране или све линије одбране падну у руке освајача.

Бранич кула је масивна и монументална грађевина која надвисује остале куле, а неретко има и другачији облик. Њена одбрамбена моћ увећана је додатним архитектонским конструкцијама као што су машикуле изграђене при самом врху куле. Најчешће су квадратне основе, са улазом на спрату. Неке од бранич кула у Србији биле су високе и до 30 метара.

Бранич кула служила је за одбрану, али и за становање у случају опсаде, односно директне опасности. Због тога се бранич кула од осталих кула у утврђењу разликовала по величини, изгледу и организацији унутрашњег простора. Морале су бити задовољене потребе живљења у ванредним ситуацијама, па се тако у оквиру бранич кула налазе и житнице, цистерне, нужници, ложишта…

Позицији бранич куле посвећивала се посебна пажња. Избор њеног места зависио је од одлика терена, правца прилаза и концепције одбране. Углавном се бирало место на узвишици које доминира читавим простором тврђаве и природно је погодно за одбрану, а требало је да пружа и добру прегледност. На таквој локацији грађена је снажна и масивна кула, од које су се спуштали бедеми града. Зидине су пратиле рељеф тла и заокруживале простор одговарајуће величине. Дуж бедема, на стратешким местима, грађене су и друге куле, које су са бранич кулом чиниле затворену фортификациону целину.

Бранич кула српских средњовековних утврђења у науци се назива још и донжон кула, кула последње одбране, главна кула утврђења, главна кулом одбране.

Иако постоје јасне разлике између донжон куле, која доминира у утврђењима Западне Европе, и бранич куле српских средњоековних тврђава, због чињенице да су оба типа тих кула доминантни у својим утврђењима и због чињенице да се у њима живело, додуше у донжону стално, а у бранич кули само привремено, у српској науци термин донжон кула постао је синоним за бранич кулу, што свакако није најтачније.

Деспотова кула у Манасији – врхунац српске средњовековне војне архитектуре

Бројна су српска утврђења која имају бранич куле – практично је свако утврђење имало главну кулу. Бранич куле и данас се истичу у Магличу, Ужицу, Сталаћу, Крушевцу, Голупцу, Новом Брду, Манастиру Раваници, Манастиру Манасији (Ресави), Вршцу, Смедереву, Иван кули код Куршумлије. Бранич кулу имао је и замак деспота Стефана Лазаревића у Београду.

Поједини научници сматрају да бранич кула у Манастиру Манасији, такозвана Деспотова кула, представља најразвијенији тип бранич куле српске средњовековне војне архитектуре и њено најбоље остварење.

Прочитајте још:

Врдничка тврђава – чувар Фрушке горе

Тврђава Милешевац – чувар Милешеве и Пријепоља

Тврђава Борач – место у којем су краљ Жигмунд и деспот Стефан издавали повеље

Вршац, град настао у подножју Вршачког брега, једне од две планине у Војводини, град у близини границе Србије и Румуније, град који воле његови становници, град којем се посетиоци радо враћају, град у којем посебно место има Вршачка кула. Према писаним изворима, средњовековна историја Вршца почиње у трећој деценији 13. века…

Средњовековна историја Вршца

Вршац, односно насеље Ердшомљо, први пут је у писаним изворима поменут у повељи папе Хонорија III датираној на 11. јануар 1227. године. Он је у том документу потврдио да је калочки надбискуп Угрин купио од угарског краља Андрије II (1205-1235) Пожегу у Славонији, дајући му за тај град новац и посед Ердшомљо. Негде у то време пада и оснивање доминиканског манастира у Ердшомљу, за чијег се ктитора сматра краљ Андрија II.

У најезди Монгола 1241-1242. године на Угарску страдају и равничарски крајеви данашњег Баната. Након одласка Монгола у пролеће 1242. године, како би ојачао одбрамбени систем земље краљ Бела IV (1235-1270) је започео масовну изградњу камених утврђења широм Угарске, нарочито у пограничним подручјима. Сматра се да је у деценијама које су следиле након монголске најезде подигнута и тврђава у Вршцу. Ипак, први сачувани податак о вршачком утврђењу потиче тек из 1323. године, када се у изворима наводи да дужност кастелана краљевске тврђаве Ердшомљо врши Никола, син Дионисија из породице Јанки.

У 14. веку господар Вршца био је и палатин Угарске Никола I Горјански (1375-1385), иначе учесник операције из 1373. године против жупана Николе Алтомановића, господара Ужица, заједно са босанским баном Твртком и кнезом Лазаром. Његов син Никола II Горјански био је ожењен Лазаревом ћерком Теодором.

Српска владавина над Вршцем

Насеље и тврђаву Вршац деспот Стефан Лазаревић ( је највероватније добио као посед од угарског краља Жигмунда (1387-1437) у периоду сарадње два владара, која је успостављена споразумом из 1403/1404. и која је трајала све до деспотове смрти 1427. године.

Деспот Ђурађ Бранковић највероватније је владао Вршцем од 1431. године, а губи га у време након пада Смедерева 1439. године, када му тврђаву одузима тадашњи угарски краљ Владислав I Јагелонац (1440-1444). Са угарским владаром деспот Ђурађ се измирио 1441. године, али је то морао да плати препуштањем великог броја својих поседа у Угарској ердељском војводи Јаношу Хуњадију.

Након пораза Угара од Османлија у бици на Косову пољу 1448. године, угарска војска се у своју земљу враћала преко Српске деспотовине, пљачкајући и пустошећи државу Ђурађа Бранковића. Српски владар је успео да зароби Хуњадија и затвори га у Смедереву. Ослободио га је тек пошто се намесник Краљевине Угарске обавезао да ће платити ратну штету коју је начинио у Србији и вратити деспоту поседе, међу њима и Вршац, које му је раније узео, осим оних које је држао према њиховим ранијим уговорима. Тако се Вршац поново нашао у српским рукама.

Године 1458. Вршац из руку Бранковића прелази у руке угарског великаша Михаила Силађија, а након његовог заробљавања и погубљења у Цариграду од стране Османлија, Вршац поново постаје краљевски посед. На угарском престолу се тада налази краљ Матија Корвин (1458-1490).

Под османлијску власт Вршац је пао 1552. године, када га је током похода на Темишвар освојио Ахмед паша, други везир султана Сулејмана Величанственог (1520-1566).

Вршачка кула

Вршачка тврђава подигнута је на брегу који се издиже 399 метара изнад нивоа мора и дан-данас доминира над градом у подножју тог брега. У њој главну позицију заузима троспратна донжон кула, која је уграђена у источни бедем.

Са супротне, западне стране налазила се полукружна кула. Две куле су биле повезане северним и јужним бедемом, а простор између кула био је преграђен посебним зидом, делећи двориште замка на источни и западни део.

Вршачки замак заштићен је као споменик културе 1948, а 1991. године проглашен је за непокретно културно добро од великог значаја.

Конзерваторски и рестаураторски радови на Вршачкој кули су извођени 1984. и 1993. године, а од 1997. до 2002. године у њој су трајали археолошки радови. Рад на обнови донжон куле и дела тврђаве почели су 2009, а завршени су 2015. године, када је делимично обновљена Вршачка кула свечано отворена за посетиоце.

Литература коришћена за писање текста:

Vršac u srednjem veku, I deo – od ranog srednjeg veka do kraja 14. stoleća, Istorijski časopis 59 (2010), Aleksandar Krstić

Vršac u srednjem veku, II deo – od početka 15. do sredine 16. stoleća, Istorijski časopis 60 (2011), Aleksandar Krstić

Прочитајте још:

Пожар на Вршачком брегу у већем делу локализован, Вршачка кула безбедна (фото, видео)

Иван кула – средњовековна тврђава код Куршумлије

Тврђава Милешевац – чувар Милешеве и Пријепоља

Остаци средњовековне тврђаве, у народу познате као Иван кула, налазе се у истоименом селу, 33 километра јужно од Куршумлије, на западним обронцима Радан планине.

Архитектура Иванове куле

У питању је мања средњовековна фортификација, подигнута на врху угашене вулканске купе, са које је било могуће контролисати пут ка Косову и Куршумлији долином Косанице.

Од тврђаве најбоље је сачувана висока четвртаста донжон-кула (бранич кула), димензија 5.85 пута 5.65 метара, зидана од камена. С обзиром да кула нема улаз у приземном делу, врата су се вероватно налазила на другом спрату и њима се приступало дрвеним степеницама. Са северне стране, уз кулу, под тереном се назиру темељи још једног објекта 56 метара у обиму, док је са јужне стране видљив ров, којим је прилаз тврђави додатно брањен. Симптоматичним се чини и топоним суседног села Заграђе, које може указивати на трагове насеља, насталог у подножју тврђаве.

Досадашња истраживања

Локалитет до сада није археолошки истраживан, премда су руине Иван куле биле предмет интересовања старијих истраживача.

Прве описе оставио је Милан Ђ. Милићевић у књизи „Краљевина Србија“ (1884), истичући да је кула на дивном месту са кога је милина погледати на све стране.

Феликс Каниц такође детаљно описује остатке куле, наводећи да је саграђена на старијим, римским темељима. Уз текстуалне податке, Каниц сачињава и цртеж Иван куле, остављајући значајне податке о степену очуваности те тврђаве крајем 19. века.

Приликом обиласка половином 20. века, Александар Дероко сачинио је план тог утврђења.

Иванова кула проглашена је за споменик културе 1956. године. Остатке тог утврђења конзервирао је Завод за заштиту споменика културе у Нишу, а у плану је да се до њега направе прилазне стазе са инфо таблама.

По коме је Иванова кула добила име

О развалинама тог средњовековног града остале су сачуване бројне легенде. Руине некадашњег утврђења локално становништво доводи у везу са легендарним косовским јунаком Косанчић Иваном.

У историјским изворима готово да нема података о тој средњовековној тврђави. Једино се за време владавине деспота Стефана Лазаревића помиње као Иванов град 1412. године. Тај податак налазимо код Александра Дерока, који не наводи писани документ који цитира.

Нема разлога да не претпоставимо да је господар Иван куле био неки од важнијих српских средњовековних великаша. У том контексту интересантан је податак да је деспот Иваниш 1348. године Манастиру Светих Архангела код Призрена приложио Тудорче са свим заселцима и међама. У питању је село у Топлици у околини Куршумлије, више Рудара.

Иваниш је био истакнута личност на двору цара Душана, који деспота назива „родитељ царства ми”. Његов син био је Алтоман, а унук, назван по деди, Иваниш Алтомановић, сродник кнеза Лазара, који је сахрањен у Манастиру Високи Дечани. Алтоман је оженио сестру кнеза Лазара чиме су остварене родбинске везе породице Алтомановић и Хребељановић.

Пошто је имао поседе у Топлици, могуће је да је управо деспот Иваниш био господар Иван куле и да је она по њему добила име.

Аутор археолог Милан Савић

Прочитајте још:

Тврђава Милешевац – чувар Милешеве и Пријепоља

Тврђава Борач – место у којем су краљ Жигмунд и деспот Стефан издавали повеље