Због малог број сачуваних извора нема много података о историји овог утврђења.
Она је саграђена највероватније у 13. веку на темељима некадашњег римског утврђења. Тврђава је била издужене полукружне основе са улазном капијом на источном бедему. Њен задатак је био да штити пут који је ишао преко Фрушке горе и избијао на Дунав.
У подножју тврђаве развио се средњовековни град, који се први пут помиње у повељи калочког надбискупа Димитрија из 1315. године под именом Реднук. У том документу наводи се да су и град и тврђава били у власништву калочког надбискупа.
Остаци Врдничке тврђаве. Аутор фотографије Слободан Ботошки.
У насељу се одржавао сајам, и то недељом. У Врднику је постојао и фрањевачки манастир, чији први спомен датира из 1380. године.
Жупанијска скупштина 1497. године у Врднику и пад под османлијску власт
Краљевина Угарска, којој је Врдник припадао, у средњем веку била је територијално организована кроз жупаније, које су имале своја средишта и које су одржавале жупанијске скупштине. Те скупштине су углавном биле одржаване у средишту жупаније.
У Врднику је 1497. године одржана скупштина Сремске жупаније.
Услед недостатка историјских извора није могуће утврдити да ли је тај град био седиште Сремске жупаније, и ако јесте, да ли је био стално или привремено жупанијско седиште.
Донжон кула Врдничке тврђаве. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Треба напоменути да је на поменутој скупштини донет документ жупанијских власти о тужби Петра Гереба од Вингарта, судије угарског краљевског суда, против српских деспота Ђорђа и Јована Бранковића и њихових фамилијара. Тим актом је потврђено да су фамилијари српских деспота Димитрије Позоп, надзорник двора српских деспота у Купинику, и кастелан Јарка Дамјан Белмужевић, заједно са другим фамилијарима деспота и кметовима, у Силбашу (данашњи Сибач у општини Пећинци), поседу Гереба, убили сина војводе Елезке (Марка Елеза), као и да је кастелан Ирига Вук Колаковић по налогу деспота и са њиховим људима опустошио посед Арпатарло (Руму). Историјски извори, нажалост, не откривају нам како је на крају решен овај спор између Петра Гереба и српских деспота.
Град и тврђава Врдник били су посед калочких бискупа све до 1521. године, када га освајају Османлије.
Остаци улазне куле Врдничке тврђаве са унутрашње стране. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Од некадашње Врдничке тврђаве данас се могу видети делови зидина и улазне куле, као и добро очувана донжон кула полукружне основе по којој је читав локалитет назван Врдничка кула.
Манастир Светих Архангела и остаци тврђаве Вишеград код Призрена. Власник и аутор фотографије је Зорана Рачић.
На брду изнад Манастира Светих Архангела, неколико километара од Призрена, налазе се остаци средњовековне тврђаве Вишеград.
Вишеград је настао у време Ромејског царства као тврђава чији је задатак био да штити пут из Средске жупе у град Призрен.
Остаци тврђаве Вишеград код Призрена. Аутор и власник фотографије је Слободан Ботошки.
Неки извори га називају и Призренац, па због тога треба скренути пажњу да се Призренац бистрички не меша са тврђавом Призренац која се налази близу Новог Брда.
Поглед на остатке тврђаве Вишеград код Призрена са обале Призренске Бистрице. Аутор и власник фотографије је Зорана Рачић (knjigaomilutinu).
Вишеград се састојао из Горњег и Доњег града, који су били повезани бедемима.
Савремени камени мост преко реке Призренске Бистрице код Манастира Светих Архангела и остаци тврђаве Вишеград код Призрена. Власник и аутор фотографије је Зорана Рачић.
Горњи град је био мале површине и у њега се улазило кроз кулу, која је данас делимично очувана. У њему се налазила Црква Светог Николе.
Остаци тврђаве Вишеград код Призрена. Аутор и власник фотографије је Зорана Рачић.
Преко реке Призренске Бистрице био је изграђен камени мост. Њиме се долазило до куле кроз коју се улазило у Доњи град.
Остаци тврђаве Вишеград код Призрена. Аутор и власник фотографије је Зорана Рачић.
Краљ Стефан Урош II Милутин је дао град Вишеград и Цркву Светог Николе призренском епископу као ризницу. Епископ је имао дужност да тврђави обезбеди посаду.
Савремени камени мост преко реке Призренске Бистрице код Манастира Светих Архангела код Призрена. Власник и аутор фотографије је Зорана Рачић.
Манастир Светих Архангела и Вишеград
Када је средином 14. века подигао Манастир Светих Архангела, цар Стефан Душан је град Вишеград приложио својој задужбини. Призренска епископија је заузврат добила нове поседе.
Цар Стефан Душан на Лози Немањића, Црква Христа Пантократора, Манастир Високи Дечани. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.
Зидине и куле Доњег града постале су зидине и куле Манастира Светих Архангела, а тврђава Вишеград је делила судбину Душанове задужбине.
Године 1455. Манастир Светих Архангела и Вишеград освојиле су Османлије. Светиња и град су под Османлијама разрушени и у таквом стању се и данас налазе.
Остаци тврђаве Вишеград код Призрена и поглед на конаке Манастира Светих Архангела. Власник фотографије је Зорана Рачић.
Бранич кула тврђаве Бован. Аутор и власник фотографије је Александар Ристић.
На излазу из Моравичке клисуре, десетак километара северно од Алексинца, налазе се остаци средњовековне тврђаве Болван…
Трг у Болвану
Болван је у средњем веку истовремено био и трг и тврђава.
Трг у Болвану први пут се у изворима помиње у повељи монахиње Евгеније (кнегиње Милице) Манастиру Светог Пантелејмона из 1395. године. Монахиња Евгенија је тим документом светогорском манастиру дала 500 крушаца (груменова) соли и два човека са болванског трга – Доју Балушевића и Рашу Рађевића.
Манастир Светог Пантелејмона на Светој Гори. Аутор фотографије Стефан Брајковић.
На тргу у Болвану налазили су се магацини соли и царинарница, за со која је увожена из Угарске.
Тврђава Болван
Тврђава Болван подигнута је на два врха једног брда на излазу из Моравичке клисуре. На већем врху је била подигнута бранич кула, која је имала готово правилну квадратну основу. Зидови су јој били дебљине око 2,2 метра.
На мањем врху се такође налазила кула, која је са остатком тврђаве највероватније била повезана бедемом.
Данас су видљиви остаци бранич куле и бедема. На основу остатака тих бедема могуће је наслутити где су се налазиле још две куле.
Бранич кула тврђаве Бован. Аутор и власник фотографије је Александар Ристић.
Прекопута тврђаве, на другој страни реке Моравице, налазила се кула, која је заједно са Болваном затварала излаз из клисуре.
Тврђави је било немогуће прићи са севера и истока због реке, а са запада због стрме стране брда. Са југа је био могућ приступ, па је због тога са те стране ископан шанац.
Тврђава у Болвану имала је неколико улога. Прва је била заштита болванског трга. Друга је била заштита дела Цариградског друма. Тај део пута је ишао од места Horeum Margi (Ћуприје), преко Болвана, поред Липовца, на Топоницу, па у Ниш. Трећа улога је била заштита границе према Османском царству, у склопу Липовачког крајишта које је обухватало простор Липовца и Болвана.
Бранич кула тврђаве Бован. Аутор и власник фотографије је Александар Ристић.
Сматра се да је тврђава Болван сигурно постојала у другој половини 14. века, а могуће је и раније. Први пут у изворима она се помиње у „Житију деспота Стефана Лазаревића“, делу које је у четвртој деценији 15. века написао Константин Филозоф.
Мусин поход на Србију 1413. године и освајање Болвана
У поменутом житију Константин Филозоф описује и поход из 1413. године османлијског принца Мусе на Србију, којом је тада владао деспот Стефан Лазаревић.
Деспот Стефан Лазаревић, Црква Свете Тројице у Манастиру Манасији. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.
Муса је најпре поразио свог одметнутог војводу Хамзу и освојио његове градове Соколац и Сврљиг. Када је завршио са Хамзом, „дође у српске пределе и заузе Болван, пошто су се престрашили они који су у њему и који су га предали“. Дакле, браниоци Болвана су предали град османлијском принцу. У том походу Муса је у Деспотовини освојио и Липовац, Сталаћ и Копријан.
Исте године Муса је поражен у сукобу са широком коалицијом владара и великаша са Балкана које су предводили његов брат Мехмед, потоњи османлијски султан, и деспот Стефан Лазаревић. Након Мусиног пораза и погубљења, његове поседе је преузео Мехмед. Он је деспоту Стефану вратио области и градове које је освојио Муса, укључујући и Болван.
Османлијски султан Мехмед I. Фотографија је преузета са Википедије.
Болван је под османлијску власт коначно пао у српско-турском рату 1427-1428. године, у време владавине султана Мурата II.
Макета замка деспота Стефана Лазаревића у Београдској тврђави, рад вајара Коље Милуновића. Аутор фотографије Бојана Шћепановић Пантић. Фотографија је власништво портала Српска средњовековна историја.
После битке код Ангоре 1402, деспот Стефан склопио је 1403/1404. године споразум са угарским краљем Жигмундом и ступио у вазални однос према њему, а заузврат је добио Београд и друге поседе у Угарској.
Деспот Стефан је претворио Београд у српску престоницу, стратешку тачку отпора према Османлијама, привредни и културни центар Србије.
Макета Београдске тврђаве, изглед из прве половине 15. века.
Деспот је у Београдској тврђави током прве деценије 15. века преуредио стари византијски кастел, подигавши на његовом месту замак, који су чинили двор, зидине, осам кула и помоћни објекти.
Деспотов замак на макети Београдске тврђаве из 15. века.
Замак је био пресечен на два неједнака дела зидом на чијој средини се налазила донжон кула.
У мањем, западном делу налазио се деспотов двор, са вратима која су водила према Западном подграђу и луци.
Београд, реконструисани изглед у време владавине деспота Стефана Лазаревића.
У већем, источном делу налазиле су се помоћне зграде и главни улаз у замак.Улаз је био окренут према истоку и био је брањен једном кулом и покретним мостом.
Макета замка деспота Стефана Лазаревића у Београдској тврђави, рад вајара Коље Милуновића. Аутор фотографије Бојана Шћепановић Пантић. Фотографија је власништво портала Српска средњовековна историја.
Деспотов замак уништен је 8. октобра 1690. године у великој експлозији у једној од његових кула. Експлозија се догодила у тренутку када су Османлије опседале град који су држали Аустријанци.
Остаци замка деспота Стефана Лазаревића у Београдској тврђави. Аутор фотографије Бојана Шћепановић Пантић. Фотографија је власништво портала Српска средњовековна историја.
Данас је у Београдској тврђави могуће видети остатке Деспотовог замка у непосредној близини Дефтердареве капије.