Богородичина црква, Манастир Студеница. Аутор фотографије Илија Крцић.
Први пут ове јесени снег је пао у Манастиру Студеници и његовој околини. На фотографијама задужбине Стефана Немање и његових синова Вукана, Стефана и Саве видимо да је снег чини још лепшом!
Централно место у Студеници заузима Црква Успења Пресвете Богородице, грађена од 1183. до 1196. године. Припрату те цркве подигао је краљ Радослав током своје владавине (1228-1233).
У Манастиру се налазе и Црква Светог Николе (Никољача), подигнута крајем 12. или почетком 13. века, и Црква Светих Јоакима и Ане (Краљева црква), задужбина краља Милутина, изграђена 1314. године. Између те две цркве налазе се и темељи Цркве Светог Јована Крститеља.
Манастир Студеница се од 1986. године налази на Листи светске културне баштине Унеска.
Манастир Светог Николе у Куршумлији, некад и сад. Аутор фотографије је Милан Савић.
Сарадник портала Српска средњовековна историја археолог Милан Савић објавио је на свом профилу на Фејсбуку фотографију на којој се види некадашње и садашње стање Манастира Светог Николе у Куршумлији.
„Манастир Светог Николе: некад и сад. Усликано са места одакле је начињена прва фотографија овог манастира 1878. године“, написао је Милан Савић у својој објави.
Историја Манастира Светог Николе у Куршумлији у средњем веку
Своју велику ктиторску делатност Стефан Немања, родоначелник династије Немањић и велики рашки жупан од 1166. до 1196. године, почео је још у време када је био обласни господар у Рашкој.
Господар Расине, Ибра, Реке и Дубочице у својој главној области Топлици (данашњој Куршумлији), где је имао и двор, сазидао је манастире Пресвете Богородице и Светог Николе, како нам то казују његови биографи Стефан Првовенчани, Сава и Доментијан.
Подизање тих манастира без сагласности своје браће Тихомира, Мирослава и Страцимира, био је повод за сукоб у којем је Немања најпре ухваћен и затворен у непознатој каменој пећини, да би га његове присталице потом ослободиле из заточеништва. Немања се затим докопао великожупанског престола, а браћу је прогнао.
Они су пак помоћ потражили и добили је у Византији код цара Манојла II Комнина. Са најамничком војском Тихомир, Мирослав и Страцимир су кренули према Србији. У бици на Косову недалеко од села Пантина Немања је однео одлучујућу победу, а његов брат Тихомир је изгубио живот.
Што се редоследа изградње Манастира Пресвете Богородице и Манастира Светог Николе тиче, Немањини биографи се не слажу коју задужбину у Топлици је он прву сазидао. Док Стефан Првовенчани и Доментијан на прво место стављају зидање Манастира Пресвете Богородице, Сава пак тврди да је прво сазидан Манастир Светог Николе.
Манастир Светог Николе подигнут је на узвишењу изнад ушћа реке Бањске у реку Топлицу. Након добијања аутокефалности Српске архиепископије 1219. године, у време краља Стефана Првовенчаног и монаха Саве од никејског цара Теодора I Ласкариса и никејског патријарха Манојла Сарантина, тај манастир постаје седиште Топличке епископије, једне од осам новооснованих епископија Српске архиепископије.
Највероватније у време краља Стефана Првовенчаног, у трећој деценији 13. века, подигнуте су спољна припрата и две куле са звоницима, а у време краља Милутина, почетком 14. века, са северне стране је изграђена капела.
Након успостављања Српске патријаршије 1346. године под царем Душаном, Топличка епархија је уздигнута у ранг митрополије. Један од њених митрополита био је и Јован Мусић, брат Стефана и Лазара Мусића, српских великаша, господара Брвеника, који су погинули у Боју на Косову 15. јуна 1389. године, као и њихов ујак кнез Лазар.
У периоду од 1455. до 1530. године Немањини манастири су били активни, а пошто се не помињу у каснијим изворима верује се да су опустели.
Историја Манастира Светог Николе у Куршумлији од 16. века до данас
Задужбине Стефана Немање у Топлици су биле сигурно напуштене након Велике сеобе Срба 1690. године. Даље пропадање манастира су изазвале Османлије које су са обе светиње скинуле оловне кровове.
Током ослободилачких ратова од 1876. до 1878. године Манастир Светог Николе је додатно страдао.
Манастир Светог Николео је данас у значајној мери обновљен. Први потез на заштити те светиње направио је Народни музеј из Београда1910. године. Тада је направљена кровна конструкција на Цркви Светог Николе. После Другог светског рата настављено је са обновом, па је тако тој светињи враћен некадашњи изглед. Године 2020. завршена је обнова северне куле те цркве.
Што се унутрашњости цркве тиче у њој су сачувани само фрагменти фресака из XIV века са представама епископа и Богородице, и то на прозорским сводовима и у капели јужне куле. Остатак цркве није осликан.
Манастири Светог Николе се од 1979. године налази под заштитом државе као споменик културе од изузетног значаја.
Пронађени надвратник на локалитету Дрење-Имање Никића на Руднику. Фотографија је власништво инстаграм налога „Rudnik archaeology“.
На археолошком локалитету Дрење-Имање Никића на Руднику у палати која је припадала неком именом непознатом властелину или трговцу пронађен је надвратник, са обе стране украшен живописом, објављено је на инстаграм налогу „Rudnik archaeology“.
Палата на локалитету Дрење-Имање Никићаједини је средњовековни световни објекат на Руднику украшен живописом. Имала је два улаза и две етаже, од којих је горња била украшена живописом.
Истраживана је у периоду од 2010. до 2012. године, као и 2014. године. Након десетогодишње паузе, ове године су настављена археолошка истраживања.
На источној страни палате налазио се улаз, избачен у виду вестибила. Он се састојао од два пролаза раздвојена зиданим ступцем.
Током археолошких истраживања 2011. године пронађен је први надвратник, када је истражен једна од два пролаза источног улаза.
Пронађен још један, идентичан надвратник
Током овогодишњих истраживања у шуту којим је био затрпан улаз пронађен је још један надвратник, идентичан као први. Он је украшен живописом са две стране, компонованом од троугаоних поља у којима је декоративни мотив увијене лозице.
Орнамент компонован од цик-цак линије, која формира троугаона поља у којима се налази декоративни мотив разлистале гранчице највише сличности има са орнаментима из 14. века насликаним у Цркви Богородице Љевишке и манастирима Дечани и Трескавац.
Тако је рудничка палата још једном открила богатство свог власника, али је и сведочанство да је он свој дом украсио по православној традицији, пише налог „Rudnik archaeology“.
На истом локалитету пронађен и млетачки новчић
На налогу „Rudnik archaeology“ је 23. августа 2024. године објављена вест да је током археолошких истраживања на локалитету Дрење-Имање Никића пронађен и један млетачки новчић.
У питању је новчић венецијанског дужда Пјетра Граденига (1289-1311).
Остаци средњовековног утврђења Сребреник код Сребренице. Фотографија је власништво Туристичке организације Сребренице.
Један дубровачки документ упућен српском деспоту Ђурђу Бранковићу сведочи да је и у XV веку постојала свест о проблемима загађења животне средине, пише на свом профилу на Фејсбуку др Милош Ивановић.
У свом научном раду „Здравствене прилике у средњовековној босанској држави“др Десанка Ковачевић Којић и др Сима Ћирковић писали су и о вести из једног дубровачког документа која се односила на питање загађености животне средине у средњовековном граду Сребреници.
Рад топионица у Сребреници – узрок смрти људи
„Трговци у босанском рударском граду Сребреници жалили су се 1435. године тадашњем господару града, деспоту Ђурђу Бранковићу да је у граду лоша здравствена ситуација (sanita) због многих топионица које ту раде. Тврдили су да је ту узрок смрти многих добрих људи и подсећали су да је деспот већ био обећао да ће наредити премештање ових топионичких кола“, преносе причу из тог дубровачког документа у свом раду др Ковачевић Којић и др Ћирковић.
Не зна да ли је и како је овај проблем решен, јер се поменути дубровачки документ тим питањем више не бави, а о том проблему у Сребреници не говори ни један други средњовековни историјски извор.
Др Ковачевић Којић и др Ћирковић пишу да је прилично јасно како су то „ниске и слабо проветраване топионичке пећи, паљене непрекидно по више дана, угрожавале здравље грађана“. Загађивале су ваздух, а самим тим су и угрожавале животну средину и здравље људи.
Према мишљењу истакнутих научника и историчара, тај документ показује да су и људи на нашим просторима још у средњем веку решење проблема загађености видели у раздвајању стамбене и индустријске зоне насеља.
Кратка историја средњовековне Сребренице
Сребреница се налази у брдско-планиском делу средњег Подриња, у Републици Српској, у Босни и Херцеговини.
Она је названа по племенитом металу сребру, којим је обиловала околина тог града.
Њена тврђава Сребреник подигнута је на једном узвишењу у долини Црвене реке. Поред Црвене реке, кроз Сребреницу протичу и Чичевачка и Бијела река.
Била је важно рударско место, а поред сребра у Сребреници и њеној околини је вађено и олово. Према неким проценама, годишња производња сребра је ишла између две и по тоне и шест тона. У граду су били развијени и трговина и занатство.
Сребреница се први пут у изворима помиње 16. августа 1352. године, крајем владавине босанског бана Стефана II Котроманића. У питању су дубровачки документи који су се односили на златара Добру Бевењутића Чибрановића из Дубровника.
Господари Сребренице у 15. веку били су босански краљ Остоја Котроманић, босански војвода Хрвоје Вукчић, угарски краљ Жигмунд, српски деспоти Стефан Лазаревић, Ђурађ Бранковић и Лазар Бранковић, те босански краљеви Стефан Томаш и Стефан Томашевић.
У време деспота Стефана Лазаревића сачињен је Сребренички закон, који нам није сачуван. Он се помиње 1445. године, у време владавине деспота Ђурађа Бранковића. Према мишљењу др Симе Ћирковића, тај закон је регулисао делатност дубровачких трговаца у Сребреници.
Османлије су први пут заузеле Сребреницу 1439, у том тренутку посед деспота Ђурађа Бранковића, а други пут 1462. године, када је њоме владао краљ Стефан Томашевић.