Осмог маја 2022. године, свега осам дана пре званичног прекида раскола између Српске православне цркве и Македонске православне цркве – Охридске архиепископије, ми уредници портала Српска средњовековна историја обишли смо Цркву Богородице Перивлепте на Охриду и пронашли и фотографисали фреску цара Уроша и браће Гргура и Вука Бранковића.

Та фреска на којој су поред цара Уроша представљени Гргур и Вук Бранковић једина је сачувана фреска та два српска великаша, синова српског племића и севастократора Бранка Младеновића. Насликана је најкасније 1365. године, у време владавине српског цара Стефана Уроша. Због оног што смо пронашли и фотографисали питање је да ли се може рећи да је та фреска сачувана.

Почетак потраге за фреском

Историјско језгро Охрида посетили смо након завршетка једне манифестације на Охридском језеру чији смо били учесници. Наш циљ је био да видимо тврђаву и неколико средњовековних светиња. Међутим, због недостатка времена одлучили смо да уђемо само у Цркву Богородице Перивлепте и да тамо пронађемо и фотографишемо поменуту фреску.

Разлог зашто баш та фреска? Нигде на интернету нисмо могли да пронађемо фотографију те фреске цара Уроша и браће Гргура и Вука Бранковића, већ само њену скицу и реконструкцију фреске Вука Бранковића.

Шетајући се старим Охридом, недалеко од Цркве Светих Климента и Пантелејмона пришла нам је једна жена, лиценцирани водич, која се понудила да за одређену надокнаду буде наш пратилац. Ми смо то прихватили.

Уместо лаганог задатка замало немогућа мисија

Оно што је требало да буде лагани задатак замало се претворило у немогућу мисију.

Док смо шетали од Цркве Светих Климента и Пантелејмона до Цркве Богородице Перивлепте мало боље смо се упознали са нашим водичем. Она је осамдесетих година двадесетог века студирала историју уметности на Филозофском факултету у Београду и дуги низ година је радила као водич на Охриду.

Помислили смо како је то добар знак што нам се непланирано прикључила стручна особа која је студирала исти факултет као нас двојица. Објаснили смо јој шта желимо да пронађемо у Перивлепти. Били смо убеђени да ће наш задатак сада бити још лакши када смо поред себе имали водича са годинама радног искуства на терену.

Можете да замислите нашу збуњеност када нам је рекла да одлично познаје ту светињу и фреске у њој, али да фреску цара Уроша и браће Гргура и Вука Бранковића никада није видела!

Убеђени да ћемо ипак наћи фреску брзо смо стигли до Цркве Богородице Перивлепте. Тај храм је 1295/1296. године подигао византијски великаш Прогон Згур, господар Охрида и зет ромејског василевса Андроника II Палеолога (1282-1328).

Када смо ушли у Цркву за тренутак смо заборавили разлог наше посете. Са зидова светиње гледале су нас прелепе фреске, радови са краја 13. века чувених фрескописаца из Солуна Михајла и Евтихија Астрапе. Истих оних који ће осликати задужбине краља Милутина – Богородицу Љевишку у Призрену, Цркву Светих Јоакима и Ане (Краљеву цркву) у Студеници, Цркву Светог Ђорђа у Старом Нагоричину, Цркву Успења Пресвете Богородице у Грачаници и Цркву Светог Никите код Скопља.

Након разгледања фресака вратили смо се свом задатку, али жељену фреску ни Петар, ни водич, ни ја нисмо успели да пронађемо. Успеха нисмо имали ни у наосу, ни у припрати, као ни у обе стране спољњег трема Цркве Богородице Перивлепте. Ипак, за нашу даљу потрагу било је јако важно то што смо одмах уочили колико су фреске у спољњем трему биле у много лошијем стању од фресака унутар Цркве. Током писања овог текста од Јасмине С. Ћирић, доцента Филолошко-уметничког факултета у Крагујевцу, сазнали смо да су фреске у наосу Цркве Богородице Перивлепте конзервирали и рестаурирали италијански стручњаци у периоду од 2009. до 2016. године, али да на фрескама у спољњем трему нису радили. Пројектом је руководила главни конзерватор др Донатела Зари, а финансирао га је Фонд Амбасаде САД у РСМ за заштиту културног наслеђа.

Са пољуљаним самопоуздањем изашли смо из светиње и заједно са водичем отишли до свештеника МПЦ ОА да се код њега распитамо за фреску Гргура и Вука Бранковића. Међутим, ни он није знао за постојање поменуте фреске и казао је да он никада није видео ту фреску у Богородици Перивлепти. Упитао нас је да ли смо сигурни да се та фреска заиста налази у тој светињи и да се не налази можда у некој другој цркви посвећеној Богородици, којих, према његовим речима, на Охриду има много. Деловало је да је искрен у свему што говори. Како од њега није било више помоћи кренули смо даље.

Испред Галерије икона, која се налази поред Цркве Богородице Перивлепте, упознали смо једног од њених запослених. Одмах смо га питали за поменуту фреску. Он нам је децидирано рекао да те фреске нема у Цркви Богородице Перивлепте!

Помоћ из Београда

Нашем стрпљењу полако је долазио крај. Подаци којима смо имали приступ јасно су говорили да се та фреска налази у Цркви Богородице Перивлепте, људи са терена нису знали за њено постојање, а један од њих је јасно тврдио да та фреска не постоји у поменутој светињи.

Оно што смо знали и пре поласка у нашу авантуру јесте да та фреска цара Уроша и браће Гргура и Вука Бранковића није била у добром стању. Оно што смо на терену утврдили јесте да се веома оштећене фреске налазе на зидовима спољашњег трема Цркве Богородице Перивлепте. Дакле, фреска тројице истакнутих личности из српске средњовековне историје мора да се налази тамо!

У промишљању који следећи корак да предузмемо, сетили смо се да окренемо број једног професора Филозофског факултета из Београда и да га замолимо да нам објасни где се налази фреска. Он нам је најпре потврдио да се та фреска заиста налази у Цркви Богородице Перивлепте, чиме нас је умирио, а затим нам је рекао и где да је нађемо – северни део спољњег трема, фасадни зид код самог улаза у северни параклис који је посвећен Светом Григорију Богослову.

Потрази је дошао крај – фреска је у катастрофалном стању и скоро потпуном мраку!

Брзим кораком смо се упутили ка Параклису Светог Григорија Богослова.

– То је то! – рекао је узбуђено Петар када смо под светлошћу са два телефона угледали представе цара Уроша и браће Гргура и Вука Бранковића. Мрак у којем се фреска налазила био је још један разлог зашто нисмо могли лако да је нађемо.

На вези смо и даље имали нашег уваженог професора. Поздравили смо се њим уз велику захвалност што нам је помогао да дођемо до краја наше потраге.

Краткотрајну радост што смо пронашли оно што смо тражили замениле су друге емоције – бес и туга. Са неосветљеног зида су нас са десна на лево „гледали“ један српски цар и двојица истакнутих српских средњовековних великаша. Гледали под наводницима јер ниједна од представа није имала очи. Није у питању било уништавање својствено Османлијама, или људи који су стругали очи са фресака верујући у њихову исцелитељску моћ. У питању су били зуб времена и немар људи задужених за бригу о културном наслеђу старом више од шест и по векова.

У најбољем стању била је представа цара Уроша. Од ње су делимично сачувани круна, нос, риђа брада, ореол, десна рука којом држи жезло и лева рука којом држи акакију.

У најлошијем стању била је Гргурова представа – од његовог лица није сачувано ништа! Виде се делови ореола и одежде. Најбоље је очувана његова лева рука којом показује у правцу цара Уроша.

Вукова представа била је у бољем (или у мање лошем) стању од Гргурове само по томе што су на њој сачувани брада и део левог образа. Сачувана је такође Вукова лева рука којом показује у правцу Гргура и Уроша.

Од некадашњих натписа који су пратили представе Уроша, Гргура и Вука није сачувано готово ништа.

Ви Срби би за све да се питате

Петар фотографише фреску више пута, посебно целокупну композицију и посебно сваку од личности, из различитих углова, а онда поново напуштамо Цркву Богородице Перивлепте.

Одлазимо до радника Галерије и показујемо му фреску коју смо тражили и коју смо пронашли. Он вади свој телефон и показује нам скицу те фреске и изговара следеће реченице:

– То је та фреска. Да, она се налази овде. Ви Срби би за све да се питате.

Човек који је пре 15 минута тврдио да те фреске нема у Цркви Богородице Перивлепте у свом телефону је имао њену скицу. Дакле, знао је за њено постојање и где се она налази и свесно нас је слагао да ње нема у тој светињи, а на крају је упутио и један јако ружан коментар. Ми Срби нећемо да се питамо за све, али за нашу историју и наше културно наслеђе и те како хоћемо!

Његови упаљени црвени образи били су знак да је љут што смо успели у својој намери да пронађемо фреску цара Уроша и браће Гргура и Вука Бранковића. Брзо и нервозно је угасио телефон. Куртоазно довиђења са наше стране било је крај наше комуникације.

На овом месту морамо да кажемо да је деловало да наш водич, која је све време била са нама, заиста није знала за постојање ове фреске и да је била срећна када смо је пронашли, што због нас двојице, што због тога што је научила нешто ново о једној од охридских знаменитости којој је посветила своју професионалну каријеру туристичког водича. Са њом се срдачно поздрављамо и одлазимо ка колима, пуни најразличитијих утисака, чија јачина није прошла до дан-данас…

Време је да МПЦ ОА и институције Републике Северне Македоније конзервирају и рестаурирају фреске у спољњем трему Цркве Богородице Перивлепте

Од маја 2022. године до данас нисмо писали о овој фресци, све се наивно надајући да ће црквене и световне власти у Македонији урадити нешто по питању заштите не само те фреске, него свих фресака у спољњем трему Цркве Богородице Перивлепте, поготово након што је решено питање раскола између СПЦ и МПЦ ОА. То се, нажалост, није догодило, што нам је потврдила једна наша читатељка која је недавно обишла Цркву Богородице Перивлепте и видела да је стање са фрескама у спољњем трему и даље катастрофално.

Српска православна црква је показала разумевање за жеље свештенства и верника МПЦ ОА за самосталном православном црквом у Северној Македонији, решила је проблем раскола између две цркве и дала је аутокефалност МПЦ ОА. Република Србија и српски народ већ више од три деценије показују разумевање за све унутрашње проблеме у Македонији и једине су комшије које не праве никакав унутрашњи и спољњи политички проблем Скопљу, а често пружају различиту помоћ Македонији и Македонцима. Довољно је погледати какав однос према Скопљу имају Атина, Софија и Тирана, а какав Београд, па да се види од кога стално долазе претње, а ко не представља никакву опасност по Северну Македонију.

Време је да МПЦ ОА и институције Републике Северне Македоније узврате братске и пријатељске кораке и почну много озбиљније да воде рачуна о српском културном наслеђу у Северној Македонији. Брига о фрескама у спољњем трему Цркве Богородице Перивлепте, односно, покретање пројекта њихове конзервације и рестаурације може бити први корак у промени односа МПЦ ОА и македонских власти према српском културном наслеђу у Северној Македонији. Српски народ то несумњиво заслужује.

Аутор Богдан Пантић

Прочитајте још:

Стазама српске историје у Македонији – Куманово

Стазама српске историје у Македонији – Манастир Матеич

СПОНА: Најављена заштита Манастира Матеич – угрожене немањићке светиње у Северној Македонији

Међународни научни скуп у Скопљу поводом седам векова од смрти краља Милутина

Пре неколико недеља поново смо посетили Маглички замак. Да, рећи ће неко да смо досадни са Магличом и да у Србији постоје и друге тврђаве и замкови, и да бисмо некад могли да обиђемо нешто друго и да пишемо о нечему другом, али мислимо да је ова епизода која нам се десила вредна да је и други чују.

Дакле, овај пут нећемо о историји Маглича, нећемо о Данилу II, нећемо о потенцијалној даљој обнови тог замка. Овај пут ћемо о тој краткој и занимљивој епизоди чији смо посматрачи били приликом посете Магличу.

Не можемо а да не поменемо да смо Ибар код Маглича поново прешли захваљујући члановима и волонтерима Удружења „Магличград“. Они свакодневно скелом превозе посетиоце Маглича преко Ибра и због њих тај замак није одсечен од света, а био је једно време након што је та набујала река 2020. године однела стари висећи мост који је спајао њене две обале.

Када смо посетили Маглич у самом замку затекли смо доста људи, а међу њима видели смо и мању групу младих људи у којој је један њен члан осталима објашњавао шта све могу да виде у Магличком замку. Говоривши о замку, апострофирао је главну, односно бранич кулу Маглича, све време је називајући „донжуан“ кулом. Да, добро сте прочитали, „донжуан“. Не, није се шалио, био је озбиљан. Нисмо реаговали и указали му на ту грешку, нисмо желели да му стварамо потенцијално непријатну ситуацију, јер су га његови пријатељи помно слушали.

За оне који нису упућени, не каже се „донжуан“ већ донжон кула. Јасно је како је чувени књижевни лик Дон Жуан дошао и до Магличког замка, велика је сличност између његовог имена и назива за те куле које су типичне за Западну Европу.

Донжон или бранич кула?

Кратко ћемо овде додати да се главна кула у српским средњовековним замцима у историографији назива бранич кула, а још се користе и термини донжон кула, кула последње одбране, главна кула утврђења, главна кула одбране.

Разлике између донжон и бранич куле су те да је донжон био самостална кула у којој је живео властелин и око које се касније развијало утврђење, а бранич је кула која ја грађена као део фортификације, заједно и у склопу са осталим кулама и са зидинима, и у њој се није живело, већ се у њој боравило само у случају опасности.

Сличност између те две врсте кула је та да су обе биле доминанте у утврђењима у којима су се налазиле, односно биле су главне куле утврђења.

Иако постоје јасне разлике између донжон куле, која доминира у утврђењима Западне Европе, и бранич куле српских средњовековних тврђава, због њихове сличности, у српској науци термин донжон кула постао је синоним за бранич кулу, што свакако није најтачније.

Тако да, ако некад поведете људе у обилазак неке од бројних српских средњовековних утврђења и ако кренете да им говорите о главној кули у тој тврђави, најбоље је да користите термин бранич кула. Можете користити и термин донжон кула. Молининог, Молијеровог, Бајроновог јунака оставићемо књижевности и делима у којима живи тај лик.

Прочитајте још:

Бранич куле српских средњовековних тврђава – последње упориште одбране

У још једном походу Магличу, најлепшем српском средњовековном замку (део први)

У још једном походу Магличу, најлепшем српском средњовековном замку (део други)

Током месеца марта 2024. године на Другом каналу Радио-телевизије Србије емитована је нова епизода документарно-игране емисије „Временска капсула“, посвећена животу, делу и времену архиепископа српског Данила II.

Као саговорници у емисији учествовали су истакнути и признати научници – историчарка проф. др Смиља Марјановић Душанић, историчар уметности др Бојан Поповић и историчар књижевности проф. др Томислав Јовановић, који су говорили о најзначајнијим подацима из биографије једанаестог по реду поглавара Српске православне цркве, о његовим књижевним делима и времену у којем је живео.

У сценама у којима је приказан живот монаха, игумана Хиландара, епископа бањског, епископа хумског и на крају архиепископа српског Данила II, није било дијалога између глумаца, већ је сцене покривало приповедање наратора. Он је или износио податке из Даниловог живота или је изговарао измишљени Данилов монолог. Претпостављамо да је тај монолог написала сценаристкиња епизоде Светлана Илић. Напоменимо и то да према одјавној шпици није било стручног сарадника приликом писања сценарија емисије.

У једном делу Даниловог измишљеног монолога, поново је, као много пута до сада у медијима, као историјска чињеница испричана прича о томе да је краљ Урош краљици Јелени за љубав у долини Ибра посадио јорговане.

Прича о јогрованима краља Уроша и краљице Јелене не постоји у историјским изворима

Кратко и јасно морамо да напишемо да нам ни један једини историјски извор не доноси причу у којој краљ Урош сади јорговане за своју супругу краљицу Јелену. Те приче нема у ни у „Житију краља Уроша“ ни у „Житију краљице Јелене“, делима која је написао управо Данило II, нема је ни у једном другом историјском извору.

Приповест о јоргованима које је краљ Урош засадио за краљицу Јелену потиче из збирке бајки „Долина јоргована“ српског писца Тиодора Росића, која је први пут објављена 1991. године. Дакле, у питању је измишљена прича, легенда, уметничка слобода, која није заснована на подацима из историјских извора.

Непажњом или неразумевањем појединаца легенда се представља као историјска истина

Тиодор Росић је сам у поговору своје књиге написао да је у питању легенда. Међутим, непажњом или неразумевањем појединаца та прича је много пута током више од три деценије у јавности представљана као стваран догађај.

Свако ко је гледао епизоду емисије „Временска капсула“, посвећену архиепископу Данилу II, видео је да је она опет представљена као стваран догађај, а не као оно што она јесте – легенда. Нигде та легенда не треба тако да буде представљана, а поготово не у научној емисији Радио-телевизије Србије.

Да је ова емисија имала стручног сарадника приликом писања сценарија или да су аутори епизоде поразговарали са својим стручним саговорницима, са др Смиљом Марјановић Душанић, др Бојаном Поповићем и са др Томиславом Јовановићем, убеђени смо да до ове грешке не би дошло.

Добронамерно апелујемо на све медије који се на било који начин баве српском историјом да темељно проверавају оно о чему пишу, или у разговору са научницима или уз консултацију стручне, релевантне литературе.

Овај наш текст је скроман допринос дугогодишњим напорима историчара да се прави јасна разлика између историјске истине и легенде, како у случају легенде о јоргованима које је краљ Урош засадио за краљицу Јелену у долини Ибра, тако и у низу других случајева где је место историјске истине, нажалост, заузела легенда. То је непрекидни задатак нас историчара и наш усуд. До неке друге приче о замени историјске истине легендом, срдачан поздрав и свако добро…

Прочитајте још:

Битка код Гацка 1276. године између краља Уроша и младог краља Драгутина

Фреска „Смрт Ане Дандоло“

Бракови и потомство Стефана Немањића