Connect with us

Путуј и упознај средњовековну Србију

У још једном походу Магличу, најлепшем српском средњовековном замку (део први)

Објављено пре

Маглички замак. Фотографија је власништво сајта Српска срењдњовековна историја.
Маглички замак. Фотографија је власништво сајта Српска срењдњовековна историја.

Сваки човек на овом свету има одреднице свог личног идентитета. Националност, верско опредељење, пол, родни крај и родно место, породица, пријатељи, улица у којој живи, фудбалски клуб за који навија, професионално опредељење, хоби… Пре седам година део мог идентитета постао је и Маглич, најлепши српски средњовековни замак.

Током целе године, Петар и ја, као уредници портала Српска средњовековна историја, али и мастер историчари и заљубљеници у тај период српске историје, обилазимо манастире, цркве, тврђаве, музеје, са жељом да још више тога научимо, али и да своје утиске са тих путовања и своја знања о местима која смо обишли пренесемо нашим читаоцима. Лети смо, логично, најактивнији. Свако мало негде одемо.

Месецима смо се спремали да поново, након три године, за нас веома дуге, обиђемо Маглички замак и тај викенд је коначно био дошао. У суботу, 9. јула 2023. године, у вечерњим сатима, сели смо у кола, појачани са Петровом девојком Бојаном, и из Београда се запутили у Чукојевац, прелепо краљевачко село, нашу прву станицу.

Након два и по сата стижемо у Чукојевац, где нас срдачно дочекује наш домаћин и колега историчар Стефан Брајковић Брајко. Као и сваки пут до сада када са пријатељима идем у обилазак Маглича, Брајко, његови родитељи Тања и Мошо и њихов дом су нам веома значајна логистичка подршка.

Седимо испред куће, на трему, под лозом. Уз пиво, домаћу ракију и богато мезе разговарамо о бројним темама, укључујући и Маглич. Вече се отегло до дубоко у ноћ и тек негде око 4 сата одлазимо на спавање.

Недеља, 9. јул 2023. године, 8 сати ујутру. Будим се, а желим још да спавам. Мирис свежег јутарњег сеоског ваздуха лако опије нас Новобеограђане, рођене у радијатору, навикле на спратове сивих зграда блокова, сиви ваздух, сиви бетон, сиви асфалт…

Село Чукојевац. Аутор фотографије Тања Брајковић.
Село Чукојевац. Аутор фотографије Тања Брајковић.

Моји пријатељи и сапутници Петар и Бојана такође спавају. Са друге стране, Брајко је на ногама. Он недељу неће провести са нама, план му је да иде на другу страну, ка Каблару и његовим светињама.

Некако устајемо Петар, Бојана и ја, спремамо се на брзину, седамо све четворо у кола и одлазимо за Краљево, где се поздрављамо са Брајком.

Свако ко обилази Маглич мора да искористи прилику да обиђе барем једну велику средњовековну светињу у његовој близини. Ту су Жича, Градац, Студеница. Ми се овај пут одлучујемо за Студеницу, задужбину великог жупана Стефана Немање (Светог Симеона) и његових синова Вукана, Стефана и Растка (Светог Саве).

Црква Успења Пресвете Богородице у Манастиру Студеници. Аутор фотографије је Петар Нешић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Црква Успења Пресвете Богородице у Манастиру Студеници. Аутор фотографије је Петар Нешић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.

До Студенице се из правца Краљева иде Ибарском магистралом, а између њих је сам Маглич. Лагано се возимо магистралом, уживамо у Ибру, обронцима Столова, природи. Не зурим у мобилни телефон и друштвене мреже, не проверавам поруке и имејлове, само ћутим и кроз прозор кола у миру гледам у зеленило око себе. Са друге стране, Петар је невероватно еуфоричан јер се приближавамо Магличу. Његова љубав према Магличу је такође велика, можда и већа од моје.

Најпре нам се указује велика бранич кула Магличког замка. После кривине видимо и три куле на јужној страни замка. На крају гледамо у југоисточне зидине и куле замка, односно најимпресивнију страну Маглича када се он посматра са Ибарске магистрале. Настављамо вожњу ка Студеници, знајући да ћемо за неколико сати вратити и попети до замка.

Југоисточне зидине и куле Магличког замка. Аутор фотографије је Бојана Јовановић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Југоисточне зидине и куле Магличког замка. Аутор фотографије је Бојана Јовановић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.

У селу Церје са Ибарске магистрале видимо прелепи Споменик ибарским јунацима посвећен погинулим ратницима у Балканским ратовима и Првом светском рату. Сваки пут када угледам тај споменик осетим понос због жртве и јунаштва наших предака који су се борили за слободу српског народа и српских земаља.

Магистралом настављамо даље и стижемо до места Ушће, где скрећемо за Студеницу. Крећу успон и честе кривине на брдском терену, које Петар лако савладава. Брзо стижемо до Студенице, коју је Стефан Немања, према речима Светог Саве у „Житију Светог Симеона“, подигао на пустом месту, где „беше ловиште зверова“.

Улаз у порту Манастира Студенице. Аутор фотографије је Петар Нешић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Улаз у порту Манастира Студенице. Аутор фотографије је Петар Нешић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.

Четврти пут сам у Студеници и питам се какав ће она овај пут оставити утисак на мене. Први пут нисам стиснут временом, што значи да на миру могу да се посветим обиласку целог Манастира.

Сва у сиво-белом мермеру Црква Успења Пресвете Богородице већ више од осам векова изазива дивљење код оних који је посећују. Тако је и са мном.

Црква Успења Пресвете Богородице у Манастиру Студеници. Аутор фотографије је Петар Нешић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Црква Успења Пресвете Богородице у Манастиру Студеници. Аутор фотографије је Петар Нешић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.

Најпре гледам нажалост делимично оштећени Студенички сат, најстарији сачувани сунчани сат код Срба и Јужних Словена, за који се претпоставља да га је направио лично монах Сава (Растко Немањић) или да је настао под његовим надзором.

Сунчани сат на Цркви Успења Пресвете Богородице у Манастиру Студеници. Аутор фотографије је Петар Нешић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Сунчани сат на Цркви Успења Пресвете Богородице у Манастиру Студеници. Аутор фотографије је Петар Нешић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.

Улазимо у Богородичину цркву, у њен први део – спољну припрату коју је подигао краљ Радослав. Њу чине централни део и два параклиса – Параклис Светог Симеона и Параклис Светог Николе. У Параклису Светог Симеона гледамо фреску „Поворка Немањића“ на којој су насликани велики жупан Стефан Немања, краљ Стефан Првовенчани, краљ Радослав и краљица Ана.

Фреска краља Радослава у Цркви Успења Пресвете Богородице у Манастиру Студеници. Аутор фотографије је Петар Нешић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Фреска краља Радослава у Цркви Успења Пресвете Богородице у Манастиру Студеници. Аутор фотографије је Петар Нешић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.

У припрати нам пажњу заокупља фреска на којој је насликана монахиња Анастасија (световно Ана Немањић, жена Стефана Немање) у проскинези пред Богородицом са малим Христом. У наосу се дивимо фрескама „Плаво распеће“ и „Успење Пресвете Богодице“, као и фрескама Стефана Немање и Јоване Претече, на чијој су веома успешној конзервацији и рестаурацији 15 година радили стручњаци Републичког завода за заштиту споменика културе.

Црква Светих Јоакима и Ане (Краљева црква) у Манастиру Студеници. Аутор фотографије је Петар Нешић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Црква Светих Јоакима и Ане (Краљева црква) у Манастиру Студеници. Аутор фотографије је Петар Нешић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.

Након Богородичине цркве, обилазимо Цркву Светих Јоакима и Ане. Она је по свом ктитору краљу Милутину назване Краљева црква. Због проблема са влагом прошле године је сређена фасада те цркве, а сада су на ред дошле конзервација и рестаурација фресака, дело солунских фрескописаца из 14. века Михаила и Евтихија Астрапе. Кроз постављене скеле уживамо у представама Исуса Христа, Богородице, Светог Саве, Светог Симеона и краља Милутина, и жалимо што је лице краљице Симониде скоро у потпуности уништено.

Фреска Светог Саве и Светог Симеона у Цркви Светих Јоакима и Ане (Краљевој цркви) у Манастиру Студеници. Аутор фотографије је Петар Нешић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Фреска Светог Саве и Светог Симеона у Цркви Светих Јоакима и Ане (Краљевој цркви) у Манастиру Студеници. Аутор фотографије је Петар Нешић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.

Сликамо се код Цркве Светог Николе, у народу названа Никољача, једне од неколико цркава у самом Манастиру, гледамо остатке Цркве Светог Јована Крститеља и старих конака, уживамо у хладовини велике липе. Нажалост, Ризница Манастира још није отворена за посетиоце, јер и у њој постоји проблем са влагом, па вредни предмети из богате и бурне прошлости манастира не смеју да буду изложени у том простору.

Петар и Бојана у Манастиру Студеници. Аутор фотографије је Богдан Пантић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Петар и Бојана у Манастиру Студеници. Аутор фотографије је Богдан Пантић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.

Док Петар и Бојана фотографишу Студеницу, ја седим испод једног зимзеленог дрвета, уживам у погледу на Богородичину цркву, манастирску порту и околна брда. Поново један тренутак мира, који је сваком човеку прекопотребан.

Богдан и Петар у Манастиру Студеници. Аутор фотографије је Бојана Јовановић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Богдан и Петар у Манастиру Студеници. Аутор фотографије је Бојана Јовановић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.

Петар и Бојана долазе до мене, устајем и крећемо ка колима. Поздрављамо се са Студеницом, уз неизговорено обећање да ћемо поново доћи. Петар покреће ауто и истим путем којим смо дошли, преко Ушћа, крећемо ка Магличу…

Крај првог дела

Аутор Богдан Пантић

Прочитајте још:

Фрескама у Студеници враћа се стари сјај

Забелеле се Студеница и њена околина!

17
Кликните за коментар

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Путуј и упознај средњовековну Србију

У још једном походу Магличу, најлепшем српском средњовековном замку (део други)

Објављено пре

Од стране:

Маглички замак из ваздуха. Аутор фотографије је Слободан Боба Ботошки. Фотографија је власништво портала Српска средњовековна историја.
Маглички замак снимљен из ваздуха. Аутор фотографије је Слободан Боба Ботошки. Фотографија је власништво портала Српска средњовековна историја.

Сваки човек на овом свету има одреднице свог личног идентитета. Националност, верско опредељење, пол, родни крај и родно место, породица, пријатељи, улица у којој живи, фудбалски клуб за који навија, професионално опредељење, хоби… Пре седам година део мог идентитета постао је и Маглич, најлепши српски средњовековни замак.

Први део текста прочитајте ОВДЕ!

У Ушћу се укључујемо на Ибарску магистралу и идемо ка Магличу, нашој главној дестинацији за тај дан. Поново пролазимо поред Споменика ибарским јунацима, поново уживам у планинама, брдима, зеленилу, Ибру. Мозак је на отави, нема размишљања о свакодневним бригама и обавезама.

Након извесног времена пред нама се указују југоисточне зидине и куле Маглича, за коју сам у првом делу текста написао да је то најимпресивнија страна тог замка када се он посматра са Ибарске магистрале. Петар успорава како бисмо што више уживали у најлепшем српском замку и како би Бојана направила видео-снимак и фотографије за наш сајт и наше налоге на друштвеним мрежема.

Стижемо до једног од три места код Маглича где људи могу да паркирају своја возила. Прво место је паркинг ресторана „Јеринин град“, а друго место је паркинг на самој Ибарској магистрали прекопута замка. Та два паркинга су јако близу један другом. Треће место где може да се паркира је на самој обали Ибра, након искључења са магистрале. Морам да напоменем да приликом паркирања и самог преласка Ибарске магистрале треба бити веома опрезан због саобраћаја и великих брзина које постижу аутомобили, камиони и друга возила.

Ми стајемо на паркингу за посетиоце замка и пажљиво прелазимо магистралу. Одмах одлазимо до скеле где нас чека један од волонтера Удружења „Културни центар Магличград“.

Скела Културног центра Магличград на Ибру. Аутор фотографије је Петар Нешић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Скела Културног центра Магличград на Ибру. Аутор фотографије је Петар Нешић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.

За оне који нису упућени, набујали Ибар је јула 2020. године однео стари, дотрајали и небезбедни висећи мост преко реке, којим су посетиоци прелазили са једне на другу обалу реке. Од тада па до данас, прелазак Ибра код самог Маглича могућ је једино преко скеле. Најпре је скелу од 2020. до 2022. возила мештанка Милева Луковић, са којом смо прешли Ибар 2020. године када смо правили видео-снимке и фотографије за нашу изложбу „Обновимо Маглич“. Затим је у мају 2022. године група ентузијаста на челу са археологом Милошем Сретеновићем формирала Удружење „Културни центар Магличград“ (о њиховој делатности ускоро опширније у посебном тексту) и преузела управљање и вожњу скелом преко Ибра код Маглича.

Прелажење Ибра код Магличког замка у скели Културног центра Магличград. Аутор фотографије је Петар Нешић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Прелажење Ибра код Магличког замка у скели Културног центра Магличград. Аутор фотографије је Петар Нешић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.

Са једним старијим брачним паром и волонтером који је управљао скелом, Петар, Бојана и ја прелазимо Ибар. Средњим кораком идемо до Домаћинства Културног центра Магличград. Успут држимо кратко предавање поменутом брачном пару о историји Маглича. Иако дуго нисмо неком говорили о Магличу Петар и ја се брзо пребацујемо у улогу професора и нашим слушаоцима дајемо све најзначајније и најзанимљивије информације о замку.

Домаћинство Културног центра Магличград где се посетиоци могу окрепити, појести оброк, попити пиће, купити сувенир, подружити се са волонтерима КЦМ-а. Аутор фотографије је Милош Сретеновић. Фотографија је власништво Културног центра Магличград.
Домаћинство Културног центра Магличград где се посетиоци могу окрепити, појести оброк, попити пиће, купити сувенир, подружити се са волонтерима КЦМ-а. Аутор фотографије је Милош Сретеновић. Фотографија је власништво Културног центра Магличград.

У Домаћинству нас дочекују Милош и волонтери Магличграда. Пре успона до самог Маглича треба прозборити коју са Милошем, мало се одморити и попити једно пиво. Иза нас је Ибар, испред нас је Маглич, а ми седимо у пријатном хладу трема једне од кућа Домаћинства. Милош нас упознаје са радом Културног центра, говори нам који све објекти раде у оквиру центра, открива одакле су све дошли волонтери који раде у центру. Он одлази даље својим послом након краћег разговора, а ми са старијим брачним паром крећемо пут Маглича.

До Маглича се стиже каменом стазом која је урађена од подножја брда до самог улаза у замак. Како се Домаћинство налази на крају прве трећине стазе, тако ми наш успон почињемо од те тачке. Због година наших сапутника успон траје нешто дуже него уобичајено. На свакој кривини вијугаве стазе стајемо да се одморимо и прозборимо коју о Магличу, али и генерално о српској средњовековној историји и српској историографији.

Током успона до Магличко замка са старијим брачним паром. Аутор фотографије је Бојана Јовановић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Током успона до Магличко замка са старијим брачним паром. Аутор фотографије је Бојана Јовановић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.

После двадесетак минута успона стижемо до северног улаза у Маглич.

Северна капија Магличког замка са нишом. Аутор фотографије је Петар Нешић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Северна капија Магличког замка са нишом. Аутор фотографије је Петар Нешић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.

Старијем брачном пару ово је прва посета Магличу. Похваљујем их што су са својих седамдесетак година решили да обиђу ту знаменитост и говорим им да никад није касно за упознавање са Магличом.

За тренутак мислим о томе како све више људи открива и обилази Маглич, баш као наши ненадани сапутници. Радујем се што смо промоцији Маглича међу свим генерацијама допринели и Петар и ја са нашом фејсбук-страницом „Обновимо Маглич“. Старији брачни пар није сазнао за Маглич преко наше странице, али многи други јесу и захваљујући нашем раду су решили да га посете.

Врло брзо ми следи повратак у реалност. Прво што сви примећујемо у самом замку су зидине и куле на којима су санирана оштећена и замењена дотрајала дрвенарија, као и непокошена трава и несређено растиње и дрвеће. Дакле, први утисак је истовремено и добар и лош. Са једне стране, санација оштећења на делу кула и зидина Магличког замка иде добрим темпом и то ме радује. Надам се да је то увод у саму обнову Маглича. Са друге стране, не разумем зашто системски није решено једно тако једноставно питање као што су кошење траве и уклањање растиња из једног споменика културе од изузетног значаја.

Унутрашњост Магличког замка. Аутор фотографије је Петар Нешић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Унутрашњост Магличког замка. Аутор фотографије је Петар Нешић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.

Незадовољство због непокошене траве и великог растиња и дрвећа у замку ме пролази док се степеницама пењем на зидине Маглича. Као и увек, поглед на све стране је прелеп – на Столове, на Ибар, на село Маглич, на реку Маглешницу.

Круништа на кули број 6. Аутор фотографије је Петар Нешић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Необновљена и „ниска“ круништа на кули број 6. Аутор фотографије је Петар Нешић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.

Долазимо до кула 4, 5 и 6, које се налазе на јужној страни замка. Презадовољан сам како је урађена санација у том делу замка, али не могу да се не запитам зашто током санације није искоришћена прилика да барем кула број 6 буде у потпуности обновљена. Још током делимичне обнове замка осамдесетих година 20. века један део њених круништа је у потпуности сређен, али други део није. Њихов изглед је сада освежен, али сматрам да кула ем не изгледа лепо тако полуобновљена, ем представља опасност за посетиоце због тих необновљених и „ниских“ круништа. Расположење ми поправља чињеница да је на месту „рупе“ у зиду на тој истој тој кули поново постављена дрвенарија. Тако је вишегодишња опасност да неко од посетилаца падне са велике висине коначно неутралисана.

Круништа на кули број 6 и рупа у зидинама куле број 6 где је постављена нова дрвенарија (лево). Аутор фотографије је Петар Нешић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Круништа на кули број 6 и „рупа“ у зидинама куле број 6 где је постављена нова дрвенарија (лево). Аутор фотографије је Петар Нешић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.

Старији брачни пар након обиласка замка се поздравља са нама и одлази. У замку смо Петар, Бојана и ја. Цело здање је само за нас. Седамо на под зидина. Мир, тишина, замак и природа око нас. Сви заједно ћутимо неко време, а онда Петар и ја износимо Бојани своје идеје о обнови замка. Петар сматра да треба у потпуности обновити бранич кулу и куле на југоисточној и јужној страни замка, а да северну и северозападну страну не треба дирати. Ја пак мислим да све зидине, круништа и куле треба обновити. Што се објеката у самом замку тиче, ту смо сагласни – морају се обновити Црква Светог Ђорђа и Палата архиепископа Данила II, у којој би била смештена одговарајућа изложба о историји Магличког замка и животу тог великог српског црквеног великодостојника.

Унутрашњост Магличког замка – остаци Цркве Светог Ђорђа (лево) и Палате архиепископа српског Данила II (десно). Аутор фотографије је Слободан Боба Ботошки. Фотографија је власништво портала Српска средњовековна историја.
Унутрашњост Магличког замка – остаци Цркве Светог Ђорђа (лево) и Палате архиепископа српског Данила II (десно). Аутор фотографије је Слободан Боба Ботошки. Фотографија је власништво портала Српска средњовековна историја.

Обнова Маглича је нешто што ће са догодити, у то нема сумње, само је питање кад и у којем обиму. Говорим Петру и Бојани да ћемо некад у будућности доћи у обновљени Маглич. Том дану се радујем и надам се да ће доћи што пре.

Бојана и Петар у Магличком замку. Аутор фотографије је Бојана Јовановић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Бојана и Петар у Магличком замку. Аутор фотографије је Богдан Пантић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.

Петар и Бојана и овај пут праве фотографије, а ја остајем сам са својим мислима. Седам година се Маглич и ја дружимо, што уживо, што преко бројних фотографија и видео-снимака бројних заљубљеника у тај замак. Он је постао део мог идентитета, део без којег нисам потпун. И желим да постане део идентитета и бројним другим људима, да постане место којем ће стално, цео живот долазити и уживати у његовим лепотама.

И ја се фотографишем неколико пута са Петром и Бојаном, а онда одлазимо из нашег Маглича. Њему не обећавамо да ћемо поново доћи, знају његове зидине то и саме.

Уредници портала Српска средњовековна историја Богдан Пантић и Петар Нешић у Магличком замку. Аутор фотографије је Бојана Јовановић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Уредници портала Српска средњовековна историја Богдан Пантић и Петар Нешић у Магличком замку. Аутор фотографије је Бојана Јовановић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.

Каменом стазом крећемо до реке Маглешнице где желим да се окупам у хладној планинској води. На путу до тамо, свуда уз стазу, берем хајдучку траву, од које се прави одличан чај.

Камена стаза од Ибра до Магличког замка. Аутор фотографије је Игор Тешић.
Камена стаза од Ибра до Магличког замка. Аутор фотографије је Игор Тешић.

Успут срећемо Милоша, волонтере и друге посетиоце Маглича и заједно са њима одлазимо до водопада Маглешнице. У природном базену који је направила река, правом малу рају, млади људи се освежавају од велике врућине. Упознајем се са неким од волонтера. Џони је под Маглич дошао из Колумбије, ту је већ десет месеци и не планира да иде ускоро. Џејмс је стигао из Лондона, а Софија из Калифорније. Свако од њих доприноси својим радом да Културни центар Магличград одлично функционише, на задовољство свих посетилаца замка.

Освежавање у хладној реци Маглешници. Аутор фотографије је Петар Нешић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Освежавање у хладној реци Маглешници. Аутор фотографије је Петар Нешић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.

Након освежавања, са Милошем одлазимо до самог Културног центра у којем се одвијају различити догађаји током године (музички наступи, ликовне колоније, изложбе) и кампа у који може да дође свако ко пожели. Одлазимо и до самог Ибра, до мале плаже која је уређена за све оне који желе да се освеже у тој реци.

Река Ибар код Магличког замка, недалеко од кампа Културног центра Магличград. Аутор фотографије је Петар Нешић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Река Ибар код Магличког замка, недалеко од кампа Културног центра Магличград. Аутор фотографије је Петар Нешић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.

Враћамо се у Домаћинство, на по још неко пиво и на сјајан оброк који су направили волонтери, а који се састоји од меса, печурака, краставаца и парадајза. Са нама седе и посетиоци Маглича из Швајцарске, што нам је још један показатељ колики туристички потенцијал се крије у том замку.

Петар и Милош договарају гостовање наше изложбе „Обновимо Маглич“ у Културном центру. Милош нам открива да се са Туристичком организацијом Краљева договорио да са волонтерима покоси траву и уклони дрвеће и растиње у Магличком замку. Није системско решење, али јесте решење. Разговарамо о Косовској бици, историјским чињеницама и миту насталом у вези са тим бојем, о лепоти којом смо окружени, о нашим плановима и плановима Културног центра Магличград за будућност…

Време полако пролази и Сунце почиње да залази – знак да је време да кренемо пут Београда. Здравимо се са људима, а Милош и један од волонтера одлазе са нама до скеле, пребацују нас преко Ибра и поздрављају се са нама, уз позив да што пре поново дођемо.

Јужна и југоисточна страна и бранич кула Магличког замка. Аутор фотографије је Петар Нешић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Јужна и југоисточна страна и бранич кула Магличког замка. Аутор фотографије је Петар Нешић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.

Опрезно прелазимо магистралу, иако је интензитет саобраћаја веома слаб. Наш аутомобил је једини на паркингу. Сви су отишли, ми смо се последњи држали. Седамо у кола, још једанпут гледамо ка Магличу и његовим монументалним кулама. До следећег виђења уживо, добри мој пријатељу…

Аутор Богдан Пантић

Прочитајте још:

Трећи Маглич фест – посетиоци уживали у средњовековном замку

Фотографија Маглича од које застаје дах!

Наставите са читањем

Путуј и упознај средњовековну Србију

Стазама српске историје у Македонији – Манастир Матеич

Објављено пре

Од стране:

Црква Пресвете Богородице у Манастиру Матеич. Аутор фотографије је Марко Матић.
Црква Пресвете Богородице у Манастиру Матеич. Аутор фотографије је Марко Матић.

Пролазимо кроз уске улице албанског села Никуштак, које се налази скоро уз сам ауто-пут између Куманова и Скопља. Оно више личи на утврду него на село у подножју обронака планине Скопске Црне Горе, коју краси дивна и питома природа. Добро расположење и даље влада и код мојих сапутника и код мене, али чињеница да пролазимо кроз села која су била језгро побуне албанских терориста у овим крајевима Македоније 2001. године и у којима видимо албанске заставе и споменике на којима пише УЧК, буди благи осећај непријатности.

Пут до Манастира Матеич

Нисмо знали тачан пут до Манастира Матеич, нити је успут било прилике да некога питамо како да дођемо до те светиње, што појачава осећај нелагодности. Возимо се ка селу Матејич и нешто пре улаза у то место навигација нам показује да скренемо лево. Наилазимо на релативно широк, али потпуно разрован земљани пут који кроз шуму води у планину. За тренутак стајемо и размишљамо да ли да наставимо даље или да ипак одустанемо од нашег плана да посетимо Матеич. После пола минута непријатне тишине у аутомобилу, Ђорђе и ја смо се само погледали и потврдно климнули главом. Наставили смо куда смо и наумили.

Споменик борцима такозване УЧК (ОНА) у селу Никуштак, општина Липково, Северна Македонија. Аутор фотографије је Марко Матић.
Споменик борцима такозване УЧК (ОНА) у селу Никуштак, општина Липково, Северна Македонија. Аутор фотографије је Марко Матић.

Таквим путем се возимо неколико километара кроз шуму. Успут наилазимо на аутомобиле и чујемо звуке моторних тестера. Сече се шума. Осим мимоилажења са једним аутомобилом, нисмо наишли на људе. Већ навикнути на катастрофалан пут и забринути да ћемо доћи до тачке одакле наш аутомобил неће моћи даље, изненада наилазимо на пут савршено поплочан углачаном калдрмом. Тај пут је ужи, али возећи се њиме схватамо да је управо такав некада био цео разровани пут којим смо ишли од скретања лево код улаза у само село Матејич. Зашто је пут уништен, да ли је то урадило локално албанско становништво и да ли је ту било зле намере, питања су на која немамо одговоре, али их слутимо. Након свега неколико километара, калдрмисани пут нас доводи до Манастира.

Стижемо до Матеича, паркирамо се готово уз саму цркву и излазимо из кола мирни као да управо нисмо прошли кроз села са споменицима терористима албанске Ослободилачке народне армије (скраћеница на српском ОНА, скраћеница на албанском УЧК, баш као и такозване Ослободилачке војске Косова; ОНА је започела оружани сукоб у Македонији 2001. године) и кроз тешко приступачне шумарке Скопске Црне Горе. Све то смо истог трена заборавили када смо се нашли пред веома лепим средњовековним здањем. Травњаци у Манастиру су били уредно покошени, а на самој цркви су били постављене надзорне камере за које нисмо могли да утврдимо да ли раде.

Албанска застава на бензинској пумпи у селу Никуштак, општина Липково, Северна Македонија. Аутор фотографије је Марко Матић.
Албанска застава на бензинској пумпи у селу Никуштак, општина Липково, Северна Македонија. Аутор фотографије је Марко Матић.

Историја Манастира Матеич

Манастир Успења Пресвете Богородице или Манастир Матеич у атару села Матејич, у општини Липково, недалеко од града Куманова у Македонији, за највећи део шире јавности у Републици Србији је потпуно непозната византијска и српска средњовековна хришћанска богомоља. Историчари, нарочито они који се баве средњовековном националном историјом, могли би да открију доста тога занимљивог о том значајном духовном споменику српског народа свакој заинтересованој особи. Од мене овом приликом само најосновнији подаци.

Манастир Матеич је настао током краткотрајне владавине византијског цара Исака I Комнина (1057-1059) на шта указују натписи на грчком језику који су пронађени у тој светињи. Матеич се помиње у једној хрисовуљи краља Милутина из 1300. године. Више података о Манастиру имамо од средине 14. века када су га цар Душан, царица Јелена и њихов син краљ и потоњи цар Урош обновили. Током наредног века је био важан културни центар, познат по преписивачкој делатности. Једна од занимљивости јесте да је у 18. веку кров са Цркве Успења Пресвете Богородице скинут и искоришћен при градњи џамије у Куманову, након чега је Црква све до периода Краљевине Југославије пропадала. Крајем двадесетих и почетком тридесетих година 20. века је обновљен, мада не сасвим у складу са правилима рестаурације средњовековних хришћанских светиња.

Улазак у Цркву Успења Пресвете Богородице

Манастирска црква има два улаза, централни и бочни, и на оба се налазе релативно нова врата. Прилазимо централним вратима у која је симболично забодена једна црвена ружа. То је симбол којим Албанци исказују жалост за својим страдалима током сукоба на Косову и Метохији и у Македонији.

Врата Цркве Пресвете Богородице у Манастиру Матејчи. Аутор фотографије је Марко Матић.
Централна врата Цркве Пресвете Богородице у Манастиру Матеич. Аутор фотографије је Марко Матић.

Покушавамо да уђемо у Цркву, али на нашу жалост врата су закључана. Одједном чујемо Пеђу који нас дозива да дођемо са стране – бочна врата су откључана! Узбуђење у том тренутку достиже врхунац. Један за другим пажљиво улазимо у цркву. Мртву тишину прекида одјек наших корака. Унутрашњост богомоље је у коректном стању, црква је релативно чиста. Види се да ту неко долази и одржава светињу уредном. У тишини разгледамо остатке фресака, неке од њих су оскрнављене, али већина њих није у тако лошем стању, с обзиром на зуб времена и све недаће које су задесиле ове крајеве кроз векове, све до данашњих дана.

Фреске у Цркви Пресвете Богородице у Манастиру Матејчи. Фотографија је преузета са сајта СПОНА. Ауторка фотографија је др Јасмина С. Ћирић.
Фреска Пресвете Богородице, Свете Јелене и Светог цара Константина у Цркви Пресвете Богородице у Манастиру Матеич. Фотографија је преузета са сајта СПОНА. Ауторка фотографија је др Јасмина С. Ћирић.

Моји сапутници ни не слуте да цело моје биће изнутра игра. Показујем им оно по чему је Матеич, између осталог, познат стручној јавности, а то су фреска на којој је приказана лоза светородне династије Немањића и фреска око које се научници споре да ли је у питању приказ лозе византијских царева или пак лозе старозаветног Јесеја.

Док им говорим о те две фреске погледом тражим ктиторску композицију и врло брзо је проналазим. Покретом руке и без речи их позивам да приђу и показујем им представу царице Јелене и краља Уроша, који као ктитори заједно рукама држе Цркву Успења Пресвете Богородице. Са њихове леве стране је цар Душан. Сви смо под великим утисцима, гледамо фреске, дивимо им се у тишини.

Ктиторска композиција у Цркви Пресвете Богородице у Манастиру Матејчи – царица Јелена, цар Урош и цар Душан. Аутор фотографије је Марко Матић.
Ктиторска композиција у Цркви Пресвете Богородице у Манастиру Матеич – царица Јелена, краљ Урош и цар Душан. Аутор фотографије је Марко Матић.

Док сам се једва суздржавао да врховима прстију додирнем ктиторску фреску, у жељи да се и тако макар на тренутак повежем са тим давно прошлим временом и за српски народ тако значајним историјским личностима, наше ћутање прекида Ђорђе који нас позива у сам олтар и показује нам под. Пред нама је лежао део неке плоче са свеже урезаним словима УЧК. Емоције се мешају и мењају у делићима секунди – узбуђење, туга, бол, понос, бес

Урезан натпис УЧК на плочи у Цркви Пресвете Богородице у Манастиру Матејчи. Аутор фотографије је Марко Матић.
Урезан натпис УЧК на плочи у Цркви Пресвете Богородице у Манастиру Матеич. Аутор фотографије је Марко Матић.

Обилазак манастирске порте

Излазимо из Цркве и разгледамо манастирску порту. Конаци су потпуно девастирани и порушени током терористичке побуне македонских Албанаца 2001. године. У време Титове Југославије у једном периоду су служили као дечије одмаралиште. Одраније смо знали да су на том простору биле најжешће борбе током поменуте побуне, али тек накнадно сазнајемо да је управо на том месту где смо стајали, у тим истим конацима, па чак и у самој манастирској цркви, био главни штаб албанских терориста, као и да је околина манастира тада била минирана.

Уништени конаци Манастира Матејче. Аутор фотографије је Марко Матић.
Уништени конаци Манастира Матеич. Аутор фотографије је Марко Матић.

Утисци и емоције полако долазе у баланс, посматрамо околину и природу и тек тада заправо увиђамо на каквом предивном месту је подигнут Матеич. Са једне стране планинске шуме, а са друге поглед који пуца на долину Куманова и Зебрњак на којем смо били пре само неколико сати. Опуштамо се и уживамо у овом дивном месту, прелепој природи и сунчаном дану. Поново се у нама, упркос не тако пријемчивом окружењу у којем се ово свето место налази, јавио исти онај осећај који смо имали и у Старом Нагоричану, на Зебрњаку и у Куманову, да смо своји на своме.

Уништени конаци Манастира Матејче. Аутор фотографије је Марко Матић.
Уништени конаци Манастира Матеич. Аутор фотографије је Марко Матић.

Како у селу Матејич Срба и Македонаца скоро и да више нема, тако је Манастир Матеич, бисер византијске и српске средњовековне културе и историје, са свих страна окружен непријатељима и остављен практично на милост онима који га деценијама и вековима скрнаве и имају жељу да га затру. Међутим, из прве руке пуног срца могу да констатујем да упркос свему томе Матеич одолева, и даље поносно сјајећи са предивних побрђа изнад славног Куманова.

Требало би да наставимо наш пут, али не иде нам се. Желимо да останемо још, срећни и поносни што газимо по истој земљи и стопама где су пре седам векова корачали Душан, Јелена и Урош. Корачали, градили једну државу, културу и духовност, које су нам оставили у наслеђе.

Помислио сам у тренутку како у нашем народу данас има много оних који кажу да то више ништа није важно, нити да има икакву вредност. Чак и да нам ништа у наслеђе нису оставили, а јесу много тога, има ли већег значаја, лепоте и вредности од тога што се толики међу нама и дан данас зову Душаном, Јеленом или Урошем?

Одлазак за царски град Скопље

Наш пут се наставља, али за разлику од доласка, повратак из Матеича обележили су жива прича, осмеси и невероватни утисци које смо са собом понели са овог светог места. Прелазимо исту километражу до главне саобраћајнице у селу Никуштак, али сада нам се чини као да је то прошло за трен ока, док је пут ка Матеичу деловао као читава вечност.

Чека нас Скопље, један од најзначајнијих градова за српску историју. Царско Скопље у којем је том титулом крунисан Душан, на Васкрс 16. априла давне 1346. године. У град улазимо са североистока, кроз већински албанску општину Арачиново, где пролазимо поред неколико дословно маузолеја терористима УЧК . Прелазимо Вардар, улазимо у део града у којем су Македонци већина и поново смо као своји на своме, жељни да се што пре сместимо и кренемо у обилазак града.

Поглед на град Скопље са Скопске тврђаве. Аутор фотографије је Марко Матић.
Поглед на град Скопље са Скопске тврђаве. Аутор фотографије је Марко Матић.

Без обзира на велику срећу коју осећам што сам коначно у посети Скопљу, не могу да престанем да мислим о Матеичу. Оно што сам понео са тог места нису утисци, већ вечни печати, који су гарант да ћу се поново тамо вратити и надам се да ћу тада, уз ангажовање Српске православне цркве и Македонске православне цркве, као и македонских власти, а што да не, и власти Републике Србије, затећи макар пут до Манастира у бољем стању него што је то данас. Како би до тога и дошло, како бисмо надлежне подстакли на деловање, на нама је, за почетак, да говоримо, пишемо и ширимо причу о Матеичу и да га походимо у што већем броју, када год за то постоји могућност.

Аутор Марко Матић

Прочитајте још:

Стазама српске историје у Македонији – Куманово

СПОНА: Најављена заштита Манастира Матеич – угрожене немањићке светиње у Северној Македонији

Наставите са читањем

Путуј и упознај средњовековну Србију

Стазама српске историје у Македонији – Куманово

Објављено пре

Од стране:

Манастир Светог Ђорђа у Старом Нагоричану. Аутор фотографије Рајко Мартиновић.
Манастир Светог Ђорђа у Старом Нагоричану. Аутор фотографије Рајко Мартиновић.

Када сам свом пријатељу Ђорђу предложио да у пролеће 2021. године обиђемо крајњи југ Србије, све до царског града Призрена, он је то прихватио без оклевања. Обилазак Косова и Метохије, како смо и очекивали, оставио је неизбрисив печат на Ђорђа и мене. Главни утисак је био да ћемо тамо отићи поново чим се укаже прилика.

Ипак, скоро годину дана након посете важним културно-историјским споменицима и местима где наш народ и данас, упркос свим свакодневним мукама, живи, бори се и опстаје, тиштила су ме нека додатна унутрашња питања. Да ли су само Косово и Метохија „света српска земља“ на коју се позивамо, готово тривијално, свако мало? Где су то стварали средњовековну државу и културу наши преци у доба Немањића, а где нововековну у доба Петровића, Карађорђевића и Обреновића? Које је то тло натопљено крвљу наших прадедова када су нас ослобађали од два велика царства, која су се потпуно урушила након тих страшних година борбе и националне голготе?

Мисли, душа, али и рацио су ми дали јасан знак да би мој пут требало да се настави даље на југ. Ђорђе је наравно пристао, а овога пута придружују нам се и Предраг и Душан, који су, слушајући наше утиске о претходном путовању, решили да се заједно са нама упусте у ново ходочашће споменицима српске историје.

Карта „Средњовековне српске цркве и манастири у Северној Македонији“. Фотографија карте је скинута са фејсбук странице Картографија. Аутор фотографије је Душан Дачић.
Карта „Средњовековне српске цркве и манастири у Северној Македонији“. Фотографија карте је скинута са фејсбук странице Картографија. Аутор фотографије је Душан Дачић.

Био је последњи дан лета 2022. године, када смо тог раног септембарског јутра кренули пут Републике Северне Македоније, Маћедоније, Старе и Јужне Србије, Вардарске Македоније… назовите је како вам душа иште, ја ћу је у овом тексту звати Македонија.

Манастир Прохор Пчињски

Јутарња измаглица у буђењу новог дана дочекала нас је док смо пролазили Врање и полако се возили ка Манастиру Прохор Пчињски, који се налази на обронцима планине Козјак, уз саму границу са Македонијом. Стижемо пред Манастир, где нас дочекују свежина јутарњег ваздуха, мир и тишина коју прекидају само хук реке Пчиње, цвркут птица и црквена звона.

Манастир Прохор Пчињски. Аутор фотографије Марко Матић.
Манастир Прохор Пчињски. Аутор фотографије Марко Матић.

Дошли смо тачно на време да присуствујемо јутарњој служби. Током литургије гледао сам фреске ове древне и за српски народ, али и хришћанство уопште, веома важне светиње.

Литургија у Манастиру Прохор Пчињски. Аутор фотографије Марко Матић.
Литургија у Манастиру Прохор Пчињски. Аутор фотографије Марко Матић.

Према историјским изворима, Манастир је подигао византијски цар Роман IV Диоген у 11. веку, у част и славу Светом Прохору Пчињском Мироточивом, који му је предвидео да ће постати ромејски цар. Једно столеће касније ови крајеви доспели су под власт рашког великог жупана Стефана Немање. Манастир је деловао у оквиру српских средњовековних земаља до 15. века, када су га Османлије освојиле и разориле.

Манастир Прохор Пчињски. Аутор фотографије Марко Матић.
Манастир Прохор Пчињски. Аутор фотографије Марко Матић.

Под Немањићима, Манастир је свој највећи процват и раскош доживео у време владавине краља Милутина, једног од најзначајнијих представника светородне династије, који је војничким и дипломатским вештинама проширио и учврстио своју државу до у историографији чувене линије познате под називом Охрид-Прилеп-Штип. Манастир је током средњег и новог века много пута страдао и бивао обнављан, а коначно је у састав модерне српске државе поново ушао након завршетка Првог балканског рата, 1913. године.

Манастир Прохор Пчињски. Аутор фотографије Марко Матић.
Манастир Прохор Пчињски. Аутор фотографије Марко Матић.

Чињеница да смо се нашли на месту старом читав један миленијум, где су толики велики и битни људи стајали, живели и радили, у нама је пробудила посебно осећање поноса и страхопоштовања. У том духу и напуштамо ову велику светињу, које се сетимо углавном када лети, на путу до Грчке, желимо да избегнемо гужве на граничном прелазу Прешево. То је тужно, али говори пуно о нама.

Манастир Светог Ђорђа у Старом Нагоричану

Настављамо пут ка Куманову, прелазимо границу и улазимо у село Старо Нагоричане у којем се налази Манастир Светог Ђорђа, који је подигао краљ Милутин почетком 14. века на темељима старије византијске светиње. Манастирска црква је празна и закључана. Свештеник долази једном недељно, а љубазни сеоски домаћин који води рачуна о црквеној порти и самој светињи нам откључава врата и пушта нас унутра. Закорачујемо у цркву, на чијим зидовима видимо веома оштећене фреске. И поред тога, оне и после 700 година блистају својом византијском плавом бојом која доминира тим светим зидовима.

Манастир Светог Ђорђа у Старом Нагоричану. Аутор фотографије Рајко Мартиновић.
Манастир Светог Ђорђа у Старом Нагоричану. Аутор фотографије Рајко Мартиновић.

Домаћин нам прича о цркви, немушто, народским језиком, види се да понешто зна, али нажалост недовољно. Ипак, говори нам из срца и са усхићењем зато што је неко из Београда дошао само да би ушао у ову светињу. Највећи утисак од свега на мене, а након што им је показујем, и на моје сапутнике оставља ктиторска фреска на зиду, са које нас гледа Симонида са прекрасном круном и, на наше усхићење, очуваним дивним очима. То је иста она српска краљица Симонида чија фреска краси Цркву Успења Пресвете Богородице у Манастиру Грачаници, а које је описао велики Милан Ракић у својој песми „Симонида“.

Краљица Симонида на ктиторској фресци у Цркви Светог Ђорђа у Старом Нагоричану. Аутор фотографије Марко Матић.
Краљица Симонида на ктиторској фресци у Цркви Светог Ђорђа у Старом Нагоричану. Аутор фотографије Марко Матић.

Нажалост, лик краља Милутина на фресци је скоро у потпуности уништен, али се јасно види како цркву предаје Светом Ђорђу. Тим истим фрескама пре стотинак година дивили су се светски познати византолози који су долазили у тадашњу Краљевину СХС и, између осталих, обилазили ову светињу. Неки од њих су се враћали више пута, одушевљени оним што су видели.

Ктиторска композиција у Цркви Светог Ђорђа у Старом Нагоричану. Аутор фотографије Милутин Станчић.
Ктиторска композиција у Цркви Светог Ђорђа у Старом Нагоричану. Аутор фотографије Милутин Станчић.

Са помешаним осећањима поноса и туге, у тишини и тек уз понеки коментар настављамо наш пут ка Куманову. Поносни јер и даље постоје обични мали људи, који настоје да својим личним залагањем и могућностима очувају што је боље могуће овакав један значајан споменик културе српског народа. Тужни јер је очигледно да о тој светињи не воде довољно рачуна ни Македонска православна црква, ни Српска православна црква, као ни надлежне институције Србије и Македоније.

Аутор текста Марко Матић код Цркве Светог Ђорђа у Старом Нагоричану.
Аутор текста Марко Матић код Цркве Светог Ђорђа у Старом Нагоричану.

Спомен-костурница на Зебрњаку

Сунце је већ обасјало поља и побрђа око Куманова када стижемо на Зебрњак. То је брдо изнад града на којем је на Лучиндан 1937. године, поводом 25. годишњице Кумановске битке, подигнута спомен-костурница за око 400 српских војника погинулих у том славном боју 1912. године. Њихови земни остаци до тада су чувани у већ поменутом Манастиру Светог Ђорђа у Старом Нагоричану.

Спомен-костурница на брду Зебрњак код Куманова. Аутор фотографије Марко Матић.
Спомен-костурница на брду Зебрњак код Куманова. Аутор фотографије Душан Ћаласан.

Идеја да се подигне спомен-костурница родила се 1922. године и било је потребно 15 година да она буде спроведена у дело. Споменик са кулом високом скоро 50 метара имао је троугаону основу. Тиме је архитекта Момир Коруновић желео да персонификује Свето тројство, као и Дринску, Дунавску и Коњичку дивизију српске војске које су изнеле победу над Турцима у самој бици. У тренутку градње, био је то највиши споменик на читавом Балкану. Бугари су га порушили на самом почетку Другог светског рата.

Спомен-костурница на брду Зебрњак код Куманова. Аутор фотографије Рајко Мартиновић.
Спомен-костурница на брду Зебрњак код Куманова. Аутор фотографије Рајко Мартиновић.

Остатке костурнице, тек средином осамдесетих година 20. века, конзервирају стручњаци Завода за заштиту споменика културе Србије. Одређени радови су урађени и приликом припреме за прославу једног века од битке код Куманова 2012. године, у сарадњи Србије и Македоније. Комплекс је ограђен и под надзором камера, а на улазу се налази кућица за обезбеђење. Нажалост, уместо обезбеђења, на капији нас је дочекао натпис на којем је писало да посетиоци позову наведени број телефона уколико им је нешто потребно. Како смо касније сазнали у граду, наводно је потребно да се посете унапред најаве.

Спомен-костурница на брду Зебрњак код Куманова. Аутор фотографије Марко Матић.
Аутор текста Марко Матић (први здесна) са својим пријатељима код Спомен-костурнице на брду Зебрњак код Куманова. Аутор фотографије Душан Ћаласан.

Наша воља да посетимо Зебрњак била је јача од затворене капије. Пронашли смо најнижи део ограде и прескочили је, а затим се поклонили сенима својих предака. Тако смо одали почаст јунацима који су те, сада већ давне 1912. године отворили пут ка слободи Косова управо ту подно брда на којем смо ми гордо и поносно стајали док је снажан ветар хучао око нас.

Куманово

Спуштамо се у Куманово, трећи град по величини у Македонији, веома стратешки важан. Град је удаљен непун сат вожње од Скопља, са којим је повезан ауто-путем. Према последњем попису из 2021. године на територији Куманова живи 75.051 човек, од чега је 4.300 Срба, што чини 5,73 одсто укупног броја становника тог града. У њему се налази и почасни конзулат Републике Србије.

Куманово. Аутор фотографије Марко Матић.
Куманово. Аутор фотографије Марко Матић.

Радни је дан, људи журе својим послом. Неки од њих примећују да смо гости у њиховом граду и веома су срдачни, посебно када им кажемо да долазимо из Београда. Појашњавају нам како да платимо паркинг, упућују нас на мењачницу и локални курс денара, саветују где можемо да пронађемо добар ресторан. Све време нас прати осећај да нас људи овде доживљавају као своје и блиске, како локални Срби, тако и Македонци.

Након што смо јели фантастичан роштиљ у Кафани код Баба Цане, било је време да наставимо наш пут ка Скопљу, главном граду Македоније и царском граду Стефана Душана. На путу до тамо планирали смо да обиђемо један важан духовни и културно-историјски локалитет на обронцима Скопске Црне Горе, која са југа доминира над Прешевском долином.

Македонске заставе и српска застава у Куманову. Аутор фотографије Марко Матић.
Македонске заставе и српска застава у Куманову. Аутор фотографије Марко Матић.

Док смо напуштали Куманово, приметили смо да се на уличној расвети виоре македонске и српске заставе. Иста ситуација и у првим селима након изласка из града. Неколико километара даље излазимо из последњег кумановског села и улазимо у општину Липково, где нас уз пут дочекују другачије заставе. Стижемо у село Никуштак, у чијем центру пролазимо поред спомен-парка палим борцима ОВК из овог краја. Одатле нас пут води на наше следеће, већ поменуто одредиште – средњовековни српски манастир Матеич.

Аутор Марко Матић

Прочитајте још:

СПОНА: Најављена заштита Манастира Матеич – угрожене немањићке светиње у Северној Македонији

Фрескама у Студеници враћа се стари сјај

Наставите са читањем

Најчитаније