Сваки човек на овом свету има одреднице свог личног идентитета. Националност, верско опредељење, пол, родни крај и родно место, породица, пријатељи, улица у којој живи, фудбалски клуб за који навија, професионално опредељење, хоби… Пре седам година део мог идентитета постао је и Маглич, најлепши српски средњовековни замак.

Током целе године, Петар и ја, као уредници портала Српска средњовековна историја, али и мастер историчари и заљубљеници у тај период српске историје, обилазимо манастире, цркве, тврђаве, музеје, са жељом да још више тога научимо, али и да своје утиске са тих путовања и своја знања о местима која смо обишли пренесемо нашим читаоцима. Лети смо, логично, најактивнији. Свако мало негде одемо.

Месецима смо се спремали да поново, након три године, за нас веома дуге, обиђемо Маглички замак и тај викенд је коначно био дошао. У суботу, 9. јула 2023. године, у вечерњим сатима, сели смо у кола, појачани са Петровом девојком Бојаном, и из Београда се запутили у Чукојевац, прелепо краљевачко село, нашу прву станицу.

Након два и по сата стижемо у Чукојевац, где нас срдачно дочекује наш домаћин и колега историчар Стефан Брајковић Брајко. Као и сваки пут до сада када са пријатељима идем у обилазак Маглича, Брајко, његови родитељи Тања и Мошо и њихов дом су нам веома значајна логистичка подршка.

Седимо испред куће, на трему, под лозом. Уз пиво, домаћу ракију и богато мезе разговарамо о бројним темама, укључујући и Маглич. Вече се отегло до дубоко у ноћ и тек негде око 4 сата одлазимо на спавање.

Недеља, 9. јул 2023. године, 8 сати ујутру. Будим се, а желим још да спавам. Мирис свежег јутарњег сеоског ваздуха лако опије нас Новобеограђане, рођене у радијатору, навикле на спратове сивих зграда блокова, сиви ваздух, сиви бетон, сиви асфалт…

Моји пријатељи и сапутници Петар и Бојана такође спавају. Са друге стране, Брајко је на ногама. Он недељу неће провести са нама, план му је да иде на другу страну, ка Каблару и његовим светињама.

Некако устајемо Петар, Бојана и ја, спремамо се на брзину, седамо све четворо у кола и одлазимо за Краљево, где се поздрављамо са Брајком.

Свако ко обилази Маглич мора да искористи прилику да обиђе барем једну велику средњовековну светињу у његовој близини. Ту су Жича, Градац, Студеница. Ми се овај пут одлучујемо за Студеницу, задужбину великог жупана Стефана Немање (Светог Симеона) и његових синова Вукана, Стефана и Растка (Светог Саве).

До Студенице се из правца Краљева иде Ибарском магистралом, а између њих је сам Маглич. Лагано се возимо магистралом, уживамо у Ибру, обронцима Столова, природи. Не зурим у мобилни телефон и друштвене мреже, не проверавам поруке и имејлове, само ћутим и кроз прозор кола у миру гледам у зеленило око себе. Са друге стране, Петар је невероватно еуфоричан јер се приближавамо Магличу. Његова љубав према Магличу је такође велика, можда и већа од моје.

Најпре нам се указује велика бранич кула Магличког замка. После кривине видимо и три куле на јужној страни замка. На крају гледамо у југоисточне зидине и куле замка, односно најимпресивнију страну Маглича када се он посматра са Ибарске магистрале. Настављамо вожњу ка Студеници, знајући да ћемо за неколико сати вратити и попети до замка.

У селу Церје са Ибарске магистрале видимо прелепи Споменик ибарским јунацима посвећен погинулим ратницима у Балканским ратовима и Првом светском рату. Сваки пут када угледам тај споменик осетим понос због жртве и јунаштва наших предака који су се борили за слободу српског народа и српских земаља.

Магистралом настављамо даље и стижемо до места Ушће, где скрећемо за Студеницу. Крећу успон и честе кривине на брдском терену, које Петар лако савладава. Брзо стижемо до Студенице, коју је Стефан Немања, према речима Светог Саве у „Житију Светог Симеона“, подигао на пустом месту, где „беше ловиште зверова“.

Четврти пут сам у Студеници и питам се какав ће она овај пут оставити утисак на мене. Први пут нисам стиснут временом, што значи да на миру могу да се посветим обиласку целог Манастира.

Сва у сиво-белом мермеру Црква Успења Пресвете Богородице већ више од осам векова изазива дивљење код оних који је посећују. Тако је и са мном.

Најпре гледам нажалост делимично оштећени Студенички сат, најстарији сачувани сунчани сат код Срба и Јужних Словена, за који се претпоставља да га је направио лично монах Сава (Растко Немањић) или да је настао под његовим надзором.

Улазимо у Богородичину цркву, у њен први део – спољну припрату коју је подигао краљ Радослав. Њу чине централни део и два параклиса – Параклис Светог Симеона и Параклис Светог Николе. У Параклису Светог Симеона гледамо фреску „Поворка Немањића“ на којој су насликани велики жупан Стефан Немања, краљ Стефан Првовенчани, краљ Радослав и краљица Ана.

У припрати нам пажњу заокупља фреска на којој је насликана монахиња Анастасија (световно Ана Немањић, жена Стефана Немање) у проскинези пред Богородицом са малим Христом. У наосу се дивимо фрескама „Плаво распеће“ и „Успење Пресвете Богодице“, као и фрескама Стефана Немање и Јоване Претече, на чијој су веома успешној конзервацији и рестаурацији 15 година радили стручњаци Републичког завода за заштиту споменика културе.

Након Богородичине цркве, обилазимо Цркву Светих Јоакима и Ане. Она је по свом ктитору краљу Милутину назване Краљева црква. Због проблема са влагом прошле године је сређена фасада те цркве, а сада су на ред дошле конзервација и рестаурација фресака, дело солунских фрескописаца из 14. века Михаила и Евтихија Астрапе. Кроз постављене скеле уживамо у представама Исуса Христа, Богородице, Светог Саве, Светог Симеона и краља Милутина, и жалимо што је лице краљице Симониде скоро у потпуности уништено.

Сликамо се код Цркве Светог Николе, у народу названа Никољача, једне од неколико цркава у самом Манастиру, гледамо остатке Цркве Светог Јована Крститеља и старих конака, уживамо у хладовини велике липе. Нажалост, Ризница Манастира још није отворена за посетиоце, јер и у њој постоји проблем са влагом, па вредни предмети из богате и бурне прошлости манастира не смеју да буду изложени у том простору.

Док Петар и Бојана фотографишу Студеницу, ја седим испод једног зимзеленог дрвета, уживам у погледу на Богородичину цркву, манастирску порту и околна брда. Поново један тренутак мира, који је сваком човеку прекопотребан.

Петар и Бојана долазе до мене, устајем и крећемо ка колима. Поздрављамо се са Студеницом, уз неизговорено обећање да ћемо поново доћи. Петар покреће ауто и истим путем којим смо дошли, преко Ушћа, крећемо ка Магличу…

Крај првог дела

Аутор Богдан Пантић

Прочитајте још:

Фрескама у Студеници враћа се стари сјај

Забелеле се Студеница и њена околина!

Пролазимо кроз уске улице албанског села Никуштак, које се налази скоро уз сам ауто-пут између Куманова и Скопља. Оно више личи на утврду него на село у подножју обронака планине Скопске Црне Горе, коју краси дивна и питома природа. Добро расположење и даље влада и код мојих сапутника и код мене, али чињеница да пролазимо кроз села која су била језгро побуне албанских терориста у овим крајевима Македоније 2001. године и у којима видимо албанске заставе и споменике на којима пише УЧК, буди благи осећај непријатности.

Пут до Манастира Матеич

Нисмо знали тачан пут до Манастира Матеич, нити је успут било прилике да некога питамо како да дођемо до те светиње, што појачава осећај нелагодности. Возимо се ка селу Матејич и нешто пре улаза у то место навигација нам показује да скренемо лево. Наилазимо на релативно широк, али потпуно разрован земљани пут који кроз шуму води у планину. За тренутак стајемо и размишљамо да ли да наставимо даље или да ипак одустанемо од нашег плана да посетимо Матеич. После пола минута непријатне тишине у аутомобилу, Ђорђе и ја смо се само погледали и потврдно климнули главом. Наставили смо куда смо и наумили.

Таквим путем се возимо неколико километара кроз шуму. Успут наилазимо на аутомобиле и чујемо звуке моторних тестера. Сече се шума. Осим мимоилажења са једним аутомобилом, нисмо наишли на људе. Већ навикнути на катастрофалан пут и забринути да ћемо доћи до тачке одакле наш аутомобил неће моћи даље, изненада наилазимо на пут савршено поплочан углачаном калдрмом. Тај пут је ужи, али возећи се њиме схватамо да је управо такав некада био цео разровани пут којим смо ишли од скретања лево код улаза у само село Матејич. Зашто је пут уништен, да ли је то урадило локално албанско становништво и да ли је ту било зле намере, питања су на која немамо одговоре, али их слутимо. Након свега неколико километара, калдрмисани пут нас доводи до Манастира.

Стижемо до Матеича, паркирамо се готово уз саму цркву и излазимо из кола мирни као да управо нисмо прошли кроз села са споменицима терористима албанске Ослободилачке народне армије (скраћеница на српском ОНА, скраћеница на албанском УЧК, баш као и такозване Ослободилачке војске Косова; ОНА је започела оружани сукоб у Македонији 2001. године) и кроз тешко приступачне шумарке Скопске Црне Горе. Све то смо истог трена заборавили када смо се нашли пред веома лепим средњовековним здањем. Травњаци у Манастиру су били уредно покошени, а на самој цркви су били постављене надзорне камере за које нисмо могли да утврдимо да ли раде.

Историја Манастира Матеич

Манастир Успења Пресвете Богородице или Манастир Матеич у атару села Матејич, у општини Липково, недалеко од града Куманова у Македонији, за највећи део шире јавности у Републици Србији је потпуно непозната византијска и српска средњовековна хришћанска богомоља. Историчари, нарочито они који се баве средњовековном националном историјом, могли би да открију доста тога занимљивог о том значајном духовном споменику српског народа свакој заинтересованој особи. Од мене овом приликом само најосновнији подаци.

Манастир Матеич је настао током краткотрајне владавине византијског цара Исака I Комнина (1057-1059) на шта указују натписи на грчком језику који су пронађени у тој светињи. Матеич се помиње у једној хрисовуљи краља Милутина из 1300. године. Више података о Манастиру имамо од средине 14. века када су га цар Душан, царица Јелена и њихов син краљ и потоњи цар Урош обновили. Током наредног века је био важан културни центар, познат по преписивачкој делатности. Једна од занимљивости јесте да је у 18. веку кров са Цркве Успења Пресвете Богородице скинут и искоришћен при градњи џамије у Куманову, након чега је Црква све до периода Краљевине Југославије пропадала. Крајем двадесетих и почетком тридесетих година 20. века је обновљен, мада не сасвим у складу са правилима рестаурације средњовековних хришћанских светиња.

Улазак у Цркву Успења Пресвете Богородице

Манастирска црква има два улаза, централни и бочни, и на оба се налазе релативно нова врата. Прилазимо централним вратима у која је симболично забодена једна црвена ружа. То је симбол којим Албанци исказују жалост за својим страдалима током сукоба на Косову и Метохији и у Македонији.

Покушавамо да уђемо у Цркву, али на нашу жалост врата су закључана. Одједном чујемо Пеђу који нас дозива да дођемо са стране – бочна врата су откључана! Узбуђење у том тренутку достиже врхунац. Један за другим пажљиво улазимо у цркву. Мртву тишину прекида одјек наших корака. Унутрашњост богомоље је у коректном стању, црква је релативно чиста. Види се да ту неко долази и одржава светињу уредном. У тишини разгледамо остатке фресака, неке од њих су оскрнављене, али већина њих није у тако лошем стању, с обзиром на зуб времена и све недаће које су задесиле ове крајеве кроз векове, све до данашњих дана.

Моји сапутници ни не слуте да цело моје биће изнутра игра. Показујем им оно по чему је Матеич, између осталог, познат стручној јавности, а то су фреска на којој је приказана лоза светородне династије Немањића и фреска око које се научници споре да ли је у питању приказ лозе византијских царева или пак лозе старозаветног Јесеја.

Док им говорим о те две фреске погледом тражим ктиторску композицију и врло брзо је проналазим. Покретом руке и без речи их позивам да приђу и показујем им представу царице Јелене и краља Уроша, који као ктитори заједно рукама држе Цркву Успења Пресвете Богородице. Са њихове леве стране је цар Душан. Сви смо под великим утисцима, гледамо фреске, дивимо им се у тишини.

Док сам се једва суздржавао да врховима прстију додирнем ктиторску фреску, у жељи да се и тако макар на тренутак повежем са тим давно прошлим временом и за српски народ тако значајним историјским личностима, наше ћутање прекида Ђорђе који нас позива у сам олтар и показује нам под. Пред нама је лежао део неке плоче са свеже урезаним словима УЧК. Емоције се мешају и мењају у делићима секунди – узбуђење, туга, бол, понос, бес…

Обилазак манастирске порте

Излазимо из Цркве и разгледамо манастирску порту. Конаци су потпуно девастирани и порушени током терористичке побуне македонских Албанаца 2001. године. У време Титове Југославије у једном периоду су служили као дечије одмаралиште. Одраније смо знали да су на том простору биле најжешће борбе током поменуте побуне, али тек накнадно сазнајемо да је управо на том месту где смо стајали, у тим истим конацима, па чак и у самој манастирској цркви, био главни штаб албанских терориста, као и да је околина манастира тада била минирана.

Утисци и емоције полако долазе у баланс, посматрамо околину и природу и тек тада заправо увиђамо на каквом предивном месту је подигнут Матеич. Са једне стране планинске шуме, а са друге поглед који пуца на долину Куманова и Зебрњак на којем смо били пре само неколико сати. Опуштамо се и уживамо у овом дивном месту, прелепој природи и сунчаном дану. Поново се у нама, упркос не тако пријемчивом окружењу у којем се ово свето место налази, јавио исти онај осећај који смо имали и у Старом Нагоричану, на Зебрњаку и у Куманову, да смо своји на своме.

Како у селу Матејич Срба и Македонаца скоро и да више нема, тако је Манастир Матеич, бисер византијске и српске средњовековне културе и историје, са свих страна окружен непријатељима и остављен практично на милост онима који га деценијама и вековима скрнаве и имају жељу да га затру. Међутим, из прве руке пуног срца могу да констатујем да упркос свему томе Матеич одолева, и даље поносно сјајећи са предивних побрђа изнад славног Куманова.

Требало би да наставимо наш пут, али не иде нам се. Желимо да останемо још, срећни и поносни што газимо по истој земљи и стопама где су пре седам векова корачали Душан, Јелена и Урош. Корачали, градили једну државу, културу и духовност, које су нам оставили у наслеђе.

Помислио сам у тренутку како у нашем народу данас има много оних који кажу да то више ништа није важно, нити да има икакву вредност. Чак и да нам ништа у наслеђе нису оставили, а јесу много тога, има ли већег значаја, лепоте и вредности од тога што се толики међу нама и дан данас зову Душаном, Јеленом или Урошем?

Одлазак за царски град Скопље

Наш пут се наставља, али за разлику од доласка, повратак из Матеича обележили су жива прича, осмеси и невероватни утисци које смо са собом понели са овог светог места. Прелазимо исту километражу до главне саобраћајнице у селу Никуштак, али сада нам се чини као да је то прошло за трен ока, док је пут ка Матеичу деловао као читава вечност.

Чека нас Скопље, један од најзначајнијих градова за српску историју. Царско Скопље у којем је том титулом крунисан Душан, на Васкрс 16. априла давне 1346. године. У град улазимо са североистока, кроз већински албанску општину Арачиново, где пролазимо поред неколико дословно маузолеја терористима УЧК . Прелазимо Вардар, улазимо у део града у којем су Македонци већина и поново смо као своји на своме, жељни да се што пре сместимо и кренемо у обилазак града.

Без обзира на велику срећу коју осећам што сам коначно у посети Скопљу, не могу да престанем да мислим о Матеичу. Оно што сам понео са тог места нису утисци, већ вечни печати, који су гарант да ћу се поново тамо вратити и надам се да ћу тада, уз ангажовање Српске православне цркве и Македонске православне цркве, као и македонских власти, а што да не, и власти Републике Србије, затећи макар пут до Манастира у бољем стању него што је то данас. Како би до тога и дошло, како бисмо надлежне подстакли на деловање, на нама је, за почетак, да говоримо, пишемо и ширимо причу о Матеичу и да га походимо у што већем броју, када год за то постоји могућност.

Аутор Марко Матић

Прочитајте још:

Стазама српске историје у Македонији – Куманово

СПОНА: Најављена заштита Манастира Матеич – угрожене немањићке светиње у Северној Македонији

Када сам свом пријатељу Ђорђу предложио да у пролеће 2021. године обиђемо крајњи југ Србије, све до царског града Призрена, он је то прихватио без оклевања. Обилазак Косова и Метохије, како смо и очекивали, оставио је неизбрисив печат на Ђорђа и мене. Главни утисак је био да ћемо тамо отићи поново чим се укаже прилика.

Ипак, скоро годину дана након посете важним културно-историјским споменицима и местима где наш народ и данас, упркос свим свакодневним мукама, живи, бори се и опстаје, тиштила су ме нека додатна унутрашња питања. Да ли су само Косово и Метохија „света српска земља“ на коју се позивамо, готово тривијално, свако мало? Где су то стварали средњовековну државу и културу наши преци у доба Немањића, а где нововековну у доба Петровића, Карађорђевића и Обреновића? Које је то тло натопљено крвљу наших прадедова када су нас ослобађали од два велика царства, која су се потпуно урушила након тих страшних година борбе и националне голготе?

Мисли, душа, али и рацио су ми дали јасан знак да би мој пут требало да се настави даље на југ. Ђорђе је наравно пристао, а овога пута придружују нам се и Предраг и Душан, који су, слушајући наше утиске о претходном путовању, решили да се заједно са нама упусте у ново ходочашће споменицима српске историје.

Био је последњи дан лета 2022. године, када смо тог раног септембарског јутра кренули пут Републике Северне Македоније, Маћедоније, Старе и Јужне Србије, Вардарске Македоније… назовите је како вам душа иште, ја ћу је у овом тексту звати Македонија.

Манастир Прохор Пчињски

Јутарња измаглица у буђењу новог дана дочекала нас је док смо пролазили Врање и полако се возили ка Манастиру Прохор Пчињски, који се налази на обронцима планине Козјак, уз саму границу са Македонијом. Стижемо пред Манастир, где нас дочекују свежина јутарњег ваздуха, мир и тишина коју прекидају само хук реке Пчиње, цвркут птица и црквена звона.

Дошли смо тачно на време да присуствујемо јутарњој служби. Током литургије гледао сам фреске ове древне и за српски народ, али и хришћанство уопште, веома важне светиње.

Према историјским изворима, Манастир је подигао византијски цар Роман IV Диоген у 11. веку, у част и славу Светом Прохору Пчињском Мироточивом, који му је предвидео да ће постати ромејски цар. Једно столеће касније ови крајеви доспели су под власт рашког великог жупана Стефана Немање. Манастир је деловао у оквиру српских средњовековних земаља до 15. века, када су га Османлије освојиле и разориле.

Под Немањићима, Манастир је свој највећи процват и раскош доживео у време владавине краља Милутина, једног од најзначајнијих представника светородне династије, који је војничким и дипломатским вештинама проширио и учврстио своју државу до у историографији чувене линије познате под називом Охрид-Прилеп-Штип. Манастир је током средњег и новог века много пута страдао и бивао обнављан, а коначно је у састав модерне српске државе поново ушао након завршетка Првог балканског рата, 1913. године.

Чињеница да смо се нашли на месту старом читав један миленијум, где су толики велики и битни људи стајали, живели и радили, у нама је пробудила посебно осећање поноса и страхопоштовања. У том духу и напуштамо ову велику светињу, које се сетимо углавном када лети, на путу до Грчке, желимо да избегнемо гужве на граничном прелазу Прешево. То је тужно, али говори пуно о нама.

Манастир Светог Ђорђа у Старом Нагоричану

Настављамо пут ка Куманову, прелазимо границу и улазимо у село Старо Нагоричане у којем се налази Манастир Светог Ђорђа, који је подигао краљ Милутин почетком 14. века на темељима старије византијске светиње. Манастирска црква је празна и закључана. Свештеник долази једном недељно, а љубазни сеоски домаћин који води рачуна о црквеној порти и самој светињи нам откључава врата и пушта нас унутра. Закорачујемо у цркву, на чијим зидовима видимо веома оштећене фреске. И поред тога, оне и после 700 година блистају својом византијском плавом бојом која доминира тим светим зидовима.

Домаћин нам прича о цркви, немушто, народским језиком, види се да понешто зна, али нажалост недовољно. Ипак, говори нам из срца и са усхићењем зато што је неко из Београда дошао само да би ушао у ову светињу. Највећи утисак од свега на мене, а након што им је показујем, и на моје сапутнике оставља ктиторска фреска на зиду, са које нас гледа Симонида са прекрасном круном и, на наше усхићење, очуваним дивним очима. То је иста она српска краљица Симонида чија фреска краси Цркву Успења Пресвете Богородице у Манастиру Грачаници, а које је описао велики Милан Ракић у својој песми „Симонида“.

Нажалост, лик краља Милутина на фресци је скоро у потпуности уништен, али се јасно види како цркву предаје Светом Ђорђу. Тим истим фрескама пре стотинак година дивили су се светски познати византолози који су долазили у тадашњу Краљевину СХС и, између осталих, обилазили ову светињу. Неки од њих су се враћали више пута, одушевљени оним што су видели.

Са помешаним осећањима поноса и туге, у тишини и тек уз понеки коментар настављамо наш пут ка Куманову. Поносни јер и даље постоје обични мали људи, који настоје да својим личним залагањем и могућностима очувају што је боље могуће овакав један значајан споменик културе српског народа. Тужни јер је очигледно да о тој светињи не воде довољно рачуна ни Македонска православна црква, ни Српска православна црква, као ни надлежне институције Србије и Македоније.

Спомен-костурница на Зебрњаку

Сунце је већ обасјало поља и побрђа око Куманова када стижемо на Зебрњак. То је брдо изнад града на којем је на Лучиндан 1937. године, поводом 25. годишњице Кумановске битке, подигнута спомен-костурница за око 400 српских војника погинулих у том славном боју 1912. године. Њихови земни остаци до тада су чувани у већ поменутом Манастиру Светог Ђорђа у Старом Нагоричану.

Идеја да се подигне спомен-костурница родила се 1922. године и било је потребно 15 година да она буде спроведена у дело. Споменик са кулом високом скоро 50 метара имао је троугаону основу. Тиме је архитекта Момир Коруновић желео да персонификује Свето тројство, као и Дринску, Дунавску и Коњичку дивизију српске војске које су изнеле победу над Турцима у самој бици. У тренутку градње, био је то највиши споменик на читавом Балкану. Бугари су га порушили на самом почетку Другог светског рата.

Остатке костурнице, тек средином осамдесетих година 20. века, конзервирају стручњаци Завода за заштиту споменика културе Србије. Одређени радови су урађени и приликом припреме за прославу једног века од битке код Куманова 2012. године, у сарадњи Србије и Македоније. Комплекс је ограђен и под надзором камера, а на улазу се налази кућица за обезбеђење. Нажалост, уместо обезбеђења, на капији нас је дочекао натпис на којем је писало да посетиоци позову наведени број телефона уколико им је нешто потребно. Како смо касније сазнали у граду, наводно је потребно да се посете унапред најаве.

Наша воља да посетимо Зебрњак била је јача од затворене капије. Пронашли смо најнижи део ограде и прескочили је, а затим се поклонили сенима својих предака. Тако смо одали почаст јунацима који су те, сада већ давне 1912. године отворили пут ка слободи Косова управо ту подно брда на којем смо ми гордо и поносно стајали док је снажан ветар хучао око нас.

Куманово

Спуштамо се у Куманово, трећи град по величини у Македонији, веома стратешки важан. Град је удаљен непун сат вожње од Скопља, са којим је повезан ауто-путем. Према последњем попису из 2021. године на територији Куманова живи 75.051 човек, од чега је 4.300 Срба, што чини 5,73 одсто укупног броја становника тог града. У њему се налази и почасни конзулат Републике Србије.

Радни је дан, људи журе својим послом. Неки од њих примећују да смо гости у њиховом граду и веома су срдачни, посебно када им кажемо да долазимо из Београда. Појашњавају нам како да платимо паркинг, упућују нас на мењачницу и локални курс денара, саветују где можемо да пронађемо добар ресторан. Све време нас прати осећај да нас људи овде доживљавају као своје и блиске, како локални Срби, тако и Македонци.

Након што смо јели фантастичан роштиљ у Кафани код Баба Цане, било је време да наставимо наш пут ка Скопљу, главном граду Македоније и царском граду Стефана Душана. На путу до тамо планирали смо да обиђемо један важан духовни и културно-историјски локалитет на обронцима Скопске Црне Горе, која са југа доминира над Прешевском долином.

Док смо напуштали Куманово, приметили смо да се на уличној расвети виоре македонске и српске заставе. Иста ситуација и у првим селима након изласка из града. Неколико километара даље излазимо из последњег кумановског села и улазимо у општину Липково, где нас уз пут дочекују другачије заставе. Стижемо у село Никуштак, у чијем центру пролазимо поред спомен-парка палим борцима ОВК из овог краја. Одатле нас пут води на наше следеће, већ поменуто одредиште – средњовековни српски манастир Матеич.

Аутор Марко Матић

Прочитајте још:

СПОНА: Најављена заштита Манастира Матеич – угрожене немањићке светиње у Северној Македонији

Фрескама у Студеници враћа се стари сјај