Фреска владара у католикону Старог манастира Таксијарха у Егијалеји за коју научници сматрају да представља последњег византијског цара Константина XI Палеолога. Фотографија је власништво Министарства културе Грчке.
Фреска је пронађена током рестаураторских радова у католикону Старог манастира Таксијарха у Егијалеји, близу Егије, пише грчки портал Прототема, а преноси Српска средњовековна историја.
У католикону Старог манастира Таксијарха у Егијалеји, само 15 километара од Егије, сачувана су два слоја фресака високог уметничког квалитета из касновизантијског периода. Они одражавају естетске трендове Цариграда.
Током њихове рестаурације, др Анастасија Кумуси, директорка Ефората антиквитета Ахаје, идентификовала је у другом слоју фресака — датираних у средину 15. века на основу стилских критеријума — јединствени портрет последњег византијског цара Константина XИ Палеолога.
Лице владара и део круне на фресци у католикону Старог манастира Таксијарха у Егијалеји за коју научници сматрају да представља последњег византијског цара Константина XI Палеолога. Фотографија је власништво Министарства културе Грчке.
„Посао који је спровео Ефорат антиквитета Ахаје у оквиру Министарства културе још једном се показао као изузетно значајан, јер открива јединствена археолошка сведочанства повезана са историјским личностима. Научно особље Ефората Министарства, са великим искуством, високом стручношћу и свеобухватним познавањем историјских догађаја и археолошких података, способно је да детаљно документује сваки налаз који изађе на видело.
У овом случају, портрет се везује за последњег византијског цара и представља једини познати његов портрет настао за његовог живота. Уметник је вероватно приказао црте Константина XI Палеолога на основу директног посматрања, што значи да модел није био званични царски портрет, као што је уобичајено, већ сам цар“, казала је грчка министарка културе Лина Мендони.
Детаљи са фреске у католикону Старог манастира Таксијарха у Егијалеји за коју научници сматрају да представља последњег византијског цара Константина XI Палеолога. Фотографија је власништво Министарства културе Грчке.
Фреска приказује лик зрелог човека који носи царске регалије (раскошни лорос преко сакоса светле боје и круну украшену драгуљима) и држи жезло са укрштеним врхом.
Двоглави орлови са круном између глава на пурпурном огртачу владара на фресци у католикону Старог манастира Таксијарха у Егијалеји за коју научници сматрају да представља последњег византијског цара Константина XI Палеолога. Фотографија је власништво Министарства културе Грчке.
Његов златовезом извезени пурпурни огртач красе медаљони са двоглавим орловима са круном између глава, што је препознатљив симбол царске породице Палеолог. Присуство двоглавих орлова на одећи, у комбинацији са другим инсигнијама, омогућава посматрачима да особу са фреске идентификују као цара.
Констанантин XI Палеолог
Константин XI Палеолог био је последњи ромејски цар, који је на престо дошао 1448. године, наследивши свог брата Јована VIII Палеолога.
Константин XI је био син ромејског цара Манојла II Палеолога и његове супруге Јелене Драгаш, ћерке српског властелина Константина Драгаша.
Константин XI је преко своје мајке Јелене и деде Константина водио порекло од српске средњовековне династије Немањића. Наиме, мајка његовог деде Константина Драгаша била је Теодора Немањић, ћерка српског краља Стефана Дечанског и српске краљице Марије Палеолог.
Споменик Констанантину XI Драгашу Палеологу у главном граду Грчке Атини, постављен 1990. године рад грчког вајара Спироса Гонакиса.
Занимљиво је да се Константин у документима потписивао и презименом свог деде, чиме је показивао своју повезаност и приврженост мајци и њеној породици.
Константин XI Палеолог херојски је погинуо у одбрани Цариграда 29. маја 1453. године, када су Турци Османлије предвођени султаном Мехмедом II освојили ромејску престоницу, чиме је са историјске позорнице нестало Византијско царство.
Посета ученика и професора Пећкој патријаршији, у организацији Градског музеја у Пећи, прерасла је у отворену промоцију историјског ревизионизма. Док су средњошколци унутар манастирског комплекса истицали националне симболе Албаније, званичници пећког музеја јавно су изнели тврдње о „систематској трансформацији“ у српске православне храмове, објавио је Радио Гораждевац.
Објава Музеја у Пећи на Фејсбуку
У објави која је пратила овај догађај, представници образовних и културних институција из Пећи навели су да Пећка патријаршија представља комплекс „првобитних предроманичких и византијских цркава“, које су, према њиховом тумачењу, „систематски трансформисане у рашко-српске православне цркве“, пише Радио Гораждевац.
Такође, у тој објави изнете су тврдње да су рестаураторски радови током 20. века, као и они у периоду од 2006. до 2008. године, довели до „деградације“ и „уништавања старих слојева“, који наводно документују ранохришћанске периоде од 4. до 6. века.
Током боравка у порти манастира, забележено је и да су поједини ученици рукама показивали албански национални симбол двоглавог орла, стоји у тексту Радија Гораждевац.
Историјске чињенице о Пећкој патријаршији
Насупрот овим тврдњама стоје деценије археолошких истраживања и проучавања историјских изворау домаћој и страној стручној јавности на основу којих је Пећка патријаршија дефинисана као један од најважнијих споменика српске средњовековне културе.
Пећка патријаршија је од средине 13. века постала седиште српских архиепископа, а касније и патријараха. Комплекс чине четири цркве саграђене у периоду од 13. до 14. века – Светих Апостола, Светог Димитрија, Богородице Одигитрије и Светог Николе, као и заједничка припрата тих цркава.
Архиепископи Арсеније I, Jaкoв, Jeвстaтиje I и Сaвa II, припрата Пећке патријаршије. Фотографија је власништво Фонда Благо.
Историјски је документовано да су ктитори ових храмова били српски црквени достојанственици, попут архиепископа Арсенија I, Никодима и Данила II. Архитектура цркава припада рашкој и византијској школи, које су карактеристичне за српску средњовековну уметност тог доба.
Архиепископ Данило II, припрата Пећке патријаршије. Фотографија је власништво Фондације „Благо“.
Од 2006. године, Пећка патријаршија се налази на Унесковој листи светске баштине као део целине „Средњовековни споменици на Косову“, где је јасно дефинисана као ремек-дело српско-византијске архитектуре и духовно средиште Српске православне цркве, наводи Радио Гораждевац.
Научна јавност не спори да су многи средњовековни храмови на Балкану подизани на темељима старијих ранохришћанских или византијских базилика (што је био уобичајен процес у историји архитектуре), али то не мења чињеницу да су постојећи објекти, њихова фреско-декорација и намена, нераскидиво везани за српску државу и цркву из периода Немањића.
Пећка патријаршија је данас не само старо седиште Српске православне цркве, него и место где се чува значајна уметничка заоставштина, закључује се у тексту Радија Гораждевац.
Плакат за изложбу „Јединствена минђуша из доба Немањића“ у Етнографском музеју поводом Сретења и Дана државности. Фотографија је власништво Етнографског музеја.
Од 14. до 17. фебруара у Етнографском музеју поводом Сретења и Дана државности биће одржана изложба „Јединствена минђуша из доба Немањића“, саопштио је Етнографски музеј у Београду.
Женска минђуша из 14. века је део етнографске спомен-збирке сликара, истраживача традионалне културе и колекционара Христифора Црниловића.
Израђена од позлаћеног сребра, по узору на византијске, пореклом је из Охрида и настала у време владавине династије Немањића, а припадала је српском племству тог доба. По стилу, племенитости материјала и префињености израде издваја се као репрезентативан пример средњовековног накита. Управо због својих уметничких и историјских вредности Христифор Црниловић уврстио је ову минђушу у своју колекцију као један од најзначајнијих примера накита XIV века, стоји у саопштењу Етнографског музеја.
Света Недеља (Киријакија) је на фрескама у Цркви Богородице Одигитрије у Пећкој патријаршији и Цркви Богородице Љевишке у Призрену приказана са округлим минђушама опточеним крупним зрнима бисера, које одговарају типу изложеног примерка. Уз саму минђушу, посетиоци ће моћи да виде и одштампане слике фресака, које омогућавају непосредно поређење накита и његовог ликовног приказа, наводи се у саопштењу.
Посетиоци Етнографског музеја моћи ће да виде ову минђушу од 14. до 17. фебруара, од 10 до 20 сати. Улаз у музеј током та четири дана је бесплатан.
Тврђава Копријан. Фотографија је власништво портала Српска средњовековна историја.
Током археолошке кампање у тврђави Копријан 2025. године откривени су остаци цркве, објавио је Археолошки институт на свом инстрагам налогу.
Тврђава Копријан се налази на обронцима планине Селичевице, недалеко од ушћа реке Топлице у Јужну Мораву. Истражује се од 2022. године у организацији Археолошког института, уз финансијску подршку Министарства културе Републике Србије и Општине Дољевац.
Досадашња истраживања на простору Горњег града донела су значајне резултате, а посебно се издваја откриће цркве током истраживања 2025. године. Њени остаци откривени су у Сектору 5, а зидови светиње су били грађени каменом везаним блатом, што упућује на претпоставку да је реч о субструкцији цркве брвнаре. У средишњем делу централне апсиде откривен је крст изведен од црвеног малтера.
Истраживања спроведена 2025. године указала су и на више фаза коришћења простора овог утврђења, које је имало важну улогу у одбрани Нишке котлине од османских похода.
Радови на обнови једне од кула тврђаве Копријан. Аутор фотографије је Саша Николић. Фотографија је власништво фирме Тасић Митре ДОО Смедерево.
Стицање нових научних сазнања прати и пројекат конзервације источног бедема Горњег града, који изводи Завод за заштиту споменика културе из Ниша.