На стрмој стени у близини ушћа реке Ситнице у Ибар на Косову и Метохији налазе се остаци средњовековног Звечана – града бурне прошлости, града Цркве Светог Ђорђа, града у којем је преминуо краљ Стефан Урош III (Стефан Дечански).

Географско-стратешке одлике

Звечан је подигнут на једној стрмој стени близу ушћа реке Ситнице у Ибар.

Градитељи Звечана морали су да прилагоде његове зидине и куле терену на којем су подигнуте. Као и низ других српских средњовековних утврђења подигнутих на узвишењима, град је имао неправилну основу.

Град Звечан је био центар истоимене жупе. Она се на западу и југозападу граничила са жупама Јелашницом и Јелцима, на југоистоку са Ситницом, а на истоку са оба Лаба.

Звечан је имао изузетан стратешки положај и контролисао је путеве према Косову, Метохији, Горњем Ибру и Рашкој.

Утврђење

Град Звечан се састојао из три дела: цитаделе на врху, нижег појаса зидина са кулама и трга у подграђу опасног зидом. Улаз у град се налазио на западној страни.

Данас су у цитадели видљиви остаци бранич куле, више других кула, зидина и Цркве Светог Ђорђа.

Цитадела је са извором у подножју брега била повезана лагумом (подземним пролазом).

Звечан у средњем веку од великог жупана Вукана до краља Милутина

Звечан се први пут у историјским изворима помиње у „Алексијади“ Ане Комнин, делу које је завршено 1148. године. У том делу Ана Комнин, између осталог, описује и сукоб великог рашког жупана Вукана са Византијом на чијем челу је био цар Алексије I Комнин, Анин отац. Тај сукоб се одвијао током 1093. и 1094. године. Звечан је био град у Вукановим рукама, а налазио се у пограничној области Зигон. Претпоставља се да је Звечан у то време чинила само цитадела.

Следећи помен Звечана налазимо у делу „Живот и подвизи Светог Симеона“ које је написао краљ Стефан Првовенчани. У том делу је описан сукоб великог рашког жупана Стефана Немање са његовом браћом Тихомиром, Страцимиром и Мирославом. Одлазећи у бој који се десио код места Пантино на Косову, Стефан Немања је прошао поред Звечана. Немања је тада у град послао једног јереја да се моли у Цркви Светог Ђорђа.

У повељи Манастиру Светог Стефана у Бањској (Светостефанској повељи), краљ Милутин помиње и трг у Звечану.

Звечан у време краља Стефана Уроша III (Стефана Дечанског)

Када се говори о српским средњовековним владарима и Звечану, прва асоцијација је краљ Стефан Дечански, и то због чињенице да је он преминуо управо у Звечану 11. новембра 1331. године.

Међутим, Стефана Дечанског и Звечан везују још два догађаја.

Након смрти краља Милутина 29. октобра 1321. године, између његових синова принчева Стефана и Константина избио је рат. Према такозваном Пејатовићевом родослову, у боју између браће под градом Звечаном на Дмитровачком пољу 1322, највероватније у пролеће те године, Стефан побеђује Константина, а несуђени српски краљ у бици налази смрт.

Године 1326, сада већ краљ, Стефан Урош III планирао је да у Звечану утамничи свог побуњеног властелина из Хума Браноја Бранивојевића.

Коначно, 1331. године млади краљ Стефан Душан се побунио против свог оца краља Стефана Уроша III. Душан је крајем августа или почетком септембра те године успео да зароби Стефана и да га свргне са престола. Затим га је затворио у Звечану, где је Стефан, као што је већ написано, умро 11. новембра 1331. године.

Звечан под Душаном и Урошем

Године 1337. Звечан се налази под управом властелина непознатог имена. Тај великаш је био син властелинке Данице, ктиторке Цркве Светог Николе у Љуботену.

У повељи коју је издао јула 1363. године цар Урош је потврдио размену поседа по принципу град за град и жупа за жупу између челника Мусе и кнеза Војислава Војиновића. Муса је Војиславу дао свој посед Звечан, а Војислав је Муси дао Брвеник. Због стратешког значаја Звечана у тој размени је боље прошао Војислав, у том тренутку један од најмоћнијих великаша цара Уроша.

Међутим, исте године умире кнез Војислав, а његова жена Гојислава и њихови синови Добривој и Стефан не успевају да сачувају Звечан у својим рукама.

Године 1370. управу над градом добија челник Милош Повика (Повић), верни властелин цара Уроша.

Звечан у време обласних господара

Године 1371. умире цар Урош, а 1372. године Милоша Повику заробљава Степош Степановић, човек жупана Николе Алтомановића. Тако је Звечан дошао у руке жупана Николе, једног од најмоћнијих обласних господара, иначе братанца кнеза Војислава Војиновића.

Већ следеће године Звечан ће поново променити свог господара. Против жупана Николе савез формирају угарски краљ Лајош I, босански бан Твртко Котроманић и кнез Лазар Хребељновић. Кнез Лазар је у Ужицу након опсаде заробио Алтомановића, након чега се догодио Николин „расап“ – подела његових области између бана Твртка и кнеза Лазара. У тој деоби Звечан су највероватније добили челник Муса и његова породица. Тако се након десет година Звечан поново нашао у рукама зета кнеза Лазара.

Након Косовског боја 15. јуна 1389. године Звечаном је загосподарио господин Вук Бранковић. Он је наставио да пружа отпор Османлијама, али је 1392. године и сам постао њихов вазал. Године 1395. Вук није отишао у поход Османлија и њихових вазала на Влашку, а већ следеће године снаге султана Бајазита I напале су и заробиле Вука и освојиле његове области, укључујући Звечан. У Звечану је од тада била смештена османлијска посада. Тако је град на ушћу Ситнице у Ибар дошао под османлијску власт, а Срби током средњег века неће успети да поново успоставе власт над Звечаном.

Звечан ће ослободити тек војска Краљевине Србије у Првом балканском рату, 1912. године.

За споменик културе Звечан је проглашен 1947. године. Спомеником културе од изузетног значаја проглашен је 1990. године.

Прочитајте још:

Козник – величанствена тврђава кнеза Лазара и челника Радича

Вршачка кула – тврђава деспота Стефана Лазаревића и деспота Ђурађа Бранковића

Бранич куле српских средњовековних тврђава – последње упориште одбране

Расински крај познат је по бројним светињама и тврђавама које су подигнуте или обновљене у време владавине кнеза Лазара и његових наследника. Једна од поменутих тврђава је и Козник, понос бројних Александровчана и Брусјана.

Архитектура тврђаве Козник

Као и већина српских средњовековних утврђења подигнутих на узвишењима, Козник има неправилну основу која прати терен. На Кознику је данас видљиво осам кула, а боље очуване су бранич-кула, улазна кула и кула окренута ка селу Град. Остатке девете куле, саграђене у време владавине Ромеја, археолози су нашли на простору североисточне капије. Све куле биле су повезане зидинама дебљине око метар и по. Јужно од утврђења налазило се подграђе.

Чврста претпоставка је да је на тврђави рађено у време кнеза Лазара или његових наследника, јер су на круништу једне куле пронађени остаци малтера румене боје, који је једна од одлика моравског стила градње (стил карактеристичан за време постојања Моравске Србије и Српске деспотовине). У прилог тој претпоставци иде и налаз из подграђа који се састоји од неколико комада камене пластике са цркве моравског стила. Тачна локација те светиње још није откривена.

Историја Козника у 14. и 15. веку

Први пут у изворима тврђава се помиње 8. августа 1381. године у повељи кнеза Лазара Лаври Светог Атанасија на Светој Гори.

Верује се да је Козником господарио челник Радич, великаш и војсковођа из времена кнеза и деспота Стефана Лазаревића и господина и деспота Ђурађа Бранковића.

Османлије први пут заузимају Козник 1427. године. На основну српско-османлисјког мира склопљеног јула 1444. године Османлије су пристале да деспоту Ђурађу Бранковићу врате 24 града, а међу њима и Козник. Међутим, према једном османском попису насталом између августа 1444. године и јула 1445. године Козник је у османлијским рукама.

Након смрти султана Мурата II 1451. године, његов наследник Мехмед II је деспоту Ђурађу вратио султанију Мару, области Топлицу и Дубочицу и територије око Крушевца и Козника. Све те области Османлије ће поново заузети у септембру или октобру 1453. године. Мировним уговором који је склопљен између султана Мехмеда II и деспота Ђурађа 1455. године све територије јужно од Западне Мораве припале су Османлијама.

У доба кнеза Лазара и кнеза и деспота Стефана Лазаревића Козник је служио као место из којег се управљало околном облашћу, али и као сигурно уточиште од упада Османлија и као део система одбране од њихових напада и освајања. Тај систем чинили су и Пирот, Ново Брдо, Ниш, Прокупље, Копријан, Крушевац, Сталаћ…

Споменик културе од великог значаја

За споменик културе Козник је проглашен 29. јуна 1948. године.

Спомеником културе од великог значаја проглашен је 7. априла 1979. године.

Како до Козника

Тврђава Козник се налази око девет километара западно од Александровца и десетак километара северозападно од Бруса.

До њега је могуће доћи колима неасфалтираним путевима из александровачких села Грчак и Козница, али је много веће уживање уколико се до Козника попнете пешке.

Прочитајте још:

Вршачка кула – тврђава деспота Стефана Лазаревића и деспота Ђурађа Бранковића

Бранич куле српских средњовековних тврђава – последње упориште одбране

Од многобројних споменика културе у Срему заљубљеницима у средњовековну историју посебно је занимљива Врдничка тврђава, чувар Фрушке горе.

Настанак тврђаве и развој града

Врдничка тврђава је подигнута на јужним обронцима Фрушке горе, на око 400 метара надморске висине.

Због малог број сачуваних извора нема много података о историји овог утврђења.

Она је саграђена највероватније у 13. веку на темељима некадашњег римског утврђења. Тврђава је била издужене полукружне основе са улазном капијом на источном бедему. Њен задатак је био да штити пут који је ишао преко Фрушке горе и избијао на Дунав.

У подножју тврђаве развио се средњовековни град, који се први пут помиње у повељи калочког надбискупа Димитрија из 1315. године под именом Реднук. У том документу наводи се да су и град и тврђава били у власништву калочког надбискупа.

У насељу се одржавао сајам, и то недељом. У Врднику је постојао и фрањевачки манастир, чији први спомен датира из 1380. године.

Жупанијска скупштина 1497. године у Врднику и пад под османлијску власт

Краљевина Угарска, којој је Врдник припадао, у средњем веку била је територијално организована кроз жупаније, које су имале своја средишта и које су одржавале жупанијске скупштине. Те скупштине су углавном биле одржаване у средишту жупаније.

У Врднику је 1497. године одржана скупштина Сремске жупаније.

Услед недостатка историјских извора није могуће утврдити да ли је тај град био седиште Сремске жупаније, и ако јесте, да ли је био стално или привремено жупанијско седиште.

Треба напоменути да је на поменутој скупштини донет документ жупанијских власти о тужби Петра Гереба од Вингарта, судије угарског краљевског суда, против српских деспота Ђорђа и Јована Бранковића и њихових фамилијара. Тим актом је потврђено да су фамилијари српских деспота Димитрије Позоп, надзорник двора српских деспота у Купинику, и кастелан Јарка Дамјан Белмужевић, заједно са другим фамилијарима деспота и кметовима, у Силбашу (данашњи Сибач у општини Пећинци), поседу Гереба, убили сина војводе Елезке (Марка Елеза), као и да је кастелан Ирига Вук Колаковић по налогу деспота и са њиховим људима опустошио посед Арпатарло (Руму). Историјски извори, нажалост, не откривају нам како је на крају решен овај спор између Петра Гереба и српских деспота.

Град и тврђава Врдник били су посед калочких бискупа све до 1521. године, када га освајају Османлије.

Од некадашње Врдничке тврђаве данас се могу видети делови зидина и улазне куле, као и добро очувана донжон кула полукружне основе по којој је читав локалитет назван Врдничка кула.

Врдничка кула је стављена под заштиту државе 1949. године, а за непокретан споменик културе од великог значаја проглашена је 1991. године.

Прочитајте још:

Вршачка кула – тврђава деспота Стефана Лазаревића и деспота Ђурађа Бранковића

Иван кула – средњовековна тврђава код Куршумлије