У претходних деценију и по археолози су на локалитету Дворине на планини Венчац код Аранђеловца дошли до низа важних и занимљивих открића, због чега су Дворине 2024. године проглашене за непокретно културно добро од изузетног значаја.

Црква на локалитету Дворине

Године 2011. научници су пронашли остатке цркве из 14. века, за коју се претпоставља да је подигнута у време владавине цара Стефан Душана. Нажалост, постојање те цркве није забележено ни у једном средњовековном историјском извору.

Црква је дугачка 27,75, а широка 13,9 метара и подигнута је у византијском стилу. На истоку су откривени остаци три апсиде, а на западу остаци простране припрате, која је зидана истовремено када и наос.

Око те светиње је било формирано велико гробље. На њему су истраживачи 2023. године пронашли изузетно значајну надгробну плочу, са натписом која открива да је ту сахрањен Братисав (Вратисав) Болић.

Фреске из цркве на локалитету Дворине

Археолози и историчари уметности су утврдили да су у цркви на Дворинама били осликани зидови наоса и олтара, али не и припрате. Из тога је извучен закључак да украшавање храма није било довршено.

Већина фрагмената фресака је пронађена у шуту приликом археолошких ископавања. Мањи део фрагмената је пронађен на остацима зидова, са којих су скинути 2021. године.

На фрагментима се могу видети делови представа бордура, украсних површина или трака између различитих целина, позадина, сликане архитекуре, нимбова, драперија на фигурама, шака, косе, браде, лица и слова српскословенских натписа.

На основу сачуваних фрагмената фресака истраживачи су утврдили да је на живопису цркве на Дворинама радило неколико зографа. Међу њима се истиче мајстор који је осликао олтар и чији се рад може, према мишљењу стручњака, сврстати у ред најбољих остварења зидног сликарства 14. века.

Фрагменти фресака из цркве на Дворинама данас се чувају у Народном музеју у Аранђеловцу. Део су изложбе „Дворине: на северу Српског царства“, која приказује резултате истраживања локалитета Дворине на Венчацу. Аутори изложбе су Владан Миливојевић, кустос археолог Народног музеја у Аранђеловцу, и археолог Анастасија Стојановић.

Овом приликом позивамо све наше читаоце да посете Народни музеј Аранђеловац и да уживају у изложби „Дворине: на северу Српског царства“, као и у целокупној музејској поставци.

Такође, свако ко посети Аранђеловац треба да искористи прилику и да обиђе Рисовачку пећину и Парк „Буковичка бања“.

Наравно, треба посетити и оближњи Орашац и Марићевића јаругу, места у којима је на Сретење 1804. године почео Први српски устанак.

Текст настао у сарадњи ArcheoSerbia, сајта Све о археологији и портала Српска средњовековна историја

Извор: Текстови са изложбе „Дворине: на северу Српског царства“, Народни музеј Аранђеловац

Прочитајте још:

У Народном музеју у Аранђеловцу отворена изложба „Дворине: на северу Српског царства“

Влада Републике Србије: Археолошка налазишта Дворине и „Мора Вагеи“ утврђена за непокретна културна добра од изузетног значаја

РТС: Археолошки локалитет Дворине код Аранђеловца открива нове странице српске средњовековне историје

Осмог маја 2022. године, свега осам дана пре званичног прекида раскола између Српске православне цркве и Македонске православне цркве – Охридске архиепископије, ми уредници портала Српска средњовековна историја обишли смо Цркву Богородице Перивлепте на Охриду и пронашли и фотографисали фреску цара Уроша и браће Гргура и Вука Бранковића.

Та фреска на којој су поред цара Уроша представљени Гргур и Вук Бранковић једина је сачувана фреска та два српска великаша, синова српског племића и севастократора Бранка Младеновића. Насликана је најкасније 1365. године, у време владавине српског цара Стефана Уроша. Због оног што смо пронашли и фотографисали питање је да ли се може рећи да је та фреска сачувана.

Почетак потраге за фреском

Историјско језгро Охрида посетили смо након завршетка једне манифестације на Охридском језеру чији смо били учесници. Наш циљ је био да видимо тврђаву и неколико средњовековних светиња. Међутим, због недостатка времена одлучили смо да уђемо само у Цркву Богородице Перивлепте и да тамо пронађемо и фотографишемо поменуту фреску.

Разлог зашто баш та фреска? Нигде на интернету нисмо могли да пронађемо фотографију те фреске цара Уроша и браће Гргура и Вука Бранковића, већ само њену скицу и реконструкцију фреске Вука Бранковића.

Шетајући се старим Охридом, недалеко од Цркве Светих Климента и Пантелејмона пришла нам је једна жена, лиценцирани водич, која се понудила да за одређену надокнаду буде наш пратилац. Ми смо то прихватили.

Уместо лаганог задатка замало немогућа мисија

Оно што је требало да буде лагани задатак замало се претворило у немогућу мисију.

Док смо шетали од Цркве Светих Климента и Пантелејмона до Цркве Богородице Перивлепте мало боље смо се упознали са нашим водичем. Она је осамдесетих година двадесетог века студирала историју уметности на Филозофском факултету у Београду и дуги низ година је радила као водич на Охриду.

Помислили смо како је то добар знак што нам се непланирано прикључила стручна особа која је студирала исти факултет као нас двојица. Објаснили смо јој шта желимо да пронађемо у Перивлепти. Били смо убеђени да ће наш задатак сада бити још лакши када смо поред себе имали водича са годинама радног искуства на терену.

Можете да замислите нашу збуњеност када нам је рекла да одлично познаје ту светињу и фреске у њој, али да фреску цара Уроша и браће Гргура и Вука Бранковића никада није видела!

Убеђени да ћемо ипак наћи фреску брзо смо стигли до Цркве Богородице Перивлепте. Тај храм је 1295/1296. године подигао византијски великаш Прогон Згур, господар Охрида и зет ромејског василевса Андроника II Палеолога (1282-1328).

Када смо ушли у Цркву за тренутак смо заборавили разлог наше посете. Са зидова светиње гледале су нас прелепе фреске, радови са краја 13. века чувених фрескописаца из Солуна Михајла и Евтихија Астрапе. Истих оних који ће осликати задужбине краља Милутина – Богородицу Љевишку у Призрену, Цркву Светих Јоакима и Ане (Краљеву цркву) у Студеници, Цркву Светог Ђорђа у Старом Нагоричину, Цркву Успења Пресвете Богородице у Грачаници и Цркву Светог Никите код Скопља.

Након разгледања фресака вратили смо се свом задатку, али жељену фреску ни Петар, ни водич, ни ја нисмо успели да пронађемо. Успеха нисмо имали ни у наосу, ни у припрати, као ни у обе стране спољњег трема Цркве Богородице Перивлепте. Ипак, за нашу даљу потрагу било је јако важно то што смо одмах уочили колико су фреске у спољњем трему биле у много лошијем стању од фресака унутар Цркве. Током писања овог текста од Јасмине С. Ћирић, доцента Филолошко-уметничког факултета у Крагујевцу, сазнали смо да су фреске у наосу Цркве Богородице Перивлепте конзервирали и рестаурирали италијански стручњаци у периоду од 2009. до 2016. године, али да на фрескама у спољњем трему нису радили. Пројектом је руководила главни конзерватор др Донатела Зари, а финансирао га је Фонд Амбасаде САД у РСМ за заштиту културног наслеђа.

Са пољуљаним самопоуздањем изашли смо из светиње и заједно са водичем отишли до свештеника МПЦ ОА да се код њега распитамо за фреску Гргура и Вука Бранковића. Међутим, ни он није знао за постојање поменуте фреске и казао је да он никада није видео ту фреску у Богородици Перивлепти. Упитао нас је да ли смо сигурни да се та фреска заиста налази у тој светињи и да се не налази можда у некој другој цркви посвећеној Богородици, којих, према његовим речима, на Охриду има много. Деловало је да је искрен у свему што говори. Како од њега није било више помоћи кренули смо даље.

Испред Галерије икона, која се налази поред Цркве Богородице Перивлепте, упознали смо једног од њених запослених. Одмах смо га питали за поменуту фреску. Он нам је децидирано рекао да те фреске нема у Цркви Богородице Перивлепте!

Помоћ из Београда

Нашем стрпљењу полако је долазио крај. Подаци којима смо имали приступ јасно су говорили да се та фреска налази у Цркви Богородице Перивлепте, људи са терена нису знали за њено постојање, а један од њих је јасно тврдио да та фреска не постоји у поменутој светињи.

Оно што смо знали и пре поласка у нашу авантуру јесте да та фреска цара Уроша и браће Гргура и Вука Бранковића није била у добром стању. Оно што смо на терену утврдили јесте да се веома оштећене фреске налазе на зидовима спољашњег трема Цркве Богородице Перивлепте. Дакле, фреска тројице истакнутих личности из српске средњовековне историје мора да се налази тамо!

У промишљању који следећи корак да предузмемо, сетили смо се да окренемо број једног професора Филозофског факултета из Београда и да га замолимо да нам објасни где се налази фреска. Он нам је најпре потврдио да се та фреска заиста налази у Цркви Богородице Перивлепте, чиме нас је умирио, а затим нам је рекао и где да је нађемо – северни део спољњег трема, фасадни зид код самог улаза у северни параклис који је посвећен Светом Григорију Богослову.

Потрази је дошао крај – фреска је у катастрофалном стању и скоро потпуном мраку!

Брзим кораком смо се упутили ка Параклису Светог Григорија Богослова.

– То је то! – рекао је узбуђено Петар када смо под светлошћу са два телефона угледали представе цара Уроша и браће Гргура и Вука Бранковића. Мрак у којем се фреска налазила био је још један разлог зашто нисмо могли лако да је нађемо.

На вези смо и даље имали нашег уваженог професора. Поздравили смо се њим уз велику захвалност што нам је помогао да дођемо до краја наше потраге.

Краткотрајну радост што смо пронашли оно што смо тражили замениле су друге емоције – бес и туга. Са неосветљеног зида су нас са десна на лево „гледали“ један српски цар и двојица истакнутих српских средњовековних великаша. Гледали под наводницима јер ниједна од представа није имала очи. Није у питању било уништавање својствено Османлијама, или људи који су стругали очи са фресака верујући у њихову исцелитељску моћ. У питању су били зуб времена и немар људи задужених за бригу о културном наслеђу старом више од шест и по векова.

У најбољем стању била је представа цара Уроша. Од ње су делимично сачувани круна, нос, риђа брада, ореол, десна рука којом држи жезло и лева рука којом држи акакију.

У најлошијем стању била је Гргурова представа – од његовог лица није сачувано ништа! Виде се делови ореола и одежде. Најбоље је очувана његова лева рука којом показује у правцу цара Уроша.

Вукова представа била је у бољем (или у мање лошем) стању од Гргурове само по томе што су на њој сачувани брада и део левог образа. Сачувана је такође Вукова лева рука којом показује у правцу Гргура и Уроша.

Од некадашњих натписа који су пратили представе Уроша, Гргура и Вука није сачувано готово ништа.

Ви Срби би за све да се питате

Петар фотографише фреску више пута, посебно целокупну композицију и посебно сваку од личности, из различитих углова, а онда поново напуштамо Цркву Богородице Перивлепте.

Одлазимо до радника Галерије и показујемо му фреску коју смо тражили и коју смо пронашли. Он вади свој телефон и показује нам скицу те фреске и изговара следеће реченице:

– То је та фреска. Да, она се налази овде. Ви Срби би за све да се питате.

Човек који је пре 15 минута тврдио да те фреске нема у Цркви Богородице Перивлепте у свом телефону је имао њену скицу. Дакле, знао је за њено постојање и где се она налази и свесно нас је слагао да ње нема у тој светињи, а на крају је упутио и један јако ружан коментар. Ми Срби нећемо да се питамо за све, али за нашу историју и наше културно наслеђе и те како хоћемо!

Његови упаљени црвени образи били су знак да је љут што смо успели у својој намери да пронађемо фреску цара Уроша и браће Гргура и Вука Бранковића. Брзо и нервозно је угасио телефон. Куртоазно довиђења са наше стране било је крај наше комуникације.

На овом месту морамо да кажемо да је деловало да наш водич, која је све време била са нама, заиста није знала за постојање ове фреске и да је била срећна када смо је пронашли, што због нас двојице, што због тога што је научила нешто ново о једној од охридских знаменитости којој је посветила своју професионалну каријеру туристичког водича. Са њом се срдачно поздрављамо и одлазимо ка колима, пуни најразличитијих утисака, чија јачина није прошла до дан-данас…

Време је да МПЦ ОА и институције Републике Северне Македоније конзервирају и рестаурирају фреске у спољњем трему Цркве Богородице Перивлепте

Од маја 2022. године до данас нисмо писали о овој фресци, све се наивно надајући да ће црквене и световне власти у Македонији урадити нешто по питању заштите не само те фреске, него свих фресака у спољњем трему Цркве Богородице Перивлепте, поготово након што је решено питање раскола између СПЦ и МПЦ ОА. То се, нажалост, није догодило, што нам је потврдила једна наша читатељка која је недавно обишла Цркву Богородице Перивлепте и видела да је стање са фрескама у спољњем трему и даље катастрофално.

Српска православна црква је показала разумевање за жеље свештенства и верника МПЦ ОА за самосталном православном црквом у Северној Македонији, решила је проблем раскола између две цркве и дала је аутокефалност МПЦ ОА. Република Србија и српски народ већ више од три деценије показују разумевање за све унутрашње проблеме у Македонији и једине су комшије које не праве никакав унутрашњи и спољњи политички проблем Скопљу, а често пружају различиту помоћ Македонији и Македонцима. Довољно је погледати какав однос према Скопљу имају Атина, Софија и Тирана, а какав Београд, па да се види од кога стално долазе претње, а ко не представља никакву опасност по Северну Македонију.

Време је да МПЦ ОА и институције Републике Северне Македоније узврате братске и пријатељске кораке и почну много озбиљније да воде рачуна о српском културном наслеђу у Северној Македонији. Брига о фрескама у спољњем трему Цркве Богородице Перивлепте, односно, покретање пројекта њихове конзервације и рестаурације може бити први корак у промени односа МПЦ ОА и македонских власти према српском културном наслеђу у Северној Македонији. Српски народ то несумњиво заслужује.

Аутор Богдан Пантић

Прочитајте још:

Стазама српске историје у Македонији – Куманово

Стазама српске историје у Македонији – Манастир Матеич

СПОНА: Најављена заштита Манастира Матеич – угрожене немањићке светиње у Северној Македонији

Међународни научни скуп у Скопљу поводом седам векова од смрти краља Милутина

У Бијелом Пољу, граду на северу Црне Горе, налази се средњовековна светиња Црква Светог Петра, чија историја траје више од осам векова.

Историја Цркве Светог Петра у Бијелом Пољу

Цркву Светог Петра подигао је око 1190. године хумски кнез Мирослав, брат великог рашког жупана Стефана Немање.

Претпоставља се да је управо у овој светињи и за њене потребе написано чувено Мирослављево јеванђеље.

Након 1252. године у Цркву Светог Петра пребачено је седиште Хумске епископије, из Богородичиног манастира у Стону.

Године 1253. или 1254. храм су похарали Бугари, у време владавине бугарског цара Михаила II Асена и српског краља Стефана Уроша I. Крајем 17. века Османлије су претвориле Цркву Светог Петра у џамију. Поново је постала хришћанска богомоља 1923. године.

Архитектура Цркве Светог Петра у Бијелом Пољу

Током векова Мирослављева задужбина је више пута дограђивана и преправљана.

Сама Мирослављева црква била је једнобродна грађевина, димензија десет пута пет метара, са четвртастом куполицом и апсидом. Грађена је од тврђег плавичастог камена у водоравном слогу.

У линети високог портала између припрате и наоса сачуван је ктиторски натпис који гласи:

„У име Оца и Сина и Светога Духа, ја син Завидин, а именом раб Божији Стефан Мирослав, кнез хумски, сазидах ову Цркву Светог апостола Петра.“

Поменута припрата и две монументалне куле (звоници) подигнуте су након 1252. године.

У време владавине српског краља Стефана Уроша II Милутина, прецизније између 1317. и 1321. године, уз северну и јужну страну Цркве Светог Петра подигнута су два параклиса, који су током историје уништени.

Јужна кула Цркве Светог Петра је била уништена, а њена обнова је завршена 2015. године. Параклиси подигнути у време краља Милутина нису обновљени.

Фрескосликарство Цркве Светог Петра у Бијелом Пољу

Првобитно сликарство Цркве Светог Петра је уништено у поменутој бугарској похари 1254. године.

У време краља Милутина храм је поново осликан и те фреске су фрагментарно сачуване.

Без путоказа до Цркве Светог Петра у Бијелом Пољу

Почетком месеца маја уредници портала Српска средњовековна историја су посетили Црну Гору и тамо обишли низ културно-историјских споменика важних за српску средњовековну историју.

Били смо до Ђурђевих ступова у Беранама, Старог града у Будви, Светог Стефана, а обишли смо и Цркву Светог Петра у Бијелом Пољу.

Такође, бројне су и знаменитости поред којих смо прошли, али до којих нисмо отишли због недостатка времена.

Морамо да истакнемо да је стање са путоказима за споменике културе у свим местима у Црној Гори у којима смо били или поред којих смо прошли скоро па савршено, да су они постављени на видљивим местима и да вас практично позивају да посетите те споменике, што и јесте њихова сврха.

Једино на путу до Бијелог Поља из правца Мојковца, као и у самом Бијелом Пољу, нисмо приметили ни један једини путоказ до Цркве Светог Петра! Не знамо шта је разлог за то и нећемо га тражити у политици, али ћемо искористити ову прилику да позовемо надлежне власти – локалне у Бијелом Пољу и републичке у Црној Гори да исправе тај пропуст и да у што скоријем року поставе путоказе за ту средњовековну светињу.

Прочитаје још:

Рановизантијска базилика код Куршумлије

Манастир Пресвете Богородице код Куршумлије – једна од првих задужбина Стефана Немање

Фреска „Смрт Ане Дандоло“