Connect with us

Артефакти

Све о археологији: Фригијски шлемови из средњовековног Браничева – изузетан археолошки налаз

Објављено пре

Локалитет Мали град – Тодића црква, авионски снимак. Позиција шлемова у објекту 4. Аутори фотографије Д. Спасић Ђурић и С. Живановић.
Локалитет Мали град – Тодића црква, авионски снимак. Позиција шлемова у објекту 4. Аутори фотографије Д. Спасић Ђурић и С. Живановић.

Током археолошких истраживања средњовековног Браничева 2007. године на локалитету Мали град – Тодића црква археолози су дошли до изузетних налаза – два гвоздена шлема из 12. века.

Приликом истраживања пода средњовековне куће на том локалитету пронађен је врх металног предмета. Најпре се јавила сумња да у питању граната. Након додатних истраживања утврђено је да је реч о гвозденим шлемовима.

Контроверзна ситуација током открића: шлем или граната? Аутор фотографије Д. Спасић Ђурић.
Контроверзна ситуација током открића: шлем или граната? Аутор фотографије Д. Спасић Ђурић.

Мањи (унутрашњи) шлем је био спакован у већи (спољашњи) шлем. Утврђено је да је у кући избио пожар и да су се шлемови спојили због корозије коју је изазвала велика температура. Остаци дрвета и сламе навели су истраживаче да изнесу тврдњу да су шлемови били чувани у дрвеном сандуку, односно шкрињи.

Шлемови након открића, један у другом, стање пре конзервације. Аутор фотографије Д. Спасић Ђурић.
Шлемови након открића, један у другом, стање пре конзервације. Аутор фотографије Д. Спасић Ђурић.

„Након конзервације је утврђено да су у питању два шлема коничне форме, са високим зашиљеним врхом нагнутим напред (тзв. фригијски), са назалима и вратобраном (авентаил)“, пише археолог Драгана Спасић Ђурић у свом раду „Шлемови из Браничева: Прилог проучавању византијске војне опреме“.

На основу историјских и иконографских извора, археолошких доказа и аналогије са шлемом из Перника (Бугарска), фригијски шлемови из средњовековног Браничева су датовани у 12. век, у време владавине византијских царева Јована II Комнина и Манојла I Комнина.

Налазишта шлемова „фригијске форме”: Мали град – Тодића црква, Костолац (Србија), Перник (Бугарска). Аутор карте С. Живановић.
Налазишта шлемова „фригијске форме”: Мали град – Тодића црква, Костолац (Србија), Перник (Бугарска). Аутор карте С. Живановић.

Средњовековни град Браничево

Средњовековни град Браничево се развијао на простору римског утврђења Виминацијума, на обалама реке Млаве. Постоје две утврђене структуре урбаног језгра Браничева које су смештене у Малом и Великом граду.

Круснисање Василија II Македонца за цара. Фотографија је преузета са Википедије.
Круснисање Василија II Македонца за цара. Фотографија је преузета са Википедије.

Браничево постаје епископски центар 1019. године, за време владавине византијског цара Василија II, са јурисдикцијом над више градова на широком простору дуж Дунава и обе обале реке Велике Мораве.

„Најразвијенија и најпросперитетнија, а уједно и најистраженија фаза Браничевског града припада 12. веку и датована је новцем Јована II Комнина (1118–1143) и Манојла I Комнина (1118–1180)“, истиче ауторка у свом раду. Том периоду припада и објекат 4кућа у којој су пронађени гвоздени фригијски шлемови.

Јован II Комнин, мозаик из Аја Софије из Цариграда. Фотографија је преузета са Википедије.
Јован II Комнин, мозаик из Аја Софије из Цариграда. Фотографија је преузета са Википедије.

У 12. веку и почетком 13. века историју Браничева су обележили чести сукоби Византије и Угарске, Византије и Бугарске, као и пролазак крсташа. Прве записе о остацима Браничева дао је гроф Марсиљи двадесетих година 18. века.

Порекло шлемова из Браничева

Ауторка у тексту наводи да су историјски, иконографски и археолошки докази значајни за проучавање ових шлемова. На мозаицима и фрескама у палатама и црквама на Балкану, у Грчкој, Турској, Италији, Француској и Шпанији се могу наћи фригијски шлемови.

Унутрашњи, мањи шлем. Аутор фотографије Д. Спасић Ђурић.
Унутрашњи, мањи шлем. Аутор фотографије Д. Спасић Ђурић.

„Оригиналан источноримски или византијски шлем настао је еволуцијом касноримских типова, уз значајне утицаје народа из евроазијских степа и иранско-исламског света, са којима је Византија имала контакте. Осим у војној опреми, грчко-римска традиција веома је заступљена у византијској војној технологији и терминологији“, написала је Драгана Спасић Ђурић.

У Источном римском царству постали су распрострањени од 10. до 12. века. Они нису уведени у Византију са Запада, већ су вероватно били даља еволуција типа шлема који је првобитно настао на Истоку.

Спољашњи, већи шлем. Аутор фотографије Д. Спасић Ђурић.
Спољашњи, већи шлем. Аутор фотографије Д. Спасић Ђурић.

Што се тиче шлемова из Браничева, према Драгани Спасић Ђурић, они „типолошки одговарају купастим шлемовима са назалним делом”.

Вратобрани (авентал) у форми завесица од плетених прстенова или коже са ламелама, на шлемовима из Браничева, било да су примарне израде или накнадно додати, могу се тумачити као својеврсна балканска специфичност и резултат локалних потреба.”

Идеална реконструкција већег шлема. Аутор цртежа С. Живановић.
Идеална реконструкција већег шлема. Аутор цртежа С. Живановић.

Изглед фригијских шлемова из Браничева

Фригијски шлемови из средњовековног Браничева су скоро идентични, а главна разлика су им димензије.

Израђени су из једног дела од гвозденог лима ковањем, а поједини делови су били заварени. На шлемовима се уочава зашиљена купола са врхом повијеним напред, због чега подсећају на античке фригијске капе, објаснила је ауторка.

Унутрашњи, мањи шлем. Аутор цртежа С. Живановић.
Унутрашњи, мањи шлем. Аутор цртежа С. Живановић.

„У складу с тим, Рафаеле Д’Амато (Raffaele D’Amato) је установио типологију која садржи 10 типова, од којих су поједини археолошки потврђени на Балкану, из периода од 9. до 12. века.”

Најближи и најсличнији пример јесте шлем из Перника у Бугарској.

Спољашњи, већи шлем и детаљ назалне конструкције. Аутор цртежа С. Живановић.
Спољашњи, већи шлем и детаљ назалне конструкције. Аутор цртежа С. Живановић.

Коме је шлем припадао?

У кући у којој су пронађени фригијски шлемови, откривено је веома вредно посуђе. Археолошка истраживања су открила ко је могао бити власник шлемова.

„Значајна акумулација богатства у виду бројног и скупоценог посуђа, објекту даје резиденцијални карактер. Из целокупног инвентара издваја се сет стаклених посуда пурпурне боје, каквом су осликане и поједине керамичке посуде“, објашњава Драгана Спасић Ђурић.

Ауторка сматра да се објекат 4 у Браничеву може тумачити као привремена царска резиденција, као и да су власници шлемова били високопозиционирани у друштву и блиски цару.

Кућа је саграђена у време владавине Јована II Комнина, највероватније крајем треће деценије 12. века. Након смрти Манојла I Комнина уследио је пожар, који је или избио случајно или је био последица мађарског напада.

Манојло I Комнин. Фотографија је преузета са Википедије.
Манојло I Комнин. Фотографија је преузета са Википедије.

„Чињеница да су шлемови били спаковани, указује на то да напад-пожар није био очекиван“, констатовала је Драгана Спасић Ђурић.

У сваком случају, ови шлемови су изванредан налаз и уједно представљају археолошку потврду историјских доказа на овој територији.

Мањи број керамичких посуда и већи шлем су део збирке Народног музеја Србије. Остали налази и мањи шлем се налазе у Народном музеју у Пожаревцу.

Извор: Све о археологији

Прочитајте још:

Све о археологији: Локалитет Дворине не престаје да фасцинира – археолози пронашли изузетно значајну надгробну плочу са натписом!

„Све о археологији“: Потрага за двором краља Драгутина у Дебрцу донела неочекиване резултате

„Све о археологији“: Типар кнеза Лазара ипак није типар, већ калуп за израду пехара

Кликните за коментар

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Артефакти

Саркофази средњовековних српских владара и црквених поглавара

Објављено пре

Од стране:

Саркофази краљице Марије Пелеолог и краља Стефана Уроша III (Стефана Дечанског) у Цркви Христа Пантократора у Манастиру Високи Дечани. Фотографија је власништво Манастира Високи Дечани.
Саркофази краљице Марије Пелеолог и краља Стефана Уроша III (Стефана Дечанског) у Цркви Христа Пантократора у Манастиру Високи Дечани. Фотографија је власништво Манастира Високи Дечани.

Прва асоцијација на реч саркофаг многима су монументални надгробни споменици из античког периода. Међутим, они су били често коришћени и у средњем веку, па тако и у средњовековној Србији.

Саркофаг је надгробни споменик израђен од камена или мермера. Оно што код сваког саркофага пада у очи су његове велике димензије.

У античком и рановизантијском периоду поред тога што је саркофаг био надгробни споменик, он је имао још једну функцију – био је гробница у коју је полагано тело покојника.

Антички саркофаг се састојао из ковчега и поклопца. Ковчег је био монолитни, односно из једног дела. Простор у ковчегу где је полаган покојник је дубљен длетом.

Представа византијског цара Јустинијана I на мозаику у Цркви Светог Виталија у Равени. Фотографија је власништво Директмедије. Фотографије је скинута са Википедије.
Представа византијског цара Јустинијана I на мозаику у Цркви Светог Виталија у Равени. Фотографија је власништво Директмедије. Фотографије је преузета са Википедије.

Најзнаменитија скупина саркофага се налазила у Цркви Светих Апостола у Цариграду, задужбини цара Константина Великог из 4. века, која је поново изграђена за време владавине Јустинијана I (527-565). У цркви Светих Апостола су сахрањени посмртни остаци апостола Светог Андреја, Светог Луке, Светог Тимотија и самог Константина Великог. Та црква је служила као гробница и за потоње византијске цареве, као и за васељенске патријархе. Са сахрањивањем у тој цркви се престало у 11. веку.

Глава Константина Великог, део некадашње велике скулптуре. Налази се у Музеју Капитолини у Риму. Аутор фотографије је Џан Пол Грандмон. Фотографије је скинута са Википедије.
Глава Константина Великог, део некадашње велике скулптуре. Налази се у Музеју Капитолини у Риму. Аутор фотографије је Жан Пол Грандмон. Фотографије је преузета са Википедије.

Српски средњовековни саркофази

У односу на античке и рановизантијске саркофаге, средњовековни српски саркофази су имали искључиво функцију надгробног споменика. Тело покојника је сахрањивано у гробницу изнад које је постављан саркофаг.

Саркофаг Светог Симеона (великог жупана Стефана Немање) у Цркви Пресвете Богородице у Манастиру Студеници. Фотографија је власништво Фонда Благо.
Саркофаг Светог Симеона (великог жупана Стефана Немање) у Цркви Пресвете Богородице у Манастиру Студеници. Фотографија је власништво Фонда Благо.

Још једна разлика између античких и српских средњовековних саркофага је ковчег. Док је антички ковчег монолитан, српски средњовековни ковчег је композитан, односно из делова.

У српским средњовековним земљама саркофази су јављају код гробова припадника династије Немањић и црквених поглавара.

Такође, постоје и два игуманска саркофага (Манастир Сопоћани у Старом Расу и Манастир Лешак код Тетова) и саркофаг властелина Ђурђа Остоуше Пећпала у Манастиру Високи Дечани. Карактеристика два игуманска саркофага која их разликује од осталих српских средњовековних саркофага је та да имају натписе на себи.

Саркофаг краља Уроша у Цркви Свете Тројице у Манастиру Сопоћани. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Саркофаг краља Уроша у Цркви Свете Тројице у Манастиру Сопоћани. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.

Постоје и два камена саркофага из Манастира Славковица из 15. или 16. века, а научници још нису утврдили коме они припадају.

Саркофази постоје или су постојали у манастирима Студеница, Милешева, Пећка патријаршија, Сопоћани, Градац, Ђурђеви Ступови, Бањска, Високи Дечани, Лешак код Тетова и Манастир Славковица.

Српски владарски саркофази

Српски владарски саркофази се састоје од композитног ковчега конструисаног од четири плоче и поклопца са закошеним странама. Од 8. деценије 13. века код саркофага се јавља и постоље.

Саркофаг краљице Јелене Анжујске Анђео у Цркви Благовештања у Манастиру Градац. Фотографија је власништво Фонда Благо.
Саркофаг краљице Јелене Анжујске Анђео у Цркви Благовештања у Манастиру Градац. Фотографија је власништво Фонда Благо.

Изграђени су од мермера, били су без клесане или сликане декорације, нису имали натписе, а једини украси су били ивични и угаони профили. По правилу су се налазили код фреске која је представљала ктиторску композицију.

Саркофази црквених поглавара

Саркофази црквених поглавара су веома слични владарским. Састоје се од истих делова (композитни ковчег, поклопац, постоље), прављени су од мермера, били су без натписа. Једина разлика је та што саркофази црквених поглавара имају плиткорељефне украсе.

Саркофаг архиепископа Данила II, Црква Богородице Одигитрије у Манастиру Пећка патријаршија.
Саркофаг архиепископа Данила II, Црква Богородице Одигитрије у Манастиру Пећка патријаршија.

Највише саркофага црквених поглавара се налази у Манастиру Пећкој патријаршији.

Прочитајте још:

Фреска „Смрт Ане Дандоло“

Надгробна плоча властелина Жарка – најзначајније археолошко откриће у Србији 2023. године

„Све о археологији“: Типар кнеза Лазара ипак није типар, већ калуп за израду пехара

Наставите са читањем

Артефакти

Велико благо Музеја Српске православне цркве: Свечана одора кнеза Лазара

Објављено пре

Од стране:

Одора кнеза Лазара. Аутор фотографије је Петар Нешић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Одора кнеза Лазара. Аутор фотографије је Петар Нешић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.

Свечана одора кнеза Лазара је један од ретких сачуваних одевних предмета српских владара или великаша из средњег века. То велико културно историјско благо чува се већ више од седам деценија у Музеју Српске православне цркве у Београду.

Историја одоре кнеза Лазара

Одора се испрва налазила у кивоту заједно са моштима Светог кнеза Лазара у Манастиру Раваници, у који су пренете из Приштине 1391. године.

Манастир Раваница. Аутор фотографије је Петар Нешић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Манастир Раваница. Аутор фотографије је Петар Нешић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.

У Манастиру Раваници је била све до 1690. године и Велике сеобе Срба, када су је монаси заједно са моштима пренели у Сентандреју. Године 1698. мошти и одора су однети у Манастир Врдник (Нова Раваница) на Фрушкој гори.

Одора кнеза Лазара. Фотографија је власништво Музеја Српске православне цркве.
Одора кнеза Лазара. Фотографија је власништво Музеја Српске православне цркве.

Први помен одоре кнеза Лазара налази се у Инвентару Манастрира Врдник из 1733. године. У њему је записано да је у питању „велика златоткана порфира кнеза Лазара, украшена бисером“.

Одора је скинута са моштију светитеља 4. децембра 1826. године, када је митрополит Стефан Стратимировић пресвукао и пренео мошти Светог кнеза Лазара из старог кивота у нови кивот. Свечана одора је од тада чувана у посебном кивоту, у припрати Цркве Вазнесења Господњег Манастира Врдник.

Црква Вазнесења Господњег Манастира Врдник. Фотографија је преузета са сајта Репубичког завода за заштиту споменика културе.
Црква Вазнесења Господњег Манастира Врдник. Фотографија је преузета са сајта Репубичког завода за заштиту споменика културе.

Током Другог светског рата одора је пренета у Београд, а од 1946. се налази у Музеју Српске православне цркве.

Детаљи са одоре кнеза Лазара. Фотографија је власништво Музеја Српске православне цркве.
Детаљи са одоре кнеза Лазара. Фотографија је власништво Музеја Српске православне цркве.

Одора кнеза Лазара део је сталне поставке Музеја Српске православне цркве у Београду.

Изглед одоре кнеза Лазара

Одора кнеза Лазара је израђена од шеснаест клинастих комада луксузне брокатне свиле највероватније из италијанског града Лука. До тог закључка стручњаци су дошли због начина ткања одоре. Брокат је био црвене боје, која се временом изгубила.

Идеална реконструкција (пурпурна верзија) одоре кнеза Лазара. Фотографија је власништво Музеја Српске православне цркве.
Идеална реконструкција (пурпурна верзија) одоре кнеза Лазара. Фотографија је власништво Музеја Српске православне цркве.

Направљена је пре 15. јуна 1389. године и погибије кнеза Лазара у Косовском боју.

Дуга је 142 центиметра, а копчана је уз помоћ 41 дугмета, са предње стране од грла до стопала. Сачувано је само једно дугме, на којем се налази сребрни амблем кнеза Лазара (шлем са волујским роговима), украшен плавим и зеленим емајлом и опшивен сребрним нитима.

Дугме са одоре кнеза Лазара украшен приказом шлема са волујским роговима (амблем кнеза Лазара). Фотографија је власништво Музеја Српске православне цркве.
Дугме са одоре кнеза Лазара украшен приказом шлема са волујским роговима (амблем кнеза Лазара). Фотографија је власништво Музеја Српске православне цркве.

На одори су извезени мотиви афронтираних пропетих лавова, птица и стилизованог цвећа.

Два лава са одоре кнеза Лазара. Фотографија је власништво Музеја Српске православне цркве.
Два лава са одоре кнеза Лазара. Фотографија је власништво Музеја Српске православне цркве.

Доњи делови одоре су шири, па је доњи сегмент звонаст, познат и као „готички крој“ хаљине. Одора је некада имала дуге рукаве, сужене до лаката.

3Д модел одоре кнеза Лазара

Поводом Видовдана 2023. године, Музеј Српске православне цркве је направио 3Д модел одоре кнеза Лазара, који ће посетици Музеја моћи од почетка јула 2023. године. 3Д модел одоре се већ сада може видети на новом сајту Музеја СПЦ.

Идеална реконструкција одоре кнеза Лазара. Фотографија је власништво Музеја Српске православне цркве.
Идеална реконструкција одоре кнеза Лазара. Фотографија је власништво Музеја Српске православне цркве.

Позивамо наше читаоце да обавезно посете Музеј Српске православне цркве и виде велики број експоната од непроцењиве вредности за историју Српске православне цркве и српског народа, међу којима је одора кнеза Лазара свакако један од највреднијих.

Извор: фејсбук страница Музеја српске православне цркве и сајт Музеја Српске православне цркве

Прочитајте још:

Кнегиња Милица – потомак великог жупана Стефана Немање

„Све о археологији“: Типар кнеза Лазара ипак није типар, већ калуп за израду пехара

Наставите са читањем

Артефакти

Надгробна плоча властелина Жарка – најзначајније археолошко откриће у Србији 2023. године

Објављено пре

Од стране:

Грб на надгробној плочи властелина Жарка. Фотографија је власништво сајта Музеја рудничко-таковског краја.
Грб на надгробној плочи властелина Жарка. Фотографија је власништво сајта Музеја рудничко-таковског краја.

Крајем августа 2022. године на локалитету Метаљка у селу Заграђе на планини Рудник археолози су у остацима средњовековне цркве пронашли део надгробне плоче властелина Жарка.

Надгробна плоча и грб на њему

Плоча од белог мермера нађена је у централном делу цркве, испред олтарске преграде. На самој плочи је уклесан грб који се састоји од витешке кациге са челенком у облику крста, чији врх је украшен крином и коју држе два голуба. Испод самог шлема је мали троугао.

Лево од шлема је део ћириличног натписа „ЖА“, а десно од шлема је део натписа „РКО“. Заједно та два дела натписа откривају име особе којој припада надгробни споменик – „ЖАРКО“.

Цео грб се налази у великом троуглу, који симболише свето тројство. Свака од страница троугла на средини има полукруг. Грб и троугао са полукруговима су пак уписани у савршено правилан круг, којим је на симболичан начин представљена васељена.

Надгробна плоча властелина Жарка на локалитету Метаљка. Фотографија је власништво сајта Музеја рудничко-таковског краја.
Надгробна плоча властелина Жарка на локалитету Метаљка. Фотографија је власништво сајта Музеја рудничко-таковског краја.

И цркву у којој је пронађена надгробна плоча и саму надгробну плочу археолози датирају у 14. или 15. век. То је време када је на Руднику веома активна рударска производња и када та планина и његова околина због богатства које доносе постају веома значајни за српске владаре и обласне господаре.

Надгробна плоча властелина Жарка део је сталне поставке Музеја рудничко-таковског краја из Горњег Милановца.

Надгробна плоча властелина Жарка изложена у Музеју рудничко-таковског краја. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Надгробна плоча властелина Жарка изложена у Музеју рудничко-таковског краја. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.

Према веома популарној фејсбук страници и инстаграму налогу Архео Србија проналазак надгробне плоче властелина Жарка представља најзначајније археолошко октриће у Србији у 2022. години!

Ко је био властелин Жарко?

Историјски извори не доносе никакве податке о властелину Жарку који се везује за простор Рудника, па тако о њему за сада могу само да се износе претпоставке.

Хералдичка композиција на надгробној плочи великаша Жарка је изузетно обрађена, што, према научницима, указује на то да тај артефакт припада особи која је имала висок положај међу српском властелом.

Грб на надгробној плочи властелина Жарка. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Грб на надгробној плочи властелина Жарка. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.

Претпоставка је да је у питању или ктитор саме цркве или особа која је због својих заслуга сахрањена на тако важном месту у цркви.

Црква на локалитету Метаљка на Руднику

Црква је откривена 2020. године, када су археолози откопали њене темеље.

Тада је истражен само мали део унутрашњости те светиње – олтар и деo уз јужни зид. Ту су пронађени бројни уломци фресака које су красиле унутрашњост богомоље.

Као што је већ наведено, црква је највероватније саграђена у 14. или 15. веку. Она је малих димензијa, дугачка је 11,3 метра, а широка 6,7 метара.

Око цркве регистрована је некропола са више гробова.

Није познато којем свецу је била посвећена та светиња.

Ископавања на локалитету Метаљка на Руднику 2022. године

Ископавања на локалитету Метаљка у селу Заграђе на Руднику 2022. године финансирало је Министарство културе Владе Републике Србије, а извео их је Музеј рудничко-таковског краја из Горњег Милановца.

Надгробна плоча властелина Жарка на локалитету Метаљка. Фотографија је власништво сајта Музеја рудничко-таковског краја.
Надгробна плоча властелина Жарка на локалитету Метаљка. Фотографија је власништво сајта Музеја рудничко-таковског краја.

Руководиоци истраживања били су Ана Цицовић, музејски саветник у Музеју рудничко-таковског краја, и доцент др Дејан Радичевић са Одељења за археологију Филозофског факултета у Београду. Археолог Јелена Марјановић била је руководилац непосредних теренских радова. У екипи су били Славко Вукомановић, Јања Стојковић, Александар Чивовић, Драгослав Игњатовић, Мирко Јерковић и Никола Перић.

Извор: IG Rudnik Archaeology, Архео Србија, Све о археологији и Вечерње новости

Прочитајте још:

Бол мајке за рано преминулим сином – молитва деспотице Јелене Мрњавчевић „Туга за младенцем Угљешом“

„Све о археологији“: Типар кнеза Лазара ипак није типар, већ калуп за израду пехара

Круне српских средњовековних владара

Наставите са читањем

Најчитаније