Тврђава Стари Рас. Фотографија је власништво Републичког завода за заштиту споменика културе.
У четвртак, 10. октобра 2024. године, са почетком у 12 часова у Историјском институту Београд др Угљеша Војводић одржаће трибину „Стари Рас – нова истраживања простора“.
Споменици културе са простора Старог Раса једни су од најбоље проучених. Резултати претходних истраживања у великој мери су осветлили хронологију настанка и живота административних и духовних центара својевремено централне области српске средњовековне државе.
Манастир Ђурђеви Ступови у Старом Расу. Аутор и власник фотографије је Слободан Боба Ботошки.
Међутим, залеђе жупе је готово у потпуности остало у њиховој сенци, при чему су покушаји довођења појединачних локалитета и споменика у међусобну функционалну везу изостали. Између осталог, такав однос истражености условиле су и потешкоће у уочавању остатака руралних насеобина применом традиционалних метода археолошке проспекције.
Тврђава Стари Рас. Фотографија је власништво Републичког завода за заштиту споменика културе.
У оквиру предавања биће приказани резултати нових истраживања која представљају покушај да се проникне у територијално простирање и организацију сеоских насеља, као и реконструкцију привредних и културних токова на простору средњовековне жупе Рас и касније истоимене нахије.
Црква Свете Тројице Манастира Сопоћани. Аутор фотографије је Петар Нешић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Обављена истраживања подразумевала су сумирање и ревизију резултата претходних проучавања писаних извора и материјалних трагова, док додатну базу података за изношење утемељенијих закључака о организацији насеља и привреде у залеђу пружа проучавање геопривредних одлика простора жупе у оквиру географскоинформационог система.
Црква Светих апостола Петра и Павла у Расу. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.
Трибина ће бити одржана у Историјском институту Београд, на првом спрату у сали 102 АВА центра САНУ, са почетком у 12 часова. Адреса Историјског института је Кнез Михајлова 36.
Биографија др Угљеше Војводића
Угљеша Војводић рођен је 28. новембра 1988. године у Београду.
Завршио је Основну школу „Ђура Даничић“ у Београду и Дванаесту београдску гимназију.
Године 2013. дипломирао је на Одељењу за археологију Филозофског факултета Универзитета у Београду. На истом факултету 2015. године је мастерирао на тему „Археолошки аспекти властеоске сахране у средњовековној Србији“. Докторску дисертацију „Просторне студије и привредни обрасци средњовековне жупе и нахије Рас“ одбранио је 2023. године, такође на Филозофском факултету у Београду.
Од 2018. године ради у Археолошком институту у Београду, а тренутно звање му је научни сарадник. Члан је Српског археолошког друштва, Асоцијације за проучавање средњовековне и нововековне руралне археологије (RURALIA) и Српског комитета за византологију.
Учестововао је у пројектима „Процеси урбанизације и развоја средњовековног друштва“, од 2011. до 2019, „Српско-француско-немачка истраживања Царичиног града“, од 2012. до 2017, „Програм систематских археолошких истраживања манастира Студенице“, од 2012. до 2014. године, и „Заштитна археолошка истраживања у порти Петрове цркве“, 2021. и 2022 . године. Учесник је пројекта „Научно-истраживачки пројекат за Београдску тврђаву“, који траје од 2014. године.
Царичин Град (Јустинијана Прима). Фотографија је власништво Републичког завода за заштиту споменика културе.
Заједно са др Весном Бикић коруководилац је пројекта „Археолошка истраживања средњовековне тврђаве Копријан код Дољевца“, који траје од 2022. године.
Библиографија др Угљеше Војводића
Поглавља у монографијама и зборницима
Ivanović M. i Vojvodić U. 2016. The Marks of Nobility in the Archaeological Context, in: Byzantine Heritage and Serbian Art I. Processes of Byzantinisation and Serbian Archaeology, edd. V. Bikić, 159-165. Belgrade: The Serbian National Committee of Byzantine Studies, P.E. Službeni glasnik, Institute for Byzantine Studies, Serbian Academy of Science and Arts
Bikić V. i Vojvodić U. 2017. Pottery distribution and raw material resources in the area of medieval Ras, in Archaeotechnology studies, Raw material exploitation from prehistory to the Middle Ages, Edd. S. Vitezović, D. Antonović, 161-189. Belgrade: Serbian Archaeological Society
U. Vojvodić, Transhumance in medieval Serbia. Examples from the Pešter Plateau and northwestern slopes of the Prokletije Mountains, Ruralia XIII – Seasonal Settlement in the Medieval and Early Modern Countryside, Piers Dixon & Claudia Theune (eds), Sidestone Press, Leiden 2021, pp. 69-80.
T. Katić, U. Vojvodić, Transformation of the medieval urban landscape: from Serbian Ras to Ottoman Novi Pazar, in: Using Landscape in the Middle Ages in the Light of Interdisciplinary Research. Proceedings of the 6th International Scientific Conference on Mediaeval Archaeology of the Institute of Archaeology, Zagreb, 6th June 2019, eds. K. Botić at all, Zagreb 2021, 83-90.
У. Војводић, Поглед на резултате археолошких истраживања Цркве Светих апостола Петра и Павла у Расу, Ниш и Византија 18, Ниш 2020, 237-264.
Радови у научним часописима
Војводић У. 2015. Црква Св. Јована у Савову код Студенице. СаопштењаXLVII: 67-86.
Видосављевић В. и Војводић У. 2017. Извештај са заштитних археолошких истраживања локалитета Дубље изнад куће у Новом Пазару. Новопазарски зборник 40: 213-216.
Видосављевић В. и Војводић У. 2018. Извештај са заштитних археолошких истраживања локалитета Дубље изнад куће у Новом Пазару II. Новопазарски зборник 41: 223-226.
Т. Катић и У. Војводић, Границе жупе и нахије Рас у средњем и раном новом веку (14-16. век), Историјски часопис LXIX (2020), 127-154.
Посета ученика и професора Пећкој патријаршији, у организацији Градског музеја у Пећи, прерасла је у отворену промоцију историјског ревизионизма. Док су средњошколци унутар манастирског комплекса истицали националне симболе Албаније, званичници пећког музеја јавно су изнели тврдње о „систематској трансформацији“ у српске православне храмове, објавио је Радио Гораждевац.
Објава Музеја у Пећи на Фејсбуку
У објави која је пратила овај догађај, представници образовних и културних институција из Пећи навели су да Пећка патријаршија представља комплекс „првобитних предроманичких и византијских цркава“, које су, према њиховом тумачењу, „систематски трансформисане у рашко-српске православне цркве“, пише Радио Гораждевац.
Такође, у тој објави изнете су тврдње да су рестаураторски радови током 20. века, као и они у периоду од 2006. до 2008. године, довели до „деградације“ и „уништавања старих слојева“, који наводно документују ранохришћанске периоде од 4. до 6. века.
Током боравка у порти манастира, забележено је и да су поједини ученици рукама показивали албански национални симбол двоглавог орла, стоји у тексту Радија Гораждевац.
Историјске чињенице о Пећкој патријаршији
Насупрот овим тврдњама стоје деценије археолошких истраживања и проучавања историјских изворау домаћој и страној стручној јавности на основу којих је Пећка патријаршија дефинисана као један од најважнијих споменика српске средњовековне културе.
Пећка патријаршија је од средине 13. века постала седиште српских архиепископа, а касније и патријараха. Комплекс чине четири цркве саграђене у периоду од 13. до 14. века – Светих Апостола, Светог Димитрија, Богородице Одигитрије и Светог Николе, као и заједничка припрата тих цркава.
Архиепископи Арсеније I, Jaкoв, Jeвстaтиje I и Сaвa II, припрата Пећке патријаршије. Фотографија је власништво Фонда Благо.
Историјски је документовано да су ктитори ових храмова били српски црквени достојанственици, попут архиепископа Арсенија I, Никодима и Данила II. Архитектура цркава припада рашкој и византијској школи, које су карактеристичне за српску средњовековну уметност тог доба.
Архиепископ Данило II, припрата Пећке патријаршије. Фотографија је власништво Фондације „Благо“.
Од 2006. године, Пећка патријаршија се налази на Унесковој листи светске баштине као део целине „Средњовековни споменици на Косову“, где је јасно дефинисана као ремек-дело српско-византијске архитектуре и духовно средиште Српске православне цркве, наводи Радио Гораждевац.
Научна јавност не спори да су многи средњовековни храмови на Балкану подизани на темељима старијих ранохришћанских или византијских базилика (што је био уобичајен процес у историји архитектуре), али то не мења чињеницу да су постојећи објекти, њихова фреско-декорација и намена, нераскидиво везани за српску државу и цркву из периода Немањића.
Пећка патријаршија је данас не само старо седиште Српске православне цркве, него и место где се чува значајна уметничка заоставштина, закључује се у тексту Радија Гораждевац.
Плакат за изложбу „Јединствена минђуша из доба Немањића“ у Етнографском музеју поводом Сретења и Дана државности. Фотографија је власништво Етнографског музеја.
Од 14. до 17. фебруара у Етнографском музеју поводом Сретења и Дана државности биће одржана изложба „Јединствена минђуша из доба Немањића“, саопштио је Етнографски музеј у Београду.
Женска минђуша из 14. века је део етнографске спомен-збирке сликара, истраживача традионалне културе и колекционара Христифора Црниловића.
Израђена од позлаћеног сребра, по узору на византијске, пореклом је из Охрида и настала у време владавине династије Немањића, а припадала је српском племству тог доба. По стилу, племенитости материјала и префињености израде издваја се као репрезентативан пример средњовековног накита. Управо због својих уметничких и историјских вредности Христифор Црниловић уврстио је ову минђушу у своју колекцију као један од најзначајнијих примера накита XIV века, стоји у саопштењу Етнографског музеја.
Света Недеља (Киријакија) је на фрескама у Цркви Богородице Одигитрије у Пећкој патријаршији и Цркви Богородице Љевишке у Призрену приказана са округлим минђушама опточеним крупним зрнима бисера, које одговарају типу изложеног примерка. Уз саму минђушу, посетиоци ће моћи да виде и одштампане слике фресака, које омогућавају непосредно поређење накита и његовог ликовног приказа, наводи се у саопштењу.
Посетиоци Етнографског музеја моћи ће да виде ову минђушу од 14. до 17. фебруара, од 10 до 20 сати. Улаз у музеј током та четири дана је бесплатан.
Тврђава Копријан. Фотографија је власништво портала Српска средњовековна историја.
Током археолошке кампање у тврђави Копријан 2025. године откривени су остаци цркве, објавио је Археолошки институт на свом инстрагам налогу.
Тврђава Копријан се налази на обронцима планине Селичевице, недалеко од ушћа реке Топлице у Јужну Мораву. Истражује се од 2022. године у организацији Археолошког института, уз финансијску подршку Министарства културе Републике Србије и Општине Дољевац.
Досадашња истраживања на простору Горњег града донела су значајне резултате, а посебно се издваја откриће цркве током истраживања 2025. године. Њени остаци откривени су у Сектору 5, а зидови светиње су били грађени каменом везаним блатом, што упућује на претпоставку да је реч о субструкцији цркве брвнаре. У средишњем делу централне апсиде откривен је крст изведен од црвеног малтера.
Истраживања спроведена 2025. године указала су и на више фаза коришћења простора овог утврђења, које је имало важну улогу у одбрани Нишке котлине од османских похода.
Радови на обнови једне од кула тврђаве Копријан. Аутор фотографије је Саша Николић. Фотографија је власништво фирме Тасић Митре ДОО Смедерево.
Стицање нових научних сазнања прати и пројекат конзервације источног бедема Горњег града, који изводи Завод за заштиту споменика културе из Ниша.