Посета ученика и професора Пећкој патријаршији, у организацији Градског музеја у Пећи, прерасла је у отворену промоцију историјског ревизионизма. Док су средњошколци унутар манастирског комплекса истицали националне симболе Албаније, званичници пећког музеја јавно су изнели тврдње о „систематској трансформацији“ у српске православне храмове, објавио је Радио Гораждевац.

Објава Музеја у Пећи на Фејсбуку

У објави која је пратила овај догађај, представници образовних и културних институција из Пећи навели су да Пећка патријаршија представља комплекс „првобитних предроманичких и византијских цркава“, које су, према њиховом тумачењу, „систематски трансформисане у рашко-српске православне цркве“, пише Радио Гораждевац.

Такође, у тој објави изнете су тврдње да су рестаураторски радови током 20. века, као и они у периоду од 2006. до 2008. године, довели до „деградације“ и „уништавања старих слојева“, који наводно документују ранохришћанске периоде од 4. до 6. века.

Током боравка у порти манастира, забележено је и да су поједини ученици рукама показивали албански национални симбол двоглавог орла, стоји у тексту Радија Гораждевац.

Историјске чињенице о Пећкој патријаршији

Насупрот овим тврдњама стоје деценије археолошких истраживања и проучавања историјских извора у домаћој и страној стручној јавности на основу којих је Пећка патријаршија дефинисана као један од најважнијих споменика српске средњовековне културе.

Пећка патријаршија је од средине 13. века постала седиште српских архиепископа, а касније и патријараха. Комплекс чине четири цркве саграђене у периоду од 13. до 14. века – Светих Апостола, Светог Димитрија, Богородице Одигитрије и Светог Николе, као и заједничка припрата тих цркава.

Историјски је документовано да су ктитори ових храмова били српски црквени достојанственици, попут архиепископа Арсенија I, Никодима и Данила II. Архитектура цркава припада рашкој и византијској школи, које су карактеристичне за српску средњовековну уметност тог доба.

Од 2006. године, Пећка патријаршија се налази на Унесковој листи светске баштине као део целине „Средњовековни споменици на Косову“, где је јасно дефинисана као ремек-дело српско-византијске архитектуре и духовно средиште Српске православне цркве, наводи Радио Гораждевац.

Научна јавност не спори да су многи средњовековни храмови на Балкану подизани на темељима старијих ранохришћанских или византијских базилика (што је био уобичајен процес у историји архитектуре), али то не мења чињеницу да су постојећи објекти, њихова фреско-декорација и намена, нераскидиво везани за српску државу и цркву из периода Немањића.

Пећка патријаршија је данас не само старо седиште Српске православне цркве, него и место где се чува значајна уметничка заоставштина, закључује се у тексту Радија Гораждевац.

Извор: Радио Гораждевац

Прочитајте још:

Епархија рашко-призренска: Министарство културе Косова без консултација са СПЦ врши радове на православној цркви у селу Горње Винарце код Митровице и проглашава је „католичком црквом“

Разваљена капија порте Цркве Светог Спаса у Призрену

Епархија рашко-призренска издала саопштење поводом заузимања Богородице Хвостанске

Епархија рашко-призренска: Хитно обуставити незаконите радове на Испосници Светог Петра Коришког код Призрена

Радови на изградњи Водене куле у Ужичкој тврђави су завршени, чиме је реализован значајан пројекат обнове културно-историјске баштине и унапређења туристичке понуде Ужица, пише Глас Западне Србије.

Обновљени водоторањ представља један од најпрепознатљивијих симбола Ужичке тврђаве и важну везу између градске плаже и тврђаве.

Изградња водене куле била је технички захтевна због положаја објекта, чија се основа налази у кориту реке Ђетиње, на тешко приступачном терену.

Укупна вредност пројекта износила је 906 хиљада долара, од чега је 374 хиљаде обезбедила Европска унија, а 532 хиљаде Град Ужице. Радове је извела компанија МПП „Јединство“ из Севојна.

Реализацијом овог пројекта направљена је копија старе Водене куле, па тако нова кула има исту форму и исте димензије као стара.

Значајно је то што и нова Водена кула има улаз са обале. Због тога је сада могуће доћи од Ђетиње до врха Ужичке тврђаве кроз саму Водену кулу.

Ужичку тврђаву су у периоду између 1459. и 1463. године освојиле Османлије. Они су у другој половини 15. века подигли Водену кулу, како би обезбедили сигурно снабдевање тврђаве водом, поготово у случају опсаде. Она је страдала заједно са остатком тврђаве 1863. године, када су је Турци минирали. Нова Водена кула је изграђена на основу цртежа Ужичког града и података из 18. века, које је у бечким архивима пронашао српски археолог Марко Поповић.

Радови на изградњи водене куле су наставак обнове Ужичке тврђаве, која је почела реконструкцијом цитаделе. За сада нема информација да ли ће обнова бити настављена, а самим тим ни који следећи део тврђаве ће бити обновљен.

Средњовековна тврђава Ужице

Ужице се у изворима први пут помиње 1329. године, и то као трговачко насеље. На настанак Ужица су очигледно утицали развој трговине и постојање пута између Србије и Босне. После 1355. године Ужице улази у састав области моћног великаша, кнеза Војислава Војиновића, а око 1366/67. године његов господар постаје Војислављев синовац, жупан Никола Алтомановић. Управо се из војно-политичких разлога у време кнеза Војислава или жупана Николе гради тврђава у Ужицу, која постаје упориште на средишњој саобраћајници која је повезивала области Војиновића у унутрашњости и на Приморју.

Тврђава Ужице се налази на високом, стеновитом гребену изнад реке Ђетиње. Са тог места у средњем веку је контролисан поменути пут који је повезивао Србију и Босну. Средњовековни Ужички град чинили су цитадела на врху гребена, са главном кулом и мањом цистерном са бунаром, и средњи град, са бедемима и кулама, док је доњи град изграђен у време владавине Османлија. Капија се налазила на северозападној страни бедема средњег града, а испред капије је био ров преко којег је био подигнут мост. Ужице је било мало, брдско утврђење, у време ратовања хладним оружјем тешко освојиво. Ужички град је био војно упориште, али не и властеоско пребивалиште, те у њему није било двора.

Мавро Орбин у својем делу „Краљевство Словена“ пише да је кнез Лазар нападао Ужице „ватром“ и да су се његови браниоци предали након што више нису могли да издрже опсаду. Лазар је у Ужицу заробио и Николу Алтомановића.

Након пораза и заробљавања у Ужицу се догодио и „расап“ Николе Алтомановића – подела његових територија између кнеза Лазара, босанског бана Твртка и зетских властелина Балшића. Српски летописи такође наводе да се Николин расап десио у Ужицу, и то 1373. године.

Ужице под Османлијама

Под османлијску власт тврђава Ужице је пала између 1459. и 1463. године. За време владавине Османлија Ужички град је проширен до реке, где је изграђена водена кула, као и на Стражу и Караулу, два суседна брда, где су подигнута спољна утврђења.

Године 1862. Турци су напустили Ужице. Већ наредне 1863. године срушена је Ужичка тврђава, чиме су испоштоване одредбе Протокола Конференције у Канлиџи које су се односиле на Ужице.

Обнова Ужичке тврђаве

Године 2017. почела је конзервација и рестаурација Ужичког града, а 2019. године започети су радови на обнови цитаделе, који су завршени 2021. године. Обнова је спровођена на основу цртежа утврђења, као и других података о тврђави, које су од 1737. до 1739. године иза себе оставили Аустријанци. Они су 1737. године освојили Ужички град, током рата са Турцима.

Одлука да се део Ужичке тврђаве обнови на основу података о изгледу тог утврђења из 18. века донета је јер највише информација о томе како је тврђава изгледала постоји управо за тај период, као и због тога што највише материјалних остатака има из тог периода.

Цртеже Ужичког града и податке о њему из 18. века пронашао је у бечким архивима чувени српски археолог и рођени Ужичанин Марко Поповић. Поповић је део свог радног века посветио проучавању Ужичке тврђаве. О њој је написао дело „Ужички град“, најважније дело о историји те тврђаве.

Прочитајте још:

Приводи се крају обнова једног дела Ужичке тврђаве

У Ужицу одржана манифестација „Витешки час“

Бранич куле српских средњовековних тврђава – последње упориште одбране

Од 14. до 17. фебруара у Етнографском музеју поводом Сретења и Дана државности биће одржана изложба „Јединствена минђуша из доба Немањића“, саопштио је Етнографски музеј у Београду.

Женска минђуша из 14. века је део етнографске спомен-збирке сликара, истраживача традионалне културе и колекционара Христифора Црниловића.

Израђена од позлаћеног сребра, по узору на византијске, пореклом је из Охрида и настала у време владавине династије Немањића, а припадала је српском племству тог доба. По стилу, племенитости материјала и префињености израде издваја се као репрезентативан пример средњовековног накита. Управо због својих уметничких и историјских вредности Христифор Црниловић уврстио је ову минђушу у своју колекцију као један од најзначајнијих примера накита XIV века, стоји у саопштењу Етнографског музеја.

Света Недеља (Киријакија) је на фрескама у Цркви Богородице Одигитрије у Пећкој патријаршији и Цркви Богородице Љевишке у Призрену приказана са округлим минђушама опточеним крупним зрнима бисера, које одговарају типу изложеног примерка. Уз саму минђушу, посетиоци ће моћи да виде и одштампане слике фресака, које омогућавају непосредно поређење накита и његовог ликовног приказа, наводи се у саопштењу.

Посетиоци Етнографског музеја моћи ће да виде ову минђушу од 14. до 17. фебруара, од 10 до 20 сати. Улаз у музеј током та четири дана је бесплатан.

Извор: Етнографски музеј у Београду

Прочитајте још:

Историјски музеј Србије: Нове реконструкције средњовековних српских инсигнија на изложби „Чекајући сталну поставку“

У Народном музеју у Аранђеловцу отворена изложба „Дворине: на северу Српског царства“